Ljubomora je kompleksna reakcija na pretnju ugroženosti vrednosti u odnosu ili ugroženosti samog kavaliteta odnosa . Pretnja (isto kao i odnos) ne mora biti realna. Jednako snažno možemo reagovati i na imaginarnu pretnju.

Svi smo ponekad u životu osetili ljubomoru. Većina ljudi će reći da se radi o vrlo bolnom iskustvu. Barem trećina ljudi koji se javljaju za psihološku pomoć u vezi sa bračnim problemima imaju zapravo problem s ljubomorom.

Što se tiče intenziteta ljubomore većina se ljudi nalazi negde između dva ekstrema:

VRLO SLABA LJUBOMORA

Žena/muž kaže mužu/ženi da se zaljubila/o, a on/ona na to kaže: kako je to prekrasno! Baš sam sretan/na zbog tebe!

 "patološka tolerancija”

 VRLO JAKA LJUBOMORA

Muž/žena stalno sumnja u ženu/muža premda mu je ona/on verna/veran: špijunira je/ga, sluša njene/njegove tel.razgovore, pregledava njeni/njegov donji veš, kontroliše kilometar-sat u njenom/njegovom autu…

  "patološka ljubomora"

Neke situacije izazivaju osećaj ljubomore, i normalno je očekivati takav osećaj kao reakciju na te situacije. Za većinu ljudi okidač za intenzivnu ljubomoru je otkriće da je njihov partner imao tajnu vezu, dok neki manji događaji kao pogled partnera na atraktivnu osobu obično ne izaziva snažnu reakciju kod većine ljudi.

Većina kaže da ekstremna ljubomora traje par dana i da je retka.
Većina ljudi može sebe zaustaviti da budu ljubomorni do određene granice i zaustaviti ekstremne reakcije.

RIVALI

Najgori je neko koga znaju i zavide mu.

Najbezopasniji je neko koga ne poznaju i o kome imaju loše mišljenje.

Da li je vaš partner/ka nekada bio neveran/na - ako da verovatno je da ćete sebe opisati kao ljubomornu osobu.

Jeste li vi bili neverni - onda ste i ljubomorniji.

MUŠKARCI I ŽENE

Najčešće i muškarci i žene kažu da kada se osećaju ljubomorno nastoje:

• razgovarati o tome ili iskazati povređenost
• ignorisati osećaj i nastojati preći preko toga

Po čemu se razlikuju muškarci i žene u reakciji na ljubomoru?

Muškarce češće uhvati bes i napuštaju situaciju

Žene češće osećaju depresivnost, razočaranje, samookrivljavanje, sumnju u sebe.

Po čemu se razlikuju muškarci i žene u okidačima koji izazivaju ljubomoru:

Žene ako znaju da se muškarcu nešto sviđa i ako vide to na drugoj osobi osećaju ljubomoru (Npr. on voli plavuše, ona postaje oprezna i ljubomorna ako on pogleda plavokosu ženu).

Muškarci smatraju rivalima one koji su bolji od njih u područjima važnim za njihovu definiciju njih samih. Ne uzimaju u obzir preferencije partnerke.

U simptomima, koliko se često javlja, doživljava ljubomora i jačini se muškarci i žene NE razlikuju.

U srži ljubomore nalaze se dve osnovne stvari:

1. Ono što mislimo o sebi i kako se osećamo u vezi samih sebe. Ako imamo loše mišljenje o sebi, ako smo nesigurni, ako ne znamo kako zadovoljavati svoje emocionalne potrebe (npr. osećaj sigurnosti, poštovanja...) i imamo mnoge nezadovoljene potrebe, oslanjaćemo se na druge ljude i trebaće nam njihova pomoć u tome (potreba da nam neko govori da smo važni, lepi, pametni - jer sami u to ne verujemo). Što nam je više pomoći potrebno, više se bojimo izgubiti tu pomoć, izgubiti ljude koji nam pružaju ono što ne znamo kako pružiti sami sebi.

Što smo sigurniji u sebe, što imamo bolje mišljenje o sebi to ćemo biti nezavisniji o drugim ljudima u pogledu zadovoljavanja tih potreba.

Druga važna stvar je naša potreba za kontrolom i posedovanjem. Ako sasvim iskreno sebe zapitamo mislimo li zaista da je moguće kontrolisati drugog čoveka kako nas ne bi prevario ili slagao znaćemo da je odgovor: naravno da ne. Nikoga ne možemo sprečiti da nas zameni ili ostavi ili prevari. Zaista je važno uvek iznova preispitivati razliku između onoga što možemo kontrolisati i onoga gde moramo prihvatiti da nešto ne možemo kontrolisati. Tu je potrebno uložiti puno truda. Temelj tog truda je razmišljanje o sebi i svojim nesigurnostima i strahovima. Što više prihvatamo sebe to manje imamo potrebu kontrolisati druge. Naučiti kako prihvatati druge, znati da ih ne možemo kontrolisati ili prisiljavati na nešto, pustiti ih da budu ono što žele ili moraju biti je životni projekt. To je nešto čemu treba uvek iznova nastojati težiti jer je jedini način da postignemo unutrašnji mir shvatiti da ne možemo kontrolisati drugog čoveka.

Na primer: sasvim sigurno nećete moći naterati muža da dođe kući ali ćete prihvatanjem i negovanjem sebe i njega i odnosa u kojem jeste vrlo verovatno učiniti da on želi doći kući.

2. Ono što mislimo o drugima. Ako mislimo da je svet pun varalica i da se ljudima ne treba verovati sigurno je da ćemo nastupati s nepoverenjem i tražiti znakove koji upućuju na to da nas druga osoba vara ili nam nešto skriva. Vrlo često, ako smo imali loša iskustva u prošlosti (npr. partner/ka nas je prevario/la) postajemo oprezni i nepoverljivi i prema novim ljudima u našem životu. I opet nepoverenje prema drugim ljudima govori o tome kako se osećamo prema samima sebi. Ako se osećamo nesigurno i ranjivo naravno da moramo povećati oprez prema drugim ljudima kako bi se zaštitili od toga da budemo povređeni.

LJUBOMORA – Kako sebi pomoći?

Može li se ljubomora nadvladati?

Ako vidite da ljubomora koju osećate uništava vaš odnos, ako ste ljubomorni na svaku osobu u partnerovom životu, čak i one koje su bile pre vas, ako imate teškoća uspostaviti poverenje prema novim ljudima u vašem životu jer vas je pređašnji partner prevario/la možda bi bilo dobro potražiti pomoć psihologa u rešavanju tog problema. U svakom slučaju počnite s ovim:

1.      Pitajte sebe zašto se tako osećate? Koji vas problemi koje vučete iz prošlosti čine tako sumnjičavima i osetljivima? Jeste li bili prevareni u prošlosti? Jeste li nesigurni i zavisni o partneru? Bojite li se napuštanja jer mislite da nećete moći ili znati kako sami?
Ako ste stalno u strahu da će vas partner prevariti može se dogoditi da napravite toliko tenzije i teškoća u odnosu da zaista neko drugi, ko nudi poštovanje, harmoniju i radost, privuče pažnju partnera. To su stvari koje su važne. Trebate brinuti o tome šta dajete u odnos.

2.      Ne zaboravite da je ljubomora često loše skrivena potreba za kontrolom. Potreba da držimo partnera na kratkom lancu. Razmislite o tome zašto vam je to potrebno? Koje strahove u vama to umiruje?

3.      Izaberite poštovanje. Najmoćniji ste kada volite, poštujete i kada svojom osobnošću i trudom gradite odnos. To je puno snažnije nego kontrola. Ne zaboravite da ne možete nikoga naterati da dođe kući, ali možete učiniti da ŽELI doći kući.

 

Svako od nas je bar jednom u životu čuo priču o muškarcu i ženi u četrdesetima koji su odbacili životnog saputnika. Ovaj se prizor, kojim najčešće opisujemo previranja, promene i nestabilnost srednjih godina, zapravo ne događa baš često (postoje različita mišljenja o učestalosti oko promene partnera u srednjim godinama). Ono što je, naprotiv, vrlo često, jeste to da se u srednjim godinama dožive neki simptomi krize, u blagom ili pojačanom intenzitetu. Ti simptomi, uprkos opšte prihvaćenom  mišljenju da pogađa uglavnom muškarce, pogađaju podjednako i muškarce i žene.

Kriza srednjih godina, u punom smislu reči, kao i blaži oblici ove tranzicije iz adolescencije u starost, najčešće se oseti negde između četrdesete i pedesete godine. Za neke osobe može početi već oko 35., a za neke i dvadeset godina kasnije. Kriza može početi naglo, okidač joj može biti neki teški životni događaj, kao što je smrt roditelja ili bliske osobe. Ali, kriza može doći i polako, "šunjajući se", bez nekog dramatičnog i neočekivanog razloga.
Istraživanja nam ne mogu biti puno od pomoći kada govorimo o krizi srednjih godina zato jer su vrlo retka. Brojna istraživanja koja se bave razvojem deteta dala su modernim roditeljima odgovore na hiljade pitanja i nedoumica. Utešila su izbezumljene roditelje dvogodišnjaka ili umorne roditelje bučnih devetogodišnjaka brojnim i iscrpnim savetima. Adolescencija je takođe pažljivo sagledana, a roditelji tinejdžera imaju mogućnosti saznati puno o tome šta se događa tokom adolescencije i zašto. Pogledamo li stručnu literaturu primeti ćemo prilično iscrpno dokumentovan razvoj od začeća do 21. godine. I tu, odjednom, pažnja istraživača prestaje. Odrasli period shvata se kao vreme koje je nepromenjivo i bez ikakvih naročitih pojava koje bi bile od interesa istraživačima. Oni se ponovo bave čovekom tek u starosti, o čemu opet možemo pronaći dosta zanimljivog materijala. U odraslom periodu, osim lečnika, koji se bave proučavanjem postepenog telesnog starenja, prepušteni smo sami sebi. To je vreme u kojem se očekuje da budemo stabilni, samostalni i odgovorni, i za razliku od dece, adolescenata ili starih više nemamo nikakvih razvojnih "opravdanja" ako nismo upravo takvi. Nikakva ozbiljna psihološka prilagođavanja nisu dokumentovana, bar ne na način kao što je to učinjeno s traganjem za identitetom kod adolescenata. Ukratko rečeno, ako niste "složili kockice", niste zadovoljni s ljubavnim životom, niste izgradili karijeru i oformili porodicu te se ne spremate mirno uploviti u teškoće starosti, s vama nešto nije u redu. Je li to baš tako? Naravno da nije. Zapravo većina odraslih ljudi doživi neku fizičku, profesionalnu, partnersku ili psihološku promenu za veme srednjih godina. Ta promena može biti u obliku nesretnog braka, preljuba ili razvoda, nezadovoljstva poslom, teskobe bez vidljivog uzroka, depresije, praznine i usamljenosti. Neke osobe dožive simptome promena na vrlo intenzivan način, u punom smislu "krize srednjih godina", dok mnogi izbegnu ozbiljnu krizu, ali osete promene u stavovima, osećanjima i ponašanju. Razmišljanja o vlastitom identitetu, celovitosti, duhovnosti, vlastitom sistemu vrednosti i ciljevima često se u ovom periodu javljaju i preispituju, mnoga po prvi put u životu.

