Postoje oni i mi. Oni koji ostaju i oni koji putuju . Prvi ne znaju koliko su srećni .Drugi žude za onim što imaju prvi.Ponekad putnici poveruju da mogu imati obalu onih koji je popločavaju trudom i automatizmom volje za životom. Dogodi se da požele tlo sa onima koji ga ne napuštaju.Tada sagrade most koji obema stranama daje ono što ih čini onim što jesu,prve sigurnim i sa početkom, druge sa izborom da predju preko i da se vrate ako požele.Nekad je čovek i prvo i drugo. Tada misli da treba da bira.Ili prestane da putuje ili se izgubi na raskrsnicama.Možda u jednom momentu obe strane novčića u ljudskom liku postanu svesne jedna druge i nastave putovanje usidrene u beskonačnom prostoru slobode ljudskog duha.
Zaključci...Moji? Ili oni koji važe,oni koji su česti, oni koji su za ’’sve’’? Sumnje...Moje? Ili one koje delimo hiljadama godina, one koje nas svlače i oblače u ruho čoveka? Ljubav je ovo ili ono što je iskustvo koje se potvrdjuje u uzorku većem od polovine čovečanstva?Jel ludost biti slep i tvrdoglavo odan idealima, a jabuka spoznaje na sve strane,cena po komadu i dalje raste? Stradati za san,veru koja te rastače na molekule jer ne trpi sistem koji je tera u tor predvidljivih elemenata,vredi li grčeva srca pred zimom istine? Voleti pejzaž života i nakon dima i ruševina razobličenih iluzija o njemu i diviti mu se podjednako snažno kao borbi za opstanak svake ćelije što razmenom,kretanjem dokazuje da smo u ovom krugu dualiteta čija je sudbina da koegzistira sa svojom negacijom,možemo li pred sumrakom zvezda čiji deo praha smo? Da, možemo! Ali nažalost, biramo da ne moramo...
Ispred mene ruska ambasada.I Rusi.Znam da jesu,mislim onako plavi sa crvenim krugovima na obrazima.A ja?Pa ja posve opušteno sedim u kolima na plus beskonačno sa dva mala arhandjela koji poput gremlina rastaču ova sirota kola.Mislim se lepo,kako ću i ja njima da ostavljam klince dok poput njih završavam posliće po gradu.
-Tetka ajmo muziku!Ajdeeeee!’ Oćemooo ’oćemo!
Skandira dok mu se mladji brat od dve godine svesrdno pridružuje.Bože,imaju ukupno 6 godina,ali ću morati bez blama da ih poslušam,jer ovu dreku ne treba trpeti radi mentalnog zdravlja.
-Evo puštam,ali da ste mirni i obojica da ste sišli sa retrovizora jer će nas vaš otac ulemati!
-Moze! Odgovara manji,sa tim neodoljivim prizvukom dugog z.
Šta da im pustim,hmmm...A evo ga!Počinje Mandin glaskrećemo :
’’Vuče vučee,bubo lenja...’’Gle okice im zatreptaše svidja im se!Cool!Počinjemo svo troje da pevamo i to iz petnih žila.Zipa kad mi prija,odavno nisam pevala ovaj hit.U tom zanosu pljeskanja i vokalnog mi performansa,okrećem glavu i promatram šokirana lica prolaznika.STID!Svi prozori na kolima su otvoreni,klinci su na podu kola i ne vide se,dok ja veselo tapšem i derem se iz sveg glasa o Vuku koji bajroniše po vascjeli dan.Prilazi mi uniformisano lice u plavom i sa bolnom grimasom od smeha me upita:
-Gospodjo ne bih da vas prekidam,ali parkirali ste ispred ambasade i to nije dozvoljeno!
Prosto ne znam da li da plačem ili da se smejem manično u ovako blamantnim situacijama,ali posle si kažem,s obzirom da mi se frekventno često dešavaju,ako se nisam opredelila do sad,nastaviću sa tim poluizgubljeno ozbiljnim pogledom da povratim samopoštovanje.
-Gospodine, nije dozvoljeno ni ostavljati tetke sa decom na ovoj temperaturi u kolima,dok sestre i zetovi zujaju negde,ali takav je život,mislim ja se ne bunim!
-Pa to svakako vidim čak čini se da vam prija, čim pevate tako razdragano!
Ok,nek mi se smeje.
