Njen glas je uvek tu da me podseti na to da i mene neko voli. Njene oči, hrabar, topao i prodoran pogled, uvek su pored mene da me postide u lenjosti i nateraju na akciju. Njene najlepše ruke na svetu, sa uvek namazanim crvenim lakom na savršenim noktima, oduvek su mirisale po parfemu koji ću zauvek čuvati među kvržicama svojih čula. I kada me je on izbacio iz svog života i kada je prestao da me voli i kada sam ja njega zauvek izbacila iz svog života, iako nikada neću prestati da ga volim, ona je i dalje bila tu. Blizu. Sasvim dovoljno blizu da me zagrli, da svojim telom upije moje suze. Posmatrala je, patila, sa jakom verom da ću moći da prevaziđem... I prevazilazim... Dugo... Nenormalno dugo... Spavala je sa mnom danima, čvrsto me privijajući uz sebe. Kad bih se ujutro probudila, ugledala bih njene ruke koje su obuhvatale moje telo.
Emocije su čudo. One su krv moje krvi koja uzburkano struji telom, zaboravljajući na šake koje uvek ostaju ledene. Odvode me sigurnim putevima do mekanih belih oblaka na kojima sede Anđeli sa harfama, miluju moju dušu, premazuju je medom, daju mi da se napijem čiste vode sa izvora života, a onda me bace u Pakao gde polako i sigurno gorim na vatri koja tinja. Ugljeniše mi kožu, spaljuje organe, muči dušu, tera na plač, na krik, na jauk. Tada se osile, nabujaju, nikada spremnije za uništavanje skeleta moje suštine i otpočnu predstavu za mnogobrojnu publiku. Koriste me kao glavnu glumicu, dok se svim odbrambenim štitovima trudim da ne zaplačem, transformišući se u Laž koja dobija konture tela mlade devojke.
Dok se brčka na dalekom kontinentu iz mojih snova, dok uživa u raskoši luksuznih hotela, zapitam se da li ikada pomisli na mene? Onako najiskrenije. Bez predstave za publiku koju igra čitavog svog života. Da li se seti plavih loknica koje je vodio svuda sa sobom? Da li je mir koji je osećao dok sam spavala na njegovim grudima iščezao onog trena kada je odlučio da sve upropasti? Bože, da li se ikada kaje? Da li mu se suza skotrlja niz lice kada ostane sam bez aždaja kojima je okružen? Da li se nekada razbesni na njih toliko jako da me se seti i prizna da sam bila u pravu? Da li poželi da pobegne od tog taloga od polusveta, da me pronađe, jako zagrli i po milioniti put mi natera suze u oči? Da li je svestan da mi je oduzeo nešto što nikada neću moći da povratim? Nešto što mi je puno značilo, što svakom ženskom detetu znači. Svojim delima je slomio stablo vere u meni iz koga je počelo da raste trnje koje bode svakoga ko poželi da se pripije uz moju dušu.
Znam da će onaj koji ne prokrvari od moje lažne surovosti i bola koji zadobije od otrovnog trnja, zauvek ostati tu. Ostali će otići u nepoznatom pravcu, povređeni.
Kada sam najemotivnija, najslabija, nedovoljno ispravljene kičme za ukus moje mame, tada glumim surovu realnost kojoj nisam sklona. Borim se sa demonima, gutam knedlu koja mi stoji u grlu, bežim od emocija koje me obuzmu, smejem se, lažem da sam suviše realna, suviše okrutna, suviše svoja, dok me ponovo svi ne ostave i dok se ne uljuljkam u svoj, od snova satkan, sigurni svet...
Svojim postupcima me je naterao da prezrem materijalistički svet. Da ga i suviše podcenjujem, svesna da mu pripadam. Svesna da nemam gde da pobegnem. Pa, ja ni ne želim da pobegnem. Ali prevideo je da se najviše radujem kada gazim po opalom lišću koje šušti u neočišćenom Omiljenom Parku. Da obožavam da bacam kamenčiće u vodu. Da mi nije potreban Kankun da bih bila srećna, jer ja sreću doživljavam drugačije. Da ništa ne može da zameni taj šum koji mi poboljšava cirkulaciju. Da ljubav i emocija nemaju cenu. Da su neprocenjivi. Najvredniji. Da ne stoje na rafovima, a da su svima dostupni. Da se izgubim kao malo dete koje dobije novu igračku kada ih osetim. I sada sam srećna. I više od toga. Jer je u moj život ušetao On koji me pogleda svojim toplim okicama, jako zagrli, kaže nešto lepo i najlepše poljubi. Dovoljna je samo kap njegovog parfema da me razbudi iz snova i razveseli. Ah, da je samo malo tu kad se probudim. Da me privije uz sebe i opije ćutanjem...