Psihološko prilagođavanje tokom srednjeg perioda života neophodno je za razvoj osobenosti, razvojno je određeno i prirodno baš kao i dvoumljenja oko identiteta jednog adolescenta. Uprkos strahu, patnji, nemiru i usamljenosti, tranzicija srednjih godina je neophodni deo puta koji moramo proći u rastu i razvoju, a donosi nam veću povezanost sa samima sobom, veće razumevanje sebe i dublje uživanje u životu nego ikada pre. Otvorenost prema promenama i razumevanje tog procesa, kao i razgovor sa stručnjakom psihologom vrlo su delotvorni i pomažu lakše prebroditi krizu, koliko god ona ozbiljna i teška bila. S druge strane, ako propustimo ovu psihološku transformaciju, možemo ostati zarobljeni u hroničnim problemima. Prioritet materijalnim vrednostima, nasilje, nadmoć i arogancija najčešći su obrambeni mehanizmi koji se onda uključuju. Štetnost takvih obrambenih mehanizama, jednako kao i štetnost "bega" u depresiju ili zavisnost, nije potrebno posebno naglašavati, iz jednostavnog razloga što svi poznajemo bar jednu osobu koja je u svom životu upravo u tom smeru krenula.

Neki stručnjaci smatraju da promene na hormonalnom nivou igraju važnu ulogu u krizi srednjih godina. Testosteron kod muškaraca opada, kao i estrogen kod žena, što može dovesti i do određenih psiholoških promena. Poznato je da  srednje godine predstavljaju period velikih individualnih različitosti. Neki u tom periodu postaju bake i dede, a neki po prvi put postaju roditelji. Neki postepeno razvijaju svoju karijeru u jednom pravcu, drugi započinju potpuno novu karijeru i rade velike promene u načinu svog življenja. Neki počinju osećati prve znakove starenja, dok su drugi u najboljoj formi ikada u životu. S obzirom na sve te individualne različitosti teško je odrediti koliko stvarna životna previranja i moguće komplikacije možemo "zahvaliti" hormonima, a koliko svim ostalim faktorima, kako spoljnim tako i onim vezanim uz ličnost.

Pitanja koja se najčešće javljaju i obeležavaju početak transformacije koja se događa tokom srednjih godina mogu biti:

Ko sam ja?
Šta moj život do sada govori o meni?
Jesu li moje oduke u prošlosti bile dobre?
Jesam li napravio/la sve što sam mogao/la?
Šta želim učiniti s ostatkom života?
Koliko je pametno sada napraviti neke promene i koliko bi me to "koštalo"?

Ako prolazite krizu srednjih godina moguće je da ćete osećati ili prolaziti kroz nešto od sledećeg:

• Vidite svoj život ispraznim i zamornim. Sve Vam se čini besmislenim. Retko Vas šta može razveseliti. Ono što Vas je ranije veselilo i ispunjavalo  sada Vam je dosadno.
• Dogodila Vam se važna životna promena nakon koje osećate da ništa više nije isto. Životna promena može npr. biti smrt voljene osobe, otkaz na poslu ili neka druga promena vezana uz posao, razvod braka, odlazak u penziju. Preispitujete vrednosti ili osećanja koje nikada pre niste dovodili u pitanje.
• Povukli ste se od prijatelja i porodice. Sve teže delite svoje misli i osećanja s drugim ljudima. Osećaj izolacije može biti praćen osećajem da život “nije bio fer” prema Vama.
• Zapeli ste u jednom načinu življenja i ponašanja koji Vam je pre bio ugodan, ali Vas više ne čini sretnim.
• Uznemireni ste i često Vam se menja raspoloženje. Osećate da niste u stanju donositi odluke, preopterećeni i depresivni. Prijaju Vam štetne navike kao što su ispijanje prekomerne količine alkohola, prejedanje, prekomerno pušenje jer time privremeno "anestezirate" napetost i neugodna osećanja.
• Stalno se osećate nezadovoljno, bez obzira na uspehe koje postižete. Teško primate komplimente jer se mučite s niskim samopoštovanjem.
• Teško se nosite s promenama na vlastitom telu koje dolaze s godinama. Izgubili ste poverenje u vlastitu snagu i sposobnosti. Osećate se nevoljeno i usamljeno. Osećate da niste napravili važne stvari u životu koje ste hteli, a vreme Vam izmiče.
• Osećate intenzivnu potrebu da napravite neke drastične promene u životu, prekinete odnose koji su postali rutina, raščistite život, uništite ono što ste godinama gradili kako bi mogli početi ispočetka.
• Počeli ste se bojati nečega što Vas nikada pre nije plašilo. Bojite se budućnosti. Počeli ste osećati ljubomoru prema partneru ili zavist prema kolegama s posla za koje Vam se čini da su prošli u životu bolje od Vas.
• Imate česte fizičke smetnje kao što su glavobolje, bolovi u želucu , problemi s hranjenjem, problemi sa spavanjem ili seksualni problemi.

Šta možete učiniti?

Ako je kriza teška i mučite se, potražite pomoć psihologa. Razgovor sa stručnjakom može Vam pomoći brže da prebrodite krizu, smirite neugodna osećanja i donesete  ispravne odluke.
U međuvremenu, nemojte se prepustiti panici. Tokom krize srednjih godina često možete biti prestrašeni. Sve na što ste se oslanjali do sada, od vlastitog tela do osećanja i sistema vrednosti, izgleda kao da je poljuljano i nestabilno. Ako se tako osećate, prisetite se da je sve to što proživljavate normalno i privremeno. Ne samo da će doći lepši dani nego ćete ih dočekati kao kvalitetnija i zrelija osoba. Kada smo prestrašeni često nam padaju na pamet misli o begu. Beg u vanbračne ljubavne odnose ili sakrivanje u ovisnosti (o alkoholu, sedativima i sl.) može pružiti privremeno olakšanje, ali u konačnom obliku samo donosi patnju. Zaustavljate bol sada ali nakon kratkog predaha sledi puno dugotrajnija i teža bol. Umesto bega budite spremni napraviti neke promene, one su dobrodošle i pomoći će u razrešavanju krize. Ono što Vam može poslužiti kao vodilja u tome koje su promene dobrodošle, a koje su maskirani beg, je Vaš sistem vrednosti.Vodite računa o tome da promene koje preduzimate budu u skladu sa Vašim sistemom vrednosti.

Nekoliko sugestija kako se bolje nositi s krizom

Shvatite krizu kao deo normalnog razvojnog procesa.
Ignorisanjem krize možete ozbiljno zakomplikovati proces.
Ne nasedajte "lakim" rešenjima. Novi auto ili novi partner done će samo kratkotrajno, površinsko olakšanje.
Rešenje krize je u vama, prolazak kroz krizu je unutrašnji zadatak.
Gledajte na krizu kao na izazov koji vam pomaže da rastete i razvijate se kao osoba, kao na odskočnu dasku za buduće pobede.
Kreativnim rešenjima unesite promene u svoj privatni život i posao.
Iskoristite svoju zrelost i iskustvo za redefinisanje svojih ciljeva.
Imajte strpljenja i nežnosti prema sebi.
Podelite svoja osećanja s nekim ko vas neće osuđivati. To može biti prijatelj ili psiholog.

Razgovarajte sa svojim partnerom/partnerkom, ako dijalog nije moguć zbog ne razumevanja, zajedno potražite pomoć profesionalne osobe.

Tip roditelja

Ne postoji nešto što se zove savršen roditelj, ali mnogi psiholozi koriste termin „dovoljno dobar roditelj“ da bi opisali one koji obezbeđuju mnogo onoga što je potrebno njihovoj deci da izgrade temelj za društveni i emocionalni razvoj.
Vaspitni značaj roditelja je nezamenljiv faktor u vaspitanju dece. Deca od roditelja ne primaju samo ljubav i nežnost već i pogled na svet, način života, odnos prema društvu, prema obavezama...
Istraživači koji proučavaju reakcije roditelja prema svojoj deci došli su do saznanja da postoje tri opšta roditeljska stila ili tipa: diktatorski, blagi i autoritativni. Mada postoji još jedna podela gde se govori o četiri stila ili tipa roditelja, koji se od prethodnog razlikuje u tome što se spominje i indiferentni ili ravnodušni roditelj.

 

• Autoritarni ili diktatorski roditelji postavljaju stroga pravila i očekuju da se ona poštuju. Odlike su mu zahtevanje poslušnosti i nedostatak kritičnosti prema odraslima i uopšte nepostojanje kritičkog vrednovanja informacija. Plasiraju deci ono što oni smatraju ispravnim, a što je u skladu s njihovim vlastitim ubeđenjem iako u mnogim slučajevima njihovo insistiranje na redu i disciplini postaje teret detetu. Odrasli su pri takvom vaspitanju neprikosnoveni autoriteti u čije se odluke ne sumnja. Dete se takvih roditelja plaši i iz straha se njima u svemu pokorava. Takvi roditelji imaju zapovedničko držanje, obično su kruti, emocionalno siromašni, veoma strogi, a ponekad samoživi i agresivni. Od deteta se zahteva da bude tiho i disciplinovano, da ne pokazuje emocije(pogotovo u javnosti). Roditelji smatraju često da upravo takvim vaspitanjem pružaju detetu priliku da očvrsne i razvije se u zrelu, jaku i samostalnu osobu, ali događa se upravo suprotno.

Deca autoritarnih roditelja često postaju sramežljiva i povučena, nesamostalna i zavisna o nekom autoritetu, a ponekad ostavljaju i utisak hladne osobe jer su naučena da ne pokazuju emocije. Drugi smer  prema kojem može poći dete autoritarnih roditelja je agresivnost, da bi napakostilo roditeljima i od njih izvuklo i minimum emocija, pa makar se ta emocija zvala ljutnja.

 

• Permisivni ili blagi roditelj, s druge strane, nastoji da bude što popustljiviji, ali je veoma pasivan kad teba da postavi ograničenja ili da uzvrati na neposlušnost. Takvi roditelji ne postavljaju stroge zahteve, niti imaju jasne ciljeve za svoju decu, verujući da im treba omogućiti da se razvijaju u skladu s prirodnim sklonostima. Detetu se sve dozvoljava, gotovo da nema zabrana, te se može dovesti u situaciju da se oseća zanemarenim i nevoljenim. Mada roditelji smatraju da izostankom zabrana podstiču samostalnost, postižu upravo suprotno: dete postaje sramežljivo, nesamostalno ili čak u nekim slučajevima agresivno  samo da bi se osetilo voljenim i u centru pažnje i brige.
• Autoritativni roditelji (ne autoritarni koji su, zapravo, diktatorski), nasuprot diktatorskim i blagim, uspevaju da dovedu u ravnotežu jasna ograničenja sa intimnom porodičnom atmosferom. Oni daju smernice, ali ne nameću krutu disciplinu; objašnjavaju svoje postupke i dozvoljavaju deci da imaju uticaja na donošenje važnih odluka. Takvi roditelji uvažavaju samostalnost svoje dece, ali od njih zahtevaju visoki standard odgovornosti prema porodici, drugovima i široj zajednici. Podstiče se i ceni odgovornost. Kod dece ovakvog načina vaspitanja omogućuje normalan razvoj samopoštovanja i samopouzdanja, deca se osećaju i slobodno i zaštićeno, te postaju samostalni mladi ljudi.

