Ako bi trebalo da postoji neka radnja u mom blogu, onda je ona već unapred poznata...
... Na kraju priče smo svi umorni i ostareli... Mladići. samo još u sećanju... Preko noći ugojene devojke, koje su do juče bile prave lepotice...
Na kraju mog bloga, očekuje nas lagana, prijatna i bezbolna smrt od dosadnog života posvećenog drugima:
Deci, ženama, muževima, rođacima, starim roditeljima, poznanicima, poslovnim prijateljima, našem gradu, domovini...
Na kraju ćemo svi sedeti ispred našh monitora, koji nas lagano zrače i pretvaraju u ono što nikada nismo želeli.
Lagano ćemo se sve manje razlikovati od drugih... bićemo sve manje izuzetni...
- Jedna po jedna naša vrlina se briše, iskra u očima nam se gasi, a kosa sedi...
... Postajemo nedeljni preživari događaja koji su se desili drugima, uvek drugima... na smrt umorni od svega...
Primetiće te da sam prestao da postojim tek onda kada dugo više ne bude bilo mojih novih poruka, zapažanja, pesama... pokušaja da posojim...
A tada... tada će se neko setiti da ovaj blog više nema funkciju, i jednostavno će me i iz ovog života izbrisati.
To vam je kao kada dugo neko od vaše familije ne plati mesto na grobu u kome ležite.
Jednostavno vas preoru, prekopaju, pomešaju sa majkom zemljom...
... A možda je tako i najbolje...
Pozdrav svima i uživajte ...