Jos tridesetpet dias.
Que paso, Que pasooo!!!!!
Treći Svijet
Dogadjaji imaju strune koje ih povezuju. Otud "sled". Nevidljive su, ali uhvatljive. Može se upravljati njima. Mogu se praviti spirale dogadjaja. Jako retko prave linije. A loši dogadjaji uvek idu u krug. Struna se spoji sa nekim svojim početkom u prošlosti. I ako ti se taj početak dobro urezao u pamćenje, prepoznaćeš tačku spoja kruga. Minimalni okidač je dovoljan za prepoznavanje. Često apsurdan.
Slučajno sam, žureći ka kolima, šutnuo neki kamenčić. Setio se kako sam kao klinac šutirao kamičak kroz zemunski gradski park sve do osnovne škole koja se danas ko zna kako zove. Taj neki Goce Delčev je u medjuvremenu verovatno postao nepodoban. Tamo, na početku parka, na sporednoj leji nadjem kamičak, i šutiram ga kroz ceo park, sve do ogromnih drvenih austrougarskih školskih vrata. Krivudam putem jer zbog svojih uglova kamen uvek odleće nepravilnim linijama. Onda, oko minut do osam, kamenčić parkiraš pažljivo pored stepenica, preletiš ih u dva koraka, i nestaneš iza tih velikih autoritarnih vrata.
Medjutim, ne. Nije to taj spoj. Tačka je, ipak, negde kasnije u vremenu. Vazduh danas ne miriše na taj bezbrižan način. Već je, nekako, težak, iako je dan kroz prozor, pre nego što sam krenuo, izgledao prilično prozirno. A odjednom mi, žureći ka kolima, postao nekako ružan, kao da se neka skrama uhvatila po njemu. Preteće je sve. Da. Da. Kasnije u vremenu. Ovaj dan ima isti miris, iste boje, istu potmulu pretnju i odvratnu težinu kao onaj...Ono jutro u dvanaestoj beogradskoj gimnaziji...Treća sam godina bio. Udjem u treće četiri, a svi odlepili. Možeš da uhvatiš energiju u šaku, da je stegneš, sve dok u ruci ne postane nepodnošljivo vrelo. I baciš je o onaj školski parket koji je kroz celo moje školovanje mirisao isto. Toliko je bila negativna.
Ušao je neko. Neki podoban lik. Omladinac neki. Funkcioner. I rekao da danas nema nastave. Svi idemo pred Saveznu Skupštinu. I svi su bili kao omadjijani. Išlo se niz Vojvode Stepe. I urlali su Srbija Srbija. I ne damo Kosovo. Svi. I zastave sa velikom petokrakom. I gleda nas tako svet. A mene nešto sramota. Doveli su nas na Trg Marksa i Engelsa. A tamo vri. Vri . Vazduh gori. Izašao je neki ružan lik, tamo u daljini, ružne nakostrešene kose. "Uhapsite Vlasija" vikalo je tih milion ljudi. Nekog Vlasija da uhapse. Jezivo su me bolele noge, pa sam krenuo ka pionirskom parku, kući. Onda je nakostrešeni viknuo "Uhapsiću ga!" Tad sam već trčao niz Kneza Miloša. A ekstatični urlici su me stizali.
I trčao sam koliko god sam mogao. A iza mene se čula prvo vriska ekstatična, pa bubnjevi, pa talambasanje, onda tenkovi, brkati generali što viču "pali", pa mi do ledja doprla vrelina lepih sela koja su tako lepa gorela, beskonačni rafali, zvuci noći u kojima ruše grad u kojima su rodjeni moji otac i majka, preko glave mi je preletala mina koja je pogodila kuću moga dede, o bože, kako sam trčao...i kamioni sa mrtvim telima koje će da bace heroji u dunavski rukavac....mokar, vreo, tresao sam se...tamo, na uglu Narodnog Fronta uletim u pedesttrojku. Imao sam šesnaest godina.
Ovaj današnji dan isto tako miriše.
Kao to jutro u dvanaestoj.
I ja tu ne mogu ništa.
Ali stvarno, stvarno bi bilo dobro da neko šutne
i probudi tog mrmota.
