31/1/2007
*virus
eto, i ja ovako zaražena (virus preneli ona i on) da napišem tih 5:
*roda će imati posla i kod nas: na leto bi trebalo da nam stigne malecni monstrumčić. jer, kombinacija mame i tate sigurno neće ličiti na bubicu;
*sećanja iz ranog detinjstva: pune šake opušaka sa ulice koje brzinom svetlosti pronalaze put do mojih usta u trenucima nepažnje odraslih;
*iz malo kasnijeg - u prvom osnovne sam udarila dečka koji mi je za osmi mart poklonio šnalice za kosu, jer me je, nekako, bilo strašno sramota što nam ceo razred skandira: muž-i-že-na-ma-čka-pe-če-na!
*nikad nisam bila nesrećno zaljubljena.
srećom, događaji u mojim tužnim pesmama su najčešće izmišljeni.
srećom, u onim drugim su uvek pravi;
* tananana: posle nekoliko godina farbanja moje kose-koja-sve-izdržava-i-svaka-joj-čast-na-tome u plavo, i pre toga isprobanih svih boja i mnogo nijansi, ponovo sam crvena. sviđa mi se.
|
|
Komentara (19) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
29/11/2006
*
Kao zagrade. Kao dijamanti, prašina, dragi,
pre nego što mi skineš odeću i kožu. Kao
p.n.e. pre n.e., tako pra-sirovo i hitno. Kao bunkeri
puni lenjih vojnika na kraju rata. Kao okean u sred
kontinenta, kao miris kokosa i blata. Kao kad otkrijem
da se ništa ružno
nije dogodilo, da sam samo zaspala
u svom krevetu, samo sam ružno sanjala . Kao zarezi,
zaobljeni, kao dve zgrade koje ne znaju da su zgrade,
još uvek. Kao čarape, mrežaste, ili ajkula punog
stomaka.
Otkad si od mene napravio egzotičnu zver. Otkad si me sklopio
od Šekspirovih redova i divljih mačaka. Otkad si spavao u mom krevetu, zvao petnaest puta u isto toliko minuta. Otkad su jedan i jedan dva,
otkad sam pristala da budem dete, otkad sam obećala da ću se
nasmejati,
od tada, hoću da napišem pismo bivše devojke bivšem ljubavniku, bivšem cepaču srca, bivšem zatvaraču koverti, bivšem konstruktoru kuće od lego kocki, bivšem nedoslednom govorniku. Od tada, ja sam bivša ljubavnica, bivša cepačica srca, bivša lizačica poštanskih markica, bivša konstruktorka kućica od lego kocki, bivša nedosledna ubeđivačica, od tada, postala sam još i
rukavica za rernu, potpuno nova, nikad korišćena. Postala sam japanski haiku izmišljač,
koji nikad do sada nije napisao haiku. Postala sam «Bolja si od ovoga», jednog novembarskog popodneva, jer postoji dobar razlog za sve mučnine i sve otežale grudi,
postala sam ona koja se više ne plaši pitanja, ali i dalje,
slučajno, vezuje sebe
oko hidranta.
Postala sam preteća oluja od kada si me
našao, otvorio, postavio u centar svega. Od kada
si podigao obrve gledajući me kao da sam
luda
znala sam da pismo bivše devojke ne postoji jer
sam zaboravila ko je postojao pre tebe,
pa sam, u to ime,
htela da zahvalim preglasnom budilniku, iritirajućoj
sireni u daljini, urliku voza,
dobermanu koji laje ispod mog prozora
što su me najzad probudili.
|
|
Komentara (16) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
12/11/2006
*
Brdo. Drvo. Meko i zeleno, pamuk i čipka, jabuke i biseri i zečija rupa. To je brdo iz zemlje čuda. Nebo je oblačno i neprirodno, preterano svetlo. Drvo je zeleno i nasmejano, i prekriveno je snegom. Vetar ječi preko brda, ruga se, izaziva, smeje se kao i drvo, samo svetlije, brže, lakše, ljutito ili tužno ili gorko ili...
Brdo. Drvo. Napuštena pruga. Iza brda je groblje.
(Ne znaš kako to znaš.)
Devojčica sedi tamo gde ne bi trebalo da postoji. *
Ona je bleda i hladna i svetla kao letnje sunce u prolećnom danu.
Ona je plava i narandžasta i zlatna i svetlo svetlo antički bela.
