Kao da je Bog povukao crtu na zemljinoj kugli, izmedju gornje i donje polulopte i odlučio: Oni koji teže za materijalnim vrednostima, živeće na severu, biće im hladno i neće imati prirodne lepote.

Oni koji budu živeli na jugu, imaće prirodne lepote i vrednosti, biće veseli, razdragani ali siromašni.

I zaista kada malo razmislim, i Južna Amerika, i Afrika, i Indija, tako lepe i tople, tako siromašne.

Bog sigurno “nije pogrešio” kada je Egiptu dao večno sunce i najlepše more na svetu.

Pokušaću da vam opisno dočaram lepotu mora.Prozirno od najsvetlije plave, zatim tirkiz/ takodje u nijansama od boje tirkiza kamena do boje rustičnih vrata na ostrvima Grčke/, do neke “rojal-dinastijsko” plave, kao nebo leti u suton..kao pomalo ljubičasto do svetlo teget, ka purpurnoj , te sve tamnije i tamnije teget do skoro-crne.

Sučeva svetlost Crvenog mora, na pučini stvara jednu tanku liniju između mora i neba. I ta linjija je crvene boje. Priča se da je po tome dobilo ime. Ili, kako je nama vodič šturo ispričao “zbog boje crvenih korala”.

Mada mi je priča starog egipćanina Ahmeta , grnčara iz Kaira mnogo interesantnija- naime, davnih godina neki stranac je želeo da izronjeni koral crvene boje prokrijumčari i iznese iz Egipta. Vraćajući se sa ronjenja, čamac je zakačio koralni hrid i stranac je potonuo. Njegova krv rasula se po moru koje poprimilo crvenu boju/ čak i deo pustinskog peska obojen je tom krvlju u crveno!/