Možda kad prvi put poljubiš, ili kad dobiješ poziv za regrutaciju? Kad zaradiš prvu kintu, prvi put se ušikaš, kad' počneš da se briješ? Đavo će ga znati... Pošto je to bilo teško odrediti, odlučeno je da detinjstvo moje generacije prestane kad to dozvoli CK SKJ. Oni koji su nas vaspitavali, za šta će jednog dana sigurno odgovarati, stalno su nam ponavljali da su za ovu zemlju pali najbolji sinovi i kćeri ovog naroda. Najbolji su pali. a mi smo za roditelje, učitelje, i druge takozvane "odrasle" dobili ono što je ostalo... Yebi ga, takva su vremena bila, nije se moglo birati... Generacija ispred nas stvarno je bila nesebična. Samopregorna, kako su sami za sebe voleli da kažu. Budući da su imali detinjstvo u skraćenom obimu, dali su sve od sebe da bar naše potraje što je duže moguće, i mi smo im lakoverno dozvolili da budu ti koji se pitaju. Odgovaralo nam je da ostanemo klinci do četrdesete, a, uostalom, i u udžbenicima koji su nam potureni lepo je pisalo da naše vreme tek dolazi. Pročitali smo brdo tih udžbenika, a nismo pročitali one koji su ih pisali... Naši seniori su uveliko radili na svojoj besmrtnosti, i generacija večito mladih i nedozrelih potomaka bila im je neophodna za taj projekat. Pod njihovim grbom pisalo je "Doživotno...", ali radilo se, jasno, o posebnom mastilu, i mi smo otkrili skriveni moto tek kada se plamen toliko primakao pergamentu da se vatra nije mogla izbeći. I, ostao je pepeo...
Ovo je Balaš napisao u svojoj knjizi "Tri posleratna druga"
... Nekako sam se našao u tom tekstu!
Shvatio sam da celo moje detinjstvo, grdno školovanje, trud da postanem neko... umetnik... sve je to bila iluzija društva ogrezlo u laži!
Društva koje me je lagalo, pokušavalo da izdresira prema svojim potrebama.
Mene nisu uspeli da prevare... Na vreme sam ugledao kako izvlače sakrivenog aduta iz pohabanog rukava... Ali toliko je ljudi još ostalo da slepo veruje i gleda u njih netremice... Da se nada, da iščekuje...
Dokle..?