ŽELJE – SNOVI – NADANJA – NAGONI.... Da li je red logičan? Ispravan? Da li uopšte postoji gradacija? Možda je i nebitno... možda je to i suština.

 

Ono što se moja misao pita je - gde je granica kada možemo staviti tačku a ne pokrenuti lavinu drugih pitanja, smisla i osećanja koja više ne možemo kontrolisati?

 

Želje mogu biti trenutne, često površne, nekad i u samoj misli neostvarljive. Nema manje vrednih želja... ovde gradacija ne postoji! Što je za mene trenutak rađanja Sunca nad nekom vodom samo meni znanom, to je za drugog put u neispitane predele Antarktika. I regularno je i moje i njegovo. I poželimo s’vremena na vreme ostvarenje, a onda opet, zapadnemo u tok svakodnevnosti.

A onda dođu snovi...maštanja o željama. Tu toj „maloj“ želji, damo oblik, boju, reči. Naš um matematički tačno, koristeći se iskustvenim, slaže priču, daje joj kontekst. Snovi su lepi... daju osećaj slobode i mogućnosti. U dubini sebe, oni dokazuju, da je želja moguća.

Nadanja dolaze kasnije... ona već sa sobom nose nemir. Jer nadati se znači verovati u ispunjenje. Verovati u mogućnost! Dan za danom, noću, u pauzama rutiniranog života, promoli „nada“. Strpljivo sačeka da se završe sve dnevno-važne stvari i kad prvi gutljaj kafe, u pauzi, krene niz grlo, javi se... Stvori osećaj blage treme ili možda pre malaksalosti tela, pred činjenicom da ostvarenja možda neće biti i pitanjem „Da li...?“ ... Nada je balast, odgovor se ne izgovara, potiskuje se...

I na kraju javi se nagon za postignućem. To nije više blag osećaj opčinjenosti, niti sanjarenje i maštanje sa hiljadu osmišljenih slika u glavi, nije ni nadanje.... To je groznica koja uzdrma telo i um. Ona menja lik čoveka, očima daje zamagljen, sužen i suzan oblik. To je trenutak, a trenutak može biti nepojmljivo dug, kada gledamo kroz stvari, ljude, pojave, kada se tuđi glasovi odbijaju od nas nadjačani našim sopstvenim, unutrašnjim.

 

I onda se ponovo pitam, gde je granica koju u životu ne smemo preći na ovom stepenovanom putu želja i mogućnosti. Gde je taj graničnik postavljen? U nama samima? U opštoj konstalaciji svega? Ili, da bi bili sigurni da nećemo pogrešiti, ne treba ni da želimo! Da suzbijemo u samom početku tu iskru zvanu „želja“ i protumaramo kroz ovaj život po ravnoj liniji koju smo ucrtali da bi se spasili od nas samih.

Pošalji komentar ::

Plivati okeanima snova je vrlo lepo,
Imati zelje ali one koje su realne...
Nadati se dobrom znaci da si optimista, mada treba biti spreman u svakom trenutku i na najgore...
Nekada i nagoni prorade u nama, ono zivotinjsko u nama i tu uglavnom kada se borimo za opstanak (kao i svaka zivotinja)
Granicnik je sigurno postavljen u nama samima, protumarati zivot po pravoj liniji bez zelja je poneka potrebno kao odmor od vega ovog navedenog, znaci samo ponekad…:)

granichnici su tako fleksibilni, poput gume, a kada se napnu
do svojih krajnjih mogutjnosti, odbace nas poput pratjke,
i letimo dok ne udarimo u zemlju...
i opet iznova... nema kraja...

tako pasivne prave linije..

"Nadanja dolaze kasnije... ona već sa sobom nose nemir.." Tako tačno i zapravo tužno. Kao najava neispunjenja. A graničnik...pa, on je nekako već u nama samima. Sami ga stvaramo, iskustveno-nažalost.

Treba sanjat ili imati zelje. Imati vizije i planove. Ponekad su oni dostizni, a ponekad ne. ALi ako verujes u cuda, ona se mogu desiti...

možda manje želeti, a više se nadati