-Evo obećavam da ću telepatski dozvati zeta da se vrati kako ne bih više stvarala medjunarodni incident svojim pevanjem.
-To bi bilo lepo!Prijatno!
Ode lik i dalje se smeje!Svašta,zar to nije zabranjeno,mislim, smejati se gradjanima?
Klinci me gledaju zbunjeno,kapiram jer sam se ’’usudila’’da prestanem da pevam.Makar neko da ceni prirodni talenat.Počinjem da ih ljubakam i golicam i nastavljamo da pevamo,dok ih za svaki slučaj stavljam na kolena,ipak je dosta jedan informativan razgovor za danas.Idemo,rewind i mož’ da počnemo:
"Kradu mi pamćenje,
Skraćuju mi prošlost,
Otimaju vekove,
Džamijaju crkve,
Araju azbuku,
Čekićaju grobove,
izdiru temelj,
razmeću kolevku.
Kud da čergam s Visokim Dečanima?
Gde da predignem Pećaršiju?
Uzimaju mi ono
Što nikome nisam uzeo,
Moje lavre i prestonice,
Ne znam šta je moje,
Ni gde mi je granica,
Narod mi je u najmu i rasejanju,
Pale mi tapije
I zatiru postojanstvo.
Zar da opet zatrapim Svete Arhangele?
Da mi pomunare ponovo Ljevišku?
Očni živac su mi odavno rasturili,
Sad mi i beli štap otimaju,
Žrtveno polje sa krvavom travom
Ne smem da kažem da je moje.
Ne daju mi da uđem u kuću,
Kažu da sam je prodao,
Zemlju koju sam od neba kupio
Neko im je obećao.
Ko im je obećao
Taj ih je slagao,
Što im ne obeća
Ono što je njegovo?
Zato jurišaju na mene udruženi
Kivni što sam ih poznao."
1987.
Vraćati se je uvek tako jednostavno.Najteže je odlučiti da si spreman da ponovo napustiš ono što te je učinilo dovoljno takvim da se otisneš od početka putanje, za koju se moliš Bogu svaki dan da nije kružna.Godine kao talasi svaki put prinesu nešto novo na obalu, a povuku sa sobom i nešto što nismo spremni baciti u dubine.I dok sedim na pesku vremena, noge mi kvasi voda odluka i tabani mi bride pod pitanjima koje su bile dobre ,a koje ne...Miris soli života za kojim sam uvek tako žudela, ispuni mi pluća vetrom koji dolazi sa istoka, dok sever mojih strahova ukazuje na Veneru visoko gore i kaže previše je daleko...Šta? Ko?
Недељу иза нас обележеле су политичке параде и шараде, увек присутне у предизборним кампањама.
Избори расписани за 11 мај, некима су прилика да поново уђу у парламент.
Поједине странке сматрају да су ови избори историјски и референдумски.
Али, једина истина је у томе, да су ови избори ванредни парламентарни и редовни покрајински и локални избори.
У сенци формирања предизборних коалиција, остају оне некима мале, а већини народа велике ствари.
Обележена су два датума, 11.03 -дан када је у Хагу преминуо Слободан Милошевић, и 12.03. дан када је на бруталан начин извршен атентат на премијера Зорана Ђинђића.
Са места председника ФСС отишао је Звездан Терзић. Џаји и Цветковићу продужен је притвор.
у београдској " Арени " наступао је велики Хозе Карерас, а после њега Крис Реа.
Такси је поскупео, али такси удружења не поштују одлуку о поскупљењу. Саобраћајна контрола пише казне.
И струја, после годину дана поскупљује.
Будући ђаци - прваци почели су припреме за полазак у школу.
Време је променљиво, топло је, затим пада киша, и тако у круг.
Пролази овај март.
Месец у коме су се угасиле неке љубави, месец у коме су се родиле неке љубави.
И сваки је дан, прича за себе, јединствен и непоновљив.
Читамо се поново за 2-3 недеље, толико времена нећу бити у Београду.
Неколико дана пре 09.03.1991.године тадашњи лидер опозиције, председник СПО-а Вук Драшковић слао је неколико писама уредницима Телевизије Београд тражећи слободу информисања у тој ТВ кући. Одговор од надлежних није стизао.
Места за постављање бине није било. Вида Огњеновић тадашњи директор Народног позоришта отвара врата позоришта за лидере опозиције.