Ona je zelena i uokvirena ispod drveta, jedna savršena stara fotografija na kojoj je u svojoj haljini i u cipelama i u sebi.
Ona ustaje i pozdravlja te, ne, ne pozdravlja te. Ona se smeje i gleda u tebe dok prilaziš, ali ništa, ništa je ne pomera. Ukorenjena je u tle, njene noge su pustile žile duboko u zemlju ispod, ona je ovde vekovima.
Ili bar jedan vek. Nema drugog načina da ona postoji.
Gleda te i ti si tih i ona počinje da priča i to je kao potok ili kao ptica ili kao pesma koja je kao more. Oluja. Kao kraj. Ja sam, kaže, ja sam ti i ja i sve ono između, znaš. Znaš me, zar ne? Vidiš me, zar ne? Vidiš li? Pravo i naopako i tamo i ovde i levo i desno i svuda svuda okolo, i ljuta, ljuta, ljuta. Misliš da sam ja alisa, kaže, ali nisam. Ja sam samo sve stvarne stvari. Samo sve stvarno što stvarno ne postoji. Ja sam slatka i naivna i izgubljena i ljuta. Srela sam kraljicu i zeca i čoveka - kartu, ali ja sam samo ja i ti i sve.
Priča brzo, priča jezicima koje ne znaš, ali svaka reč ostaje duboko urezana u mračnom mikrokosmosu tvog mozga. Razumeš ali ne razumeš, ne možeš da razumeš. Ne možeš da ne razumeš.
(ona misli da je jezik smešna reč)
(a ti ne znaš kako uopšte to znaš) * Tu je drvo.
I brdo.
I iza brda je staro groblje gde su spomenici istrošeni vremenom i nevremenom ispucali i nakrivljeni i suvo jesenje lišće pokriva grobove, dok polako počinje da se pretvara u zimsku prašinu. Divno je i ružno i živahno i veselo.
Nikad pre nisi ovde bio. Mogao bi da prošetaš do vrha brda, nije daleko.
Umesto toga, sediš dole sa bledom i mekom devojčicom. Ispred sebe ima hladan čaj i još hladniji hleb. Zemlja je vlažna i neudobna ali ti nećeš tražiti da podelite njeno ćebe.
Smeje se sa uživanjem i ti ne znaš šta da kažeš.
Drvo. Brdo. Groblje.
Ti ne znaš kako sve to znaš.
|
|
Komentara (7) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
7/11/2006
*novembar.
Polako ali sigurno, učiš da poraz ne znači isto što i ljubav. Postepeno, otkrivaš da istu možeš podeliti nulom, a da ne zaboli. Konačno, Zemlja prestaje da se obrće oko svoje ose kao cirkuzant na trapezu a ti prestaješ da nalećeš na pogrešne ljude, ili pogrešne situacije, ili pogrešne spavaće sobe. ________
Odjednom, saplićem se o svoja stopala dok hodam ulicom, bez vidljivog razloga, bez prisutne publike, i bez povreda. To što sam izgrebala koleno, više mi je smešno, malo bridi i, čudnije od svega, čini da se osetim slobodnom. ______
Svako od nas počne da kopa po svojoj prošlosti u nekom trenutku, odbacujući sva sranja koja su nam se dogodila, i teturajući ulicom sam sa sobom, bez ičije pomoći, ne zato što nas neko na to tera ili što planete eksplodiraju, a naročito ne zato što nosimo cipele sa previše visokom štiklom. _____
Mogu da osetim istu tugu koju Ana oseća. Osećam svu tugu koju oseća Ivan. Boli me isto ono što boli Draganu. Boli me isto ono što verovatno boli i onu ženu koja se ne plaši da ode zauvek, ali privlači svačiju pažnju pravom kičmom i odlučnim izrazom lica. ______
Svakom se desi da rani nečije srce. Pročitaš novine. Pogledaš vesti. Držiš nečiju ruku u svojoj i pustiš da elektricitet bola proleti brzinom munje i kroz tvoje telo. I to nije ono što najviše boli. Najviše boli kad ti oproste. Vreme je drolja koja se uvaljuje po klubu za još jedno pivo, vrsta žene sa kojom znaš da ne bi trebalo ni da razgovaraš, ali moraš jer se plašiš da će učiniti sebi nešto loše, povrediti se. Ili možda, najteža stvar je ne plašiti se...