Slučajno sam, žureći ka kolima, šutnuo neki kamenčić. Setio se kako sam kao klinac šutirao kamičak kroz zemunski gradski park sve do osnovne škole koja se danas ko zna kako zove. Taj neki Goce Delčev je u medjuvremenu verovatno postao nepodoban. Tamo, na početku parka, na sporednoj leji nadjem kamičak, i šutiram ga kroz ceo park, sve do ogromnih drvenih austrougarskih školskih vrata. Krivudam putem jer zbog svojih uglova kamen uvek odleće nepravilnim linijama. Onda, oko minut do osam, kamenčić parkiraš pažljivo pored stepenica, preletiš ih u dva koraka, i nestaneš iza tih velikih autoritarnih vrata.
Medjutim, ne. Nije to taj spoj. Tačka je, ipak, negde kasnije u vremenu. Vazduh danas ne miriše na taj bezbrižan način. Već je, nekako, težak, iako je dan kroz prozor, pre nego što sam krenuo, izgledao prilično prozirno. A odjednom mi, žureći ka kolima, postao nekako ružan, kao da se neka skrama uhvatila po njemu. Preteće je sve. Da. Da. Kasnije u vremenu. Ovaj dan ima isti miris, iste boje, istu potmulu pretnju i odvratnu težinu kao onaj...Ono jutro u dvanaestoj beogradskoj gimnaziji...Treća sam godina bio. Udjem u treće četiri, a svi odlepili. Možeš da uhvatiš energiju u šaku, da je stegneš, sve dok u ruci ne postane nepodnošljivo vrelo. I baciš je o onaj školski parket koji je kroz celo moje školovanje mirisao isto. Toliko je bila negativna.
Ušao je neko. Neki podoban lik. Omladinac neki. Funkcioner. I rekao da danas nema nastave. Svi idemo pred Saveznu Skupštinu. I svi su bili kao omadjijani. Išlo se niz Vojvode Stepe. I urlali su Srbija Srbija. I ne damo Kosovo. Svi. I zastave sa velikom petokrakom. I gleda nas tako svet. A mene nešto sramota. Doveli su nas na Trg Marksa i Engelsa. A tamo vri. Vri . Vazduh gori. Izašao je neki ružan lik, tamo u daljini, ružne nakostrešene kose. "Uhapsite Vlasija" vikalo je tih milion ljudi. Nekog Vlasija da uhapse. Jezivo su me bolele noge, pa sam krenuo ka pionirskom parku, kući. Onda je nakostrešeni viknuo "Uhapsiću ga!" Tad sam već trčao niz Kneza Miloša. A ekstatični urlici su me stizali.
I trčao sam koliko god sam mogao. A iza mene se čula prvo vriska ekstatična, pa bubnjevi, pa talambasanje, onda tenkovi, brkati generali što viču "pali", pa mi do ledja doprla vrelina lepih sela koja su tako lepa gorela, beskonačni rafali, zvuci noći u kojima ruše grad u kojima su rodjeni moji otac i majka, preko glave mi je preletala mina koja je pogodila kuću moga dede, o bože, kako sam trčao...i kamioni sa mrtvim telima koje će da bace heroji u dunavski rukavac....mokar, vreo, tresao sam se...tamo, na uglu Narodnog Fronta uletim u pedesttrojku. Imao sam šesnaest godina.
Ovaj današnji dan isto tako miriše.
Kao to jutro u dvanaestoj.
I ja tu ne mogu ništa.
Ali stvarno, stvarno bi bilo dobro da neko šutne
i probudi tog mrmota.
Medjutim, stvari ne idu uvek po planu.
Nekad se desi da dobiješ temperaturu i onaj odvratni blagi bol u svim mišićima i ne smeš da dodirneš sopstvenu kožu.
I?
Y ahora que?
Zo, ostaješ prepušten užasu srpske realnosti.
Ne smem ni da pomišljam o drugoj omiljenoj mi pozi (ležanje na benč klupi sa šipkom u rukama).
Otićiću kasnije na posao. Nimalo japanski.
Ne mogu ni da kresnem nešto ( prilično zgodan i prilično voljeni rasno-crni dugokosi objekat). Ionako je na poslu, pa eto.
U tom smislu, setih se davno pročitane pesme jednog našeg poznatog blog pesnika. Pesma je pisana pod temperaturom, ovom realnom, i preporučeni lek je bio kres sa osobom suprotnog pola, jel. Ma,nema šanse! Ta pesma je čista laž! U ovakvim sitaucijama ritmična pomeranja te vrste mi ne padaju na pamet.