Тачно у 12 сати са терасе Народног позоришта учесницима митинга ( било их је око 150 000 ) обраћају се Вук Драшковић, Милан Комненић, Драгољуб Мићуновић, Зоран Ђинђић, Жарко Јокановић...
Маса се доле комеша. Истиче се захтев: Оставка директора телевизије Душана Митевића.
Полиција баца сузавац и Вук Драшковић љут што полиција без разлога интервенише, позива на " Јуриш "...
Настаје хаос на улицама Београда. Полиција баца сузавац, туче се са демонстрантима. У маси се налазе и сви политичари - говорници. Драгољуб Мићуновић пада на асфалт од силине сузавца.
Долазе и полицијски одреди са коњима. Газе све. Доводе и полицијска ватрогасна кола, и праскају хладном водом демонстранте.
Људи падају, дижу се, ломе се стакла, ломи се бетон. Туче демонстраната и полиције трају.
Време пролази. Полиција хапси председника СПО-а Вука Драшковића. Народ се повлачи са улица.
Током те вечери државни врх на челу са Борисавом Јовићем изводи тенкове на београдске улице.
Током демонстрација изгубљена су два људска живота. Недељко Косовић, полицајац ОУП-а Вождовац и ученик Бранивоје - Брана Милиновић, ученик Једанаесте београдске гимназије.
Сутрадан и наредних дана у Београду траје " Плишана револуција ", названа тако по плишаном меди, кога је добио најактивнији учесник и покретач револуције глумац Бранислав Лечић.
- Посвећено Брани Милиновићу, Недељку Косовићу, мојим пријатељима - Звонку, Гаги, Вучку, Веску, Бранку Васиљевићу, Славку Ћурувији и свим осталим жртвама режима Слободана Милошевића -
Заборав не постоји. Постоје сећање, постоји туга...
Momenat...Leah je ležala na zemlji dok ju je George gledao u oči...Odjeknulo je u svim naučnim krugovima nakon što su istraživači ponašanja majmuna izvestili da su primetili da ženka i mužijak vrše čin parenja licem u lice i to na inicijativu Leah...Jel počelo? Ovo li je taj trenutak svesti što se radja po prvi put u vrsti dok on čini ono što njegova čista i detreminisana zakonima biologije potreba iziskuje? I evo nas opet od čega smo bežali...Svest i seks nerazdvojni u razvoju ,jedno drugo pretiču, prelamaju i guraju ka sve višim i višim lestvicama svesnosti.Tajna koja nastaje i ostaje u tom jedinstvenom trenu dok je on gleda, a ona leži osećajući se uzeto i zaštićeno od svemira koji je zaklonio telom što će se nastaviti u njoj koju sad vidi, možda prvi put...Možda nam je očajno neophodno da se vratimo na ove najranije proboje klica stremljenja ka onome što čeka znak u našim genima u sinergiji sa duhom.On i ona, dva entiteta koji usaglašenom polarnošću nose breme vrste u svim svojim greškama i izborima i opet se iznova i iznova otkrivaju na načine koji će uvek izmicati predvidljivosti straha.Možemo biti umovi prepuni razuma koji je i neprijatelj i saveznik, ali to neće izbrisati pun mesec koji pojačava miris ženke i izoštrava čula mužijaka u potrazi za njom u večnoj mogućnosti da je to ta i taj što će činom duha rodjenim od nagona postati jedno kome toliko teže...
