29/12/2007 - neka moja pricha:D
Kiša je padala jace nego uobicajeno. Hladno decebmarsko jutro,zbog promene klime nije bilo snega kome se ona svake godine radovala. Budilnik joj je uporno zvonio pored glave, i ona ga je samo sklanjala,nije želela da se probudi i divnog i carobnog sveta mašte u koji je zapala igrom nesrecnih,barem po nju okolnosti. Kad je shvatila da je vreme da ustane,mrzovoljno je ustala i obula swoje mekane crvene papuce i odgegala se do kupatila. Pogledala se u ogledalo i nije mogla da se seti šta se juce desilo. “Cudno”,pomislila je u sebi”šta se toliko bitno desilo da sam cak i šminku zaboravila da skinem”…zapitala se . Ali po prwi put u životu nije mogla da se seti poslednjih nekoliko meseci svog života u u potpunosti,kao da su neki delovi falili i nedostajali kao mozaik. Nije mnogo razmišljala o tome jer je je žurilla u školu. Znala je da ima pismeni iz necega,za nju veoma bitnog ali nije mogla da se seti,jednostavno nije mogla. Ali znajuci sebe,i poznawajuci se kao snažnu osobu,mislila je da nishta bitno nije zaboravila. Ustvari moguce je bilo da jeste.
Po prvi put u životu nije je zanimala prošlost,ni buducnist zelela je da živi u sadašnjosti u datom trenutku. Ali joj nešto nije dawalo mira,neshto chega nije mogla da se seti.
Krenula je da izlazi iz stana i neka siva slika joj se pred ocima i odjednom joj se zavrtelo u glavi. Pridžzala se za zid i spustila ranac na pod. Nije joj bilo dobro. Smirila se popila vodu i krenula u školu, uobicajen dan poptuno. Kad je ušla u razred svi su bili radili ono shto stalno rade, i osetila se,po ko zna koji put usamljeno i želela je nekoga sa kim moze da prica,ali odavno je shvatila da tako neko ne postoji u toj ludari u koju ona ide. Sela je i pripremila se za cas. Imala je osecaj da je neshto zaboravila. Odjednom njegova smedja kosa i savrshena pojava pojavila se u uchionici, i njegove plave ochi bile su njoj oduvek fascinantne. Oduvek je zellella da mu pridje ali nikada nije imala dovoljno hrabrosti.”isuvishe je savrshen za mene”,mislila bi u sebi. Sagnula je glavu i nastavila da sanjari. Nekoliko trenutaka je proshlo i neko ju je gurkao i govorio da se probudi. Bio je to,ni manje ni vishe on…savrshen pogledom ju je prostrelio i ona se osetila kao u bajci,tiho joj je rekao”chekam te posle chkole kod klupe” i izashao iz uchionice. Ostala je nemo da blene i da pokushava da se sabere sta se desava. Nije mogla da docheka da se chasovi zawrshe. Matematika joj u zivotu duze nije trajala,jedva je chekala zvono d aizleti iz uchionice…. Kraj chasa,mogli ste videti nju kako izlece uzubrano iz uchionice i juri do klupe iza shkole. Ocekivala je da ce ga naci tamo kako je cheka,medjutim razocharenje.njega nije bilo. Pomislila je je verocatno kasni,sachekace ga,ionako nigde ne zuri. Sela je na klupu i chekala i chekala medjutim on se nije pojavljivao.osetilla je kako joj suze naviru na ochi i kako samo zeli da pobegne d aje niko ne widi kako place. Otrchala je kuci i zatvorila se u sobu. Shvatila je da je zivot surov.i slika joj je stvorila pred ocima. Ono chega nije mogla da setti danima, i shto ju je muchilo… njegove usne su se polako priblizavale njenima i nezno ju je zagrlio jednom rukom sklonio joj je dugu smedju kosu sa lica i otkrio joj njene prelepe zelene ochi.”imash prelepe ochi” rekao je. Ona se samo nasmejala iii…lagano se priblizio njoj…
Sagnuo se i...
Zvono je zvonilo,kraj chasa..
Uplasheno je podigla glavu i shvatila da je sve samo sanjala.
Zivot je ponekad surov zar ne?!?!
|