Stavovi roditelja prema vaspitanju deteta

 

·        Prebrižni roditelji:

U prebrižne roditelje, među kojima su najčešće majke, spadaju oni koji žive u stalnom strahu da se njihovom detetu nešto ne dogodi kada oni nisu s njim. Oni ne mogu najčešće da sagledaju stvarne mogućnosti svoga deteta u njegovom osamostaljivanju već nepotrebno dugo smatraju svojom odgovornošću zadovoljavanje detetovih potreba i obaveza. Deca ovakvih roditelja postaju nesigurna, nepouzdana i nesamostalna.
Stalni strah u kome žive ovakvi roditelji čim nisu s detetom, često se prenosi i na dete, pa se i ono plaši odvajanja, produžava se njegova zavisnost od roditelja i usporava razvoj.

·         Strogi roditelji:

Mnogi roditelji su u odnosu na svoje dete naredbodavci i strogi presuditelji njihovih postupaka pri čemu često ne dozvoljavaju nikakva suprostavljanja. Kod takvih roditelja deca su obično nečujna, ne ponašaju se prirodno, stalno žive u strahu od kazne i kada jesu i kada nisu kriva, ne govore o svojim postupcima iz vrtića ili škole da ih roditelji ne bi pogrešno shvatili...
Uz strogog roditelja dete stiče naviku da postupa kako mu se kaže, skoro nikada ne iznose svoje mišljenje ni u kući ni izvan nje. Takva deca izvršavaju bez pogovora i naredbe vaspitača, vršnjaka i drugih, kad odrastu nemaju svoj čvrst stav. Jedan broj reaguje na taj način što se povlači u sebe.
Ima dece koja, u nemogućnosti da pred roditeljima izraze svoje neslaganje s njima, a želeći da se pokažu kao ličnost, znaju da se ispoljavaju izvan kuće na negativan način.
Svako suprostavljanje deteta roditelju ne mora da znači da ono njega ne poštuje, već da želi da izrazi svoju ličnost.

·         Ambiciozni roditelji:

Nije redak slučaj da roditelji svoje vlastite želje iz mladosti koje su neostvarene, po svaku cenu hoće da ostvare kod svoje dece, bez obzira da li su one u skladu sa željama i mogućnostima samog deteta.
Najteže je kada oba roditelja nemaju iste ambicije o razvoju svog deteta, nego ga usmerava svako na svoj način. Ako roditelji nastoje da se njihovo dete razvija u skladu sa željama njih odraslih, može se dogoditi da dete ostane bez pravog detinjstva.
Pored planova roditelja, postoje i želje deteta. Razapeto između potreba i obaveza koje iz godine u godinu postaju sve brojnije, a u nemogućnosti da se samostalno rastereti onoga što su mu odrasli nametnuli, postaje nezainteresovano.

·         Prezaposleni roditelji :

Prezauzetost roditelja se obično vezuje samo za zaposlenost majke iako je neophodno da oba roditelja budu prisutni uz svoje dete.
Što je dete mlađe to su roditelji u većoj obavezi, ne samo da mu obezbede osnovne uslove za život, već i da mu posvete neophodnu pažnju da bi se ono što raznovrsnijim aktivnostima svestrano razvijalo.

·         Demokratski tip roditelja :

Glavne odlike demokratskog tipa roditelja su u tome što oboje zajednički podižu svoje dete, utiču na njegov razvoj i podjednako se osećaju odgovornim kada nastanu teškoće ili dođe do neželjenih posledica.
Svoj autoritet kod dece ovi roditelji zasnivaju na međusobnom poznavanju, poštovanju i razumevanju. Lični primer im je osnovno sredstvo u delovanju na dete. Ovi roditelji se prirodno ponašaju pred svojim detetom. Ne ustručavaju se da priznaju kada su pogrešili ili kad nešto ne znaju.
Dete takvih roditelja se ne zatvara u sebe, govori o svojim uspesima i neuspesima, sukobima s drugovima, itd.

Deci su pre svega potrebni roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koji izražavaju osećanja i potrebe i koji ih neće štititi od života niti biti njihove žrtve. Često je pitanje i uzrok mnogih bračnih svađa: do koje bi granice brižni roditelji trebali popuštati i štititi svoju decu?
Kako bi se zdravo psihički razvijala, deci su, uz puno ljubavi i pažnje, potrebne svakodnevne male frustracije iz kojih uče kako savladavati prepreke u životu, kako doći do onoga što žele, kako se utešiti kad nije po njihovom, kako uzeti u obzir druge ljude itd. Ako im to oduzmemo i ako zadovoljavamo svaku trenutnu njihovu potrebu i maksimalno izbegavamo svaku mogućnost da budu uznemirena i frustrirana, oduzimamo im vrlo dragocene i vredne prilike da nešto nauče.

Podređujući sve, pa čak i vlastite potrebe svojoj deci, može se dogoditi da ih naučimo neke stvari koje nismo želeli - npr. da su uvek na prvom mestu i da drugi ljudi nisu važni ili, pak, ako uče od nas kao modela, da je u redu podređivati se drugima i ne zauzeti se za sebe.
Ponekad roditelji mogu zaista preterati u podređivanju svog života potrebama dece. Neki urede stan poput vrtića, svaka je prostorija igraonica, i sve je prepuno igračaka.

Je li moguće da otežavamo razvoj svoje dece očekujući premalo, a dajući previše - previše igračaka, previše im pomažući i mešajući se u to kako će se ponašati. Pri stalnoj težnji da ih zaštitimo od nevolja, sputavamo njihovu priliku da se pripreme za svet odraslih. Ne dajući im određene granice, smanjujemo mogućnosti razvoja ličnosti naše dece. Sve je više roditelja koji ne znaju svojoj deci reći NE jer se boje da će ih, ako to učine, manje voleti.
Ne može se sa sigurnošću utvrditi jesu li danas deca "razmaženija" nego pre, ali u jednom istraživanju na velikom uzorku roditelja, njih čak 60 posto izjavilo je da su njihova deca prilično razmažena. Mnogi roditelji kažu kako žele otvorenu komunikaciju, a ne diktatorska pravila. Žele svojoj deci do određene mere biti prijatelji. Ali ponekad ta želja ima visoku cenu: nemogućnost postavljanja granice kad je  potrebna detetu.

Roditelji danas imaju mnogo više prilika razmaziti svoju decu nego pre. Danas roditelji mogu posvetiti više pažnje svakom detetu - i više im priuštiti.
Oni prosečnih primanja svojoj deci mogu priuštiti televizor u sobi, vlastitu telefonsku liniju i mobilni. Gledano iz perspektive deteta, svet se počinje okretati oko njega. Očekuje od roditelja da mu sve to obezbedi. Još jedan velik problem jeste stalna odsutnost roditelja zbog prevelike zaposlenosti i zauzetosti. Roditelji se zbog toga neretko osećaju krivima pa deca mogu zatražiti šta god žele, a roditelji će im to dati kako bi to malo vremena kad su zajedno sve bilo savršeno.

Jedan očigledan, ali i težak način da se izbegne štetna popustljivost, je postavljanje čvrstih granica. Znači dati deci razumna, ali čvrsta pravila i strukturu te ih se pridržavati. To uključuje i učenje dece prihvatljivim načinima oslobađanja frustracija koje mogu osećati. Pitanje postavljanja granica očigledno se pojavljuje od vremena kada dete počne puzati, a to može biti jako teška promena.
Iako se čini teškim, postavljanje granica jedan je od najvećih načina izražavanja roditeljske ljubavi. U užurbanom ritmu u kojem živimo roditelji često popuste jer je to jednostavnije i brže za njih. No, to uzrokuje probleme kasnije. Ako je detetu jedan dan nešto dopušteno, a onda za to isto drugi dan bude kažnjeno, ono ne zna gde su granice i dokle može ići. Takođe, posao roditelja je da nauče decu biti strpljivom i čekati nagradu.

 

Postoji i fenomen roditeljske ljubavi koji bismo mogli nazvati "uklanjanje svih teškoća". Najpre počinje sa sitnicama. Dete uči da  hoda, ali roditelji ga i dalje nose. Hrane ga, iako ono pokazuje želju da to čini samo. Ono što bi mogli učiniti umesto toga je da, kad dete pokaže želju za više samostalnosti, ohrabre ga u tome i na taj način grade osećaj samopouzdanja i vere u vlastite sposobnosti.
Kako dete odrasta, važno je dopustiti mu da iskusi posledice svojih grešaka. Današnji roditelji često uveravaju svoju decu da, šta god učine, nije pogrešno. Manifestuje se, npr., tako da brane svoje dete koje je istuklo nekog u školi ili oštetilo tuđi predmet, odbijajući prihvatiti odgovornost za to. Deca tako propuštaju priliku da nauče nešto iz određene situacije.

Mnogi roditelji pogrešno smatraju da ne mogu biti bliski sa svojim detetom i istovremeno misle da ne mogu postaviti granice. To nije tačno – šta više, jasne granice i otvorena komunikacija održavaju odnos iskrenim i bliskim.
Kad dete insistira na tome da gleda video ili počinje moliti za lizalicu baš pre ručka, zapitajte se šta želite da ono nauči iz toga. Želite li da nauči da uvek može dobiti ono što želi ako to dovoljno uporno traži?

Nemojte prevideti korist od obavljanja svakodnevnih kućnih poslova. Neki roditelji zaboravljaju da se odgovornost uči. Oni veruju da će, kad deca odrastu, sama od sebe to postati ili da će ih u školi to naučiti. Ali deca trebaju, prema njihovim sposobnostima u određenoj starosti, malo po malo preuzimati na sebe određenu odgovornost. U suprotnom, mogu početi smatrati da se od njih ništa ne sme tražiti.

U mnogim slučajevima očevi i majke zbog vlastite teške prošlosti žele deci priuštiti sve što sami nisu imali ili ih žele zaštititi od bolnih emocija koje su nekad davno sami osetili na svojoj koži. Tada u suštini sami sebi postajemo roditelji kroz našu decu. Deca uglavnom osećaju na svojoj koži kad roditelji ispravljaju vlastitu prošlost.

Adolescenti čiji su roditelji previše popustljivi i koji ugađaju svim njihovim željama, po pravilu u školi prolaze loše i češće uzimaju droge i alkohol, za razliku od onih čiji roditelji podstiču u njima samostalno i odgovorno ponašanje kao stalne smernice u odgajanju.

Jeste li previše popustljiv roditelj?

