*tragifunny životne blagodeti*

Kinooperater

Majmunska posla

Majmun ostaje majmun i bez grane kada ostane
To ništa nije mudro i novo
Što već ne znate
Jel tako ?

Ali majmun zatvoren u staklenoj bašti
Skrivenoj od pogleda očiju
Može postati pelcer egzotične i retke biljke
Ljubavnim sokovima što se hrani
I raste
Raste
U prelep cvet
Čekajući trenutak
Kada će ga nežnim dodirom ruke
Voljena osoba ubrati

E to niste znali ...

Mila, majko, pa ti se ne zoveš tako...

Danas sretoh sitne duše dve

I njihova čet'ri krupna oka.

Povikaše «Zdravo!»

Misleći na suprotno.

Ne odgovorih

i zaronih glavu dublje

u sasvim dijetalnu pljesku.

Umalo čak i da ih zgazim,

te neprimetne duše dve,

no sam ih obišla,

jer umeju ponekad

da se zlo uvuku

kroz nogavicu,

i zakače se negde skrito

pod mudo, ili potkolenicu

sa one druge strane,

da ih ne vidiš

pa da od njih dobiješ

lajmsku bolest,

pu,

daleko bilo.

Sitne boranije

Ja kad sam trudna, ja imam zatvor. A bogme i glavobolje. Ništa muke, mukice, mučnine, samo jedan veliki zatvor. I užasne glavobolje.

Šetamo danas sa jednim detetom kojim nas je kosmos blagosiljao, i kaže ti meni voljeni kako bih mogla da razmislim o tome šta bi moglo da se skuva, jer je ružna glava zatvora i njemu na dupe izašla.

Dobro, velim, videćemo neku supicu...

Dobro, veli i on.

Iju, pomislim, da me ne čuje, kako sam samo prirodno odreagovala. A majkemi jesam. Ono, baš zabrinuto. Posvetila se rešavanju problema. Zamisli ti koliko je to prirodno kad postaneš odgovoran za svačiji zatvor. I detetov, i muževljev, i Župljaninov... Od tebe zavisi, čoveče... ženo!

To je bilo jutros. A ja još ne prestajem da zalazim u sitna crevca jednačine. I da ti kažem, sitna crevca su puna krupnih govana. Nemoj tamo da ideš, ako nisi dobro opremljen anplagom.

I nemoj pogrešno da me razumeš, ja ga volim. Hteo da mi kupi tastaturu za osamsto dinara. Kaže, mnogo volim da lupam po istoj, pa da mi učini.

Ono jes, ctrl mi ne radi. A vorblejd je bez te kontrolne tipke zaista besmisleno igrati.

Razumevanje

Koraci

Sloboda

NI MANJE NI VISHE, NEGO...

JEDNA PESMA

ispod prozora zavija mačka

i malo dalje raspomamljeno zavija neki pas

a mesec je tako dalek

još poneki čovek lagano klizne ulicom

poput aveti

i neki užurbani farovi na momenat razbiju mrak

i onda se sve utiša

i samo vreme galopira

noseći teret vekova baš ovom ulicom

baš kraj mog prozora

baš groteskna slika

kod mene u sobi je toplo

i slušam neku mirnu muziku

probao sam da napišem nešto

ali ove noći mi ne ide

suviše je dobro

da bi moglo da se piše

u susedstvu se neko svađa

čuje se muški glas i ženski glas

ženski je malo jači

onda se čuje zvuk lomljave zatim tišina

to je bilo sve do sutrašnjeg dana

u iščekivanju sna čitam knjigu pesama

a pažnju mi odvlači dosadni komarac

i dok ga proklinjem okrećem stranicu

pri odlasku u postelju gasim svetlo

i odmah zatvaram oči

i gluv sam za sve mrtve uklete pesme

i pesnike koji hoće da mi kažu nešto.                      

BITI ILI NE BITI, iliti: MALO MORGEN...

BITI ILI NE BITI, iliti: MALO MORGEN

    "Koj' poslanik il' u kakvoj vlasti,
    a ne doš'o na boj na Kosovo,
    ne imao od banke kredita,
    ni kamatnog, a ni beskamatnog.
    Od stranke mu ništa ne ostalo,
    ni prihoda, a ni donacija,
    cenzus sanj'o dok mu je koljena."

    Prljavo, zapušteno i polusrušeno pozorište, negde na periferiji Beograda. Ponoć. U publici sede visoki zvaničnici Evropske Unije i Ujedinjenih nacija. Njih, cirka, sedam. Jedu semenke i gunđaju. Predstava, u predpremijernom izvođenju, po običaju, kasni. Glavnog glumca ubile gaće.
    S vremena na vreme, na bini se pojavi režiser. Mrtav pijan. Zamoli publiku za strpljenje i odtetura se, negde, iza zavese. Orkestar, iz pozadine, bez prestanka, svira "Posmrtni marš". Raštimovano.
    Odjednom, svetla se ugasiše i predstava, na jedvite jade, poče.
    Na pozornici, oslikanoj motivima, srušenog, avalskog tornja, namikarenog na vrh Kopaonika iza koga se vide obrisi kalemegdanske tvrđave, utopljene u, pitoreskni, šumadijski pejzaž sa dodatkom požarevačkih lipa, pojavi se hor.