Uključim radio. Zasija 92.5 na crnom displeju. Uključuje se telefonski pravedno-gnevni plebs da pozdravi sve u studiju i kaže predlog rešenja za nacionalnu poniženost i uvredjenost. ...Kad propadne Amerika...viče. Dodirnem prve sede u kosi. Jebote. Onda je drugi gnevni pravedno viknuo da se ne družimo sa gadovima evropskim. Onda sam rešio da preuzmem stvar u svoje ruke, uzeo mobilni, okrenuo pomenutu crnokosu. Ajd da odemo negde. Da se odselimo na neko srećnije mesto. Mislim, ti imaš zanat, možeš da radiš bilo gde. Mene izdržavaš, kad potpuno osedim biću kao Kluni, šta ti fali?
Opet nisi uzeo brufen, rekla je.
I da skuvam čaj.
Dovučem se do terase. Da l da zapalim cigaretu? Pičko. Slabašna. Ne!
Uključim notebook. Možda malo sajbersexa? Al, na svu sreću prvo iščitah Giardiu. Jebote, od danas uslov je webcam. Tačka.
Onda sam uzeo bibliju apsurda. Nula i ništa D. Harmsa. Moram da pitam Etiketarku ko je naslikao sliku na koricama. Tu nadjem tekst koji me podseti na srpsku elitu. A, bogami, i na blog.
So, Harms za danas:
"Život je more, sudbina - vetar, a čovek - brod. I kao što dobar kormilar može da iskoristi suprotni vetar i čak da ide protiv vetra ne menjajući kurs broda, tako i mudar čovek može da iskoristi udarce sudbine i da svakim udarcem bude sve bliže svome cilju.
Primer: Hteo čovek da postane orator, a sudbina mu odsekla jezik i čovek onemeo. Ali nije se predao: naučio da pokazuje tablice s rečima, ispisane velikim slovima, i pri tom da riče gde treba, a gde treba i da zavija, čime još više utiče na slušaoce, nego da je koristio običan govor."
I made this music player at MyFlashFetish.com.
Nekad se desi da dobiješ temperaturu i onaj odvratni blagi bol u svim mišićima i ne smeš da dodirneš sopstvenu kožu.
I?
Y ahora que?
Zo, ostaješ prepušten užasu srpske realnosti.
Ne smem ni da pomišljam o drugoj omiljenoj mi pozi (ležanje na benč klupi sa šipkom u rukama).
Otićiću kasnije na posao. Nimalo japanski.
Ne mogu ni da kresnem nešto ( prilično zgodan i prilično voljeni rasno-crni dugokosi objekat). Ionako je na poslu, pa eto.
U tom smislu, setih se davno pročitane pesme jednog našeg poznatog blog pesnika. Pesma je pisana pod temperaturom, ovom realnom, i preporučeni lek je bio kres sa osobom suprotnog pola, jel. Ma,nema šanse! Ta pesma je čista laž! U ovakvim sitaucijama ritmična pomeranja te vrste mi ne padaju na pamet.
Uključim radio. Zasija 92.5 na crnom displeju. Uključuje se telefonski pravedno-gnevni plebs da pozdravi sve u studiju i kaže predlog rešenja za nacionalnu poniženost i uvredjenost. ...Kad propadne Amerika...viče. Dodirnem prve sede u kosi. Jebote. Onda je drugi gnevni pravedno viknuo da se ne družimo sa gadovima evropskim. Onda sam rešio da preuzmem stvar u svoje ruke, uzeo mobilni, okrenuo pomenutu crnokosu. Ajd da odemo negde. Da se odselimo na neko srećnije mesto. Mislim, ti imaš zanat, možeš da radiš bilo gde. Mene izdržavaš, kad potpuno osedim biću kao Kluni, šta ti fali?
Opet nisi uzeo brufen, rekla je.
I da skuvam čaj.
Dovučem se do terase. Da l da zapalim cigaretu? Pičko. Slabašna. Ne!
Uključim notebook. Možda malo sajbersexa? Al, na svu sreću prvo iščitah Giardiu. Jebote, od danas uslov je webcam. Tačka.