Neki od znakova u ponašanju deteta koji vam mogu pomoći da procenite jeste li previše popustljivi:

• Dete plače ili iz besa baca stvari dok nešto ne bude po njegovom. Ovakav ispad besa je normalan u drugoj ili trećoj godini, ali ne i kad dete navrši petu ili šestu godinu
• Dete ima problema u zadržavanju prijatelja i igranju s drugom decom. Deca kojoj se previše popuštalo imaju teškoće s poštovanjem tuđih osećanja, zbog čega ih vršnjaci ne prihvataju. Kad vaše dete preraste puzanje, obratite paznju na to kako deli stvari s drugima, kako vraća tuđe stvari, i kako napreduje u drugim socijalnim veštinama.
• U vašu kuću jedva mogu stati sve igračke, a ono i dalje traži još. Poučite dete da ne može dobiti uvek što poželi.
• Dete očekuje da za njega učinite neke stvari koje može i ono samo. Zapitajte se, činite li stvari za koje je vaše dete dovoljno veliko da ih učini samo? Roditelji često nisu svesni svih sposobnosti svog deteta.

Osećaj krivice - kad je u redu da kažete "sad je dosta!"

Zamislite situaciju u kojoj vas dete četvrti put u sat vremena poziva na posao s pitanjima šta da radi, ili hoće li ga pojesti čudovište iz ormara. Nakon što provedete sate na telefonu, možda se na kraju izvičete: "Zbilja ne znam šta da više učiniš. Suoči se s tim i prestani me zvati!" Prekipelo vam je i viknuli ste...  U istom trenutku  javlja se dobro poznati osećaj krivice, koji u vama izaziva želju da opet što pre popustite.
Šta bismo trebali učiniti u situaciji poput ove? Nema jednostavnog odgovora - svaki je dan odgovor drukčiji. Koncept superroditelja - biti sve i učiniti sve - zaista je iscrpljujući i ima veliku cenu.

Budimo svesni toga da postoje dani kad sve možemo i dani kad nam ništa ne ide od ruke. I to je jednostavno tako. Svaki dan donosi nove i izazovnije životne krize u kojima je potrebna roditeljska mudrost. Neki put se osećamo dorasli krizi, a ponekad ne uspevamo.
Važno je znati da nema savršenih roditelja, i da takvi uostalom deci i ne trebaju. Deci su potrebni, recimo to tako: "dovoljno dobri roditelji", a pre svega roditelji koji su živi ljudi, stvarne osobe, koje izražavaju svoja osećanja i potrebe i koji ih neće štititi od života niti biti njihove žrtve. Možda su neke od najvažnijih lekcija koje možemo naučiti decu: uživati u životu i prihvatati sebe sa svim svojim manama.

Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Postoje različite teorije o ljudskoj agresivnosti. Jedni je posmatraju kao reaktivno stanje, odnosno odgovor na frustraciju, a drugi kao imanentnu ljudskoj prirodi, tj. nešto s čime se čovek rađa, npr. u obliku agresivnog nagona koji je, na ovaj ili onaj način, stalno aktivan. Obe teorije ujedinjuje tvrdnja da čovek poseduje potencijal agresivnog ponašanja. To, naravno, vredi i za decu različitih uzrasta.

Agresija se može manifestovati na različite načine. Možemo biti agresivni u mislima, rečima i delima, prema sebi ili drugima, svesno ili nesvesno. Agresija se može potiskivati, a često smo skloni i poricati je. Kad potiskivanje traje dugo, javlja se opasnost za naše duševno i telesno zdravlje. Depresija, suicidalni pokušaji, visok krvni pritisak, čir na želucu te mnoge druge bolesti rezultat su našeg neuspešnog ophođenja s agresijom i emocijama. Druga su krajnost nekontrolisani izlivi agresivnosti, koji nas mogu dovesti u velike neprilike, jer svako društvo postavlja granice koje agresivno ponašanje ne sme prelaziti.
Agresivnost kod deteta uočavamo još u najranijem dobu kad vrišti i mlatara ručicama i nožicama, grize dojku za sisanje, zatim kad zadržava stolicu i na kraju je ispusti gde i kad to roditelji ne žele. Kasnije će dete možda biti sklono rastavljanju i trganju igračaka, igrati se rata i identifikovati se s nekim "opasnim" likom. Devojčice će možda biti "stroge mame" koje grde i tuku svoje neposlušne lutke. U osnovnoj školi repertoar agresivnog ponašanja dece se proširuje, a često postaje i suptilniji. U razredu agresija je čest problem i može se manifestovati na različite načine. Neki od primera su: Petar  i Filip su se potukli; neko je razbio školski prozor; tabla nije obrisana; Mirjana tužaka ostale posle svakoga velikog odmora; Jovan je zaboravio Petru reći šta imaju za domaći zadatak; Marija i Ana ogovaraju Mirjaninu novu frizuru; Dušan je pojeo Stefanov sendvič; Dejan teroriše celi razred, a naročito ima pik na neke učenike...
Načini  agresivnog ponašanja dece i odraslih gotovo ih imamo beskrajno mnogo. Stvar je samo u tome da smo ga nekada svesni, a nekada nismo. Ono što se smatra agresivnim ponašanjem su situacije u kojima agresija prelazi određene granice, koje bi u dotičnoj situaciji bile društveno prihvaćene. Ako se agresivna reakcija javi na pravome mestu, u pravo vreme, prema pravom objektu i na pravi način zavisno od jačine i oblika, onda je sigurno dobrodošla i većina osoba je i ne doživljava kao agresivno ponašanje. Ali, ako je prekršen neki od tih uslova, agresivna reakcija prouzrokovaće  manje ili veće probleme.

Nijedno dete ne rodi se sa znanjem, odnosno sposobnostima da se na odgovarajući način nosi sa svojim nagonima, pa tako ni s agresivnim. Ono uči tokom odrastanja, u interakcijama s roditeljima, širom familijom i nastavnicima te kroz svakodnevne kontakte s poznatim i nepoznatim ljudima.
Ako dete odrasta u porodici u kojoj je agresivno ponašanje članova uobičajeno, a naročito ako su agresivni i prema detetu, ono će se najčešće i samo ponašati tako. Odrastajući u strahu od agresije odraslih, dete se počinje identifikovati s agresorom jer tako smanjuje vlastiti strah. Uz to, od agresora počinje poprimati model ponašanja u kojem je agresivno ponašanje samo po sebi razumljivo. Fizički zlostavljana djeca najčešće su i sama agresivna prema slabijima od sebe.
Druga su krajnost porodice koje deci ne postavljaju granice u ponašanju, dakle koje su ili preterano popustljive ili, pak, zanemaruju vaspitanje dece. Stoga takva deca postaju razdražljiva i agresivna čim se susretnu i s najmanjim zabranama.
Iako je agresivno ponašanje znak slabog vaspitanja, ne sme se zanemariti ni važnost konstitucionalne, urodjene varijacije u jačini agresivnog nagona, kao ni snage ega i superega, koji pomažu pri neutralisanju nagona.
Određeni tipovi agresivnog ponašanja dece mogu biti izraz neke druge, osnovne bolesti, kao što su organsko oštećenje mozga, određeni oblici epilepsije, granično ustrojstvo ličnosti, psihoza, tumor na mozgu, intoksikacije (alkohol, amfetamini), afektivni poremećaji, itd. Impulsivno, odnosno agresivno ponašanje dece često se javlja uz hiperkineticki sindrom. Takvoj deci vrlo je lako odvući paznju i izrazito su nemirna, zbog čega nisu sposobna izdržati uobičajen školski dan. Često dolaze u sukobe s okolinom, pa ih druga deca izbegavaju i proglašavaju agresivnima. Smetnje se obično postupno povlače tokom puberteta, kad sazrevaju delovi središnjeg nervnog sistema koji se smatraju odgovornim za pojavu kratkotrajne paznje i nemira.
Sve važniji uzrok agresivnog ponašanja dece postaje neprimerena količina gledanih filmova te učestalo igranje kompjuterskih i konzolskih igara prepunih agresivnosti. Destruktivni sadržaji ulaze neobrađeni u dečju podsvest, koja onda teži rasterećenju, a to najčešće konkretno znači da ponašanje dece postaje sve destruktivnije.
Agresivnost u adolescenciji manifestuje se kroz uporno oponiranje, kašnjenje, otkačeno odevanje, opasne eksperimente (npr. droga), brzu vožnju, zapuštanje školskih obaveza, odbijanje hrane itd. Agresivnost u adolescenciji često je izraz svesnih i nesvesnih separativnih nastojanja u odnosu na roditeljske figure (odvajanje).

Najvažnije je utvrditi uzrok agresivnog ponašanja deteta i, ako je moguće, ukloniti ga. Npr., ako roditelji zlostavljaju dete, treba pre svega delovati na njih. Promenom ponašanja roditelja promenit će se i detetovo ponašanje.
Kod dece u prvoj godini života "agresivno" reagovanje najčešće je identično s nezadovoljenim primarnim potrebama, pa dete postaje preterano ekscitirano. Važno je shvatiti da tako malo dete ne treba samo jesti, piti, spavati, grejati se i biti čisto, nego ima i potrebu za privrženošću jednoj stalnoj osobi, najčešće majci, s kojom izmenjuje nežnosti. Kroz blizak odnos majka će biti u stanju na pravi način prepoznati koja je od detetovih potreba aktuelna i kako je najbolje zadovoljiti.
Tokom daljnjeg razvoja (od godinu i po- naviše) dete "agresivnost" počinje izražavati zadržavanjem i otpuštanjem stolice na neprimerenom mestu. Važno je da se roditelji zbog toga ne uzbuđuju previše, nego da to više-manje mirno podnose, a pohvaljuju pražnjenje na odgovarajućem mestu. Slično je i s kontrolom mokrenja, samo treba znati da je produženo noćno mokrenje (deca starija od pet godina) često znak određenih fizioloških nezrelosti mokraćnog mehura.
Što dete više raste, postaje svesnije svojih agresivnih nastojanja, ali i roditeljskih reakcija na njih. Dete počinje izgrađivati određene delove ličnosti, poznatije kao nad-ja ili super-ego. Nad-ja će delovati kao internalizirani kontrolirajući roditelj i dete će se primereno ponašati i onda kada roditelja nema u blizini. Neka deca, uprkos tome što su odrastala uz oba roditelja, imaju velikih problema sa svojom agresijom.
Ono što svako može učiniti kad primeti da se dete agresivno ponaša jeste da mu jasno postavi granice do kojih u aktuelnoj situaciji sme ići. Većina agresivne dece nema razvijen osećaj za granice. No, nema opravdanja za to da dete tuče drugu decu, odrasle i životinje, nema opravdanja ako uništava stvari, ako koristi prostačke izraze, pretnje, ucene i slično, ako sebi želi učiniti neko zlo. Ako dete radi i jednu od navedenih stvari, treba odmah reagovati jasno, glasno i dovoljno čvrsto da dete stekne utisak kako nam je jako stalo da se njegovo ponašanje promeni, odnosno da se vrati u društveno prihvatljive granice. Pritom će dete često pokušavati proveriti našu odlučnost provocirajući na ovaj ili onaj način, no naš bi stav trebao ostati čvrst i odlučan. Dete treba da shvati ko je autoritet. Nakon toga će se verovatno držati uvređenim i slično, ali u dubini duše bit će nam zahvalno jer smo mu pomogli ovladati nagonskim delom svoje ličnosti koji je izvan njegove kontrole i stoga mu donosi anksioznost i strah. Iza ovih čvrstih, odlučnih postupaka treba da se nazire stav da nam je stalo do deteta i da to radimo iz ljubavi, a ne iz potrebe da nekoga pobedimo ili kaznimo. Jer ono što pomaže nisu samo zabrana i kazna nego to što su ti postupci izraz naše iskrene brige i ljubavi prema detetu. Kod male dece možemo, osim eksplicitnih zabrana, koristiti i diskretno skretanje njihove pažnje od destruktivnog ponašanja prema konstruktivnim sadržajima, odnosno rešenjima u datoj situaciji, kao što je igra, slikovnice, odlazak na neko drugo mesto, pokazivanja nekog prizora u okolini i slično.
Dete ne bi smelo da stekne utisak da svojim agresivnim ponašanjem može nešto postići u životu nego pre svega svojim trudom, umećem i brigom za sebe i svoje bližnje, kao i za sva druga živa bića. Takav stav u odgajanju treba proširivati i na stvari, zaštitu prirode, uvažavanje tuđeg mišljenja, verovanja, osećanja. Decu sklonu agresivnom reagovanju preporučljivo je uključiti u sportske klubove, gde svoju agresiju, uz pomoć trenera, mogu sublimirati kroz takmičenje. Trener je u sportskome klubu pozitivan autoritet (barem bi tako trebalo biti), s kojim se deca rado identifikuju ispravljajući nedostatke roditeljskih autoriteta. U školi je fizičko vaspitanje, kao i svaka druga mogućnost fizičkog kretanja, sigurnosni ventil koji smanjuje tenzije među učenicima, a time i potencijalne agresivne ispade. Ako, pak, detetovo agresivno ponašanje proizlazi iz neke druge, telesne ili psihičke bolesti, treba ga pregledati dečji psiholog ili psihijatar i neuropedijatar.