HOR (Na melodiju "Ode radosti"):  Bože mili! Čuda velikoga! Po Srbiji se svašta zapatilo, pa krenule sve stranačke vojske, bangav narod kljakavim da prave. Oj, Moravo moja ladna Drino! Bože pravde! Prc!

CRVEN BAN (Pijano. Iz ruševina avalskog tornja): Čujte i počujte, da ve ne bi pobaco kroz prozor! Kad ustane kuka i motika, majke će se svima najebati. Zato bolje bešte niz livadu, da Srbiju, kevu, podržite, da ve ne bi pobaco kroz prozor! Bre!

SPIRIDON KOPICL: Crven Bane, govedo od svinje! U čabar si. iz kog jedeš, prdno. Jedanaestog, kad iziđe raja, za Jevropu, listom će da glasa.

CRVEN BAN: Ne budali, Spiridone, žuti! Kosovo ste, ravno, za šampanjac dali. Metohiju, pominjati neću. Jedanaestog, kad iziđe raja, za Kosovo, listom će da glasa. Da ih ne bi pobaco kroz prozor! Bre!

SPIRIDON KOPICL: Crven Bane, 'armoniko bušna! Nije tebi do Kosova ravna, a bogami ni do Metohije, već je tebi do drumova carskih i do carske, veće, provizije.

MIKI MAUS: Spiridone, mani se fukare. Penkalom ću, zlatnim, da ga proburazim, od učkura do grla bijela.

DR VOJISLAV: Malo morgen!

HOR (Na melodiju "Internacionale"): Padaj silo i nepravdo! Na junačke grudi Krkobabićeve. Nek se trese i gora i lipova šuma, kad te Dačić, šestopercem, na mrtvo, utepa. Vostani Serbije! Prc, prc!

ELMER DAVEŽ (Zaneseno. Ispod lipe, na livadi, tik do avalskog tornja): Bez nas nema 'leba! Mi se pitamo! Mi odlučujemo! Naša politika je, konačno, opet pobedila!

TOMA PALČIĆ: Dobro zboriš, junače! Dobro zboriš!

MIKI MAUS (Začuđeno): Iz kog ste budžaka vi iskočili?

SPIRIDON KOPICL: Iz Veljinog čabra, bre!

ELMER DAVEŽ: Mi smo uvek bili tu! I čekali da kucne čas! A čas je kucnuo i tek će da kucne!

CRVEN BAN (Pijano): Živeli, bre!

TOMA PALČIĆ: Jedanaestog, kad iziđe raja, za Voju će, listom da nam glasa!

MIKI MAUS: Za kog Voju?

DR VOJISLAV: Zar je to bitno, bre?!

HOR (Na melodiju "Posmrtnog marša"): Diži se bane, bane, crveni! Srpska te raja sad moli! Diži se bane, bane, crveni! Da srpska raja te izljubi! Hej Sloveni! Prc, prc, prc, trica!

DR VOJISLAV (Sa vrha, srušenog, avalskog tornja): Kosovo je Srbija! Jevropa je Slovenija! Koštunica je premijer! Ponovo radi bioskop!

MEDVED RUSKI: Šta to šolapiš, bre?

DR VOJISLAV (Postiđeno): Eh, ovaj, pa tako mi kaže sufler...

MEDVED RUSKI: Vrati se na pravi tekst, morončino!

DR VOJISLAV (Ojađeno): Nisu mi ga poslali na vreme.

CRVEN BAN (U delirijumu): Izdaja! Izdaja!

MEDVED RUSKI (iznervirano): Nosite se vi, malo, u pičku, lepu, materinu!

CRVEN BAN: E, sad ću ve, sve, pobacam kroz prozor! Bre!

MIKI MAUS (Mašući penkalom): Taknuto - maknuto!

TOMA PALČIĆ (Besno): Kad te mi taknemo, posle jedanaestog, maknuće te samo komunalna služba!

ELMER DAVEŽ: Ali prvo da pitate nas!

CRVEN BAN: Hik! Bre!

SPIRIDON KOPICL: Svega ovoga ne bi bilo da je Pera otišao pravo u policiju...

DR VOJISLAV: Romeo, Romeo, zašto si Romeo...

ČEDA HIPIK (Iz off-a): Biti ili ne biti, pitanje je sad!

    Odmah nakon završetka predstave, svetla se upališe, a pijani režiser izađe da se pokloni publici. Dočeka ga prazna sala. "Ma, nema ni veze!", pomisli režiser. "Vidimo se na premijeri, već, dvanaestog maja!".

Budući da

Bilo pa prošlo.

Bilo pa prošlo.

Bilo pa prošlo.

Pali li?

Bilo pa prošlo...

Bilo.

Prošlo.

Pa?

A sad?

NEMILOSRDNO

            Sede moj otac i muž, piju kafu, ugodno ćaskaju, dok ja stvaram i pržim plejliste. Muž me voli (ljubav je kada neko gleda TV program sa slušalicama na ušima, a vi puštate muziku do daske).