______
Napisala sam strane i strane pesama u poslednje vreme, koje još nikom nisam pokazala. Kao da su te gigantske tajne u njima, kilometrima duge, one od kojih pokušavam da pobegnem. U pesmama su neki izrazi kao, "anđelčići u stomaku koji mašu krilima", i "gumene čizme za pešačenje po kiši", i neke reči u kojima ne postoji ni zrnce ljutnje, samo neki divni predosećaji. Reči kao, "Nešto se sigurno sprema, hajde da izvučemo svu potrebnu opremu iz podruma, pojurimo za tim što dolazi, zajedno sa satelitskom antenom koja viri sa vrha kombija. Hajde da stanemo usred toga, dok oko nas kruže krave. Hajde da se malo držimo za ruke, čekamo da reči koje slede ne budu izgovorene, i umesto toga samo stojimo i udišemo opasnost, bezbedno. ______
Nisam sigurna šta sve ovo znači, da li je to samo ovaj naš jezik, ili čudna kombinacija osećaja, ili nešto pokušava da skoči sa požarnih stepenica pravo u njegove ruke, ali, postoji trenutak koji smo možda svi živeli: kad spustiš glavu, i sve je toplo, i zaspiš tako trenutno i tako brzo i tako bezbrižno, kao da ti je glava već dugo, dugo čekala samo na to mesto.
______
Nešto razmišljam. O oblačenju debelog vunenog džempera, pušenju lule i držanju Vitmanovih pesama na krilu. Mislim o paljenju velike vatre i bacanju svih slika koje sam do sada napisala u nju. Mislim o recitovanju omiljenih putenih pesama, klanjanju pred plamenom, i stidljivom napuštanju pozornice. Samo mislim. Ono što znam je da ste svi pozvani.
|
|
Komentara (10) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
22/10/2006
*znaš zašto nemamo krila? -
_ponekad kažeš 'nije važno' tako da liči na poziv u pomoć_ leđa su ti prava i pričaš u plastične čaše_ pokušavajući da dopreš do sebe_ brže od aviona_ dublje od okeana_ dalje od Orionovog pojasa_ gledaš svet dok prstima prebireš po oteklom dušniku i koži koja podseća na nar i samo prekriva nerve nikad ih ne dodirujući_ i misliš_ _misliš da si kriva što otvaraš lobanju na pola puštajući logiku da iscuri u slapovima_ što prinosiš šolju za čaj ustima i vidiš pravo kroz dno_ što pretvaraš vikende u četvorodnevne praznike i izdišeš mnogo više od ugljen dioksida pošto udahneš mnogo manje od kiseonika_ što imaš snagu u rožnjačama, dovoljnu da podigne zemlju ispod tebe i vikneš 'vidi kako sam jaka danas'_ što umeš da rušiš zidove pesnicama a onda pritiskaš modrice dok se smeješ pričajući o svojim kostima i lomljivim prstima, čvrsto stisnutim -
a ja ne umem.
pronašla si sebe.
- da ne bismo otišli predaleko.
|
|
Komentara (11) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
16/10/2006
*lista.
Izgubljeno:
Čaura.
Uvijena.
Tesna.
Jedem samu sebe.
Ljuštim kožu
zvezde padalice.
Kosti natopljene
ljubavlju,
spakovane. U mojim
slepljenim očima
eksplodiraju vene
same od sebe. Moja kuća
je beli saten.
Naprežem se da čujem
otkucaj.
Jer ovo je ljubav.
Oh. Oh. Oh.
Kad pada kiša,
vidim ti rebra.
Ovo je ljubav,
jebeni kišobranu.
Nađeno:
Na mestima
za koje ljudi ne znaju
smo mi.
Zvuk bubnjeva
obao i bled,
sam ja.
Ovo je tunel,
udaram u grudi
iznutra
pusti me, pusti da izađem.
Iznenadna paraliza
u bolničkom krevetu.
Vidim, ali glasnih žica
nema.
Pusti me, pusti da izađem.
Tražiš prstima
moje bradavice
i šapućeš:
"gde si?"
Padam
glavom na pločice,
hladne, pribrane,
podižem pogled,
i prepoznajem ti lice.
|
|
Komentara (4) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
9/10/2006
*ovako:
probaću da zapamtim tvoj miris, glas, usne (onako kako bih zapamtila čudne
spojeve simbola - formule ih zovu)
a) sunce sija utorkom ☼
b) sa tvojim osmehom sunce ne može da se uporedi
ako je a=b,
onda je tvoj osmeh utorkom najmoćniji
(ispravka: tvoj osmeh je najmoćniji. tačka)
iz čega sledi - logika je precenjena.