Ne postoji učenik koji nije dobio lošu ocenu ili barem ocenu nižu od one koju je očekivao. Razlozi školskog neuspeha mogu biti različiti i često ih je isprepletano nekoliko. Najčešći uzroci nesavladavanja gradiva su smanjenje sposobnosti deteta, gubitak motivacije, smetnje pažnje i koncentracije, nedostatak radnih navika ili manjak predznanja, neuspešne metode učenja, strah od ispitivanja, negativan stav prema školi ili neodgovarajuće metode poučavanja određenoga gradiva.

Uzroci školskog neuspeha razlikuju su u nižim i višim razredima osnovne škole. Od prvog do četvrtog razreda uključuju teškoće pažnje i koncentracije, smanjene sposobnosti i emocionalnu nezrelost. Teškoće koje proizlaze iz sposobnosti mogu biti posledica smanjenog opšteg nivoa intelektualnog funkcionisanja, ali i smetnje različitih specifičnih sposobnosti kao što su pisanje, računanje, čitanje. Bitno ih je što pre prepoznati kako bi se na vreme pomoglo detetu te mu se omogućilo savladavanje gradiva na odgovarajući način. U suprotnom, može doći do razvijanja negativnog stava prema učenju i školi, jer dete, suočeno s prevelikim i preteškim zahtevima, doživljava neuspeh te pokušava se odbraniti od njega izbegavanjem učenja i zauzimanjem negativnog stava.

Radne navike ne utiču toliko snažno na školski uspeh u nižim razredima osnovne škole. Deca koja su sposobna i lepo se izražavaju uspevaju zadovoljiti zahteve nastavnika sa relativno malo truda i učenja. No, teškoće se javljaju prelaskom u peti razred. Prelaz od učiteljice na nastavnike stresno je za dete jer je suočeno s više predmeta i različitim nastavnicima od kojih svaki ima svoj način rada i zahteve. U takvoj situaciji dete koje nije razvilo radne navike redovnog učenja može se početi "gubiti" u količini gradiva koje treba usvojiti, naročito ako se zbog neredovnog učenja počne gomilati gradivo. U višim razredima važnu ulogu u školskom uspehu ima i predznanje. Vrlo često deca imaju problema u školi zbog rupa u znanju, odnosno moraju nadoknaditi određene delove gradiva kako bi mogla usvajati nova. Problem se javlja i zbog slabog planiranja vremena za učenje te loše strategije. Mnogi učenici koji nisu razvili uspesne načine učenja imaju teškoća u pamćenju gradiva, zato što se često zahteva i povezivanje različitih delova gradiva.
Strah od ispitivanja vremenom dobija sve veću ulogu, naročito u sedmom i osmom razredu. Učenici su u tim razredima pod opterećenjem jer su ocene i školski uspeh od presudnog značaja za dalje školovanje. Neuspeh i loša ocena daleko se teže doživljavaju, a takvo loše raspoloženje može se preneti i na druge školske situacije. Učenicima sedmih i osmih razreda ponekad je potrebna dodatna podrška i pomoć pri organizaciji učenja i pouka u tome kako se uči sa smislom.
Na školski uspeh snažno utiče motivacija. Dete koje iz bilo kojeg razloga nije motivisano neće se truditi pa tako ni postizati dobre rezultate. Ako vaše dete stalno postiže loš uspeh ili manji od njegovih mogućnosti, potražite savet stručnjaka, jer je otkrivanje uzroka školskog neuspeha prvi korak u njegovom otkla-njaju.

Loša ocena izaziva stres

Očilgedno, ocena je odraz sposobnosti, motivacije i znanja učenika, utiče na status učenika u grupi vršnjaka, naklonost učitelja, zadovoljstvo roditelja, a u višim razredima određuje i mogućnosti deteta pri upisu u srednju školu. Zato loša ocena izaziva stres kod dece, ali i kod roditelja. Svako se dete drukčije nosi s lošom ocenom, što zavisi o doba, osobenosti, prošlim iskustvima, reakciji okoline.
Sva deca pod stresom trebaju podršku i utehu, koje moraju dobiti od roditelja i vršnjaka. Pre svega se misli na razgovor i normalizaciju vlastitih osećanja (olakšanje je spoznaja da se i drugi osećaju kao i oni kad dožive neuspeh), utehu i razumevanje (kad se izjadamo, smanjujemo napetost i osećamo se bolje) ili konkretnu pomoć u učenju (objašnjavanje gradiva koje ne razumeju, ispitivanje, pomoć pri izradi zadataka).

Ljutnja - najčešća emocionalna reakcija

Najčešća emocionalna reakcija koja se javlja kod dece je ljutnja. To je normalna reakcija na neuspeh pri ostvarivanju nekog cilja. Kratkotrajna ljutnja je dobra jer oslobađa dete od negativnih osećanja i smanjuje psihičku napetost. Nju treba ignorisati ili pokazati detetu kako razumemo da je ljuto. No, ako ljutnja traje duže, onda dete nije u mogućnosti da se koncentriše i uči. U većini slučajeva produžena ljutnja prerasta u okrivljavanje drugih, što, ako postane trajna strategija nošenja sa stresom, može negativno delovati na razvoj deteta. U tom slučaju treba nastojati pomoći detetu da realno sagleda situaciju (npr. da je razlog nedovoljno učenje) i postaći ga da je reši konstruktivno - dogovorite svakodnevno učenje s detetom, postavite jasne i ostvarive ciljeve, pomozite detetu u izradi plana učenja, poučite ga kako se uspešno uči, podstaknite ga da napravi plan, da vadi beleške, postavlja pitanja, ponavlja lekcije, uči sa smislom.

Uhvatiti se u koštac sa stresom zbog loše ocene

Jedan od pozitivnih načina suočavanja sa stresom je učenje s namerom da se popravi ocena. Dete tada ima osećaj kontrole u postizanju željenog cilja. Kad ispravi ocenu, stiče osećaj sigurnosti i kompetencije. No, neka deca ne reaguju tako. Problemi se javljaju kad pasivno prihvata situaciju, ne trudeći se da bilo šta učini, negira lošu ocenu nastojeći je zaboraviti i pobeći u svet mašte ili laže roditeljima o svom uspehu.
Ako dete ne reaguje na lošu ocenu, takvo ponašanje može biti znak naučene bespomoćnosti, odnosno verovanja da, što god učinilo, neće ništa uspeti postići ili promeniti. Pripisuje neuspehe manjku svojih sposobnosti, a eventualne uspehe sreći ili situacijama koji su izvan njegovih mogućnosti. Takva je situacija vrlo ozbiljna i snažno utiče na samopoštovanje i osećaj kompetencije deteta zato je nužno pomoći mu da promeni svoja verovanja.
Roditelji mogu pružiti pomoć na nekoliko načina. Jedna od metoda je davanje deci povratnih informacija tako da im se dopusti verovanje kako njihovi neuspesi nisu posledica nedostatka sposobnosti ili nekih spoljnih okolnosti nad kojima nemaju kontrolu, nego da su posledica kontralabilnih uzroka (npr. nedovoljno zauzimanje, premali stepen naučenosti gradiva). Bitno je i pohvaljivati uspehe, jer dete koje posmatra svet kroz prizmu vlastitih neuspeha teži tome da uspehe previdi, umanjuje ili pripisuje uzrocima na koje ne može uticati. Važno je imati na umu da za uklanjanje naučene bespomoćnosti nije dovoljno samo stvoriti situaciju u kojoj će dete sigurno uspeti, jer bespomoćna deca i ona kojima je pružen niz lako ostvarivih uspeha osećaju se jednako bespomoćno kao i pre. Prelagani zadaci i prelagano ostvariv uspeh ostavljaju ih bez kontrole, baš kao i neuspeh ili kazna. Zato treba da nauče da postoji snažna povezanost između njihovog ponašanja i posledica kako bi razvili osećaj kontrole nad događajima u njihovoj okolini.
S druge strane, laganje i izbegavanje prihvaćanja loše ocene vrlo su česti kod dece koja strahuje od roditeljske reakcije. Naime, reakcije roditelja snažno utiču na način kako će se dete odnositi prema daljnjem radu i šta će učiniti kako bi popravilo školski uspeh. Ponaša li se dete tako, roditelji treba da preispitaju svoje stavove i reakcije na lošu ocenu, kao i očekivanja koja imaju od njega. Naime, detetu je potrebna ozbiljna pomoć kako bi se ponovno osetilo sigurno, steklo poverenje u roditelje da ga prihvataju takvo kakvo jeste, te u svoje sposobnosti i mogućnosti.