Onda sam uzeo bibliju apsurda. Nula i ništa D. Harmsa. Moram da pitam Etiketarku ko je naslikao sliku na koricama. Tu nadjem tekst koji me podseti na srpsku elitu. A, bogami, i na blog.
So, Harms za danas:
"Život je more, sudbina - vetar, a čovek - brod. I kao što dobar kormilar može da iskoristi suprotni vetar i čak da ide protiv vetra ne menjajući kurs broda, tako i mudar čovek može da iskoristi udarce sudbine i da svakim udarcem bude sve bliže svome cilju.
Primer: Hteo čovek da postane orator, a sudbina mu odsekla jezik i čovek onemeo. Ali nije se predao: naučio da pokazuje tablice s rečima, ispisane velikim slovima, i pri tom da riče gde treba, a gde treba i da zavija, čime još više utiče na slušaoce, nego da je koristio običan govor."
I made this music player at MyFlashFetish.com.
"Branioci" Kosova,
Za ovo što ste uradili večeras od Terazija i centra Beograda
mogu jedino da vam kažem
da se terate u tri pičke materine.
Toliko.
Za ovo što ste uradili večeras od Terazija i centra Beograda
mogu jedino da vam kažem
da se terate u tri pičke materine.
Toliko.
U stvari, svet je zbir apsurda. Ne znam tačno kakva je priroda veze medju pojedinačnim apsurdima...koliko je jak uzrok-posledica odnos medju njima i da li se može uopšte govoriti o takvom odnosu. Neka struktura svakako postoji kako bi se celina održala. Ali definitivno, pojave i dogadjaje treba posmatrati kao pojedinačne apsurde. I eto. Nema nerviranja! Nema veze što sa svetom nešto nije u redu. To je, acutally, sinhronost višeg reda. Na tom apsurdnom nivou - sve je u redu. Samo je trebalo da se opet vratim Harmsu, jebote! Geštaltovska promena percepcije...i dohvatih bananu.
Ne mogu, doduše, da objasnim onih sedam devojaka koje su prošle pored mog officea večeras noseći grozd sa uvezanih tridesetak belih balona i izgubivši se u pravcu Kluba svetskih putnika, ali su mi svakako izmamile osmeh. Koliko prekjuče, izašao bih napolje i gledao za njima sve dok ne saznam šta, wtf, rade. Ovako...imao sam zadovoljan osmeh. Eto.
A kad je već tako, zašto ne bih od sreće pustio koju suzu od zlata:
I made this music player at MyFlashFetish.com.
Ok. Harms za danas:
Sedi Lezzilebovich u svojoj sobi i razmišlja:
"U redu, ja sam genije.
Poglavica je takodje genije.
Ali i Tau je genije,
i Nenad.jebiv je, pokoj mu duši, takodje genije!
Pa gde je tome kraj?"
I tu je priči kraj.
(za potrebe ovog bloga, preveo i adaptirao R. Loš!)
Pred nama su dani prilično ubrzanog besmisla.
To, dakle, nije ovaj uobičajeni besmisao u kojem živimo deceniju i nešto.
Onaj na koji smo nekako navikli, naš drug -besmisao, ili nismo, ali smo razvili lične mere odbrane (LMO) i podigli visoke stupove (PVS).
Ne. To će biti jedan zapomagajući, klikćući, talambasajuće-urlajući besmisao.
Najgrlatiji će biti oni najkrivlji.
(Kad krivac oseti da sve svet o njega ogrešio užasno je glasan.)
(Nadgraktati krivicu, jel).
Biće haotično i biće bljuv, i sve to u centrifugi.
Jednom rečju: biće prilično odvratno.
Stoga, evo par predloga za LMO:
- slušati M Ch što više...(evo, možda, baš ovu pesmu).
- vikendom zapaliti do Pešte, kao nekad, na vazduh.
- dizati svakodnevno iz benča 60 kg.
- izbegavati Šlinka, naročito "Čitač"
- ali iščitati opet Murakamija, (istim redom: Igraj, igraj...)
- uvesti japanski odnos prema svom poslu (kad smo već kod Haruki-sana)
- posetiti P. koji je na službi u Atini (na svakog gosta tri dana dosta, bar.)
- tucati se sa rasnom crnkom kad god i gde god.
- izmedju tucanja pijuckati r.r. wine i čitati Harmsa (onako goli i mokri)
I made this music player at MyFlashFetish.com.
