Ovde vreme teče polako.

Svaki udah propratim mišlju o svesnosti toga.

Svaki pokret travke urežem u zenicu oka.

Svaku izgovorenu reč, za sada još uvek nedovoljno razumljivim jezikom, propustim kroz um... zapamtim... spakujem... Nema međureči, međupokreta, međumimike... Ne prepoznejem ih...otvoreno gledam...

A onda, na kraju dana udahnem duboko svež alpski vazduh sa mirisom šumskog bilja, pomešam ga sa dimom cigarete i velikim gutljajem crnog vina... i pomislim - srećna sam! I po prvi put ja sama sebi izgovorim tu reč a da mi ne deluje daleko i prazno... neshvatljivo, kao da sam je pokupila u nekom rečniku malo poznatih reči i izraza.

I pustim dušu da pluta... nekim drugim "morima"...

Pošalji komentar ::

uživaj..
sreća je sve vreme u nama samo ponekad tragamo na pogrešnim mestima za njom

:D

gde ti je to? hoću i ja tamo :)

heh @nemiri :) pa dođi! Poslaću ti mapu... :)

je l' ona mapa sa lavirintom :P?

Hehhehe pa... vidish i tamo se moze doziveti slicno stanje :P al¸ovog puta je drugo...