Vrlo često roditelji se nađu u nedoumici šta učiniti kad dete dobije lošu ocenu. Uglavnom pomažu najbolje što znaju, kao što su naučili od vlastitih roditelja. Ali uvek valja imati na umu:	Obratite pažnju na vlastita očekivanja. Ako su visoka i ako mnogo polažete na školski uspeh, dete je pod većim pritiskom.
	Nastojte ohrabriti i pohvaliti ga čak i za male uspehe. Dajte detetu povratne informacije o uspehu, odnosno naglasite u čemu je bolje. To jača motivaciju, osećaj kompetencije i potrebu za napredovanjem.
	Ne tucite dete. Fizičko kažnjavanje i vikanje izazivaju strah i mogu podstaknuti traumu. Deca žive u stalnom strahu od budućeg neuspeha i ponovnih batina. Batine ne govore ništa osim toga da nisu vredna, da je u redu tući druge ljude i da je nasilje prihvatljivo. Kažnjavajte dete uskraćivanjem privilegija ili nekih stvari koje voli. Kad uskratite neko zadovoljstvo (npr. TV ili izlazak), svakako objasnite zašto ste to učinili i šta treba učiniti kako bi sledeći put izbeglo kaznu. Kazna mora biti primerena i vremenski ograničena. Preterano velika kazna izaziva osećaj nepravde i bunta.
	Kritikujte samo ponašanje deteta, a ne njegovu osobenost. Hvaliti možemo i ponašanje i osobenost (Lepo crtaš. Ti si pametno dete.). No, kada kritikujemo, nikad ne smemo kritikovati osobenost deteta (Ti si lenj. Nisi sposoban.), jer to škodi detetovom samopoštovanju i daje mu osećaj odbačenosti i neprihvaćanja. Kritikovati se sme ponašanje (Pogrešio si, pokušaj ponovo. Nisi se dovoljno potrudio.), jer može menjati ponašanje i uticati na njega, a na osobenost ne.
	Pomozite detetu u učenju.
	Uvek nagrađujte i pohvaljujte pozitivno ponašanje. Pohvale su uspešnije od kazni. One daju detetu smernice kako se treba ponašati, šta je dobro, i jačaju osećaj samopoštovanja i vlastite kompetentnosti.

Ljudi nisu samo racionalna bica koja svoje postupke i htenja preduzimaju iskljucivo na osnovu umnog misljenja i zakljucivanja. Mnogi nasi postupci bivaju izazvani i drugim ciniocima, kao sto su npr. emocije (osjecanja). Emocije se zato mogu definisati kao dozivljaj naseg vrednovanja i subjektivnog odnosa prema stvarima, ljudima, dogadjajima i prema sopstvenim postupcima .

Postoji ne samo u nasem jeziku vec i u mnogim drugim jezicima veliki broj izraza koji izrazavaju razlicita emocionalna stanja, a to su: radost, zalost, ljubav, saucesce, simpatija, ponos, zluradost, oholost, stid, zahvalnost, briga, strepnja, ocekivanje, nada itd. Emocije su u toku svog razvoja propracene spoljasnjim i unutrasnjim promenama. Znacajni spoljasnji znaci emocija su izrazi lica, telesna napetost, glasovne reakcije i sl. Isto tako postoje i unutrasnji pratioci kao karakteristicne promene u radu pojedinih organa.

Kod snaznijih emocija javljaju se izrazite promene kod disajnih i probavnih organa, zatim u radu zlezda. Kao posledica izvesnog emocionalnog stanja covjek moze da se zacrveni, da prebledi, da se smeje, place, povuce u stranu ili da pridje blize, da zagrli ili napadne itd.

Emocije kod dece javljaju se relativno rano, ali u pocetku su jos nediferencirane. Sa razvojem deteta njegove emocije se ispoljavaju na odredjeniji nacin. Ukoliko se dete vise razvija i njegove emocije se sve vise diferenciraju kao npr. strah, ljutnja, ljubomora itd. Kod dece je urodjena sposobnost za emotivno reagovanje, a ne kao reakcija straha od neke zivotinje ili predmeta, sve to dete stice ucenjem.

Kako se razvijaju emocije

Kako se razvijaju emocije je pitanje na koje su mnogi psiholozi pokusali da daju odgovor. Zeleo to covek ili ne, emocije su sastavni deo svakog coveka. Svi smo osudjeni da se borimo sa svojim emocijama i njihovim razvojem. Cesto se vodi dilema o tome koje su emocije urodjene a koje nisu. Da bi se proverilo da li su odredjeni oblici ponasanja usled emocionalnih reakcija urodjeni, to treba da se javi i kod dece koja nisu u mogucnosti da to ponasanje nauce.

Postoji veliki broj dece koja zive u "prirodnoj" izolaciji, jer su gluvi ili slepi od rodjenja. Ta deca lisena su nekih dozivljaja, do kojih se dolazi iskljucivo slusanjem ili gledanjem. Ipak postoji mogucnost da se kod takve dece jave emocionalne reakcije istovetne sa reakcijama normalno razvijene dece. Tada konstatujemo da u razvoju emocija vaznu ulogu ima sazrevanje.

Americki psiholog Florensa Gudinaf proucavala je emocionalno ponasanje jedne desetogodisnje devojcice, potpuno slepe i gluve od rodjenja. Posmatranje je trajalo oko sedam meseci. Devojcica nije bila u stanju da nauci da govori i da se stara o sebi. Da bi izazvala neke emocionalne reakcije kod desetogodisnjakinje F. Gudinaf oraspolozivala ju je slatkisima ili ju je dovodila u stanje frustracije.

Kada je bila sretna i zadovoljna devojcica se igrala, iako je niko nije ucio da igra. Igra i smeh su se nekada javljali spontano, a nekad samo kada bi dobila slatkise. Kada je bila sprecena u necemu sto zeli da uradi, u nekoj aktivnosti, devojcica je ispoljavala gnev i nezadovoljstvo.

Ovo ipitivanje je dovelo do zakljucka da primarne oblike ispoljavanja emocija odredjuju faktori nasledja. Ali takodje, kod dece koja vide i cuju znacajnu ulogu u razvoju emocija ima i socijalna sredina u kojoj dete sazreva i vaspitava se. Poznat je jos jedan eksperiment, koji ukljucuje i decu pretskolskog uzrasta. Taj eksperiment je 1941. godine obavio americki psiholog Tompson. On je uporedo posmatrao decu koja vide i koja su slepa od rodjenja. Posmatrao je uzrast dece od 7 nedelja do 13 godina. Tompson je primetio i kod slepe dece i kod normalne dece slicne emocionalne reakcije. Dosao je do interesantnog zakljucka, da se izrazi lica kod slepe dece javljaju pod uticajem sazrevanja posto nije bilo mogucnosti da ih neko nauci. A kod dece koja vide Tompson je zapazio da se izrazi lica, tek na starijim uzrastima, pod uticajem podrazavanja, postepeno stilizuju. Ovim svojim otkricem on je ukazao na cinjenicu da ucenje igra veoma vaznu ulogu u emocionalnom ponasanju starije dece.

Iz gore navedenih eksprimenata, moze se izvesti zakljucak da je ispoljavanje emocija samo jednim delom rezultat ucenja u socijalnoj sredini.

Potreba izucavanja emocija

Decije emocije se razlikuju od emocija odraslih. One su po pravilu, jednostavne i spontano se izrazavaju. stoga decije emocionalne izlive, odrasli tesko i razumeju. Kad je dete gnevno, ljubomorno i tvrdoglavo, roditelji i vaspitaci najcesce i sami emocionalno reaguju; kaznjavaju ga u gnevu, cime se odnos izmedju njih i deteta pogorsava.

Sem toga, odrasli su katkad skloni da potcene intezitet decijih emocionalnih dozivljavanja. Ponekad sasvim neosnovano pripisuju sasvim maloj deci duboka osecanja.

Sasvim je prirodno da ce odrasli koji bolje poznaju prirodu i karakteristike decijih emocija i njihovo ponasanje, pravilnije postupati prema detetu. Roditelji i nastavnici koji poznaju pojmove ljutnje ili ljubomore, bolje ce razumeti detetovo nekontrolisano ponasanje. Oni takodje mogu da uticu na otklanjanje nepozeljnih emocija, a da podstaknu one pozeljne.

Emocije i uzrast

Svi deciji biografi saopstavaju da se sa uzrastom povecava i broj emocija, koje dete moze da dozivi. Kararina Bridzes vrsila je posmatranja kako bi utvrdila karakteristicne emocije za odredjene uzraste. Iz svog proucavanja napravila je skalu diferenciranja emocija u toku razvoja, mada ova skala ne moze posluziti kao orjentacija kada se koja emocija javlja.

Njeni ispitanici su bila deca starosne dobi od rodjenja do pete godine. Iz tih ispitivanja izvela je zakljucak da odmah po rodjenju postoji jedna jedina emocija, neizdiferencirano uzbudjenje. Zatim je ustanovila da se iz te emocije sazrevanjem i uslovljavanjem razvijaju postepeno druge emocije.

Krajem prvog meseca uzbudjenost se izdvaja i prelazi u negativnu reakciju, tzv. uznemirenost (distress). Krajem drugog meseca, diferencira se pozitivna emocionalna reakcija, zadovoljstvo (delight). Tu emociju izazivaju : kontakt usana sa cuclom, milovanje i pljeskanje. Dete prestaje da place, a pocinje da guce i mase rukama. Kod beba se cesto zadovoljstvo i uznemirenost brzo smjenjuju. Diferenciranje emocija odvija se postepeno. Prve dve izdvojene emocije malo se razlikuju u pogledu spoljasnjih i unutrasnjih reakcija i situacija koje ih izazivaju.

Na uzrastu od 3 do 6 meseci, razvijaju se skoro jedna za drugom sledece emocije : gnev, gadjenje i strah. Od 9 do 12 meseci nastaju odusevljenje i naklonost. Oko trinaestog meseca naklonost se grana na naklonost prema odraslima i naklonost prema deci.

U petnaestom mjesecu javlja se ljubomora, a u dvadesetprvom mesecu radost. U razdoblju od 2-5 godine nastaju stid, strepnja, zavist, razocaranje, nada.

U pretskolskom uzrastu osecanje postaje nezavisno od opazanja, postaje stalnije, ali jos uvijek je labilno. Ali medju svim dozivljajima, emocije su kod deteta u predskolsko doba najjace. U ovom periodu cesti su afekti, a preovladjuju uglavnom prijatne emocije, nestasno raspolozenje, retko kad razdrazljivo, a najrjedje tuzno.

Krajem predskolskog perioda emocionalnost i labilnost se povecavaju, a u kasnijem periodu emocije pocinju da se pokrivaju.

Karakteristike decijih emocija

Emocije odraslih i emocije kod dece bitno se razlikuju. prvenstveno po tome sto su decije emocije proste, spontane, nisu uzdrzane i odmah nalaze odgovarajuci izraz. Sa vaspitavanjem dece dolazi i do odgovarajucih promena. Vremenom emocije gube svoju nediferenciranost i dete postepeno pocinje da uci i da se uzdrzava od emocija a samim tim stice vlastiti nacin izrazavanja:

1. Decije emocije su kratkotrajne

One traju svega nekoliko minuta, a onda iznenada isceznu dok emocije odraslog coveka duze traju i teze se zaboravljaju. Preduzimanjem vaspitnih mera i pravilnom ulogom roditelja menja se i karakter decijih emocija.Te emocije se pretvaraju u dugotrajna raspolozenja. Na primjer, uzdrzana ljutnja se pretvara u durljivost, radost u dobro raspolozenje, a strah u trzanja na svaku promenu ili zvuk. Ove emocije se najcesce javljaju u predskolskom uzrastu ili vec oko cetvrte godine zivota i to u prisustvu nekog od autoriteta, bilo roditelja ili vaspitaca u obdanistu. Cak i u drustvu sa svojim vrsnjacima decije emocije se diferenciraju.