(Muchas gracias za ovu pesmu, Nena)
Harms za danas:
Dugo sam proučavao žene i mogu da kažem da ih znam za pet plus.
Pre svega, žena voli da je ne primećuju. Makar ti stajala ispred nosa ili jecala, ti se pravi da ništa ne čuješ i ništa ne vidiš, i ponašaj se kao da nikog nema u sobi. To strašno raspiruje žensku radoznalost. A radoznala žena je sposobna na sve.
Drugi put ja tako namerno zavučem ruku u džep sa zagonetnim izrazom na licu, a žena već bulji, ne može oči da odvoji, tobože - šta bi to moglo da bude? A ja lepo uzmem i namerno izvadim iz džepa nekakav podmetač za čašu. I tu žena zadrhti od radoznalosti.
Znači - upecala se na udicu.
To, dakle, nije ovaj uobičajeni besmisao u kojem živimo deceniju i nešto.
Onaj na koji smo nekako navikli, naš drug -besmisao, ili nismo, ali smo razvili lične mere odbrane (LMO) i podigli visoke stupove (PVS).
Ne. To će biti jedan zapomagajući, klikćući, talambasajuće-urlajući besmisao.
Najgrlatiji će biti oni najkrivlji.
(Kad krivac oseti da sve svet o njega ogrešio užasno je glasan.)
(Nadgraktati krivicu, jel).
Biće haotično i biće bljuv, i sve to u centrifugi.
Jednom rečju: biće prilično odvratno.
Stoga, evo par predloga za LMO:
- slušati M Ch što više...(evo, možda, baš ovu pesmu).
- vikendom zapaliti do Pešte, kao nekad, na vazduh.
- dizati svakodnevno iz benča 60 kg.
- izbegavati Šlinka, naročito "Čitač"
- ali iščitati opet Murakamija, (istim redom: Igraj, igraj...)
- uvesti japanski odnos prema svom poslu (kad smo već kod Haruki-sana)
- posetiti P. koji je na službi u Atini (na svakog gosta tri dana dosta, bar.)
- tucati se sa rasnom crnkom kad god i gde god.
- izmedju tucanja pijuckati r.r. wine i čitati Harmsa (onako goli i mokri)
I made this music player at MyFlashFetish.com.
(Muchas gracias za ovu pesmu, Nena)
Harms za danas:
Dugo sam proučavao žene i mogu da kažem da ih znam za pet plus.
Pre svega, žena voli da je ne primećuju. Makar ti stajala ispred nosa ili jecala, ti se pravi da ništa ne čuješ i ništa ne vidiš, i ponašaj se kao da nikog nema u sobi. To strašno raspiruje žensku radoznalost. A radoznala žena je sposobna na sve.
Drugi put ja tako namerno zavučem ruku u džep sa zagonetnim izrazom na licu, a žena već bulji, ne može oči da odvoji, tobože - šta bi to moglo da bude? A ja lepo uzmem i namerno izvadim iz džepa nekakav podmetač za čašu. I tu žena zadrhti od radoznalosti.
Znači - upecala se na udicu.
Ako mi daš da biram
Izmedju tebe i svojih ideja
A ja sam bez njih
Čovek izgubljen
Izmedju tebe i ovog neba
Gde je sloboda let
Za stizanje u druga gnezda
Biću s tobom
Izmedju tebe i slave
Koja će govoriti istoriju o meni
Kroz vekove
Ako mi daš da biram
Biću s tobom...
| Si me das a elegir... |
Si me das a elegir
Entre tú y mis ideas
Que yo sin ellas
Soy un hombre perdido
Entre tú y ese cielo
Donde libre es el vuelo
Para llegar a otros nidos
me quedo contigo
Si me das a elegir
entre tu y la gloria
Pa que hable la historia de mi
Por los siglos
Me quedo contigo...
(za podsećanje na ovu genijalnu pesmu...Infinitas gracias, Ansia)
Snimljeno svega dvadesetak minuta koncerta.
Ovde je nešto više od šest.
Kad je neko pun la energia
i kad je tako stvarno prenosi
onda imas problem sa tim
gledanjima kroz objektiv...
Ljubomoran si na one koji oko tebe
la energiju žive sad!
A ti praviš neke .avi uspomene...
a crna majica na tebi je opasno mokra.
Fuck!
Jebeš .avi uspomene.
