Kad razum progovori, srce pocinje da jeca.

    Ne mogu vise da izdrzim. Moram da izbacim iz sebe pa makar i ovako. 

   Sve znam, sve mi je jasno, sve sam sebi nacrtala. Ali dzabe. Preko dana i nekako ali sa sumrakom... Kao da neke nevidljive sile blokiraju svaku drugu misao i pocinjem da mislim na njega i o njemu.  

    Gde mi je sada onaj inat kojim sam ranije lecila ovakve boljke? Zasto nisam placljivica pa da prolijem sve odjednom i za sva vremena? Ovako se samo gusim. Sputavam.

   Tesko je srcu objasniti da vas je neko pomerio sa prvog mesta.