Ono što svako može uèiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme iæi. Postoje razlièite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je posmatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s èime se èovek raða, npr. u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj naèin, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da èovek poseduje potencijal agresivnog ponašanja. To, naravno, vredi i za decu razlièitih uzrasta.

Agresija se može manifestovati na razlièite naèine. Možemo biti agresivni u mislima, reèima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a èesto smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, èir na želucu te mnoge druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophoðenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.
Agresivnost kod deteta uoèavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ruèicama i nožicama, grize dojku za sisanje, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnije æe dete možda biti sklono rastavljanju i trganju igraèaka, igrati se rata i identifikovati se s nekim "opasnim" likom. Devojèice æe možda biti "stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a èesto postaje i suptilniji. U razredu agresija je èest problem i može se manifestovati na razlièite naèine. Neki od primera su: Petar  i Filip su se potukli; neko je razbio školski prozor; tabla nije obrisana; Mirjana tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Jovan je zaboravio Petru reæi šta imaju za domaæi zadatak; Marija i Ana ogovaraju Mirjaninu novu frizuru; Dušan je pojeo Stefanov sendviè; Dejan teroriše celi razred, a naroèito ima pik na neke uèenike...
Naèini  agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo ih imamo beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekada svesni, a nekada nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi odreðene granice, koje bi u dotiènoj situaciji bile društveno prihvaæene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom objektu i na pravi naèin zavisno od jaèine i oblika, onda je sigurno dobrodošla i veæina osoba je i ne doživljava kao agresivno ponašanje. Ali, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija prouzrokovaæe  manje ili veæe probleme.

Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajuæi naèin nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim. Ono uèi tokom odrastanja, u interakcijama s roditeljima, širom familijom i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima.
Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje èlanova uobièajeno, a naroèito ako su agresivni i prema detetu, ono æe se najèešæe i samo ponašati tako. Odrastajuæi u strahu od agresije odraslih, dete se poèinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz to, od agresora poèinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizièki zlostavljana djeca najèešæe su i sama agresivna prema slabijima od sebe.
Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanje dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna èim se susretnu i s najmanjim zabranama.
Iako je agresivno ponašanje znak slabog vaspitanja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, urodjene varijacije u jaèini agresivnog nagona, kao ni snage ega i superega, koji pomažu pri neutralisanju nagona.
Odreðeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti, kao što su organsko ošteæenje mozga, odreðeni oblici epilepsije, granièno ustrojstvo liènosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremeæaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece èesto se javlja uz hiperkineticki sindrom. Takvoj deci vrlo je lako odvuæi paznju i izrazito su nemirna, zbog èega nisu sposobna izdržati uobièajen školski dan. Èesto dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obièno postupno povlaèe tokom puberteta, kad sazrevaju delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavu kratkotrajne paznje i nemira.
Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena kolièina gledanih filmova te uèestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih agresivnosti. Destruktivni sadržaji ulaze neobraðeni u deèju podsvest, koja onda teži rastereæenju, a to najèešæe konkretno znaèi da ponašanje dece postaje sve destruktivnije.
Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje, kašnjenje, otkaèeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji èesto je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja deteta i, ako je moguæe, ukloniti ga. Npr., ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promenit æe se i detetovo ponašanje.
Kod dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje najèešæe je identièno s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti èisto, nego ima i potrebu za privrženošæu jednoj stalnoj osobi, najèešæe majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka æe biti u stanju na pravi naèin prepoznati koja je od detetovih potreba aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.
Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po- naviše) dete "agresivnost" poèinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenom mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne uzbuðuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na odgovarajuæem mestu. Slièno je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noæno mokrenje (deca starija od pet godina) èesto znak odreðenih fizioloških nezrelosti mokraænog mehura.
Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete poèinje izgraðivati odreðene delove liènosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego. Nad-ja æe delovati kao internalizirani kontrolirajuæi roditelj i dete æe se primereno ponašati i onda kada roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa svojom agresijom.
Ono što svako može uèiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme iæi. Veæina agresivne dece nema razvijen oseæaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuèe drugu decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostaèke izraze, pretnje, ucene i slièno, ako sebi želi uèiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba odmah reagovati jasno, glasno i dovoljno èvrsto da dete stekne utisak kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom æe dete èesto pokušavati proveriti našu odluènost provocirajuæi na ovaj ili onaj naèin, no naš bi stav trebao ostati èvrst i odluèan. Dete treba da shvati ko je autoritet. Nakon toga æe se verovatno držati uvreðenim i slièno, ali u dubini duše bit æe nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim delom svoje liènosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi anksioznost i strah. Iza ovih èvrstih, odluènih postupaka treba da se nazire stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo zabrana i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog prizora u okolini i slièno.
Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim ponašanjem može nešto postiæi u životu nego pre svega svojim trudom, umeæem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa biæa. Takav stav u odgajanju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode, uvažavanje tuðeg mišljenja, verovanja, oseæanja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporuèljivo je ukljuèiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoæ trenera, mogu sublimirati kroz takmièenje. Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajuæi nedostatke roditeljskih autoriteta. U školi je fizièko vaspitanje, kao i svaka druga moguænost fizièkog kretanja, sigurnosni ventil koji smanjuje tenzije meðu uèenicima, a time i potencijalne agresivne ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne ili psihièke bolesti, treba ga pregledati deèji psiholog ili psihijatar i neuropedijatar.