Tri lista zlatne jeseni

jedan pogled u jutarnje ruzicasto nebo

lakocu belog oblaka za plovidbu nebom

srce u peni kafe

miris bica trgnutog iz prvog sna

dani puni sanjarenja

cokoladu u prelivu kolaca

letnju zegu i polja rascvetanih zlatnih  suncokreta

prasinu polena i zujanje pcela

vijugavi poljski put u sumrak

slavuja pesme kojima osvaja dragu

perunike modre i slatko grozdje u ranu jesen

obecanje da samo reci pomeraju planine bola

romor zudnje kroz nevazni razgovor

nekoliko slanih suza

more uzburkano i usamljeni camac na pucini

sve reke i sve sume i polja rodna

trsku i sas medju kojom plivaju suncanice

poglede koji koji cuju svaki sum srca

jesenje sitne kisa i vlaga koja se oseca u vazduhu

osmesi i nezni pogledi u suncano jutro

uvek tacne reci oblutci beli nepromenjivi 

leto i jesen dok ceka se prolece

bolno meke krvavo crvene usne

melemom dusu mi oblazes

suzama svojim me pojis

recima budis

snovima vodis u predele svetla

macem i zezlom teras nemani bunovnih snova mojih

bicem svojim me zelis i volis

Koliko toga sadrzi melem tvoj

kad vodu zivotnu svoju nali u lek meni

Prve korake cinim dok krv tvoja kola mojim venama

krecem polako napred osvrcuci se iza sebe

ne strahuj nikuda daleko necu otici

ne strahuj ne odnosim nista svoje

 ja cu uvek moci lako vratiti se 

ma bila miljama daleko

tebi koji si sveprisutan u meni...............

Kao nedostiznu srecu pratim te mislima, kroz dane , sate, minute...

Volela bih da nije tako i da te umesto mene svojom lepotom zasipaju bubice, laste, suncokreti...

Da te moja usamljenost ne trazi, da mi ne nedostajes toliko, da mi nisi jedino bice blisko a nedostizno...

Pratim te s ceznjom od dana kad te sretoh kao zivot sam od toga da mi zavisi...

Putujem mislima do tuge, okupam se njome da opet u meni pobedi sreca sto imam snage i zelje voleti te tako beskrajno...

Bez obzira na sve postignuto tokom mog zivota, nisam uspevao zaboraviti svoj decacki san. Ostao je u meni kao opomena sta sam propustio, sta me je mimoislo nekim cudom, pa sam se zadovoljio surogatima, zamenio teze , ostao s runom  i zovem se ovcom u stadu osisanih. Dozivljavao sam sebe kao coveka koji je stvoren ili jos bolje skuvan u kazanu s jednom zenom jednakom meni i da takva postoji jer ja osecam potrebu za bas nekom takvom. Nema je jos uvek , ali znam , doci ce ona sigurno... koliko vec sutra... ako ne onda za koji dan...doci ce mi ponovo...

Ne secam se bas tacno kako je izgledao nas prvi susret. Zeleo sam da zaboravim i zaboravio...Nacin na koji je se secam , ucestalost misli i slika, moja cesta sanjarenja, stvorili su neki drugu sliku nje ali znam i nikako ne zaboravljam par osecanja...

Ne zelim se tacno setiti gde sam je sreo. Znam samo da je oblak minuo i pojavilo se sunce, nazirala se kroz sunceve zrake kao da se sa njima tu stvorila...

Pozeleo sam u prvom pogledu utonuti u nju , lisiti se svesti zauvek , ponistiti se negde u bespucu te obicne zenske utrobe... Ledeni srsi , cudno komesanje vazduha u plucima kao da sam upravo izdahnuo poslednji atom kiseonika, nenadano vlaznih usta, tracak znoja na celu... Blaga mucnina i kao da se moje telo pretvaralo u groznicavu masu. Sunce je kroz prozracnu tkaninu otkrilo obrise tela te zene i glatka koza prekrivena finim dlacicama bila je toplo svetla kao da su sve boje zlata isijavale sa nje...

