I na kraju...

-         „I na kraju.... ostaješ sam!“ - rekao je.

 

-         Ostaješ sam!? Ne prijatelju moj, na kraju samo shvatiš da si sam. Oduvek si i bio. Uljuljkao te je lažni osećaj pripadnosti, da neko deli tvoju muku i radost, da neko razume, istinski saoseća... Ali sam si bio i tada. Sam si uvek.

 

 

-         „S. nisi u pravu! Ja imam bar 100 primera koji bi te demantovali. Evo na primer, kada sam ja pre dve godine doživeo onu nesreću, moji prijatelji su bili uz mene...!“

 

 

-         To je ljudska humanost onih koji te vole i brinu. To nema veze sa osećajem samoće. Pa seti se samo, u časovima mnogim, tada, osećao si da si sam. Često si govorio da te niko ne razume, da te samo teše ne znajući ni od čega! Seti se...

Vidiš moj dragi P. ja smatram da je to i pravedno. Zamisli kada bi mogao osetiti svaku emociju, dobru i lošu, svih ljudi koje voliš. I oni tvoju. I u tom uzajamnom osećaju, možda bi, ali samo „možda“, mogao reći da nisi sam. I da se ne osećaš sam. Zato, ako imaš sreće, postojaće jedan čovek koji će moći osetiti tebe, prodreti u svaku misao i osećaj...i tada, možda, reći ćeš... taj me je spasio od samoće u meni! Taj osećaj se ne leči, on se potiskuje, zaključava, a u časovima dokolice sam izađe. Prosto, podseti te da postoji.

Vidiš, ja se od toga branim na dva načina. Prvi je ne misao o tome. Ne prizivanje. Pa ti bar znaš koliko ja sve analiziram, tražim smisao, korene, momente, razloge, posledice...koliko težim da svemu dam smisao i oblik, da ga ogolim i tako ogoljenog eventualno prihvatim. Ali... ovde sam poprilično nemoćna. Jer meni stepen samoće ne određuje količina ljudi oko mene. To mi samo pomaže da lakše potisnem... a da li ću i uspeti, to zavisi od toga koji su to ljudi. I ja sam im beskrajno zahvalana na tome. Jer daju mi momente odmora od mene same.

Drugi način je rad i iznurivanje tela i mozga. Dovođenje sebe do one granice posle koje otupe svi instikti, želje, razmišljanja. Tada, nemaš snage na da zadovoljiš osnovne potrebe, mrsko ti je da uzmeš da jedeš, a kamoli da pustiš misao. Postaješ robot, postaješ cinik, još hladniji i nedokučiviji za ljude. Namerno otupiš, ubiješ misao i ideš dalje. Jer, sve je prihvatljivije od osećanja totalne samoće koja pritiska, stvara grč. Praviš kompromis sam sa sobom. Nudiš telo i dušu bez želja a dobijaš funkcionalnu sebe na dnevnoradnom nivou. I bolje je tako! Nikog ne opterećuješ sobom, niko ni ne primećuje da to nisi ti, ti osećaš da se ne poznaješ ali guraš dalje...i samo će se možda jedan čovek zapitati, obratiti pažnju... ako imaš sreće...

 

-         Zar je moguće tako živeti? I dokle? Ja na to ne pristajem!

 

Znam... Ali pogledaj oko sebe. Većina su emotivne ruine, bez želje da se i zapitaju „zašto?“ a kamoli da nešto preduzmu. Nemaju snage baviti se sobom, još manje drugima... Provode život tumarajući ovim svetom bezidejni, beživotni, gotovo kao aveti... sami. Ili kukaju o lošoj sudbini i karmi, lošoj konstalaciju zvezda u času rođenja... Tumaraju. Nekad sednem na klupu i posmatram im lica, bleda, tup pogled, pričaju sebi u bradu, svađaju se sa nekim samo njima znanim. Zombiji.

I tada još više shvatim ne samo samoću već i nepripadanje ovome svetu. Tako su mi daleki svi ti ljudi. Daleki su mi i pri samom pogledu na njih. O stavovima ne bih. Tu smo dve planete ako ne i dva sistema. Tužno...

 

 

.............. samo je ostao bledi osmeh................

Pošalji komentar ::

surova istina.... nažalost :(

Nazalost, ali tako je

Zaustavite zemlju. Silaziš?

BAS tako, tako i ja...

bledi osmah
bledoliki
xe xe xe xe
opet se odmećeš
madamčice
život je radost
konstantno
i to je ta druga planeta
radosna
velkam
svako biće je veoma interesantan svet za sebe
istraživanju nikad kraja
svaki put nešto iznenadi
bre
respekt
ili ZiZi sindrom
glavom u grudi
:D
naravno da ima stoke
ali i to je deo karijere
jebavanje sa stokom
ali ima i ljudi
sa kojima deliš spoznaju
koja se menja
konstantno...
:D

sve ti znash veseljache III
:D

Ma sve zna ova pamettnica trica! :)

zimus tjemo opet da ga grudvamo :))

Pa posle kazu: trice i kuchine!
Pojma neznaju, bre!
MadamX na pravoj si planeti ovde :)

"sa kojima deliš spoznaju
koja se menja
konstantno... "
OVO JE TAKO DOBRO RECENO!
zato i jesam ovde...:)

na posletku, ti si navek znala...sve ;)

Ne pristajem na samoću i otudjenost!
Sad sam na Blogoplaneti i divno mi je!
MadamX, sinoć je trebalo da budeš na chatu, videla bi koliko smo bliski i srećni što smo zajedno!
Dogovaramo se za susret. Osećam da će biti nezaboravan i unapred se veselim :)

@kerefeko, mislish?

@biba, to su moji momenti. razmishljanja. Trenutna traganja za, kako kazhe kerefeka, kosmichkim istinama!

po difoltu ;)

Imam i ja te momente i trenutna traganja... Ali, bežim od njih :)))