Da..Jedan od onih dana kada isključivo pod prinudom odlazim u ’’napolje’’.I da pričam naravno...Volim da ćutim, ali ne volim kada u momentima poput tih s potpunim stidom shvatim koju količinu gluposti izgovaram.I onda kad se sve sabere, oduzme i dovede do tog ’’jednako je’’ ostanem bez konačnog broja,veličine...Jednostavno moje, tudje gluposti odoljevaju na svakojaki način, biti svedene na neku vrednost, a opet su fakat. Kako znam da jesu ? Valjda po ne znam čime zaradjenom trunu svesti koja priznaje i ono što lekcije društva pa onda posredno i roditelja,žele naučiti da ne prihvatamo i ne menjamo ako je u skupu manjem od većine.Ma ko još želi biti u takvom društvu? Odbačenih ideala, vrednosti koje odlažu trenutna zadovoljstva i oponiraju mišljenje većine koja prosto ne trpi ograničavanja novostečene slobode od savesti i prirode koja je dotaknuta duhom srca i razuma. U toj borbi za potvrdu svog prava na parče svemira, postali smo životinje i to sa jasnom tendencijom da ne odolevamo mirisu dekadencije duha...Čula su se probudila i u ime ispunjenja potreba ličnosti zavladaše i ako su trebale biti ruke koje prinose ustima razuma ono što čovečiji um želi probati, omirisati...Znam da nam je u načinu koji nas čini ovim što jesmo, da budemo radoznali, ali ako ta radoznalost počinje i završava na trenutku koji je dovoljno isprazan i bezuman samo da ućutka sve one strahove koji nas prvim plačom omedjaju i prate do poslednjeg daha i koji imaju bezbroj imena i lica, i koji služe ne da nas spreče i zarobe, već da se razotkriju i prigrle jer su deo nas i priče o razvoju jednoćelijskog organizma do bića koje uspravno hoda i pogledom preti univerzumu pred novim osvajanjem. Koji strah može odoleti ljubavi prema životu što ničiji, slobodan jedino i apsolutno menja svoje forme, a suštinu poklanja svima i baš tim čudom nas spaja nerazdvojivo u odnosu na bilo koje podele i u odnosu na religije, nacionalnosti, statusne šminke i bezbroj ostalih samonametnutih okova otudjenja jednih od drugih i prirode.I onda dozvolim da boli, sve ono što dotaknem pogledom duše koja ne ustručavajući se od svesti i razuma, zaplače nad posustajanjem onih čije volje, srca umovi, generacijama i eonima streme ka boljem od onog što trenutno jeste.I baš to prokletstvo koje može biti najskupceniji dar ’’slučaja’’, da učimo, vuče nas ka napred brzopleto i halapljivo, dok ono što nas je na samom početku učinilo jačim i odredjenim za takve mogućnosti, ostaje ćušnuto u mraku i iskidano od svoje matrice.Nismo slobodni ako preimenujemo nagon koji uvek ima univerzalne izvore, u izbor koji je trenutan poput poriva od kog potiče,to nije onda izbor to je slabost koja postaje sila što uništava sve ono što joj stoji na putu.Naučimo da se ne stidimo svojih zabluda, strahova i izbora, jer možda jedino tada istine poput sunca osvanu pred mračnim zorama naših pitanja da li ljubav zaista postoji i da li smo je vredni. Ja znam kao i svi odgovor na oba pitanja, zašto nam onda ne sviće? Možda jer smo mi odgovorni i u mogućnosti da to izmenimo, a nekako je najteže početi od sebe...
-Milice cico ti kad gledaš ovaj film,ukazuje samo na jedno – ’’sumnja’’!
-Wow kako se ja toga nisam setila!Pa naravno da sumnjam!Sumnjam da sam normalna,sumnjam da ću ući u bus svaki put kad kasnim,sumnjam da ću dobiti nobela i sumnjam na kraju krajeva da ćeš ti imati da platiš ove telefonske račune!
-Nije ta,nije ta!Sumnja da te neko snima i šalje scenario za treći nastavak!HAHAHAA
-Ok smej se kravuljo jedna si odosoba koje znaju sve moje blamove ,pa ako je već tako znam odakle cure info!
-Ajd govori!
-E neću!
-Naravno da hoćeš,šta je sad bilo,gužvaja budističkim hramovima u Nepalu,pa da jes’ u ovo vreme gaje papriku i frka im dal’ će ti se svideti ajvar kad navratiš!Ne!Htela si u stvari na Tibet ali te u poslednjem trenutku sprečila informacija da se otelila krava u Mojkovcu?
Moram da se smejem,nenormalnica uvek zna da me razgali ovako.
-Slušaj Nela,pričaću ja tvom detetu, koje te sluša dok ovako zezaš svoju drugaricu,koje prosipao tjepi po gostima dok je raduckao ko’ konobar!
-Kravo sećaš se toga!
-Naravno da se sećam,taj šok na licima dok si prosipala pa brisala,tj razmazivala onu koka-kolu koja je uletela pravo u dekolte one gimnastičarke HAAHAHAHA!Eto ti utautatata!
-Ok aj’ sad da predjemo na ozbiljne teme!
-Ma nemoj ptico sad bi ozbilju!Ok ja sam čovek za razliku od tebe ne dojavljujem blamove svoji prijatelja po svetu!