2. Decije emocije su snazne

Emocije odraslog covjeka ne mogu da dostignu onu jacinu kao kod deteta, jer decije emocije ne poseduju gradaciju bez obzira na situaciju. To narocito vazi za ljutnju, strah i radost. Kod dece te emocije se izrazavaju punim intezitetom. U ljutnji dete place, vristi, bacaka se, udara rukama i nogama pa cak i ujeda. U strahu se izbezumljuje, krije i vristi. Te reakcije nikako neodgovaraju odraslima sto cesto ima ali ne i uvek negativan uticaj na dete. Kazne i opomene za takvo ponasanje imaju takav uticaj da dete s vremenom uci da bude uzdrzljivo prilikom iskazivanja svojih emocija. isto tako i u druzenju sa svojim vrsnjacima dete nauci da kontrolise svoje emocije. Na taj nacin dete uci da se uzdrzava od burnog ispoljavanja svojih osecanja.

3. Emocije deteta su nestabilne

Dete za razliku od odraslih lako prelazi iz pozitivne u negativnu emociju i obrnuto. Ono iz stanja velike radosti naglo predje u nemotivisani plac. Ljubav i ljubomora, ljutnja i smieh itd. smjenjuju se. Ali to ne znaci da su decije emocije plitke i povrsne, nego njih dete burno ispoljava pa se onda one ne gomilaju. Dete u toj dobi jos nije dovoljno intelektualno zrelo za razumevanje odredjenih situacuja, a i paznja mu se dugo ne zadrzava na jednom predmetu, sto uslovljava prelazak emocija iz jedne krajnosti u drugu. Medjutim dok je god emocija prisutna ona je intezivna vise nego kod odraslih.

4. Zajedno sa uzrastom emocije se sve vise diferenciraju

Pod uticajem okoline i vaspitnim merama deca polako kontrolisu svoje emotivne reakcije. Emotivna reakcija svakog deteta zavisi od njegovih dozivljaja i iskustava. To znaci da svako dete ima strah od necega, bilo od mraka ili misa i sl. U istim emotivnim situacijama svako dete reaguje na drukciji nacin, neka deca se sakrivaju , druga placu, a neka opet traze majku i sl.

5. Dete ispoljava svoja osecanja

Deca nisu u stanju da se uzdrzavaju , tj da neispoljavaju svoje emocije. Iako ih stariji uce tome deca ipak na neki nazin reaguju, npr. nervozom, nemirom, pokretima ruku i nogu, gestovima i sl. Iz toga mozemo da zakljucimo da deca jednostavno nisu u stanju da sakriju ono sto osecaju.

Vrste emocija

U psihologiji nema opste prihvacemog broja emocija, tj. nema spiska emocija dece i odraslih. Sto se tice predskolskog uzrasta, u to doba su skoro razvijene sve vrste emocija. Predskolsko dete ima razvijeno osecanje licne casti, pa stoga negativno reaguje na ponizavanja (npr. kada ga teramo u cosak, jer je bilo nevaljalo, kada ga posaljemo u drugu sobu, zabranimo mu da izadje u dvoriste i sl.). U tim slucajevima dete reaguje placem, a ponekad i jogunstvom.

U predskolskom periodu dete je takodje veoma osetljivo na pohvale i prekore. Na prekor reaguje obicno suzama, a kada ga pohvale raduje se i ponosi. Krajem predskolskog perioda javlja se stidljivost. To najcesce dolazi do izrazaja kada nesto mora da otpeva ili kaze pred nepoznatim licima.U ranom djetinjstvu, tj. u periodu od 2 do 6 godine, emocije koje najcesce dolaze do izrazaja su gnev, strah, ljubav i ljubomora, potom radost, a retko zalost.

1. Gnev

Ovu emociju i njene uzroke proucavalo je dosta psihologa na raznim uzrastima. Rezultati pokazuju da dete ovom emocijom reaguje kada se sputava u nekoj aktivnosti. Ali da bi se izazvala ova emocija nije dovoljno samo neko fizicko sprecavanje, nego to treba da se primeni na takav nacin da se dete osjeti isfrustrirano.

Predskolsko dete ispoljava gnjev, najcesce u sljedecim situacijama : navikavanjem na toalet, oblacenjem, obedovanjem, odlazenjem na spavanje (narocito posle rucka), pranjem kose i cesljannjem. Dosta cesto su uzrok gneva i ostala deca, koja zele njegove omiljene igracke. Ucestalost pojavljivanja gneva i njegova duzina trajanja, takodje su bili predmet izucavanja.

Dokazano je da kod predskolske dece gnev ne traje duze od 5 minuta, a posle toga je opet sve u redu. Dete prodje gnev utoliko pre ukoliko shvati da njime nista nece postici. Florensa Gudinav bavila se proucavanjem ucestalosti gneva na razlicitim uzrastima. Na uzrastu od 3 – 7 godina, primecuje se da je cesce pojavljivanje gneva kod decaka nego kod devojcica, sto potvrdjuje izjave majki da je teze odgajati decake od devojcica.

Ucestalost gneva takodje zavisi od fizickog stanja dece, tj. da li su prehladjena, da li su gladna i sl. Iz toga se ustanovilo da se gnev ispoljava cesce kod bolesne dece nego kod one potpuno zdrave.

2. Ljutnja

Ljutnja je emocija koja se ispoljava odmah nakon gneva. Predskolsko dete kada je ljuto, ono onda vristi, place, rita se , udara, grebe, baca na pod, a u nekim slucajevima i psuje i svadja se. Kada su ljuta, deca su ponekad i agresivna prema licima i predmetima koji je izazivaju.

U ranom detinjstvu ljutnja je dosta cesta reakcija, jer time dete skrece paznju na sebe. Kod dece starosne dobi od 3 do 5 godina ljutnju najcesce izazivaju nasrtaji i zadirkivanja od druge dece, zatim kada drugo dete uzme nekakav zeljeni predmet, ili pak ruganje i sl. Dete treba da nauci kako da kontrolise svoju ljutnju, a to se najbolje uci od odraslih, prvenstveno od roditelja i vaspitaca.

3. Strah

Strah predstavlja jednu od najcescih emocija, koje se javljaju u detinjstvu, kod dece preskolskog uzrasta. Uporedo sa uzrastom i sazrevanjem menjaju se predmeti i situacije koje izazivaju strah. U pocetku dete se plasi nepoznatih lica, iznenadnih pojava, a kasnije zivotinja i mraka. Strah moze da se prenese i od drugih, recimo brace i sestara, odraslih ili roditelja. Zatim strah od neprijatnih dogadjaja, npr. grmljavine, injekcija, pozara.

Strah moze da izazove i zastrasivanje. To obicno koriste roditelji da bi detetu ukazali na opasnost od struje, duboke vode, nepoznatog psa, saobracaja. Ova metoda moze da bude korisna u vaspitavanju, ali treba znati kada i kako je primeniti, inace moze da postane stetna.

Kao sto je vec receno kod dece predskolskog uzrasta strah je cesta pojava, ali vec prema 7 godini strahovi postepeno prestaju. U tom periodu razvija se moc zakljucivanja, razumevanja, predvidjanja i misljenja. Mada neki psiholozi tvrde da srah od zmije, velikog psa i mraka ostaje.

U svojoj masti dete mrak ispunjava raznim opasnostima i strahovima. Dete se u pretskolskom dobu sve manje boji nepoznatih predmeta, ljudi, buke i iznenadnih dogadjaja. Stoga strah u pretskolsko doba raste, jer nastaje posredstvom decije maste. Dete se jos uvijek plasi samoce, pa i smrti.

Pojave koje prate pojavu straha su drhtanje, promena glasa i kretanja. Posledice straha takodje mogu biti preterana mirnoca i strasljivost. Deci treba pomagati kako bi prevazisla strah, a za to je najbolji nacin da upozna ono cega se plasi i da ovlada situacijom u kojoj se nalazi.

4. Tuga (zalost)

Dete je zalosno, odnosno tuzno kada mu se pokvari ili polomi igracka. Tuzno je kada galame na njega, kaznjavaju, ako oseca da nema drage osobe ili kada se toj osobi dogodi neka nesreca. Zalost se obicno potiskuje, jer drustvu ne odgovara takvo raspolozenje.

Tuzno dete oseca potrebu da se nekome poveri ili izjada. Iz toga razloga detetu je neophodno da ima neku osobu od poverenja. U pretskolskom periodu to su najcesce igracke, mada se ne mogu zanemariti majke, ocevi, braca i sestre, pa i vaspitaci u obdanistu.

Zalost je kod deteta najrjedje osecanje, jer se ono cesce ljuti. Najcesce su zalosna mirna deca, dok se nemirna i samosvesna deca ljute. Zalosno dete nema nikakvih interesa, nije mu stalo ni do cega, place, miruje. Ali ono sto je bitno jeste da ta emocija traje kratko.

5. Radost i smeh

Pretskolsko dete je cesto radosno, a radost obicno traje od jedne do deset minuta. Smeh se javlja od 3 do 16 meseci. Deca se smeju kada su sretna i zadovoljna. Vise se smeju sa ostalima u drustvu nego kad su sama. Radosna deca vole da se igraju vise sa decom koja su njima slicna nego sa mirnom i povucenom decom. Ono sto izaziva ove prijatne emocije su : iznenadjenja, pokloni, ispunjenje zelja, igre i sl.

Dete se najcesce veseli kada ga pohvale ili kada pohvale nesto sto je nacrtao ili napravio. Deca takodje u ovom periodu vole humor, sale i smesne price, a narocito devojcice. Mada to ne vazi podjednako za svu decu.

Ljubav

U predskolskom periodu ljubav deteta se produbljuje i postaje trajna, jer dete sada pocinje da shvata vrednost svojih roditelja. Dete je u ovom periodu u svojim osecanjima manje egocentricno, nego ranije. Takodje u ovom periodu, razvija se i veliko drugarstvo, tj. privrzenost za druga ili drugaricu.

U tom periodu ono prekida tu veliku povezanost za porodicu, sto je veoma vazno za dalji detetov emocionalni razvoj. Decija ljubav se javlja prema osobama koje ga cine sretnim i zadovoljnim. Prvenstveno decija ljubav je vezana za majku, jer ona provodi najvise vremena sa detetom. Mada to ne mora da znaci, npr. ako ga majka zanemaruje i ne posvacuje mu paznju, dete svoju ljubav prenosi na drugu osobu koja se vise brine o njemu.

Krvna veza ne igra nikakvu ulogu kod ove emocije. Takodje, decija ljubav se menja i sa uzrastom, npr. razlika izmedju ljubavi prema majci i ljubavi prema ocu. Emociju ljubavi deteta prema roditeljima prati ugodnost. Ali ono sto najvise utice na decu u ovom periodu, pa i na ostale uzraste je kada se ono oseca "razapeto" izmedju oca i majke. To se javlja kada se roditelji svadjaju pred decom ili su razvedeni.

