Obična priča za običan dan

Ona se zove M. I to je to. Ni previše ni premalo. Ne voli kad joj izgovore prezime, menjala ga je 3 puta...sticaji okolnosti. Nema nadimak... ime joj se ne može skratiti a verovatno nije podsecela nikoga na neko od malih divnih stvorenja. I to je to. Ona voli što je tako. Ne prepoznaje se dobro čak ni u imenu, neshvatljiva i nepoznata je sama sebi... al’prihvatila je to obeležje. Bolje je nego broj.

 

 Živi običan život, onakav kakav se u ovoj sredini može nazvati običnim. Zapravo, ona ga smatra običnim. Drugi ne. Za sve druge ona je enigma. Godine joj se ne mogu sa preciznošću utvrditi, uvek je nasmejana ali nosi neku duboku tugu. Ljudi je vole... vole osećaj sigurnosti i poverenja koji ona širi oko sebe... vole osmeh... reč. Vole već unapred znano da ih neće daviti svojim životom a da će vrlo strpljivo i udubljeno saslušati njihov. A zatim, priču spakovati u određeni fajl mozga i zapečatiti.

 

Voli neobične stvari. Nikada je nije privlačio sjaj nakita ili zlatnih pepeljuginih cipelica. Ni haljine ne voli. Dok je još bila dete, mama joj je jednom na prevaru uspela navući teget haljinicu sa prljavo roza cvetićima. Haljina se pocepala... (istog dana, na čudan način). I tada, lakše joj je bilo podneti gomilu osuda na njen račun o tome kako joj nikada više ništa tako lepo neće kupiti i kako je muškarača...i ... Ona bi samo sklonila pogled u stranu. Odlutala u svoj svet...

 

U vrticu su je stalno skidali sa nekog drveta ili radijatora a onda usplahireno objašnjavali njenoj mami u 4 popodne da je to nedopustivo i da se može povrediti i da niko ne želi da snosi krivicu. A onda je dosla skola. Tamo je zacutala... lepo su joj objasnili da ne sme da se ističe i da bude prva u svemu – „Zlatna sredina, dete, zlatna sredina je najbolja“ ponavljala joj je baka često. Doduse, postojalo je nešto u čemu se isticala. Možda ne baš „isticala“, više bila drugačija. Pisala je kao da ima tri puta vise godina. Ali njeni radovi su krili neku duboku tugu. Svaki njen pismeni imao je post reakciju – odlazak kod školskog psihologa na razgovor... I konstatacija „Ne valja to tako dete...pa ti si dete!“

 

I onda je „odrasla“. A kao da nikada ni nije bila dete. I dobila je svoje dete... malo nežno stvorenje, nalik njoj... I kako sada, ona Ta koja nikada nije bila dete, da Njoj objasni kako je najlepše biti dete. Pitala se to u dugim noćima sedeći kraj krevetića i posmatrajući ravnomerno disanje. Ali onda su dileme same nestale. Život se postarao za to. Njeno dete je prestalo biti dete... Suviše događaja...suviše skrivenih suza... suviše svega. I dete je postalo čovek u malom koji često puta kaže „Ja brinem...“ I ponovo psiholozi, ali ovog puta u vrtiću, izgovaraju istu onu rečenicu! Hm..u vrtiću... Pa dobro, eto, deca su naprednija od nas... prevazišla su nas....

Ali zašto tako....zasto?....

Ovo pitanje je imalo odgovor...

.....................lebdeo je u prostoru, u uglovima velike sobe, taj znani odgovor...koji se oseća u središtu grudi... koji se kao mahovina nalepio na zidove uma....

Tišina....

Pošalji komentar ::

ne sme se propustiti detinjstvo. nipošto!

ona je jaka. ona može.

Ona se rodila da bude velika.
Ogledala se u roditeljima i traži znak
hoće li biti ista kao oni
ili će otići u suprotnost.
Izmedju krajnosti je ljubav, a ljubav ukazuje na granice.
Gajiti ljubav kao životnu misiju.

ja nikako da se oslobodim ovog deteta u meni;)

oprosti, na trenutak pomislim da me poznajes, samo ono sa zlatom me malo buni, sem ako nijenamerno!!
Tekst ti je savrsen!!!!

Nisam htela sinoć da komentarišem - rek\'o možda nije tako dobro kako mi se učinilo. Sad opet pročitah i zaključih - nenormalno dobar tekst. :)

Bezbrižnost u detinjstvu rulz!
Jer ima je samo tad.
So, bring it back!

Dobar tekst, ima jacinu.

C'est la vie...

@nemiri... recicu joj to....
@drvo, naravno! Ljubav u svakom obliku, kao imperativ!
@dakkalvar... ni ja ;)

@katarina & popadija & azra, zahvalljujem :)
@Shejn, of course....;)
@whoreofbabylon, bas tako!