(ali i to je u redu, jer logika je budala kad uopšte misli da može da
(pokušava da) objasni zašto je zanesenost linija koja spaja
tvoju.potpunu.suštinu.i.moje.plastično.srce.)
|
|
Komentara (11) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
6/10/2006
*lunana nanana lalala
*heading straight for the lunar orbit*
Ležali smo tako, pisali smo neke gluposti, sve nešto izgrickanim noktima, sve neke
biografije, crtice iz života, pratili smo široke vene auto puteva koji vode
tamo negde
što je u stvari ovde. Bili smo
t.j. bili smo pisci koji pišu priče o našim očnim kapcima. Koristili smo metafore -
tvoje oči su preplavljene planete, moje su dva meseca nikad raskopana
u potrazi za vodom duboko ispod
ležali smo i bockali se po ledjima
ležali smo dok su nas sijalice obasjavale svojom plastičnom sterilnošću. Bili smo
t.j. bili smo hirurzi u urgentnom centru, s tim što ipak nije sve bilo tako ubrzano da bi bilo hitno, prali smo ruke iznova i iznova da ne bismo
ostavili bakterije na našim organima oblika limuna kad otvorimo jedno drugo. Bili smo
t.j. bili smo matematičari koji prenose neke brojeve i veze među njima
prepunoj učionici ljudi koji pričaju
premalo previše.Tiho smo saosećali jedno s drugim zbog toga što
niko više ne posmatra kako formule oživljavaju i
niko više ne primećuje kad su pogrešne. Ležali smo
t.j. ležali smo tamo probajući govorni aparat jedno drugom. Grickali smo članak nogu vrat bradu i specijalno slatku sočnost stomaka. Bili smo t.j. bili smo ljudožderi koji jedu jedan drugog komadić po komadić - uživanje koje ljudi žele da sakriju u mikrotalasnoj sve dok ne eksplodira kao zaboravljena hrana ležali smo tamo spremajući neke nove recepte za mene, za tebe, golicajući unutrašnjost naših butina, misleći mmmm kako smo samo ukusni ovako spojeni.
Ležali smo tamo ne otvarajući usta nikad, baš kao da smo rođeni takvi. Možda ovoliko godina izgleda kao dugo vreme bez sposobnosti govora, ali zamisli isto toliko godina punih tupih glagola ili imenica koje monotono padaju na lica. Bili smo t.j. bili smo bubnjevi bez zvuka koji ispuštaju samo tišinu koja se čuje. Naša buka je jača od zvukova u spavaćoj sobi njihovog pozajmljenog života. Naša buka nije buka uopšte a nije ni neka reč u boji. U stvari, bili smo primeri t.j. bili smo samo svoji prvi put u našim životima posle svih ovih godina skrivanja po kutijama pretvarajući se, postajući najbolji prokleti lutkari koje si ikad video samo zato što nikad nismo shvatili da smo bili primeri t.j. bili smo neiskreni i malo tužni, i ako niko ne primeti, onda možda nećeš primetiti ni ti. Ne želim da budem pisac, ni radnik, ni inženjer, ni sekretarica koja nosi čizme sa visokom štiklom i protezu na zubima. Sve što sam oduvek
želela da budem sad znam sve što sam htela da budem uopšte nije neki primer jer ako imaš primer, onda imaš i da ili ne sa kojima bi ga uporedio: nova frizura kad se uporedi sa obrijanom glavom gašenje života kad se uporedi sa novim bićem
a ovo ne možeš da uporediš ni sa čim, jer nema svrhe opisivati šta znači biti
šta znači baciti svako dalje objašnjenje na asfalt i pregaziti ga kolima samo da bih ležala tu s tobom, samo da bih bila,
da bih mogla da dozvolim tom nevidljivom nečemu da se ušunja između nas dok na leđima nosi ranac za planinarenje ispunjen prazninom koji nas čeka da ga zajedno popunimo.
|
|
Komentara (11) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
16/9/2006
*p.s.
sedela sam preko puta tebe
u restoranu
i htela da te stavim
između usana
kao cigaretu, neupaljenu, i svi bi se okrenuli ka nama
i bili svedoci
mene koja pokušavam da izgledam sasvim mirno
dok te usisavam usnama i klizeći puštam niz grlo. prvo
bih udahnula tvoju majicu a onda
i tvoje pantalone i onda
bih te potpuno usisala unutra,
u sebe, i svi koji gledaju
bi zapanjeno zadržali dah
jer nekad reči mogu da budu nevine,
a nekad mogu da budu i opasne, a nekad
mogu da budu sve u isto vreme:
gole, cenzurisane,
i suviše stidljive
da bi ti dodale ovu salvetu
preko stola.