           Kreiram sa velikim nadahnućem. Umesim Koop, magični Koop Islands, pa Paolo Nutini, Violet Indiana, sloj Amy Winehouse, The Avalanchers, Arctic Monkey’s, Nu Jazz Vibrations, Nouvelle Vague - Bande A Part, koji preliva od Killing Moon do Dancing with my self, između posejem Feist, Les Negresses Vertes, Goldfrapp, Variety Lab, to umekšam sa Meiko Kaji, mmm, zatim stupa Bossa Nostra, Diana Crall, Urselle, obrnem sa La Revancha Del Tango, posle čega doleće Bello Amore, Cirque de Soleil i tako dalje dalje dalje dalje ... ’’Nemilosrdno’’ i ’’Minor Swing’’ su mi mala remek dela. Radujem se užicima koja će mi pružati.

         Samohipnotisana, delićem sluha, hvatam njihov razgovor:

Muž:      Ne mogu da verujem, uradila je sledeće $#%&/(/)(=&$%#$“mhsfjhfnh

Otac:      Ne možeš ti tu ništa.

Muž:      Ali $#“%$&%/&/)fkjdfjdjfwueag

Otac:      Kažem ti, ne možeš tu ništa.

Muž:      Ali $#“%$&%/&/)fkjdfjdjfwueag“$#““$%$%jkfdgjlfj

Otac:      Kažem ti, ne možeš tu ništa, to je genetski. Ćerka mi je luda na   mene.

Muž:      Dobro, ali, da li je to normalno?

Otac:      Ne mogu to da ti kažem, pošto ja nisam normalan.

Muko moja, pređi me se

Odem u banku da ispravim grešku, koja čak i nije moja.

Po drugi put.

Moram ja, kaže firma.

Banka me vrati.

Kažu, ne mogu ja, mora firma.

A ja firmi rekla da mora ona.

A oni mi rekli da ne mogu oni, nego moram ja.

Javim firmi da ne mogu ja.

Firma kaže da bi banka morala to da radi.

Banka kaže da ipak ne može.

Potvrdim firmi da banka nije u mogućnosti.

Firma kaže da će onda ona.

Žali bože vremena, organizacije za čuvanje deteta, a o živcima ne bih sada, tanka sam sa istima.

I tako besna, popižđena, visokopritisna, stanem razmišljati o birokratskoj zavrzlami koja se na meni slomila, zbog nečije tamo nesposobnosti, neobaveštenosti, nestručnosti. Poludim.

Odem u poštu šišteći k'o pretis lonac.

Povadim račune, stanem da sabiram, kad me žena ispred mene pita:

«Sa koliko se nula piše četirihiljadeisedamstodinara?»

Mislim da sam pala.

Sa poda odgovorim: «Sa dve.» Jedva se setim.

«Mhm.... A sa koliko se nula piše četirihiljade?»

.......

Pitaj me da li se zajebavam.

A onda pogledaj sliku.

Nije me mrzelo da se sagnem.

......

Aj ćao.

Fugna u C moli

Fugna u C moli

Ili

C mol je lep zbog ponizilice Es

Da li znaš ono, kad imaš ideju, i ona je dobra, pomalo sirova, podosta neizbrušena, ali generalno dobra, pa je zaustiš, i presečeš se na zinu, jer ti je kroz glavu sevnulo da te izgovoreno može odrediti, ustreliti, te obeležiti kao kakvog polarnog medveda čiji je seksualni život pomno praćen od strane onih koje zanima takvo što kao što je seksualni život medveda, te se u skoro istoj stotinki instinktivno pobojiš da je taj neko ko te sluša verovatno gluplji nego što misliš, pa će tvoju sasvim dobru ideju pretvoriti u nešto bezvezno i njemu svojstveno, i ta ti se misao provrti srcem poput noža, i natera da smišljeno ipak ostaviš za prezentiranje nekoj drugoj osobi koja će to prihvatiti onoliko dobro koliko te poznaje?

Znaš?

E pa, tebi sam htela da kažem da je analni seks više od atraktivne lokacije.

GLOOMY SUNDAY

’’ Little white flowers will never awaken you ...’’

       ... prošaputao je u moje uvek otvoreno uvce, cereći se.  Luđak. Profijuču te izgovorene reči često oko moje glave. Dolete odnekuda, iz pizde lepe materine, iz Plejada, Andromede, iz jebenog Crnog Oka, baš kada zaboravim da je ikada bio deo mene. Neka devojka je došla na kafu kod našeg zajedničkog druga i skočila kroz prozor, a oproštajno pismo ostavila u kupatilu. On se jadničak strašno istraumirao, nije je ni poznavao dobro. Drhtao je i prepričavao nam užas događaja. Zamislite, neko vam dođe na kafu, odete da je skuvate, vratite se,  njega nema, a stan zaključan iznutra. Misterija. Plašio se da ga ne optuže za ubistvo i šta će ko misliti i sve u tom stilu. Kolja nije odoleo impulsu. Bezočno, znam, ali nisam ni ja.  

      Mesečina, a meseca nema.

