Negde u vreme bozicnih praznika putovala sam  gradskim prevozom. Smrzavajuci se zijala sam kroz prozor. Nisam ni primetila kad je zena sela ispred mene i pored nje stao stariji sed muskarac. Kosa zene bila je boje peska u nekoj pepeljastoj nijansi. Cinilo mi se s prosedim vlasima ispod naherenog ,pomalo detinjastog , sesirica i nevesto zamotanog sala. Pravila sam se da gledam kroz prozor, iako sam sa zanimanjem skiljila krajickom oka u tako obicne ljude. Ni sad ne razumem  zasto.

U jednom trenutku muskarac se blago nasmesio,nagnuo malo nad njom i rukom poceo vaditi pramen po pramen kose ispod sala. Redjao je obicne vlasi kose na ramenima zene na takav nacin i s takvom neznoscu kao da dotice neprocenjivo blago. Kao da je na poklonjenju mostima nekog sveca i kao da time sto unosi sklad i namesta tu kosu daje i smisao citavom zivotu; preobraca haos u red ... stvara harmoniju u celom univerzumu. Nagnuo se jos vise i skoro pa usnama dodirnuo obod sesirica i rekao: "Sad si mnogo lepsa..."

Kao zahvalnost na lepim recima i samoj paznji odzvonio je skoro necujan kikot, sramezljivo razumevanje za paznju , ljubav i  neznost koja se tim dodirom rasula sa nje na sve starane.
U trenutku sam se pocela secati svih starijih parova i je sam li za citav svoj zivot videla medju njima ista slicnog. Taj dar blagosti i paznje  kao razumevanje i drugarstvo medju isluzenim vojnicima iz istih rovova braka i zivota promakao mi je nezapazeno. Mislila sam kakvo li je to cudesno umece godinama biti brizan i nezan i sta je potrebno da se takvim covek oseca i da to pokazuje?!Nose li ljudi taj poriv ,tu emociju u sebi a onda vremenom ogrube ,istrose se ,okamene se i zaborave...

Autobus je pristizao na novu stanicu. Muskarac je krenuo ka vratima a zena za njim.

Svim silama zelela sam da da se ona okrene i ja vidim bar trag na njenom licu ,mali otisak tog carobnog cina. Mislila sam: "Molim te ,okreni se molim te ...okreni se!"

To nije bila starija osoba kako sam pretpostavila, vec retardirana devojcica s osmehom na licu , ozarena iznutra, nevina i blaga. Gledala me sa smeskom koji se ne zaboravlja. Iz njenog lica isticalo je svetlo cistog bica i pogled tako jasan i smisaon da sve ostalo u poredjenju sa tim bila je cista laz i rugoba. Moje lice se sirilo u sve veci osmeh i zagledana podigla sam ruku da je pozdravim mahnuvsi joj. Pustila je sipku jednom rukom,mahnula i okrenula se jer vrata su se otvorila i videle se pruzene ruke njenog ,verovatno, oca koje su je cekale da bezbedno sidje.

Tri stanice dalje ,setila sam se da bi trebalo da sidjem; jer tu bih prosla kroz park, pored crkve i u miru nastavila da redjam svoje misli kao sto su se po stazi slagale pahuljice u srebrnu belinu. Zvonik  na crkvi jos nema svoje zvono ,ali nije ni vreme za poziv na sluzbu mada su u meni treperili neki zvuci bas nalik na melodije zvona kao u neciju veliku spomen il cast. Zvonili i cekali da protumacim taj dar vidjenja i neka me ruka iz visina spusti meko na sneznu stazu.

Mislila sam , da ljubav mozda i ne znaci nista sama po sebi ako nije zrtva. Ako nije paznja i briga , ako nije nesto sto nesme biti uslovljeno inteligencijom, lepotom, postupcima i ljudskom normom. Da mozda najvise volimo kad nam se veruje , kad se od nas ocekuje da budemo bolji nego sto jesmo , bez obecanja ikakve nagrade za samo delo. Kad svoju uplasenu sebicnost ostavimo po strani i pokazemo koliko dobroga imamo u sebi i damo od sebe cak i ono sto nismo znali da imamo il mozemo dati ... i ostane nam saznanje da jednom u vlasti same srzi duse postojala su darivanja bogatstvom dobrote i blagosti koja se izvolela stvoriti a da nismo ni slutili kakvo je to umece i snaga za koja nismo ni bili sigurni kakva cemo moci dobra sa njom ciniti. I sada verujem da u mnostvu razlicitih ljubavi postoje isti gesti , znaci, reci i male paznje dovoljne da se ona raspe i zaseni sve....