I njen glas jezivo prijemciv mom sluhu, treperio mi je u glavi kao da sumi , miluje, kao da nikada ranije nisam cuo ni glas , ni rec, kao da prvi put poceo sam slusati nekim unutrasnjim uhom jezik samo njemu razumljiv. Gledao sam je trudeci se da zaustavim svoj pogled , jer mi se cinilo da sve duze sto je gledam on prosavsi kroz njene zenice luta u bespucu mikrokosmosa tog bica i trazi mi da bude zaustavljen dok se po njenim prostranstvima zauvek ne izgubi. Nakon rutinskog upoznavanja i nekoliko nevaznih recenica s pozdravom se okrenula i resila da ode. Stajao sam bez argumenata da je pozovem, da je zadrzim ,da uzivam jos malo gledajuci je, slusajuci je... u naporu da kazem bar nesto strasno duhovito, zanimljivo, il pametno... Pozeleo sam rasiriti svoja paunova perca i napravim lepezu , njoj u cast ,pokazujuci joj neku novu boju i svu svoju raskos ... Da krenem u zavodnicki ples klikcuci i kresteci s nadom na jeziku koji bi ona morala razumeti i koji bi je morao zadrzati dugo, dugo tu kraj mene i samo zbog mene... Umesto toga ona je pa skoro kao srednjevekovna princeza napravila naklon , sakupila skute i pozurila. Njenim odlaskom vazduh je krenuoda se hladi , noge su mi bile olovne, ruke preteske... bez misli stajao sam nem, izgubljen, s bolom kao da se razdvajam s delom sebe...

A onda napad straha , hocu li je naci, mozda sam je izmislio, u ovakvom stanju ni ne mogu bas sve verovati sebi... Secam se da sam danima pokusavao setiti se nacina na koji je hodala ... Mozda za koji dan ponovo je sretnem .......     

Kako bi izgledalo jutro koje bi nama pripalo?

Smem li da ga makar zamislim?

Mogu naslutiti obrise tvog tela dok milujem izmaglicu, zmisljenu prozracnu senku tvog lica...

Tvoje kovrdze su okviri zvezdama...

Na celu borama islikani putevi na kojima nikad ne pada moja senka...

Obrve lukovi u ukrasima simbola za ljubav nepoznatog jezika nekih nestalih plemena...

Tvoje oci kao more kestena , toplo kao oni u jesen sto greju dlanove u vece u gradu dok zvizdi kosava...

Na vrhu trepavica kao trun prasine stoji moja opcinjenost tobom...

Pod tezinom spustices kapak i razbiti caroliju zednog oka dok te gledam u zelji beskrajno neispunjenom ...

S tvoje jagodice meni kaplje glad i novi poziv da pruzim ruke ka tebi...

Ti cija su usta sazdana po ugledu na bozja; rascvetana tajanstvenost u bojama blistavog ognja...

Tvoje grudi lepeza gejse u crnoj svili sa slikom zdrala u letu nad jezerima lotosa; izvezena zlatnom, plavom i belom ...bojama mog spokoja...

Tvoje telo moj je vid koji sve zamucuje i bistri... komad tek pronadjenog davno izgubljenog  raja; malo obecanje za svu prolaznu srecu na svetu ...

U tvojim venama su casovnici koji uvek biju samo dvanaest udaraca za ponoc. Opomena da je kasno, stvarno kasno...

U meni tvoj trag kao bat koraka po mermeru crkvene porte onih sto odlaze.Mirni koraci vernika tisi su od mog glasa kojim u nebo govorim koliko , koliko te samo...

I oprosti mi sto si tudj , sto te nemam , i oprastam sto me nemas i neces izgubiti, jer mi smo od onih sto su cekali da ih neko nadje i zauvek uzme...

Nisam Hefest da iskujem okov , ni zlatnu krletku za tebe moju najlepsu pticu ...

Oprosti jer sve sto umem je da cekam , zelim , volim i sanjam te ....

I lakse je nestati ... il umreti ... lakse je nego voleti tebe jedinog koga spoznajem u istom casu kada ga i gubim...

Tebe koga svim imenima ljubavi nazivam i poredim sa stvarima koje vecito traju...

Tebe koji nosis zvezde i krzna , moja si kuca u kojoj zivim , na pasnjacima medju krdima divljih konja ... ti kome uvek kazem samo jedno malo siroto   volim te....

Prethodni post od strane neimenovanog a meni dragog lica, ocenjen je kao proglas adventisticke omladinske skupstine iliti kraca religijska propoved; ali i iskaz moje duse bez prisustva svedoka.

S obzirom na takvo stanje stvari resih da krenem u drugom pravcu i da se posvetim poljoprivrednim vestima, procitanim pricama i ogranicenim saznanjima koje posedujem iz date oblasti!!!!!!