I pritisneš stop.
I ruke visoko gore...ovako: Y
Al ajd....bez obzira na loš zvuk, let share a smoke...
A da....M.Ch je toliko bio pod marijuanom ilegal
da se od nemačkog sećao samo "schwartz is black"
pa je to ponavljao desetak puta.
Poslednjih dva tri minuta ove .avi uspomene
to potpuno razbijanje energijom....tako je zvucao najveci deo koncerta.
Hm....Avi u glavi.
Always come back, Vienna...I always come back!
Ovde je nešto više od šest.
Kad je neko pun la energia
i kad je tako stvarno prenosi
onda imas problem sa tim
gledanjima kroz objektiv...
Ljubomoran si na one koji oko tebe
la energiju žive sad!
A ti praviš neke .avi uspomene...
a crna majica na tebi je opasno mokra.
Fuck!
Jebeš .avi uspomene.
I pritisneš stop.
I ruke visoko gore...ovako: Y
Al ajd....bez obzira na loš zvuk, let share a smoke...
A da....M.Ch je toliko bio pod marijuanom ilegal
da se od nemačkog sećao samo "schwartz is black"
pa je to ponavljao desetak puta.
Poslednjih dva tri minuta ove .avi uspomene
to potpuno razbijanje energijom....tako je zvucao najveci deo koncerta.
Hm....Avi u glavi.
Always come back, Vienna...I always come back!
Uopšte nisu bitna bilo kakva moja kenjanja uz ove pesme.
Samo...znam da bi moje vivir sin ti (živeti bez tebe) imalo isti ovakav grozničav zvuk.
I mucho, mucho jebene malegrie.
Sangrie.
Šta god.
Bilo bi....
uglavnom
svejedno.
El Kitapena, La Radiolina
Samo...znam da bi moje vivir sin ti (živeti bez tebe) imalo isti ovakav grozničav zvuk.
I mucho, mucho jebene malegrie.
Sangrie.
Šta god.
Bilo bi....
uglavnom
svejedno.
|
El Kitapena, La Radiolina
Ovaj post posvećujem svim Kanadjanima sa šubarom.
Ne znate ko su Kanadjani sa šubarom?
Well...to je specifična vrsta ljudi.
Poreklom iz Srbije...što nije ništa strašno, naravno.
Medjutim, u Srbiji su prezirali severne Amerikance, velike Britance i sav taj savremeni svet.
Veličali su opanak, gunj, sira i prasetine.
Pljuvali i prezirali sve što iole pokušava da napravi nešto od svog života.
Naročito su prezirali one koji se zaposle i rade. Za gazdu. Za korporacije.
Voleli su ruskog baćušku, slovenski onako, poljubac u usta ako treba. Rusofili. Pravi. Trista miliona.
Mene su zvali izdajničkom bagrom. Prodanom dušom. Ispran mi mozak.
Svašta su mi.
A onda su jednoga dana, kao da ništa nije bilo, seli na avion i otišli u Kanadu.
Da. Takvi uvek odu u Kanadu.
I žive ono što su mrzeli, prezirali, za šta su mene optuživali.
I znate, ne nose oni šubaru ceo dan. O, ne. Preko dana su jezivo politčki korektni. Zbog zelene karte. Ili kako se već zove kanadska verzija toga. I ljube dupe svakom afroamerikancu, azijoamerikancu kojeg sretnu. Da pokažu kako su dobri kanadski gradjani.
Ali....kad padne noć....ovde u Srbiji, a tamo dodju s posla...onda kanadjanin zamandali sve prozore, navuče roletne, natakne šubaru na glavu i upali kompjuter. I krene srbovanje, ludovanje, i jebanje keve svima koji žele Kanadu u Srbiji. I meni mamu izdajničku američku.
To su kanadjani sa šubarom.
Ali lepo je naći sebe.
Veliki pozdrav za vas.
I na vas je Manu mislio...
Zato...samo za vas....Clandestino.
Toliko o tome.
Ne znate ko su Kanadjani sa šubarom?
Well...to je specifična vrsta ljudi.
Poreklom iz Srbije...što nije ništa strašno, naravno.
Medjutim, u Srbiji su prezirali severne Amerikance, velike Britance i sav taj savremeni svet.
Veličali su opanak, gunj, sira i prasetine.