Za dete je najvaznija potreba da ima oba roditelja i da ih oboje voli. Roditelji takodje, cesto nisu svjesni posledica do kojih dolazi kada podsticu kod dece egoisticnu ljubav. Npr. "Tata voli samo tebe, a ne voli mamu i seku". "Ti volis samo svoju mamu, a tatu ne volis' i sl.

Cesto je i pitanje "Koga vise volis , mamu ili tatu"? . U takvim situacijama dete se oseca nesigurno i tada pri nagovaranju roditelja pocinje da gaji vise ljubavi prema jednom roditelju. Takodje, ako dete osjeti razlicite stavove roditelja, on to mudro koristi i priklanja se onom roditelju cije mu ponasanje vise odgovara i koji je popustljiviji prema njemu.

Detetova ljubav ne mora da bude usmerena prema roditeljima i drugovima, nego moze biti usmerena i prema stvarima i zivotinjama. Recimo ljubav prema igracki ili zivotinji moze da bude jaca nego prema coveku. Zato su bitni izrazi ljubavi. Bilo to u obliku verbalnih iskazivanja, milovanja, mazenja i sl. jer detetu je to potrebno.

Ono ne zivi samo od hrane, nego i od majcinske ljubavi. Dete to oseca kada sedi majci u krilu. Za njega je to najsigurnije i najudobnije mjesto, jer oseca da ga neko stiti. Ako dete ne dozivi izraz ljubavi ono postaje emocionalno hladna osoba koja ne uspostavlja kontakte sa drugim ljudima. Dete svoju ljubav prema nekome ispoljava grljenjem i ljubljenjem, a cesto i imitiranjem te osobe.

U tom slucaju devojcice obicno imitiraju majku, krisom oblace njene haljine i cipele, stavljaju njen nakit, a decaci se poistovecuju sa ocevima. Kod vecine dece su uzor roditelji na koje se ona ugledaju. Zato su veoma vazni medjusobni roditeljski odnosi i njihov odnos prema deci.

Taj proces identifikacije treba podsticati, hrabrenjima i uveravanjem detetove okoline. Nisu retki propusti i pogresni postupci pri odgajanju, pa se cesto desava da decaka odgajaju kao devojcicu, a devojcicu kao decaka.

Ljubomora

Ljubomora je emocija veoma cesta kod dece predskolskog uzrasta. Ona predstavlja i poseban vid ljutnje. Nastanak i povod javljanja ljubomore su drustvenog karaktera. Ljubomoru obicno izazivaju roditelji, braca ili sestre, a u pretskolskom periodu i drugovi.

Prvi znakovi ljubomore javljaju se od 18 meseci, mada se ljubomora cesce ispoljava izmedju 2 i 5 godine. Kao i ostale emotivne reakcije tako i ljubomora se menja sa uzrastom. Svoj vrhunac dostize izmedju 3 i 4 godine. Vrlo cesto uzrok ljubomore je i prinova u porodici. Stoga je vema vazan stav roditelja u sprecavanju ljubomore. Dokazano je da je ljubomora cesca kod porodica sa manjim brojem dece, nego u vecim porodicama. Zatim, kada jedno od dece u porodici dugo boluje, pa mu roditelji posvecuju vise paznje.

Ako roditelji, rodjaci ili prijatelji javno uporedjuju decu po uspehu u skoli, inteligenciji, vrednosti to takodje izaziva ljubomoru. Odrasli cesto nesvesno, u sali kazu "vidis kako je on bolji decak od tebe", "kako on sve zna a ti nista" i sl. Sve su to razlozi koji kod dece podsticu ljubomoru.

Ljubomora moze da se javi i na oca, jer deca cesto prisvajaju majku. Zato joj ne dopustaju da iskazuje naklonost prema ocu. Lubomora se ispoljava na razne nacine, a deca na nju reaguju na dva nacina otvoreno ili prikriveno. Otvoreno reaguju fizickim ili verbalnim napadima, pa cesto predstavljaju "problem" u svojoj sredini. Onog na koga su ljubomorni, ignorisu , ponekad ga i tuku, ogovaraju, podsmevaju i zajedljiva su.

Kada dete reaguje na ljubomoru, tako sto se ponasa cudno i na nepozeljan nacin, to se onda naziva prikrivena ljubomora. Desava se da ljubomorno dete pocne da mokri u krevetu, iako je to vec davno prevazislo, da sisa prst, da muca, da se plasi ili nece da jede. Ponekad i ispoljava simptome nekog oboljenja.

Svako dete na sebi svojstven nacin ispoljava ljubomoru i sve te njegove reakcije su nesvesne. Zato roditelji treba da budu pazljivi u takvim situacijama i da paze da ne izazivaju ljubomoru kod dece. Npr. posto saznaju da je na putu drugo dete, treba na lep nacin to da saopste prvom detetu i da kod njega razvijaju zelju da dobije brata ili sestru.

U prvom susretu sa bratom ili sestrom, dete mora da oseti radost i da oseca da je dobilo nesto blisko i znacajno, a u isto vreme je zadrzalo nepromjenjenu ljubav svojih roditelja. Zato je osnovni zadatak roditelja i vaspitaca da izbegavaju situacije koje dovode do ispoljavanja ove emocije.

Ono sto je interesantno za ovu emociju jeste da se ona razlikuje po polovima. Naucno je dokazano da su zenska deca cesce ljubomorna nego muska. Ljubomora iako je u sustini negativna emocija, ona ima i pozitivne strane. Cesto moze da posluzi i kao podsticaj na vecu aktivnost, na vece uspehe, na trud kako bi prevazislo brata, sestru ili druga na koga je ljubomorno.

Faktori koji uticu na razvoj emocija

Poznato je da se emocije ne javljaju proizvoljno, nego ih nesto podstice ili izaziva. Da bi mogli da kontrolisemo decije emocije, neophodno je da znamo faktore, koji ih izazivaju ili sprecavaju. Na pojedine emocije uticu:

1. Umor

Kada je dete umorno ono je lako svadljivo i placljivo. Nije bitno da li je dete umorno zbog nedostatka sna, preterane igre, velikog uzbudjenja i sl. Ako je dete mladje tada na njega i na njegovo raspolozenje umor ima veci uticaj.

2. Slabo zdravstveno stanje

Bolest na decu utice negativno na raspolozenje, kao i kod odraslih. Ako je dete sklono kvarnim zubima, slabom vidu, ako ima problema sa krajnicima ili ishranom, sve to jednako utice na decije emocije i podstice razdrazljivost.

3. Dogadjanja

U neko doba dana dete pokazuje jace emocionalne reakcije, nego inace. Kod manje dece to je obicno pre spavanja ili obroka. Ako se redosled hranjenja i spavanja poremeti, to dovodi do preteranog ispoljavanja emocija.

4. Stav roditelja

Najvazniji, a cesto i presudan faktor kod razvoja emocija. Negativne emocije se javljaju ako je dete previse zanemareno ili mu se poklanja previse paznje. Zanemarena deca su obicno mirna, nepoverljiva, pakosna, dok druga deca kojima je bila pruzena i preterana zastita roditelja, drugim recima "razmazena deca" , sklona su nervozi i ne mogu da se uzdrze u ispoljavanju svojih emocija.

5. Drustvena sredina

Ovo je takodje jedan od veoma vaznih faktora koji utice na emocionalnost deteta. Sredina u kojoj dete raste, prenosi na njega svoje uticaje. Emocionalnost drustvene sredina dosta je ustaljena. Zavisno od porodice do porodice razlikuje se popustljivost prema deci.

Lakoca ili teskoca pri ispunjavanju njihovih zelja je vazna za detetovu emocionalnost. Boravak sa osobom koja je razdrazljive prirode utice na razdrazljivost deteta, a ako zivot provodi u blizini smirene osobe dete ce nauciti da ne bude sklono razdrazivanju.

Porodica i emocije

Kao sto je vec napomenuto, jedan od vaznih faktora za emocionalni razvoj deteta su roditelji. Za zdrav deciji emocionalni razvoj vazna je zdrava osecajna atmosfera u porodici, dobri odnosi izmedju clanova porodice, a posebno odnosi ljubavi i postovanja medju roditeljima i razumevanje razvoja samoga deteta.

Roditelji cesto znaju, da svojom prevelikom brigom onemoguce razvoj decije samostalnosti, incijative, jer roditelji nastoje da sve urade za svoju decu, pa i ono sto bi ona mogla sama. Za deciji emocionalni razvoj potrebna je uravnotezena roditeljska ljubav. Pri tom odnosu razvija se srdacna i topla porodicna atmosfera.

U porodici se ne razvijaju emocionalno samo deca, nego i roditelji, pa prilikom toga cesto dolazi do teskoca. Roditelji moraju da se prvenstveno naviknu na odgovornost za svoju decu. Kada oni zauzmu takav stav, deca pocinju da se osamostaljuju. Tu nastaju problemi.

Kada roditelj nesto zeli da uradi za dete, a ono opet zeli da to uradi samo, roditelji obicno to komentarisu, kako su deca nezahvalna i drska, a deca tada roditelje smatraju gnjavatorima. Dete takodje, treba da se oseca zasticeno. Da bi se tako osecalo potrebna mu je roditeljska kontrola. Poznato je da dete kontrolu shvata kao zastitu, ako su razumno zadovoljene i shvacene njegove osnovne potrebe.

Ako se dete emocionalno ne razvija kako treba, kod deteta se moze javiti problematicno ponasanje. Ali treba znati da svako takvo ponasanje nije narocito ozbiljno, sem ako nije ucestalo. Ako je to ponasanje cesto onda to obicno se povezuje sa napetoscu.

Napetost se ispoljava kroz grizenje nokata, zamuckivanje, jogunstvo, prkosenje itd. Takvo ponasanje se ne leci galamom i napadom na dete, jer sto se vise roditelji uzbudjuju, nerviraju i iskaljuju svoj bes nad detetom strogom disciplinom, to je veca mogucnost da se to ponasanje zadrzi.

Kao prvo treba utvrditi da li su uzrok takvom ponasanju ucenje novih vestina, preuranjenost sa novom prilagodljivoscu pred kojom se dete nalazi ili su ipak uzrok unutrasnje napetosti. Roditelji treba da imaju u vidu da svako ucenje za dete predstavlja napor i da sva deca ne uce lako. Nekima treba vise vremena, a nekima manje. Stoga vaspitanje mora da nastoji da i emocionalno sto je moguce povoljnije utice na razvoj deteta.

Pozitivni osecaji su narocito znacajni za deciji razvoj.Roditelji treba da budu strpljivi sa decom. Svojim nerazumevanjem ne smeju da cine nasilje nad razvojem deteta i njegovim teskocama pri ucenju. Time oni ubijaju volju kod deteta i postizu kontra-efekat.

Dete ne treba da poistovjecuju sa odraslima, ali ne treba ni stalno da ga porede sa nekom igrackom. za emocionalni razvoj vazno je da se osecanja obogacuju i jacaju kada ih dete dozivljava u praksi. Nove aktivnosti kod dece menjaju njihove emocionalne odnose i njihovu licnost.

Da bi emocionalni razvoj bio sto uspesniji, potrebno je u porodici formirati i odrzavati pozitivnu emocionalnu atmosferu.