Vrteška

Nekada... davno ili pre izvesnog vremena, svejedno... jer danas mi se to vreme čini tako dalekim kao da u njemu nisam ni živela. Kao da mi je neko ispričao neku od pređašnjih inkarnacija a ja je usvojila kao takvu i smestila svoje obrise u nju i povezala to sa nekolicinom ljudi... stvarnih, izmišljenih. Jer bili su stvarni u tom parčetu »real life-a« ali onda su se polako ili iznenadno gubili u svom postojanju, u mojoj svakodnevici i prestajali su biti stvarni ljudi od krvi i mesa... Postali su lica kao na fotografijama koja upravo kao takva, nameštena u određenoj pozi koja u datom trenuku treba da ocrtava neki događaj, pamtim. Takva lica kada sretneš na ulici samo ti se nekim skrivenim kraičkom uma učine kao poznata...

Nekad... a možda je to nekad bilo i juče... tumarala sam ulicama pojedinih delova grada koje nikada nisam ni osetila kao svoje. Imam ja mnogo takvih »delova«... I mnogo uspomena, ali niti jedna nije tako jaka da bi mogla zavredeti naziv »rodnog«. Možda...možda... onaj moj »prvi kraj« u kom sam napravila prve korake, tukla se sa decom oko dve ljuljaške, prvi put razbila glavu i gledela nemo kako niz dugu kosu kaplje gotovo crna krv na pesak, napravila najvećeg sneška na svetu (ili mi se tada učinio kao najveći a takva slika ostaje večno u glavi),... Možda me samo taj kraj vuče povremeno k sebi i misao odluta kada u sadašnjem momentu prepozna neku sponu sa tim davnim.

Od tog momenta, nadalje, đonovi mojih cipela, kao kazaljke na satu su obišli ceo Grad. Lepom polukružnom putanjom. I onda sam... nekada, pre izvesnog vremena...možda i juče, zastala. Nikada mi nije baš prijala ta šetnja u krug. Nisam se čak volela voziti ni na onoj čuvenoj »balerini« jer mi je bilo muka. Kažu... centar za ravnotežu je malo pomeren. OK! Slažem se. Zato sam i stala. Tolike godine koračanja ukrug, tako da ti je osećaj mučnine stalno prisutan, ali ne toliko jak da bi se ispovraćao i osetio bolje. Stani! Promeni putanju! Tako je govorio neki unutrašnji glas, ja ga slušala sa nepoverenjem i strahom...po nekad i pričala sa njim... ne shvatajući ga ozbiljno...shvatajući ga preozbiljno... ni sama sada više ne znam. Ali... stala sam! Mučnina i gađenje su čudne pojave, zastaršujuće jer im ne možeš pobeći, ne možeh ih pobediti, zaboraviti, istisnuti.... to je osećaj nemoći. A ja nemoć ne volim! Ja volim da mogu. Ja volim da pobedim sebe! ...

I promenila sam kurs... za četrdeset i pet stepeni severozapadno od tačke na kojoj sam stala. I krenula sam... ravno, pravolinijski. Simptomi lošeg osećaja polako iščezavaju. Jer i to je proces. Ne možeš se 30 godina vrteti u krugu, kao u luna parku, gledati preterano iskežena lica kojekakvih likova koji te ili prate ili su ispred tebe na toj vrtešci na koju si ušao i seo i zavezao se da kojim slučajem ne ispadneš i ne shvatiš da je sve to samo jedan izbor, nametnut ili dobrovoljan, da se uključiš u nešto i ostaneš... da izdržiš iako te muka po nekad savlada...

Sada samo još u daljini čujem glasove i vrisku ljudi, onih koji su ostali, da se vesele u opštenarodnom slavlju... srećni i opijeni od smeha i mnogo krugova... I samo pomislim "Blago njima, nije im muka... ne osećaju gađenje". Čudan je taj centar za ravnotežu....

 

Odoh...

Pošalji komentar ::

kažu da je nemoguće izaći iz tog kruga jer ako izađeš iz jednog i kreneš potpuno drugom putanjom opet nisi izvan već u nekom novom malo drugačijem,tako kažu neke stare priče ja ih se samo sećam

@svetlana, mozda i jeste tako... verujem da je ovaj Krug bar malo širi :)

Draga moja, setila si se starog kraja...
Ali, ceo tvoj post obojen je nekom tugom-zašto?

Sve što ide u krug, mora da ide i u beskonač. Tako da, pazi se.