*tragifunny životne blagodeti*

12/12/2007

Specijalna teorija relativiteta iliti užasi muško - ženskog prijateljstva

Kad lupim - lupila sam. Da se zna.

LM,

Bane je moj najbolji drug.

Bio mi je najbolji drug i onda kada me je ostavio da ga čekam sat i po da bi se napio i došao da mi kaže da me voli.

Bio mi je najbolji drug i onda kada mi je došlo da ga izudaram što mi je izmakao beton pod nogama kada mi je to rekao, i onda kada  mi je zbog toga došlo da vrisnem da se pet dana talasa ceo Dunav.

Bio mi je najbolji drug i onda kad sam ga umesto svega toga poljubila da ne bi video kako mi se gase zenice od uzasa. Što mi je najbolji drug i što on to više neće.

Bio mi je najbolji drug i kad sam tu noć plakala do pola 8 ujutru jer ne mogu da živim bez njega, a on misli da je tako od sad najbolje. 

A bio mi je najbolji drug, i grlila sam ga kao da mi je i mama i tata, i volela ga, i žalila kao da mi je dao sve na svetu pa posle to trapavo izgubio. 

I sad mi je najbolji drug.

Druzimo se, kao i većina toga što mi se dešava, samo u mojoj glavi. 

Nekad mi se javi na telefon, i sastavi po koju rečenicu, pa mi tad malo spadne onaj kamen što mi leži na malom mozgu, tamo negde kod centra za ravnotežu. 

Nekad mi samo odbije poziv, ali jebiga, najbolji mi je drug, i nikada više neću imati još jednog.

11/12/2007

Bože moj

Muškarci su pičke.
Da. A ja sam lepo vaspitana. I to da. Ali velike istine su uvek proste. Mozda čak i prostije, i ja tu ništa ne mogu.
I što pre to čovek shvati, tj. žena, to bolje. To manje bolnije. To lakše!  Ili bar, manje teško.

U školi je bolje da odmah lepo nauciš za, što kaze moj tata, bednu dvojku, nego da glumiš ludilo pa posle kupuješ dodatne knjige, dakle, mnogo više, platiš, i pride uciš sve kompletno, da na kraju godine ne bi imao jedinicu. Prodju cela oba polugodišta, a ti u goroj situaciji nego što si mogao da budeš u startu.

Da si znao. Da si hteo da znaš. Budala.
Ali, svako iskustvo se plaća.

I budale u ljubavi, kao i ove obične budala, uče na svojim greškama, neće na tudjim. Bar da svaki put nešto novo nauče.. Nego samo utvrdjuju ono što su već jaako dobro znale.. I nervira ih to. Stagniraju. I znaju da stagniraju. A to stvarno nervira.

Da ne grešim dušu, nadje se po neko ko se ne uklapa u onu veliku, prostu istinu. Ko je demantuje. A ko je kao izuzetak pak, bas suprotno - potvrđuje. Mada, istini za volju i po neki papagaj progovori što šta, ali i dalje je naučno i empirijski dokazano da životinje ne govore. Ili bar ne tako da ih ljudi razumeju. Ljudi, kao druga vrsta.

Elem,
ona je bila lepša, onako bistra i spremala je ispite, a on je bio manje lepi “mangup” i bezobrazno pametan. Fin par. Nista tu ne odskače.
Ahaa, ne odskače..
I kad već tako ne odskače, što da ne spojimo lepo i beskorisno? Bistro i bezobrazno? Spojićemo, da..
I tako je on pricao, a ona slušala.
I tako je on nastavljao da priča, a ona se smejala kao malo kad do tad.
I tako se ona zaljubila, a on je i dalje pričao.
I tako je ona.. Ma, ona je posve bila jasna, ali on.. On je.. Pa ona nije znala šta. A probala je da sazna. I ona nije saznala. A htela je.
Htela za oboje. Dakle, kompenzovala. Sve je tu. Tražena količina dobre volje, pa i malo preko. Ali, to nije matematika. To nije krompir. To je ljubav a ona je budala. Ona je bila budala, a on pička.
Opet naizgled sve tu, sve se uklapa.
Ali ne baš..
Jer ona je bila budala ali nije bila pička.
A on je bio pička, i nije bio budala. Nije bre on bio lud da izneveri sebe i da vise ne bude pička. Da napravi budalu od sebe i dozvoli da ga neko promeni.
Ali, kada nešto nemaš, tebi baš to treba..
I pošto on nije bio budala, njemu je trebala jedna.
Njemu je trebala ona. Taman se tako slatko smejala na sve što on kaže. Nije lud da je pusti. Da ona ode tek tako. Dok on priča.
I tako je ona, ta budala, ta zaljubljena budala, bila tu i dalje.
Kao i svaki put dok neko priča. Da li je moguće da neko toliko voli da sluša?? O da. Prevazilazilo je to sve verovatnoće.
A zapravo, prevazilazila je te verovatnoće želja da se čuje vrlo konkretna informacija. Ne vic, ne duhovita uvreda, ne ironična opaska.
Nego informacija, da je vreme da sve to što smo lepo ispričali, i napričali sprovedemo u delo. Aaa,delo! Da,da.. Delo.
Samo, problem je bio to što je on voleo da priča a bio.. to što je bio. I tu mesta delima nema. Samo još da je ona to malo ranije, malo dve godine ranije shvatila. Ali da jeste, ona ne bi bila budala! Da jeste, o čemu bih ja sad pisala?

I onda, kad je shvatila, rešila je da od sad isključivo posmatra dela, a nikako da opet sluša tamo neke priče.
Shvatila je, isto tako, da to znači naći izuzetak.
Izuzetak kao što je onaj papagaj.
Ali, ona je beše budala? Jeste.
Budala koja ništa novo nikad ne nauči? Da, ta je.
E pa eto..To je to..

Jer, prošlo je, dobro nije sad bitno koliko godina, kad je opet preskupo plaćeno novo otkriće..
Otkriće da i ti papagaji imaju vrlo limitirani spektar reci. Tačnije - vrlo su ograničeni. I nikada neće izrecitovati Ilijadu. Ili prepričati Ognjenu kapiju.
 

Muškarci su pičke.
Volimo da mislimo da neki nisu. Kao što i papagaji pričaju.
Ali papagaji pričaju nedovoljno. Nekako, nije to to. Nije to to do kraja. Nisu ti izuzeci pravi. Nešto tu fali. Ispostavi se da fali.
Nešto tu nedostaje. Suštinski nedostaje.
Izuzetak je, a nije..

Ali dok to shvatiš.. Boli, i teško je, i naporno, i opet malo boli.
I onda sve što smo imali, više nemamo.
I onda više nemamo pravilo i izuzetke.
Onda imamo pičke i isfolirane pičke.