-Haha..Reci cica mico šta se dešava?Jesi li konačno odlučila udaješ li se za onog divnog normalnog dečkova i spremaš zimnicu ili pališ u n.y ili u Nepal,ili već gde planiraš vetropiru?
-Udala bih se ja bre Nela,samo što mi je problem taj kupus,ajd dzem i nekako ali kupus neću umeti,hahaa...Ma...Sve sam to ja,e to je problem!Pomislim nekad svi ti izbori levo,desno,ova raskrsnica,ova prečica kuda?Šta je tu iskušenje,a šta pravi put?Ovaj deus ima takve trip igrice za mene,posla mi njega ,otprilike kao da je po jusu pravljen za muža,bukvalno svuda da mu dodeliš nike znakić-častan,vredan,muževan i nadasve normalan.A ja?Antitip žene,peglam kad veš ima tendencu da me napadne od količine,krijem da znam da kuvam ko zmija noge,i ne želim da provodim svaki vikend na porodičnim skupovima,metamorfizirajući se uzaposlenu domaćicu sa pričom’’ja mesim bolje kolače, nije da nije!’’!
-Opa!Ok,imam jedno pitanje!Jel ti imaš nameru da se ikada daš,bio to budizam ili karijera ili muškarac?Mislim daš potpuno Milice!
Fljas!Pravo na obraz,mogu da osetim čak i da mi bridi.Uvek je umela ovako da me trgne i izgovori ono što ja ćutim.
-Žemo kvisko?...Hmm...Valjda imam.Možda samo želim priliku da kad se i dogodi vreme za to da ne mislim o tome,već da samobude odluka koja ne mora da se donese,jer je sama po sebi suverena,kapiš?
-Ti zaista misliš da ljudi koji se venčavaju,stvaraju porodice,karijere zaista traže u tome značenje koje ti u strahu od sebe same i predavanja,pokušavaš da napraviš kao prividno nerešiv logički zadatak?
-Znam...
-Znam da znaš,ali treba da čuješ povremeno od nekog drugog koje jači od tebe u basketu hihihi!
-Prvo i prvo nismo sve bile nade za prvotimke partizana,a one munove u rebarca od vas klipača od preko metar i osamdeset ću vratiti u ime svih nas žena sa prosečnom visinom!
-E odoh ovo dete se nasluša svega i da se vratim kako bi ti rekla ’’društvenoj ulozi majke žene’’,a ti drugo makar odaberi jednu i predaj se do kraja toj jednoj,ti makar od svih znaš koliko je vreme i život relativno brza kategorija.
-Hoću,eve sad ću da nalepim na čelo papirić sa natpisom’’traži se povoljna društvena uloga,cena do jedne koze ’’!Ajde,ljubim vas sve i čujemo se Nelo draga!
-Pa nadam se i vidimo,mada znajući tebe sledeća vest o tebi biće krajnje neiznenadjujuće iznenadjujuća!
-Ko je tebi dao da radjaš sa ovim napadima prosvetljujućih rečenica...svašta!Hahaha Ljub bre gljumice!
Možda ne znam koja mi je rola namenjena još uvek,ali ono što vazda znam posle svakog momenta sa ovim divnim ljudima koje mogu zvati svojim prijateljima,je da će mi otkrivanje iste biti potpunije i lakše uz njih kao takve.Hvala vam luče moje na ovim nedovoljno osvetljenim stazama koje imam privilegiju da delim sa vama!
Da li se još neko seća one Crvenkapice, vuka i bake?
Bila je to šarena laža, samo su klinke zbog Crvenkapice počele da nose crvene kape i šeširiće.
Istina je veoma čudna, ali bar meni prihvatljiva.
U nekom velikom gradu, u ogromnoj kući sa bazenom, džakuzijem i svim čudima tehnike živela je porodica, hm..nazvaću je Kapić - zbog one čuvene kape. Otac porodice bio je debeli bankar, imao je skoro na svakom prstu po zlatan prsten, i kupao se onako kako se kupao u detinjstvu - subotom.
Majka je bila očajna domaćica, doterana u najboljim rimskim klinikama za plastičnu hirurgiju, svakog dana je išla na fitnes, igrala je bridž, očajna je bila zbog kuvarice koju je našao njen suprug i koja je kuvala sva jela iz rodnog kraja njenog debelog supruga...sva jela sa obaveznim belim lukom, crnim i ko zna kojim podvrstama luka.