Pljuvali i prezirali sve što iole pokušava da napravi nešto od svog života.
Naročito su prezirali one koji se zaposle i rade. Za gazdu. Za korporacije.
Voleli su ruskog baćušku, slovenski onako, poljubac u usta ako treba. Rusofili. Pravi. Trista miliona.
Mene su zvali izdajničkom bagrom. Prodanom dušom. Ispran mi mozak.
Svašta su mi.
A onda su jednoga dana, kao da ništa nije bilo, seli na avion i otišli u Kanadu.
Da. Takvi uvek odu u Kanadu.
I žive ono što su mrzeli, prezirali, za šta su mene optuživali.
I znate, ne nose oni šubaru ceo dan. O, ne. Preko dana su jezivo politčki korektni. Zbog zelene karte. Ili kako se već zove kanadska verzija toga. I ljube dupe svakom afroamerikancu, azijoamerikancu kojeg sretnu. Da pokažu kako su dobri kanadski gradjani.
Ali....kad padne noć....ovde u Srbiji, a tamo dodju s posla...onda kanadjanin zamandali sve prozore, navuče roletne, natakne šubaru na glavu i upali kompjuter. I krene srbovanje, ludovanje, i jebanje keve svima koji žele Kanadu u Srbiji. I meni mamu izdajničku američku.
To su kanadjani sa šubarom.
Ali lepo je naći sebe.
Veliki pozdrav za vas.
I na vas je Manu mislio...
Zato...samo za vas....Clandestino.
Toliko o tome.
|
Ne. Nije ovo prevod.
To je tamo neki Clandestino pisao jednom.
Ali iza je išla ova pesma.
LA FRONTERA
Danas sam te smestio
u prethodni
život.
Uzeo za ruku
kao
i
onog
dana
i odveo
Bilo je sunčano
i duvao je vetar
Ostavio sam te tamo
i nisam se okretao
Trpao sam misli
u džepove
žureći ka granici
Odakle putujete?
Iz prethodnog života.
Koliko je sati u prethodnom životu?
Prekasno, rekoh
prekasno...
Imate li šta da prijavite?
Da...
Malo
me
boli
duša.
(Nenadjebivo patetičan bejaše taj Clandestino)
To je tamo neki Clandestino pisao jednom.
Ali iza je išla ova pesma.
LA FRONTERA
Danas sam te smestio
u prethodni
život.
Uzeo za ruku
kao
i
onog
dana
i odveo
Bilo je sunčano
i duvao je vetar
Ostavio sam te tamo
i nisam se okretao
Trpao sam misli
u džepove
žureći ka granici
Odakle putujete?
Iz prethodnog života.
Koliko je sati u prethodnom životu?
Prekasno, rekoh
prekasno...
Imate li šta da prijavite?
Da...
Malo
me
boli
duša.
(Nenadjebivo patetičan bejaše taj Clandestino)
|
Sinoć sam sanjao pesmu.
Sve. Melodiju, reči, ritam. Ušao u atmosferu. Znam boje slika. Onako, prljave malo.
Lep san. Mislim, baš lepo jutro posle takvog sna.
Preslušao sam je dvadesetak puta danas. Radeći u el capitalismo.
Trabajo : )
To je druga pesma. Rendez-vous. Ta sanjana.
Prva je tu samo zato sto su hmmm celina.
Eto.
Izvinite.
A da....por el copo de nieve.
Sve. Melodiju, reči, ritam. Ušao u atmosferu. Znam boje slika. Onako, prljave malo.
Lep san. Mislim, baš lepo jutro posle takvog sna.
Preslušao sam je dvadesetak puta danas. Radeći u el capitalismo.
Trabajo : )
To je druga pesma. Rendez-vous. Ta sanjana.
Prva je tu samo zato sto su hmmm celina.
Eto.
Izvinite.
|
|
A da....por el copo de nieve.
Dakle...
Prilično kasni noćni sat. Marijuana ilegal (me gusta marijuana, me gustas tu!).
Prošlo je smejanje. Prošla su Otkrovenja. Prosvetljenja. Bljesci Istine Univerzuma.
Gotovo potpuni mrak. Sve je polako. Sve toplo. Sve almost naked. Naročito je topla ta
zajebana crnka.
I onda ide ovo:
Moje amatersko poznavanje francusckog šapuće da "Que est ce que tu veux de moi?" znači "Jbt šta si mi uradila?"