|
|
Komentara (21) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
13/9/2006
*!
oseti,
nekad sam pisala, znaš.
mogla sam da ušuškam pesmu između svake
tišine. čak i kad čujem nešto obično
mogla sam da isisam osećaj ili skinem
male zle dečake do koske, samo rečima;
bila je to moja stvarnost.
stvarnost -
kad se gušim, i to liči na tišinu.
napisane reči su moj kiseonik, a ja se gušim.
kao da umirem, ali i dalje osećam,
kao da sam budna, a spavam bez snova,
nemirna.
kao da sam u komi,
a pesme imaju slatku malu živu ogradu
koju šišam redovno, nejednako,
dok čekam
čekam
čekam otvaranje očiju,
širenje pluća
(reči, nemojte sad da me ostavite)
ili znak
i evo, ovde sam. i ono što hoću da kažem je:
d i š i, ili crkni.
|
|
Komentara (14) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
12/8/2006
*danas.
okači me na žicu danas
da se osušim
natopili su mi osmeh
prljavim kuhinjskim sunđerom
i bacili ostatke
bio je kao neki rat, u poslednje vreme
sa previše ljudi koji pokušavaju da me iscede
ali mi je koža od neke čarobne
vrste, pa nam nije ništa
u meni divlja ironija;
našla sam svoj odgovor u završnim sekundama
sinoćnjeg pozdrava,
u varnicama svetla koje udaraju u staklo
oko pola sedam svake večeri,
u načinima na koji me pogledi guraju
nedelje prolaze i vuku dane za sobom
'uskoro', kažem
i komprimujem otkucaje srca
na normalan broj.
|
|
Komentara (4) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
2/8/2006
* imam novu reč!
onda
kad si me dodirnuo
drugačije i
svi ljudi na svetu su morali da se skupe
i preprave svaki, baš svaki rečnik koji je
ikad napisan
jer smo izmislili novu, hej,
izmislili smo novu
tvoje oči su
morskavodasvežavodavodaizslavine
ili: hooo, kakve sad to veze ima? poslednji put kada sam te pogledala
napolju, na parkingu, imao si na sebi kaput i rekao si,
"ovo bi trebalo da bude zabavno." ali zabavno zvuči kao reč
ruskog porekla danas, i ljubav zvuči kao neka reč
pogrešno naglašena. vidiš,
ako osoba provede celo jutro pretvarajući se da je juli kao
da je 30 stepeni u spavaćoj sobi sa
belim plafonom koji se pretvara da je nebo puno oblaka
onda,
onda bi ta osoba na to mogla i da se navikne. ako ideš okolo i
radiš takve stvari, dušo,
ljubav počinje da zvuči kao luster koji samo što ne padne
čekaš, čekaš, čekaš
da se dogodi i onda...
ooo, da li sam ti ikad rekla da
tvoje oči menjaju boju zavisno od temperature? pitam se koliko
plave bi mogle da budu kad bi se našao u zgradi koja je u plamenu ili u
sibiru ili u džungli dok sediš pored tri ptice drečavih boja i
piješ iz razbijenog kokosa?
samo hoću da ti kažem nešto, i da vidim kako ta reč zvuči
danas, jer možda je baš
nešto potpuno novo u rečniku
i možemo da izmislimo nove definicije, samo naše, i razna nova
značenja, i
ooo, samo sam htela da kažem,
oči su ti prilično zelene
kad stojiš tu
na tom svetlu.
|
|
Komentara (8) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
23/7/2006
*tamo neki dr. mr.
Trebalo bi da dobijem sertifikat zbog načina na koji te
volim. Hoću titulu iza imena. Ovako nekako:
"Dobar dan. Ja sam _____________, V.T."
(moje ime)
tako da se svi zbune i misle da sam
neki fensi lekar
u belim klompama ili gospođa sa ukradenim belim mantilom
i uključenim elektrokardiografom.
