Bez obzira na sve postignuto tokom mog zivota, nisam uspevao zaboraviti svoj decacki san. Ostao je u meni kao opomena sta sam propustio, sta me je mimoislo nekim cudom, pa sam se zadovoljio surogatima, zamenio teze , ostao s runom i zovem se ovcom u stadu osisanih. Dozivljavao sam sebe kao coveka koji je stvoren ili jos bolje skuvan u kazanu s jednom zenom jednakom meni i da takva postoji jer ja osecam potrebu za bas nekom takvom. Nema je jos uvek , ali znam , doci ce ona sigurno... koliko vec sutra... ako ne onda za koji dan...doci ce mi ponovo...
Ne secam se bas tacno kako je izgledao nas prvi susret. Zeleo sam da zaboravim i zaboravio...Nacin na koji je se secam , ucestalost misli i slika, moja cesta sanjarenja, stvorili su neki drugu sliku nje ali znam i nikako ne zaboravljam par osecanja...
Ne zelim se tacno setiti gde sam je sreo. Znam samo da je oblak minuo i pojavilo se sunce, nazirala se kroz sunceve zrake kao da se sa njima tu stvorila...
Pozeleo sam u prvom pogledu utonuti u nju , lisiti se svesti zauvek , ponistiti se negde u bespucu te obicne zenske utrobe... Ledeni srsi , cudno komesanje vazduha u plucima kao da sam upravo izdahnuo poslednji atom kiseonika, nenadano vlaznih usta, tracak znoja na celu... Blaga mucnina i kao da se moje telo pretvaralo u groznicavu masu. Sunce je kroz prozracnu tkaninu otkrilo obrise tela te zene i glatka koza prekrivena finim dlacicama bila je toplo svetla kao da su sve boje zlata isijavale sa nje...
I njen glas jezivo prijemciv mom sluhu, treperio mi je u glavi kao da sumi , miluje, kao da nikada ranije nisam cuo ni glas , ni rec, kao da prvi put poceo sam slusati nekim unutrasnjim uhom jezik samo njemu razumljiv. Gledao sam je trudeci se da zaustavim svoj pogled , jer mi se cinilo da sve duze sto je gledam on prosavsi kroz njene zenice luta u bespucu mikrokosmosa tog bica i trazi mi da bude zaustavljen dok se po njenim prostranstvima zauvek ne izgubi. Nakon rutinskog upoznavanja i nekoliko nevaznih recenica s pozdravom se okrenula i resila da ode. Stajao sam bez argumenata da je pozovem, da je zadrzim ,da uzivam jos malo gledajuci je, slusajuci je... u naporu da kazem bar nesto strasno duhovito, zanimljivo, il pametno... Pozeleo sam rasiriti svoja paunova perca i napravim lepezu , njoj u cast ,pokazujuci joj neku novu boju i svu svoju raskos ... Da krenem u zavodnicki ples klikcuci i kresteci s nadom na jeziku koji bi ona morala razumeti i koji bi je morao zadrzati dugo, dugo tu kraj mene i samo zbog mene... Umesto toga ona je pa skoro kao srednjevekovna princeza napravila naklon , sakupila skute i pozurila. Njenim odlaskom vazduh je krenuoda se hladi , noge su mi bile olovne, ruke preteske... bez misli stajao sam nem, izgubljen, s bolom kao da se razdvajam s delom sebe...
A onda napad straha , hocu li je naci, mozda sam je izmislio, u ovakvom stanju ni ne mogu bas sve verovati sebi... Secam se da sam danima pokusavao setiti se nacina na koji je hodala ... Mozda za koji dan ponovo je sretnem .......