Kako bi izgledalo jutro koje bi nama pripalo?
Smem li da ga makar zamislim?
Mogu naslutiti obrise tvog tela dok milujem izmaglicu, zmisljenu prozracnu senku tvog lica...
Tvoje kovrdze su okviri zvezdama...
Na celu borama islikani putevi na kojima nikad ne pada moja senka...
Obrve lukovi u ukrasima simbola za ljubav nepoznatog jezika nekih nestalih plemena...
Tvoje oci kao more kestena , toplo kao oni u jesen sto greju dlanove u vece u gradu dok zvizdi kosava...
Na vrhu trepavica kao trun prasine stoji moja opcinjenost tobom...
Pod tezinom spustices kapak i razbiti caroliju zednog oka dok te gledam u zelji beskrajno neispunjenom ...
S tvoje jagodice meni kaplje glad i novi poziv da pruzim ruke ka tebi...
Ti cija su usta sazdana po ugledu na bozja; rascvetana tajanstvenost u bojama blistavog ognja...
Tvoje grudi lepeza gejse u crnoj svili sa slikom zdrala u letu nad jezerima lotosa; izvezena zlatnom, plavom i belom ...bojama mog spokoja...
Tvoje telo moj je vid koji sve zamucuje i bistri... komad tek pronadjenog davno izgubljenog raja; malo obecanje za svu prolaznu srecu na svetu ...
U tvojim venama su casovnici koji uvek biju samo dvanaest udaraca za ponoc. Opomena da je kasno, stvarno kasno...
U meni tvoj trag kao bat koraka po mermeru crkvene porte onih sto odlaze.Mirni koraci vernika tisi su od mog glasa kojim u nebo govorim koliko , koliko te samo...
I oprosti mi sto si tudj , sto te nemam , i oprastam sto me nemas i neces izgubiti, jer mi smo od onih sto su cekali da ih neko nadje i zauvek uzme...
Nisam Hefest da iskujem okov , ni zlatnu krletku za tebe moju najlepsu pticu ...
Oprosti jer sve sto umem je da cekam , zelim , volim i sanjam te ....
I lakse je nestati ... il umreti ... lakse je nego voleti tebe jedinog koga spoznajem u istom casu kada ga i gubim...
Tebe koga svim imenima ljubavi nazivam i poredim sa stvarima koje vecito traju...
Tebe koji nosis zvezde i krzna , moja si kuca u kojoj zivim , na pasnjacima medju krdima divljih konja ... ti kome uvek kazem samo jedno malo siroto volim te....