      Sijamci, sa hroničnom upalom stomačnih mišića, od silnog, neobuzdanog  smeha, koja bi bila ublažena samo usled sprečenosti da budemo zajedno. Bili smo nerazdvojni u vrtiću i svim školama kasnije. Učiteljice i nastavnici bi nas obavezno razdvajali, samo da ne sedimo u istoj klupi.

      Nismo imali ni sedam godina kada smo priredili prvu krupniju zajedničku zabavu. Jedan beli, novi i blistavi fića, veselo nam je namigivao. Imao je sočne obline i vrtoglave vijadukte, a tu je bila i gomila peska. Našlo se i nekoliko kartona. Pogledali smo se, samo na tren, i to je bilo dovoljno da napadnemo pesak kartonima, obilno zalijemo fiću i napravimo peščani tobogan. Regrutovali smo odmah čitavu ulicu dece. Srolavanje sa krova je bilo milion puta bolje nego kada smo oponašali BranicuDeBrankicu, jednu nadahnutu devojčicu iz slikovnice, koja je pokušavala da pošalje kravu na Mesec. Mi smo imali na raspolaganju samo jednog debelog zeca, kojeg je Kolja dobio za rođendan od ćaknutog deda-teče, mađioničara koji se umetnički zvao Roko. Zekan nije nikada dospeo do Meseca, jer je umro pre poletanja. Veselje survavanja sa fiće nije dugo trajalo. Čika sa krvavim očima, u mornarskoj majici i sa fišekom od papira na glavi, dotrčavao je vrišteći, uz neke užasne psovke. Već nas je ranije dobro upoznao. Gde baš njegov auto. Počeli smo da bežimo, držeći se za ruke, a on, iskolačen, u tri koraka već nam dahće za vratovima. Panika, panika. Onda mi zablista  spasonosno  rešenje i promenim pravac trčanja.  Između garaža je tako uzano, da osim nas niko ne može da se uvuče. Uleteli smo u zagrljaj proreza, gutajući paučinu i prljavštinu. Ovaj je sasvim poludeo. Gurao je glavu i režao. Onda ga je Kolja pitao – čiko, jel imate mantikat menkiš? Ni tada nije odolevao impulsima. Lavina smeha je gutala sve pred sobom.

        Čovek je radio kao poslovođa u velikoj prodavnici, gde smo kupovali slatkiše, sličice, stripove i ostalo. Uvek je bio grozan prema deci, isterivao ih, govorio ružne reči i uopšte, bio gadan i pokvaren. Kada smo se pojavljivali sa mamama i tatama, bio je ljubazan i sladak, davao bombone i štipkao za obraze. Da ne poveruješ. Najslađi je bio u prisustvu glavnog šefa, koji se ponašao opako, kao zapovednik neke rimske legije, i pojavljivao obavezno jednom dnevno. Svako njegovo pojavljivanje delovalo je na zaposlene kao da se obznanjuje Amon Ra. Puzali su i klanjali se, a najraskošnije je gamizao naš čika Fića. Ne znam kako se zaista zvao, ali od tog peščanog dana, to mu je bilo ime.

       Jednog toplog  jutra, koje je prethodilo fićkanju, dok smo hranili vrapce i golubove, landarali naokolo i bili bez neke naročite zabave, dogovorimo se da tražimo od čika Fiće, jedan po jedan, u urednim vremenskim intervalima,  nešto čega u njegovoj radnji nema, i naravno, u vreme kada nastupa šef. Bilo je dvadesetak dece raznih uzrasta i svi su bili oduševljeni da oštre zubiće na ovom predmetu. Padale su razne ideje, a  naziv tog mračnog predmeta želja – koji je pljucnula jedna trogodišnjakinja - mantikat menkiš, usvojen je jednoglasno.

       Počela je opsada. Dobar dan, imate mantikat menkiš? Molim? Mantikat menkiš. Šta, da li imamo šta ... ? Pa mantikat menkiš, imate ili nemate? Kakav marikatmeniš? Šta? I tako pedeset puta. Danima. Nije smeo da nas proteruje ili pokaže bilo šta osim poslovnosti, pa je napisao na smeđem papiru, u koji se uvija hleb, drljavim štampanim slovima - NEMAMO MARTIKAT MEKIŠ - i zalepio na izlog. Naravno, mi smo i dalje tražili. Kada bi kolutajući pokazao na papir, kazali bi da ne tražimo to, nego mantikat menkiš, ili da ne znamo da čitamo. To je trajalo i proširilo se i na decu iz okolnih ulica. Kolja i ja zamalo da presvisnemo od sreće kada smo, dve ulice dalje, na trafici ugledali – NEMAMO MAKITAT MERIŠ. Čika Fiću su kasnije obavestili  da je predmet masovnog dečjeg zezanja, i to ga je baš opalilo.

