Neki meni bliski ljudi (i nekada bliski ljudi) mi zameraju da sam preterano patetičan, da se većina mojih postova sastoji pretežno od fraza i floskula i da ne kazem nista pametno, bar ne ništa sto je već par stotina ljudi pre mene shvatilo i negde zapisalo... Možda je to i tačno, možda sam zaista najpatetičnije stvorenje na svetu... Jebiga, šta da radim, neću da se menjam, pa makar bio i najgori...

Samo neke stvari ne mogu da shvatim: da li je ta silna patetika deo mene, da ja stvari tumačim na patetičan način, ili već neko vreme dolazim u situacije koje su do te mere patetične da se gušim u njima... Ne znam.

Možda sam ja jednostavno navikao da dajem dramski zaplet nekim vrlo prostim i jednostavnim stvarima, možda moje emocije dodatno komplikuju stvari, a možda sam jednostavno idiot... Mlad sam, ima vremena... Naučiću... A možda i neću, a možda i ne želim... Možda sam samo emotivno nezreo, možda sam preterano maštovit (u najgorem mogućem smislu), a možda sam apsolutno nemaštovit, pa onda preuzimam neke sisteme i neka osećanja koja mislim da bi se najbolje mogla primeniti na moju konkretnu situaciju... U, bre, ni ja baš ne razumem šta sam heo da kažem, možda samo preterano serem...

Sve u svemu, tako je kako je, ja ću i dalje slepo verovati da su to moje emocije i da imam pravo da budem i srećan i tužan, i zaljubljen i slomljenog srca, i besan i prezadovoljan, i sve što poželim i sve što mi se prohte... nek ide život, a u k....