Hoću da budem tu, blizu,
da te vratim u život
četkicom moje maskare. Kao, abrakadabra, moj si
zato zaveži i budi srećan! Hoću da maltretiram sve ljude koji
šetaju ulicama i oko autobuskih stanica koji pitaju da li ste
pronašli boga. Hoću baš da ih pitam da li su pronašli tebe
i da li im to donosi sreću i prosvetljenje, količina
elektriciteta koja bi mogla bi da ih obori na pod ili čak
da pretvori nečiju frizuru u kosu zalizane bebe. Bebe su
super. Bebe ne zanima da li sam
ja u pravu a ti nisi ili
si ti u pravu a ja nisam ili
smo oboje idioti što ne delimo lego kockice pa
pričam o tome mnogo u poslednje vreme, i mislila sam da
jednostavno
dam sebi diplomu i potrebne preporuke da bih mogla da
radim ovde,
mislim, da ležim u tvom velikom krevetu i gledam neki film
sve dok
ne skinemo majice kad postane baš vruće.
Kad sam bila mala, htela sam da budem princeza
ili neurohirurg i zato
što si mi rekao da sam postala samo jedno od toga
pretpostavljam da ću morati da
zamahnem svojim trepavicama kao da su kišobrani za tvoje
suze,
samo da bi znao da sam tu u slučaju da
posumnjaš u vremensku prognozu
i reći ću, "pogledaj ove skraćenice
iza mog imena,
dušo, pogledaj ih. Ne dešavaju se one svaki
dan, kao što se dešava hodanje i kao što se dešava pričanje i
kao što se dešavaju dodiri. Dragi,
znaš da ne volim to da ističem
ali
ja sam u pravu a ti nisi.
I sad poljubi ruke
njenom veličanstvu."
I sve ti to lepo iscrtam, da razumeš,
kredom na tabli,
tastaturom,
mojom turpijom za nokte.
Sokom od ananasa.
Crvenim kaputom.
Nevidljivim mastilom koje se ponovo vidi
kad ga popiješ.
Pretpostavljam da sam samo htela da budem
doktor koji ti zašiva šavove, samo sam htela da te obučem u
ono papirno odelo i kažem, "Izvini.
ali stvarno jeste
vrlo
ozbiljno. I neizlečivo."
To je otprilike ono što sam spremna da uradim -
najteži poslovi
su uvek oni
koje niko neće da radi. Pa dobro,
ja se najzad, /i mislim da je to prvi put ikada/
ne plašim danas
da stavim znak ispred kuće na kome je moje ime i moje
zanimanje:
_____________, V.T.
|
|
Komentara (5) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
13/7/2006
*O tome kako sve zavisi sa koje planete posmatraš.
Sve što pokušavaju da ti kažu nije istina. Ali prvo moramo da prihvatimo da laž postoji. I da zaspimo svake noći. I da ponekad zadremamo i preko dana, dugo, dugo, a da nas čak ni ne zanima zašto.
Kad ti kažu da nije istina -- odgovori koristeći unutrašnju stranu butina umesto usta. Reci, "onda mi objasnite noževe, objasnite iskušenja i objasnite kako može da se pomisli tako mnogo dok izgovaraš tako malo." I kad počnu da mucaju o ajnštajnovim računima, hokingovim kolicima i o radnji nekog filma koji su gledali o kokoškama i jajima, uzdahni u sebi, reci im da nije sve u prostituciji ideja i misli. Reci im, "mozak imamo s razlogom," baš pre nego što staviš ruke u džepove, nađeš jarko crveni karmin nacrtaš glatki sigurnosni kanap oko njihovih stopala (ti ljudi zvuče kao da bi voleli metaforu da vide bukvalno, pa bi im trebalo pokazati kako lepota raširenih nogu zaista izgleda). Kad mi kažu da ništa nije sigurno-- umivam njihova lica za njih u toaletima usputnih restorana, u pokušaju da im pokažem da su ono što traže imali sve vreme - (šapnem im da ljudi mogu biti šeširi ako ubaciš novčić u njih pod odgovarajućim uglom i da osmoza stvarno postoji ako bolje pogledaš. I sve što radiš, radiš budan, ali je san i pored toga opasno primamljiv). Kad mi kažu da je život onakav kakvim ga sami napravimo -- ne kažem ništa.