        Kada smo porasli, Kolji je ta epizoda ostala tako mila, da ga nije napuštala inspiracija ni za trafikantkinje i sličice HiMen, za koje smo bili baš preveliki. Sa sedamnaest, kada se Fića obesio, zbog manjka neke robe, nismo ga se skoro ni sećali. To je bio neki suludi vikend, kada su se u našem komšiluku tri osobe ubile. Svi su imali teorije, od sudara galaksija do političke situacije, ali je Koljina bila najromantičnija. On je tvrdio da ih je pobila pesma koju u poslednjih mesec dana pušta često, do daske. Pesmu je komponovao neki Mađar, stihove napisao njegov prijatelj, uoči II svetskog rata, i posvetio je bivšoj devojci. Devojka se ubila, ubrzo posle emitovanja pesme. Onda je talas samoubistava zahvatio ljude koji su je slušali. To je otišlo toliko daleko da je pesma zabranjena u Mađarskoj. Zatim je snima Bili Holidej, i u Americi se ponavlja isto. Tamo niko ništa nije zabranio, osim što postoje neproverene priče da postoji interna zabrana emitovanja pesme na radio talasima. Na kraju se i kompozitor ubio, posle mnogo godina.

          Završio je izlaganje i pustio pesmu, najače. Melodija se razlila kao lava.

Sunday is Gloomy,
My hours are slumberless,
Dearest, the shadows I live with are numberless
Little white flowers will never awaken you

Not where the black coach of sorrow has taken you
Angels have no thought of ever returning you
Would they be angry if I thought of joining you
Gloomy Sunday

Sunday is gloomy
with shadows I spend it all
My heart and I have decided to end it all
Soon there'll be flowers and prayers that are sad,
I know, let them not weep,
Let them know that I'm glad to go

Death is no dream,
For in death I'm caressing you
With the last breath of my soul I'll be blessing you
Gloomy Sunday

Dreaming
I was only dreaming
I wake and I find you
Asleep in the deep of
My heart
Dear

Darling I hope that my dream never haunted you
My heart is telling you how much I wanted you
Gloomy Sunday

          Zatim smo prešli na premijeru Fantoma iz opere. ’’Music of the night’’ je postala Koljina pesma.

         Posle nekoliko burnih godina, u kojima smo proživeli vekove, zove  Koljina mama, plače. Odlazim kod njih. Kolja, mali paraglajder, slupao se. Predaje mi tamnoljubičastu metalnu kutijicu, sa belom tračicom i ugraviranom posvetom. Priljubljujem na obraz tu blentavu stvarčicu. Ja sam android.

        Kada sam je otvorila, unutra se nalazila idiotska plastična šnalica, sa malim belim cvetićima.        

The doors

Ako nisam u pravu

I nisam

I nisam

I nikada nisam

I pobogu nisam

I šta ti je nisam

I pusti me nisam

Ja onda stanem

I gledam

U tebe

Kroz tebe

U se

Na se

I poda se

I kažem

Pod bokom

I bludnim

Okom,

O,

Kamon bejbe,

Fajt maj lajer.

VALJDA IDE LEPSHE VREME...

IZGUBLJENO

užurbano se gurala pored ljudi

noseći u ruci kesu

i u kesi nešto

udarila je svojim ramenom

o moje rame

i podigla je pogled prema meni

i ništa

lagano sam nastavio svoju šetnju

sa rukama iza leđa

a ona je odjurila u suprotnom smeru

lipe su lepo mirisale pored reke

do maločas je pljuštala kiša

i reka je bila pomalo zamućena

a tanka nit vonja konjske balege

činila je miris vazduha bogatijim

nekada je nosila minđuše crvene boje

moj poklon

ništa posebno

ali je bilo radosti u vezi s tim

i sklanjala je kosu iza uha

ponosno hodajući ulicom

a sada smo oboje bili umorni

usamljeni slučajni prolaznici

i ona je išla suviše brzo

a ja presporo

i u trenutku našeg sudara

njene oči su imale izraz mizernog vapaja

izraz mojih očiju

ali se nismo ponovo dodirnuli

i vazduh više nije bio tako mirisan.

PROLEĆE NA JUPITERU

        Oslonjena na rebra debelog drveta, udisala sam sunce, oblake, vetrove, planinu. Oči su mi se stapale sa blistavim jezerom. Zeleno, plavo, ljubičasto, srebrno, kristalno, ledeno. Usud.  Isuviše uživam. Prisećam se putovanja od skoro hiljadu kilometara, tokom kojeg je jedan saputnik stalno uzvikivao – potočić, potočić, vidi ludilo, vidi slapove, slapovi, evo slapova, pazite šta vam kažem, mogu da ih predvidim, evo, evo, šta sam vam rekao, slapovi i tako hiljadu kilometara. Nadam se da takvu neumerenost neću razviti.

       Često mislim na jednog čoveka, iako je prošlo deset godina od našeg susreta. To je svakako čudan događaj. Ne znam mu pravo ime, ali onako dečje, verujem da je to baš on, pravi pravcati Usud.

