Svako nosi svoj krst! TAČNO!

Nosi ga zato što valjda tako treba, tako mu je namenjeno jer je sposoban da nosi, tako je sam sebi odredio... Ajd’i sa tim da se složim...

Pitanje koje mene muči je da li je onda opravdano tražiti od drugih ljudi da te razumeju! Da li je fer ljutiti se na duge, koji takvo iskustvo nisu imali, da te shvate, saslusaju, saosecaju... Ili samo čovek u određenim periodima i stanjima postaje suviše džangrizav. Pojma nemam...

Sećam se, za vreme trudnoće, bilo je težih momenata, prisičkih i fizičkih. Svi okolo te gledaju, klimaju glavom i delom mozga misle „... joj kad ćeš se vratiti u normalno stanje... šta joj učiniše ti hormoniiiiiiiiiiii...“. A ti vidiš da zapravo oni pojma nemaju o čemu ti pričaš. I onda se sretneš sa nekim ženskim stvorom koja je u istoj situaciji, i tako se dobro razumete, da je odjednom zavoliš ko sestru.

Tako je valjda sa svim u svetu, stvarima, događajima, ljudima....

Iskustvo ti daje mogućnost da razumeš.... Sve ostalo je samo dobra volja ljudi koji te okružuju da ti daju osećaj da si shvaćen...

Pošalji komentar ::

Ne tražim da me svi razumeju...
Znam da je to nemoguće, jer ni ja ne razumem mnoge...
Ali, mislim da bi morali da me razumeju oni koji se zaklinju da me vole :)))
Ne priznajem ljubav koja ne podrazumeva razumevanje, izmedju ostalog :)
(auuuuu... kol'ko puta ponovih ovu reč, baš sam nerazumna ;))) )

možda imaju dobru volju ali ko zna šta oni nose

Bas tako...