Za devojčicu je malo ko mario. Ona je išla u školu, na koncerte razne, sa frendovima pričala je priče prazne.
Jednog dana se setila tatine mame - svoje bake, koju dugo nije videla. Otošla je u Mercator i nakupovala nekoliko vrsta gotovih jela, dve - tri vrste pića, i nekoliko čokolada.
Bakuta je volela da pije i da jede čokolade.
Tako opremljena, umesto na čas prakse, naša devojčica je sela u autobus koji je vozio do nekog xy sela, ali morala je posle da ide peške.
U autobusu je srela seljane koji se vraćaju iz velikog grada gde su obavljali poslove vezane za porez i gde su kupovali na veliko u Mercatoru.
Nije ih slušala, upalila je svoj mp3 i čula se muzika Džoni Kokera.
Kada je stigla u selo, nastavila je kroz šumu, gustu, mračnu, strašnu.
Pokušavala je da se seti gde tačno živi baka, odavno je nije videla.
Idući tako po šumi srela je manijaka koji je bio maskiran u odelo vuka.
Gde si pošla mala? pitao je manijak...
Kod moje bake, miči mi se sa puta manijače jedan - ciknula je devojčica.
Opa, mala glumi žestoku klinku, znam ja tu tvoju baku, uvek se kod nje ogrebem za neki evro i popijemo baka i ja po čašicu brlje, obavezno.
Prati me, nastavljao je manijak u odelu vuka.
Gde ste se to zaputili gospođice - lokalni čuvar šumskog dobra trčao je za njom.
Idem kod bake, odgovorila je i nastavila da prati manijaka.
Ej, frendovi čekajte i mene - drao se iza nje čuvar.
Tako je čudna družina došla do bakine kućice.
Baka se obradovala i svojoj unuci, ali više onoj kesi iz Merkatora i obradovala se i kobajagi vuku i lokalnom čuvaru.
Tada je naša devojčica-tinejdžerka skontala da su svo troje - i baka i vuk i čuvar prijatelji po čašici.
Baka je na sto izvadila dve vruće pite - sa sirom i sa zeljem, postavila je sto i stavila je obavezno čaše, za sve.
O, pa je ne mogu čist alkohol, pomislila je devojčica. Iz svog ranca našla je tablu trodona, krišom je popila tri trodončića i onda je prvo jela bakine čuvene pite, i pila je čisti džin, bez tonika.
Veselje u bakinoj kući trajalo je do kasno u noć.
Spa, spavaću kod tebe baba - rekla je svojoj baki.
Uzela je mob i pozvala je roditelje:
Stara, ja sam kod bakute, i spavaću ovde...pokušavala je da zvuči trezno.
Dobro dušice moja, onda mama ide na duplu partiju bridža, pusicu ti šaljem.
Sutradan je spavala do podne. Probudio je miris kafe. Kafa je bila dupla i jaka. Baka i ona mamurne.
Tog dana baka joj je poklonila kapicu crvene boje...Naša tinejdžerka je molila baku da brzo prepravi kapu u šeširić, i bakine ruke su bile brze nakon ispijene dve duple jake kafe.
Do sela gde je morala da sačeka autobus ispratili su je onaj smešni čovek u kostimu vuka ( šapnuo joj je da je njena bakica šampion u svemu ) i baka je ispratila i lokalni čuvar.
Kada je stigla kući, zatekla je čudan prizor. Otac je vežbao na nekim spravama za fitnes, sveže okupan i namirisan.
Ej, stigla si ! Veselo je uzviknuo i zatim dodao da je sada trend biti vitak i igrati golf.
Videla je novu kuvaricu, koja je trenutno spremala neku italijansku i špansku hranu, bez luka, iako luk daje aromu italijanskim jelima.
Mama je razgovarala sa baštovanom i još nekim mladićem. Renovirali su bazen, kako bi tata mogao uredno da pliva.
Da li ja to sanjam...pomislila je devojčica..
Ne, ne sanjam, evo zvoni mob, zove me drugarica da posle časova odemo do onog in kafića.
Stavila je crveni šeširić, pozvala je taxi i otišla u školu.
Čuda su moguća, ponavjala je u sebi nekoliko puta kao mantru- čuda su moguća.
Politique
) i baka je ispratila i lokalni čuvar.