       Jurcajući da stignem na vreme, uparkirala sam se skoro vertikalno, uz jaukanje kočnica i ostale prateće dimne efekte. Kako sam u to vreme često igrala Need4Speed, potpuno sam zaboravila da su moje realne vozačke sposobnosti prilično skromne. Izletela sam iz auta, sve kao u transu poslovne tačnosti, i sudarila se sa najslađim čovečuljčićem na svetu. Bio je visok metar i po, star oko sedamdeset  godina, izboran, ali krepak i onako dečije rumen. Odelo i pantalone su mu bile zapanjujuće pedantno ušivene zakrpe, različitih tekstura, a videlo se i da se vodilo računa o bojama. Najčudnija je bila besprekorna čistoća kojom je odisalo njegovo lice, telo, odeća, čak su i iskrivljene, uništene cipele, upadljivo sijale. Mirisao je kao planinsko jezero, puderasta beba i svež prolećni vazduh. Oči su mu bile mali tamni topli kristali, a osmeh je otkrivao bele i zdrave zube.

         Nismo razmenili ni reč, jasno je da mu je novac potreban i da neće biti uvređen ako mu ponudim. Izvadila sam sve što sam imala kod sebe, efikasno, imajući u vidu vrtlog moje torbice. Nije bilo mnogo. Nemam novčanik. Ni sat. Novčanice su mi obično pomešane sa žvakama, cigaretama, kozmetikom, čokoladicama, upaljačima koje stalno gubim, uzimam tuđe nesvesno, pa opet ostavljam za sobom na drugim mestima. Pomilovao me po prstima, uzeo samo jednu novčanicu male vrednosti, i nežno zatvorio moju ruku.

         Trenutak u kome smo se nasmejali jedno drugome, izgledao mi je kao roj šarenih kolibrija koji preleću preko mora cvetova.

SMUTI PA PROSPI...

SMUTI PA PROSPI

Diskrecija Bordžija, ili svim ženama, to jest meni

Diskrecija Bordžija

Ili

Svim ženama, to jest meni

Kod veverica nema – dođem ti. Samo daj.

Kao i veverice, i žene su odvratna stvorenja.

Upoznaćete par putem poezije.

Neke od njih ću biti ja

I pošto me bez po muke budete prepoznali, nemojte mi slati privatne poruke pune razumevanja, ljubavi i divljenja. Ne trebaju mi, a mrzeće me da ih brišem. Zaboga, samo me pustite da budem.

Zarasla stvar,

Puknuta tikva,

Tintara, tiganj,

Prženice.

On će ti meni

Ja ću ti njemu

Zamisli, hej,

Mučenice.

Skuvala ovo

Čistila ono,

Izašla malo,

Smorila sve.

Ja ne znam ovo,

Pa dokle ono,

Nije mi jasno,

Još pušim se.

Skinite hlače,

Potom i gače,

Ta nisu dače,

Ni zadušnice,

Skupite prnje,

Il' širite noge,

Od vas ču dobit

Zauškice.

JEDAN SAVET: NEMOJTE NIKADA DA PISHETE OVAKVA SRANJA OD PRICHA, JER NI JA LICHNO NE ZNAM SHTA SAM HTEO DA KAZHEM...

GOSPODIN SAVRŠENI

  Šta je sad ovo?

  Otvorio sam oči i već sam na nogama. Ne ljuljam se, nisam nervozan. Čak sam dobro raspoložen. Samo mi je malo mutno pred očima. 'Aj'mo ponovo. Ne, i dalje je mutno, kako je mutno! Eto najzad vrtoglavice, taman sam se zabrinuo. Možda je od spavanja, sav se ukrmeljavim u snu; kad se probudim, oči su mi kao u krave.

  Utroba mi gori za jednom jakom turskom. Čekaj. Ne pijem kafu. Gorku kafu?! Oouu! Mrzim vrelo. Mrzim gorku kafu.

  Sada bih da se umijem. E, ovo je već smešno, bilo bi, da ne hodam gotovo naslepo. Zašto se ta slika ne izoštri jednom?

  Mala nužda od pet sekundi?! Ništa velika?!? I još se nisam iskašljao i zapušio šolju tim...

  Uhh, al' je hladna voda, čekaj opet, nikada mi voda nije bila hladna. Da nije zato što se umivam ovako prevremeno? Ali, zašto bih to radio? Koji je dan? Neverovatno! Utorak. Nikada, ni kad sam u najboljoj formi, ne registrujem utorak. Ostale dane katkad, utorak ne. Mada, ništa ne ukazuje da nisam u priličnoj formi. Glava mi je puna misli. Mora da je danas nešto važno, neka slava, proslava, venčanje...žurka... Nek' se misli roje još malo, dok se ne sredim. Nijedna grumulja mi nije povredila jagodice prstiju, moje drlje, doduše, nisu neuništive, ali se ipak upornije drže. A sad, ništa. Da nisam najzad dosegao zrelost? Što da ne, onako, prekonoć. Mentalno i emocionalno ružno pače se pretvara u...

  Još da obrišem lice i namažem ga kremom...E, sad stvarno čekaj! Prvo, slika mi nije ništa bistrija, drugo, krema na lice. Ništa od sazrelosti, osim ako se zrela gospoda stvarno ne mackaju odmah posle buđenja, gorke kafe, male male nužde i umivanja.

