6/10/2006 - lunana nanana lalala
*heading straight for the lunar orbit*
Ležali smo tako, pisali smo neke gluposti, sve nešto izgrickanim noktima, sve neke
biografije, crtice iz života, pratili smo široke vene auto puteva koji vode
tamo negde
što je u stvari ovde. Bili smo
t.j. bili smo pisci koji pišu priče o našim očnim kapcima. Koristili smo metafore -
tvoje oči su preplavljene planete, moje su dva meseca nikad raskopana
u potrazi za vodom duboko ispod
ležali smo i bockali se po ledjima
ležali smo dok su nas sijalice obasjavale svojom plastičnom sterilnošću. Bili smo
t.j. bili smo hirurzi u urgentnom centru, s tim što ipak nije sve bilo tako ubrzano da bi bilo hitno, prali smo ruke iznova i iznova da ne bismo
ostavili bakterije na našim organima oblika limuna kad otvorimo jedno drugo. Bili smo
t.j. bili smo matematičari koji prenose neke brojeve i veze među njima
prepunoj učionici ljudi koji pričaju
premalo previše.Tiho smo saosećali jedno s drugim zbog toga što
niko više ne posmatra kako formule oživljavaju i
niko više ne primećuje kad su pogrešne. Ležali smo
t.j. ležali smo tamo probajući govorni aparat jedno drugom. Grickali smo članak nogu vrat bradu i specijalno slatku sočnost stomaka. Bili smo t.j. bili smo ljudožderi koji jedu jedan drugog komadić po komadić - uživanje koje ljudi žele da sakriju u mikrotalasnoj sve dok ne eksplodira kao zaboravljena hrana ležali smo tamo spremajući neke nove recepte za mene, za tebe, golicajući unutrašnjost naših butina, misleći mmmm kako smo samo ukusni ovako spojeni.
Ležali smo tamo ne otvarajući usta nikad, baš kao da smo rođeni takvi. Možda ovoliko godina izgleda kao dugo vreme bez sposobnosti govora, ali zamisli isto toliko godina punih tupih glagola ili imenica koje monotono padaju na lica. Bili smo t.j. bili smo bubnjevi bez zvuka koji ispuštaju samo tišinu koja se čuje. Naša buka je jača od zvukova u spavaćoj sobi njihovog pozajmljenog života. Naša buka nije buka uopšte a nije ni neka reč u boji. U stvari, bili smo primeri t.j. bili smo samo svoji prvi put u našim životima posle svih ovih godina skrivanja po kutijama pretvarajući se, postajući najbolji prokleti lutkari koje si ikad video samo zato što nikad nismo shvatili da smo bili primeri t.j. bili smo neiskreni i malo tužni, i ako niko ne primeti, onda možda nećeš primetiti ni ti. Ne želim da budem pisac, ni radnik, ni inženjer, ni sekretarica koja nosi čizme sa visokom štiklom i protezu na zubima. Sve što sam oduvek
želela da budem sad znam sve što sam htela da budem uopšte nije neki primer jer ako imaš primer, onda imaš i da ili ne sa kojima bi ga uporedio: nova frizura kad se uporedi sa obrijanom glavom gašenje života kad se uporedi sa novim bićem
a ovo ne možeš da uporediš ni sa čim, jer nema svrhe opisivati šta znači biti
šta znači baciti svako dalje objašnjenje na asfalt i pregaziti ga kolima samo da bih ležala tu s tobom, samo da bih bila,
da bih mogla da dozvolim tom nevidljivom nečemu da se ušunja između nas dok na leđima nosi ranac za planinarenje ispunjen prazninom koji nas čeka da ga zajedno popunimo.
| 