afektivni post
Deki je visok negde oko metar i šezdeset i ima više od devedeset kilograma i došao je da kupi lizalicu...nemoj to da jedeš nije ti zdravo...prvo što stvarno nije zdravo a drugo, na njegovu širinu lizalica je poslednja stvar na koju bi trebalo da pomisli, prodavačica me je vrlo ubilački pogledala i rekla šta fali, pusti dete da jede...dok se deki smeškao kao stidna mlada i pružao sedam dinara.
Sećam se da je Danojlić, mislim da su to bili oni njegovi neopisivo dobro napisani eseji muka duhu, još rekao da se u francuskoj oseća kao gradjanin drugog reda ali da se u srbiji oseća kao gradjanin trećeg...gledam i čudom se čudim ljudima oko sebe koji se utrkuju ko će da mi javi neku lošu vest, nesreća ovde, nesreća onde, požar tamo, ubistvo, klanje vamo...da, to su nezamislive tragedije naravno, ali u stanju su da kolače oči, da se prepodobljavaju i da pričaju o tome kao da su im najrodjeniji, i to mogu da shvatim ali to što imam utisak da oni uživaju u tim nesrećama koje su strašno strašno...to ne mogu da shvatim...kaže Danojlić da se nigde ljudi ne mrze kao ovde...objašnjenje, mala plata, nema se para...kao malo bismo mrzeli ili ne bi uopšte ako bi svako imao po dve hiljade evra...mrzeli bi se još više, j er bi neko imao dve hiljade i pet...neka bude da sam ja bambi i da nisam sa ovoga sveta, ako ja jesam bambi i nisam sa ovoga sveta onda teško meni.
Pošalji komentar ::
22:35 - 18/2/2008
Poslao/la kojak
ma i ne mrzimo se mi koliko bi mogli, a i koliko bi mogli nije dovoljno, koliko bi trebali pa da jednom završimo s tim..:(
Mada negde u dnu duše mislim, da se mi ipak ne mrzimo, i da je to sasvim zdrava komšijska zavist, ali i ja bih da budem bambi, je l može? :)))
Permanent Link
<- Prethodna strana :: Sledeća strana -> |