  Da ja lepo pobegnem iz kupatila i vratim se u svoju sobu. Noge znaju put, ako li su oči trenutno malo rastrojene. Eto ga, i noge otkazuju poslušnost. To jest, poslušne su preko mere, kao bikovske, guraju ravno napred, pod se trese. Sopstvena šala mi deluje odvratno: nemam drlje kao krava, ali imam noge kao bik. Do juče bih se tome smejao pola dana, nego sumnjam da bih do juče to i mogao da smislim.

  Ruka mi je brzo uzela nešto sa stola, pa se još brže približila mom licu. Ovo je nesumnjivo uvežban i koordinisan pokret, jer bih ja teško izjutra prošao neurologa.

  Odjednom vidim odlično, bolje nego ikada. Dovoljno dobro da vrisnem. Naočari! Stavio sam prozore, piksle, cvikere! Jao meni! A tek na šta lličim u ogledalu...? Čekaj tu, ili idi odmori! Ja u sobi nemam ogledalo i uopšte ne izgledam ovako. Ličim na...

  Ček', ček', vrati se ovamo!

  Jasno mi je, jasno...Pročitao sam dovoljno zaumnih priča, da bih se i dalje ponašao kao glupan.

  Poznajem ovo lice, plavu kosu i još plavlje oči. O, kako ih mrzim. Krije da je onoliko slep, ha ha. Ova pikanterija jedva čeka da poput bombe grune po tabloidima. Nosi naočare dizajnirane kao one iz ''Matriksa'', a ništa ne vidi, ho ho. Dioptrija, dioptrija.

  Gospodin Savršeni, hrli prema vrhu, mrze ga i dive mu se, ali nije njima preoteo djevu, ne. Šta će sad? Da fruštukuje.

« Sad ću da fruštukujem», kaže on, a oko njega nikoga. Onda peva, uz neviđeno falširanje: « Mamica mu spremila / u čelo ga ljubila / zatim se izgubila / ne vraćaj se, mama / ručak sprema moja dama.» Ni metriku ne poštuje, idiot.

  Sve bolje od boljeg, ali šta ću ja tu?! Ma, pusti to i uživaj. Ako je i ovo van pameti, neka je, ej, šta se sve dešavalo ljudima po raznoraznim pričama i romanima. A ovo, gola stvarnost! Viči, oduševljavaj se i zgražavaj se, kažem sebi. Kakav crni DVD, iza matriksovskih đozluka i ne primećuješ visinu rezolucije, nema je koliko je dobra, a program ide uživo.

  Sam je u stanu, očigledno. Zato je sebi dozvolio jedan vetar sladunjavog mirisa. Prošao kroz njega, kao kroz oblak parfema (sad verujem onima koji su negde osetili i potvrdili, jednoglasno, da mu je ''prdež na rahat lokum'').

  Bez upozorenja, ponovo se iskrivi i  zamuti slika. Ovo grebe. Grebe. Grebe! Uff, ovo grebuckanje je podnošljivo, mada je vidljivost slabija. Savršeni će pod hitno morati kod očnog za druga sočiva. Onakav vizionar, često počinje rečenicu sa ''vidim'' i ''videću'', a vrtoglavica ga leluja tamo-amo, sve imam utisak pašću, strašno. Valjda dok se naviknem. Ako može on, vala ću i ja, sa sočivima ne vidi mnogo gore od mene.

  Opet on, a već je na ulici. Sad je više na šerbet. Muka s crevima, neće to tek tako. Poširana jaja za doručak još nisu sišla. Jučerašnji rad.

  Bogami, sad sam zbunjen. Znam ovu ulicu, nije Grad toliko veliki da u svaku nisam zašao barem jednom, a ova je, uza sve, još i Glavna ulica. Zgrade u njoj su male i sive, usred tih straćara se uzdiže stospratna kula gradske Skupštine. Jooj, em ne vidi, em projektuje! Paleta boja mu je kučeća – siva, u nijansama, ali samo dok ne dođe do mesta gde je parkirao auto. Jeste, Porshe se isparava zlatnom i po danu, ali se odjednom pretvara u korodirani ''Stojadin'', opet u Porshe, opet u ''Stojadina'', lako je, znam da vozi BMV i da je nezadovoljan. Oj-ha, djeva nije pravila pitanje, kakvi! Možda sada gunđa?

  Vozi oprezno. Delikatan je u saobraćaju, vezan pojas, volan i menjač obloženi nekakvim veštačkim krznom. Sive boje, jašta. Ima kasetofon u kolima, uvaljuje mu TDK i pušta. Ne čuje se ništa; dok on to ne shvati, traka je dopola sažvakana. ''Magazin – najbolje''. Ooo, ljudi moji...

« Kupim plejer, kupim plejer...», mantra on, dok kraj njega promiču samo ''Fiće'' i ''Trabanti''. Kao da ne vozi Gradom, kroz vetrobran sagledavam užasnu naseobinu, neću preterati ako kažem da klizi nadole, ni u šta.

  Dobro je, stigao je na radno mesto. ''Roleks'' pokazuje devet, ali ja znam da je blizu jedanaest. Imam i ja creva, a moja su strejt.