Ima još olujnih oblaka koje bi trebalo da skupim. Ima još plačljive dece koju bi trebalo da poljubim. Kad me ljudi pitaju kako da ustanu iz kreveta ujutru: Kažem, "prikačite trapez za plafon, i pomoću njega izvucite telo iz kreveta." Kažem, "prizovite svoju seksualnu fantaziju i vidite da li će doći." Kažem, "ma samo čekajte, dobre stvari se uvek dešavaju onima koji čekaju." (i onda ih u ćuteći gledam kako pokušavaju da savladaju prostorije u kojima nema izlaza za slučaj požara). Ljudi nikad ne primećuju koliko smo slični gradovima. Želimo da se dodirnemo, a ne dodirujemo se. (Ponekad dajem glupe savete samo da bih videla da li je istina ono što pričaju - i nije. Ako hoćeš da se zaljubiš, evo na primer, upravo sada, samo izađi napolje, popričaj sa čikom iz trafike, sedi pored bake što prodaje cveće na ćošku, pomazi lutalicu koja sasvim slučajno obožava tvog psa. I gledaj - svi i sve je zaljubljeno u tebe.) Gravitacija na ovoj planeti
postoji
kao dokaz o hrabrosti postojanja iste. Krećemo se prema svemu, imamo snage da dodirnemo sve što hoćemo. I sve hoće da dodirne nas. Ništa nije usamljeno osim zvezda.
|
|
Komentara (9) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
10/7/2006
*uspavanka.
avioni sijaju noćas. gore, tamo u opipljivoj visini iznad naših udobnih nereda, gde, tu negde dugonoga žena sapletena na pukotinu u asfaltu klizi u izmaglicu
Noćas, u slatkastom zatišju buke motora, u parfemu ugljen monoksida, žena čije ime, koje možeš da pretpostaviš, je Alisa, ili ipak nije, izašla je iz automobila gracioznošću princeze, podižući iznošenu suknju sve do očiju, zelenih, kao trave osunčanih livada, kao, promene svetla na semaforu, ona izgleda kao što žene izgledaju kad znaju da im se sudbina osmehuje. Noćas, Alisa - ili, ipak neka druga? ona, smeje se sa druge strane stola naslonjena na drvo koje može biti mahagonij, po načinu na koji joj ruke leže na njemu, njene oči kažu, "nije to što misliš," na način na koji žene govore kad znaju tajnu koju bi ti ispričale i, priča mi, ona šapuće "Ovaj put je stvarno…" Noćas, uzdah koji potiskujem, tamo negde u dubini utrobe, unutra, samo je tera da se smeje, na način na koji žene to rade kada znaju da su visoko iznad zemlje Alisa, ona, njene konture opisuju novi centar ravnoteže u mračnoj i gluvoj noći, klizi jasno i čisto van ove stvarnosti, ostavljajući me, moje usne debele od slojeva njenog imena koji plivaju u iznenadnoj probuđenosti tog dirljivog postojanja a ona, vratiće se kasnije, čisteći sebi put preko prazne ulice, dok joj se štikle odvajaju od asfalta i dug vrat pomera u interpunkciji noći i uzdahnuće, na način na koji žene to čine kad znaju da znaju.
|
|
Komentara (7) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
3/7/2006
*crno-bela.
oči su mi zaključane iznutra
gde mali beli ventilator
sve više usporava
ostavljajući vazduh
teškim i sivim
/iako sam sigurna da postoji
neko malo sunce
zarobljeno između
mog srca i rebara
koje pravi modrice i lomi
mekane kosti
duboko duboko unutra
suviše umorno da bi ponovo izašlo/
okačena naglavačke
sa kosom koja prekriva oči
ne mogu da vidim zvezde
/kad bih mogla,
promenila bih im ime u laži
i pustila da pobegnu/
mislim da su žice te
koje drže moje zglobove
jer seku kroz stopala
sve dok licem ne udarim zemlju
i ispustim zvuk
koji liči na
moje ime:
tup
i
zarobljen
negde
u sredini.
|
|
Komentara (6) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
29/6/2006
*tek tako.
Htela sam da kažem nešto kao: 'život nije uvek crno ronilačko odelo sa patent zatvaračem uhvaćenim u tvoju užurbanu istinu tako da ne možeš iz njega da se izvučeš', htela sam da stavim hirurške rukavice, da kažem - 'nemoj da se plašiš igle', prođem iza slojeva kože i špricem izvučem sve što je unutra; umesto toga, govorim stvari kao što su 'znam' i 'nemoj', kao da se nešto skoro prelilo preko ruba moje čaše, i osećam to u naborima kože, i osećam to u rupicama na obrazima. Ovo je glasovna poruka, moji prsti padaju na prašnjave police, tapkajući skidaju slojeve prljavštine, formiraju bleda izvinjenja kojima otvaram srce, ponovo ostavljajući dovoljno mesta za oštro meso da sklizne unutra, ali trebalo je da znam, u vezi svih reči - one samo igraju žmurke krijući se negde iza uha, trebalo je da znam, još od elektrošokova koji skaču napred-nazad kao kineski šapati, trebalo je da znam, jer očešljala sam se i videla da nijedan pramen nije upetljan u krivicu, a ovo je samo e-mail koji nema dovoljno poštanskih markica da bi stigao tamo.
|
|
Komentara (10) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
25/6/2006
*.
o s t a v lj a m...