Jedna od omiljenih prica moje mladosti je prica Mome Kapora o rasplodnom biku-visestruko nagradjenom sampionu domacih i inostranih stocnih sajmova; dici i ponosu nekog agrokombinata koji je neko vreme preko ograde svog privatnog raja posmatrao krivonogu, razroku i mrsavu kravicu domace i totalno nebitne pasmine kako pase brsteci socnu travicu oko te iste ograde agrokombinata ali na parceli svog ubogog i sasvim obicnog gazde. Posmatrajuci je iz nekog neobjasnjivog razloga u njemu se razvila ljubav prema njoj (mozda su se i dopisivali -cinjenice nisu savim precizno utvrdjene i nebitne su da se ne bi zadiralo dublje u sustinu stvaranja odnosa.....) Osecanja uzvracena i naravno desila se ljubav!!!??? I to toliko strasna i jaka  da on nije vise zeleo biti rasplodni bik i poceo misliti o vernosti krivonogoj kravici. Prestao je biti raspolozen da i dalje obavlja svoju osnovnu funkciju i ono sto najbolje zna; kazu ocevici da ga vise nisu privlacile ostale rasne i kvalitetne krave, sve neke slicne i jednake po kvalitetu i rasi.

Toliko se razboleo od ljubavi da je problem bio ocigledan da su hteli -ne hteli- morali  zarad opsteg dobra i zajednicke srece da pomenutu kravicu prisjedine s bikom na poljoprivrednom dobru, gde su ziveli srecno i dugovecno( sve do klanice hehehehe)

Prica ima happy anding...

U originalu je zanimljivija ,ali ja je se otprilike ovako secam sa ovom poentom i ovako oskrnavjenu pukim i skrtim prepricavanjem iznosim te se i izvinjavam poznavaocima lika i dela pomenutog autora i njemu samom na kasapljenju teksta...

Zanimljiva je i teza francuskog pisca M.Ulbeka koji prica o vrsti bretonske krave koja u izvesnim periodima svog zivota krene da muce ,divlja, rita se i besni... Iskusni uzgajivaci ove vrste krava odmah tumace ovaj svojevrstan alarm i pozivaju veterinarsku sluzbu radi osemenjivanja iliti vestacke oplodnje. Iako krava verovatno (a ko ce ga bas tacno i znati...)biva lisena uzivanja u cinu prirodne oplodnje odmah nakon par dana krene da smiruje svoje strasti i njeno raspolozenje krece da se drasticno popravlja...Naime, uranja u spokojstvo i sva blazeno mirna , pitoma i zadovoljna, provodi sledecih devet i vise meseci u sreci... Isto srecan kraj... ali ovo je neka sasvim druga prica...

By the way ...Nije sve to ono sto sam htela ispricati pored ove dve razlicite storije poznatih autora postoji i moja samokoponovana prica iz poljoprivredno-stocarske oblasti i to o magarcu i sargarepi...

Magare je krenulo na put; ne zato sto je moralo vec je seljak ( citaj -poljoprivrednik-prevedi sudbina) odnegde izvukao sargarepu i obesio je kanapom o stap magarcu ispred nosa! Kakav izazov! Kakvo blago! Zlatno narandzasto i obecavajuce ukusno! Kad se planirani posao priblizio kraju, te i samo putesestvje , magare tek uz ogroman trud i napor da se propne i sustigne svoju viziju lepote i ukusa  uspe samo da gricne sargarepu . Seljak ga pljesnu po njusci i smota negde sargarepu i vrati magare na livadu!!! Htedoh reci nije svakom sudjeno a ni namenjeno!!! 

Ipak i ovo je prica sa srecnim krajem!? Magarcu ipak ostaje njegovo lenje magarece popodne i obilje bocke i trnja kojim ce se sladiti i veselim njakanjem njegov ukus hvaliti...Magaretu iz moje price nije ni do cega posebno... ni do snova -sargarepe... i dobro je dok je u vreli letnji dan slobodno na svojoj livadi i sto je bar saznalo za razliku izmdju stvarnosti i snova...

Kad promislim o mom magaretu shvatam da ima slicnosti sa jednom osobom koja se najteze u zivotu i nikako nije odrekla potrebe da zaista i iskreno bude voljena...

To najbolnije odricanje nema veze sa svim drugim stvarima koje mogu nedostajati u zivotu jednog bica... Ali onda ljudi ,kao i obicno, ostaju zavisnici ili zrtve svoje iluzije i sna da je potrebno da i oni zaistinski nekog vole ... Koprcaju se i propinju(arabeske i lomovi prilikom skokova i pokusaja su individualna stvar i podlezu kategoriji licne snage ,umeca i kreativnosti)  ne bi li ostvarili svoj san ili nesto priblizno, jer ako se da -dalo se ,ako ne ponovo ce prezivati trnje hvaleci taj ukus kad i uz najbolje namere cesto snovi ostaju samo snovi -sargarepe na kanapu...

Bretonske krave svoj san odsanjaju ,budu korisne, neki bikovi zajedno sa kravama ostvare svoje snove al ostaje nam moje magare sa sargarepom na stapu... E toliko o temi ...ko zna mozda ce biti nekom i vazna moja saznanja o stocarstvu...  