  Glavni je tamo, nema šta. Subjektivno doteruje pogled, slažem se, poboljšao ga je, ne kao s naočarima, međutim, kudikamo iznad mogućnosti prozuklih sočiva.

Tako i ja vidim, najzad smo egal. Samo, on stvari vidi baš drugačije. Podređeni izgledaju kao iz lutkarske predstave. Ciče, skviče i njište dok mu nešto saopštavaju. Jedva se suzdržava da ih otvorenom šakom ne zalepi preko lica. Neće, ne ide to sa angažmanom, a on je kandidat.

  Predsedava sastankom, kakva komika od prisutnih. Pangalaktički stvorovi.

« Na početku da naglasim...Osvrnuću se na ovo kasnije...Smatram da...Složićete se...Prema tome...Zaključiću sa...», opasan je u njihovim očima, dok izlaže plan.

  Kreten. Kupim plejer...

  Posle sastanka, pravac kući. ''Roleks'' pokazuje dvanaest, što se poklapa sa mojim mišljenjem. Taj sat je čudo. Platio si, ima da ti pokaže i trideset sedam časova i petnaest minuta, ako treba. Nije lako do kući. Prvo jedna, pa druga, novinarske ekipe žele mišljenje, izjavu, snimak, fotografiju. Unosi se u mikrofon, nesvesno flertuje sa novinarkom zamašne pozadine i još većeg nosa, šta, ne vidi on to na taj način, vonjevi im se poklapaju, došapne joj da niko(!) ne čuje: « Imaš feromone k'o svinja.», našta mu ona odgovori kratkim grlenim groktanjem i nabiranjem nosine. Očito se već znaju. Gle, stvarno se uzbudio! Pišonja mali...

  O-ho-ho, šta to čuvamo ispod kreveta?! Tek je jedan, ali nemoj, čuješ, nemoj! Eeej nećeš valjda po ćasopisu, aman! « O, slatko, med, med, uuu...katakomba.», izjavio je zidovima. On voli tako da priča. Odavno tvrdim da je nenormalan. Eno ga, sad je kandidat. Stigao da se preznoji do jedan i tri minuta. Pričaće sa decom, jeste, i to je u planu. Što da su deca zapostavljena, ako je reč o školi? Doturiće se i za salu, i za kabinete, Savršeni se pita. Ovde i ja malo preterujem, možda neće pričati sa decom, evo, neću da preterujem. Dolazi mu djeva, pusti sad mališane. Donosi mu ručak, ona spremila, da jednom preskoče restoran. Prvo pihtije, onda kavurma, mama joj je malo pomogla, kad, u zlo doba, stiže njegova mama. Namestila se za ručak, nema zbora. Djeva, guta li guta knedle. U njegovim očima – ostacima očiju – izgleda za poludeti u telu i kao mongoloid u licu.

« Dušo, odlično je, osim što ima zrnce začina više. Znaš, mog sina često dave... Aha, pusti nam neku lepu muziku, dušo. Tamo ti je Pjotr Iljič. Čjakovski, znaš? Super.»

  Fuuj! Papci, uši, crevca!

« Mom sinu se zavežu creva...Dobro, caco, ne šutiraj me tako, slabe su mi vene. I tu nema ničeg sramotnog...Neka zna devojka, ha ha, pa njoj te u ruke dajem, ha ha, da te upozna sa više strana, a ne samo sa...hi hi, šalim se dušo. Shvataš šalu? Suuper.»

  Ima nečeg poštenog u iskrivljenoj vizuri, kroz koju hteo-nehteo sada gledam. Djeva je i pre bila retardirana, samo što je to postalo lako uočljivo. Alal vera, majko, razvalila si je! Zašto ti nisi kandidat, peške bih došao da glasam za tebe.

  Koliko treba biti glup, tup i nadasve proračunat, da bi na nogama sačekao kraj tročasovne rafalne paljbe u pretpostavljeni centar?

« Doviđenja, majko.», ispratila je djeva gošću na kraju. Zadivljujuće. Iako joj se čelo snizilo, a donja vilica joj se duplo uvećala i iskočila od tolikih napada, Savršeni se bacio na nju.

« Nema ti spasa...ej, gotova si...e, ovo će biti...», brljao je i muljao.

  Aha, hoće! A šta ćemo sa ćasopisom?! Katakomba, je li?

  Uveravam sebe kako nije neobično što obitavam u telu mog najomraženijeg neprijatelja. On je uspešan, vazda je u pravu, postoji stepenište samo za njega u mermeru isklesano, jednosmerno, prema gore.

« Vidi malog pišonju. Što je sladak.», raznežila se djeva, gurkajući ga tamo-amo. « Mali pišonja...moj malecni pišonja. Ma, volim ga i takvog.»

  Približili su se licem u lice. Kako se oseća ona kavurma, narode moj! Sad će zaspati, navijam, od njega nema vajde, ona se rasprostrla, izgažena dovoljno da joj to izgleda normalno. 'Ajde endorfini, spremite se GABA-kiseline, udrite!

  Nisam baš toliko sumanut, da provedem vek u caci.

  Ujutru hoću samo jednog krmeljivog namćora, koji spava dok jutro ne prođe.