(Ovu osakaćenu duplju preostalu od
noći pune drhtaja,
upetljanu u patetiku.
Aluminijumsku kofu
koja skuplja jecaje kiše,
cedeći moje čelo
u prokletstvo
sirovih kostiju.
Obećanja zarđalih traheja
izgovorena pod čaršavima od teflona,
kad sam postala kurva
sa ručno zavijenom cigarom
među sjajnim usnama.
Flašu otpornu na metke, još uvek napunjenu
svetlim krugom tečnosti
koju prosipam na tebe.
Ove žute zavese,
voljne da mi se uviju oko kukova,
kao što smo radili
prošlog petka, ljubeći se tamo
dok nas dušek nije pozvao.
Opor miris novčanica
koje padaju na pod, ionako
tvoj novac nikad nisam htela.
Moje grabljive prste na tvom rukavu,
i pritiskanje nosa u njega
kako bih osetila zaostali miris parazita
i vaši samlevenih unutra.
Prevrtanje preko glave
moje poetske smrti,
koja me zove jeretikom,
okačene na udicu
sa koje uvek tražiš zalogaj.)
...s a v t e r e t p r e d t v o j i m v r a t i m a.
|
|
Komentara (3) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
20/6/2006
*reč.
kad bi rekao reč, sve dimenzije
bi se pokrenule
razmeštajući
i ponovo premeštajući
podatke o dužini i širini,
i ja bih je izdvojila iz pogleda,
obratila pažnju na
linije, na
krila iznikla na lopaticama,
anđeoska,
nalik insektima
:
reci reč i gledaj
erupcije vrtloga ispod mene, oluje
bola i divljenja, munje
mi sevaju kožom dok idem
dole
dole
dole
--- gravitacija me uvek sustigne.
what awful luck.
|
|
Komentara (3) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
18/6/2006
*predaleko.
1.
Ruke su mi spuštene pored kukova i liče na
prekrivače za krevet,
nabori presavijeni jedan preko drugog, jako zategnuti
i zadržani drhtajima nastalim
dok pokušavam da izvučem kiseonik iz vazduha.
Čekala sam na ovo,
na prazne ulice i teške saobraćajne znake
koji se ka meni naginju:
dok sediš pored,
način na koji vučem svoje srce unazad
a guram svoj pogled napred u tvoje kosti
mora da ti nešto govori. Ništa
više ne postoji, sem tvojih očiju
koje mi pričaju kao raštimovani instrumenti umesto
veličanstvenog klavirskog koncerta koji si mi obećao
u pozorištu prepunom glava koja slušaju
jačinu naše ljubavi dok udaraš teške akorde
u E duru i sasvim meko, filcanim vrhovima prstiju
izazivaš uzdahe.
2.
Svi bi ionako bili previše zauzeti
svojim životima kroz koje trče,
pokušavajući da uguše ljubavi svih ostalih pričama kako
je baš njihova najlepša,
ili kao ja, sedeli u stanu,
u kome samosažaljenje rikošetira o zidove
preplavljujući svet dok ne ostanem sama,
u sobi koja me opominje na to kakav je osećaj
biti kidnapovan. Samo što bih ja mogla da izađem
da hoću, samo što bih ja mogla da razmaknem
zavese kad bih htela, ali napolju je jedina ljubav
koja nije moja i ljudi koji hodaju zajedno
kao ona devojka koja ide u cik-cak naslanjajući
se na čoveka, koja izgleda pijana
ali srećna. Sećam ih se i sećam se kakav je osećaj
kada ti je ugljen dioksid iščupan iz krvotoka --
kao igla, trepavica je pala na asfalt
i štikle one pijane devojke su je ubile,
mislim da se pravila
da si ti, ispadajući zajedno sa korenom i roneći kroz
vazduh vrhom na dole
brzo i daleko od mene.
|
|
Komentara (13) :: Ostavi komentar! :: Permanent Link
|
|
|