Negde u vreme bozicnih praznika putovala sam  gradskim prevozom. Smrzavajuci se zijala sam kroz prozor. Nisam ni primetila kad je zena sela ispred mene i pored nje stao stariji sed muskarac. Kosa zene bila je boje peska u nekoj pepeljastoj nijansi. Cinilo mi se s prosedim vlasima ispod naherenog ,pomalo detinjastog , sesirica i nevesto zamotanog sala. Pravila sam se da gledam kroz prozor, iako sam sa zanimanjem skiljila krajickom oka u tako obicne ljude. Ni sad ne razumem  zasto.

U jednom trenutku muskarac se blago nasmesio,nagnuo malo nad njom i rukom poceo vaditi pramen po pramen kose ispod sala. Redjao je obicne vlasi kose na ramenima zene na takav nacin i s takvom neznoscu kao da dotice neprocenjivo blago. Kao da je na poklonjenju mostima nekog sveca i kao da time sto unosi sklad i namesta tu kosu daje i smisao citavom zivotu; preobraca haos u red ... stvara harmoniju u celom univerzumu. Nagnuo se jos vise i skoro pa usnama dodirnuo obod sesirica i rekao: "Sad si mnogo lepsa..."

Kao zahvalnost na lepim recima i samoj paznji odzvonio je skoro necujan kikot, sramezljivo razumevanje za paznju , ljubav i  neznost koja se tim dodirom rasula sa nje na sve starane.
U trenutku sam se pocela secati svih starijih parova i je sam li za citav svoj zivot videla medju njima ista slicnog. Taj dar blagosti i paznje  kao razumevanje i drugarstvo medju isluzenim vojnicima iz istih rovova braka i zivota promakao mi je nezapazeno. Mislila sam kakvo li je to cudesno umece godinama biti brizan i nezan i sta je potrebno da se takvim covek oseca i da to pokazuje?!Nose li ljudi taj poriv ,tu emociju u sebi a onda vremenom ogrube ,istrose se ,okamene se i zaborave...

Autobus je pristizao na novu stanicu. Muskarac je krenuo ka vratima a zena za njim.

Svim silama zelela sam da da se ona okrene i ja vidim bar trag na njenom licu ,mali otisak tog carobnog cina. Mislila sam: "Molim te ,okreni se molim te ...okreni se!"

To nije bila starija osoba kako sam pretpostavila, vec retardirana devojcica s osmehom na licu , ozarena iznutra, nevina i blaga. Gledala me sa smeskom koji se ne zaboravlja. Iz njenog lica isticalo je svetlo cistog bica i pogled tako jasan i smisaon da sve ostalo u poredjenju sa tim bila je cista laz i rugoba. Moje lice se sirilo u sve veci osmeh i zagledana podigla sam ruku da je pozdravim mahnuvsi joj. Pustila je sipku jednom rukom,mahnula i okrenula se jer vrata su se otvorila i videle se pruzene ruke njenog ,verovatno, oca koje su je cekale da bezbedno sidje.

Tri stanice dalje ,setila sam se da bi trebalo da sidjem; jer tu bih prosla kroz park, pored crkve i u miru nastavila da redjam svoje misli kao sto su se po stazi slagale pahuljice u srebrnu belinu. Zvonik  na crkvi jos nema svoje zvono ,ali nije ni vreme za poziv na sluzbu mada su u meni treperili neki zvuci bas nalik na melodije zvona kao u neciju veliku spomen il cast. Zvonili i cekali da protumacim taj dar vidjenja i neka me ruka iz visina spusti meko na sneznu stazu.

Mislila sam , da ljubav mozda i ne znaci nista sama po sebi ako nije zrtva. Ako nije paznja i briga , ako nije nesto sto nesme biti uslovljeno inteligencijom, lepotom, postupcima i ljudskom normom. Da mozda najvise volimo kad nam se veruje , kad se od nas ocekuje da budemo bolji nego sto jesmo , bez obecanja ikakve nagrade za samo delo. Kad svoju uplasenu sebicnost ostavimo po strani i pokazemo koliko dobroga imamo u sebi i damo od sebe cak i ono sto nismo znali da imamo il mozemo dati ... i ostane nam saznanje da jednom u vlasti same srzi duse postojala su darivanja bogatstvom dobrote i blagosti koja se izvolela stvoriti a da nismo ni slutili kakvo je to umece i snaga za koja nismo ni bili sigurni kakva cemo moci dobra sa njom ciniti. I sada verujem da u mnostvu razlicitih ljubavi postoje isti gesti , znaci, reci i male paznje dovoljne da se ona raspe i zaseni sve....