To bih joj sigurno šapnuo pre...
Prilično kasni noćni sat. Marijuana ilegal (me gusta marijuana, me gustas tu!).
Prošlo je smejanje. Prošla su Otkrovenja. Prosvetljenja. Bljesci Istine Univerzuma.
Gotovo potpuni mrak. Sve je polako. Sve toplo. Sve almost naked. Naročito je topla ta
zajebana crnka.
I onda ide ovo:
|
Moje amatersko poznavanje francusckog šapuće da "Que est ce que tu veux de moi?" znači "Jbt šta si mi uradila?"
To bih joj sigurno šapnuo pre...
Obzirom na stepen opšteg besmisla, prinudjen bejah da preduzmem odredjene mere samozaštite sopstvene svesti. Izvinjavam se, ali stvarno ne želim da budem deo celine koja ritmično šiba glavom u zid dok se ne onesvesti, a onda, čim ono malo svesti bljesne kroz polumrak i čim se ponovo skupi nešto malo nekakve snage, opet, u istom ritmu i istim besmislom.
I opet će, i opet će....
Naravno, stepen ludila je svaki put sve veći i veći, a svetlo na vrhu rupe sve dalje i dalje.
Zajebano je što izgubljenost, nesnalaženje u prostorvremenu, promašenost tema, ideja i života, poprima razmere haosa. Ma, kakvog haosa. To je moćan pojam. Ovo društvo postaje jedna sluzava tvar. Baš tako. Sluzavo. Vazduh je, jebote, sluzav postao.
Ludi popovi sa mitraljezima koji štrajkuju gladju.
Još ludji popovi koji siluju decu i država koja ih oslobadja.
Potuno sulud od epsko pravoslavnog metanisanja predsednik vlade i još ludje mu okruženje.
"Upoznao sam ministra kod kace sa kupusom i dogovorili smo se da...".
Traktor u pet ujutru sa dve prikolice stoji na sred puta, sedam mrtvih.
Bezbrojne posledične slike realnosti od takvog stanja.
Odvratno.
Izgubljeno društvo na čelu sam Mlitavim i Tunjavim.
U zasedi, svoj red čeka Grobar.
Sve vaše opcije.
Kakav lud-zbunjen odnos.
Ma, jebite se!
Stoga...maksimalna samoizolacija. Samosvesna i samonametnuta. Nikakav kontakt sa Njihovom Realnošću. Od Zvaničnih TV Istina do običnih dnevnih stvari. Zid, bre! Do neba. Tek tamo može da se diše.
Odakle ste?
Iz Srbije!
Iz Rupe!
So...samo za nas...El Hoyo.
Odličan je ritam!
I opet će, i opet će....
Naravno, stepen ludila je svaki put sve veći i veći, a svetlo na vrhu rupe sve dalje i dalje.
Zajebano je što izgubljenost, nesnalaženje u prostorvremenu, promašenost tema, ideja i života, poprima razmere haosa. Ma, kakvog haosa. To je moćan pojam. Ovo društvo postaje jedna sluzava tvar. Baš tako. Sluzavo. Vazduh je, jebote, sluzav postao.
Ludi popovi sa mitraljezima koji štrajkuju gladju.
Još ludji popovi koji siluju decu i država koja ih oslobadja.
Potuno sulud od epsko pravoslavnog metanisanja predsednik vlade i još ludje mu okruženje.
"Upoznao sam ministra kod kace sa kupusom i dogovorili smo se da...".
Traktor u pet ujutru sa dve prikolice stoji na sred puta, sedam mrtvih.
Bezbrojne posledične slike realnosti od takvog stanja.
Odvratno.
Izgubljeno društvo na čelu sam Mlitavim i Tunjavim.
U zasedi, svoj red čeka Grobar.
Sve vaše opcije.
Kakav lud-zbunjen odnos.
Ma, jebite se!
Stoga...maksimalna samoizolacija. Samosvesna i samonametnuta. Nikakav kontakt sa Njihovom Realnošću. Od Zvaničnih TV Istina do običnih dnevnih stvari. Zid, bre! Do neba. Tek tamo može da se diše.
Odakle ste?
Iz Srbije!
Iz Rupe!
So...samo za nas...El Hoyo.
Odličan je ritam!
|