Postojala je samo proshlost. Buducnosti nema.

Ostao je zivot od momenta do momenta bez ochekivanja da neshto moze da se desi. Sve je potpuno isto... Ravna linija na horizontu koji pochinje tu, pred nosem i ne zavrshava se nigde..

Srce koje ujednacheno lupa i svakog momenta moze da stane. A moze i da kuca tako josh godinama. Samo se to srce i chuje.

Nema vishe nicheg.

Nestao je cilj.. Nestao je chak i put. Ostala samo pusta poljana kojom ni vetar ne zeli da duva, bez tragova da je ikad tu raslo cvece ili da su deca nasmejana trchala tuda smejuci se srecno i hrleci zivotu u zagrljaj tako nevino, naivno i iskreno.. Niti se igde i naziru tragovi zaljubljenih parova koji su zagrljeni i zaneseni poezijom koja ih je nosila u njihovoj ljubavi shetali nekad tom istom poljanom.. Parovi koji su verovali u sunchana jutra i srecu za koju je dovoljan samo pogled.. Samo jedan topli pogled pun ljubavi, razumevanja i topline.. Pogled koji daje sigurnost i snagu da se ide dalje.. Chak ni trag nije ostao...

Sivo nebo i pusta poljana samo...

Neki smatraju kako je smrt strashna i teshka i kako bi bilo bolje da je nema.. Drugi tvrde kako je zivot tezak i kako u smrti vide spas – ona pruza drugu shansu..

A koliko god bilo teshko jedno ili drugo, najteze je ipak ostati zaglavljen izmedju to dvoje – zaglavljen negde izmedju zivota i smrti.. U praznom prostoru bez zelje da se odatle ode.. Sam. Bez ideje i vetra koji bi neshto promenio.

Mrtvilo. A ipak zivot.

I kada neminovno padne na um ideja da iz te praznine nekud ipak treba otici postavlja se pitanje – Kuda? I gde? U zivot koji po svojoj formi pre lichi na rukav invalida koji se njishe na vetru ili stare, odrpane pantalone prosjaka na ulici pokupljene negde na nekom smetlishtu? U lavirint smrti sachinjen iz zacharanih i mrachnih hodnika iz kojeg se nikad niko nije izvukao iako je mozda i pozeleo? I shta onda?

I tako se, bez odgovora na postavljena pitanja agonija nastavlja.. I to chudno stanje prisutnosti i odsustva u istom trenu postane inercija, pa chak i modus vivendi koga se vremenom sve teze odreci.. Uvuche se, kao dim cigarete, u svaku poru koze i postane sastavni deo krvi; postane deo vazduha koji se udishe; navika koje se chovek ne zeli odreci..

I onda ponovo. Zaglavljen negde izmedju zivota i smrti ostaje samo osecaj da je sve jedno veliko mrtvilo.. A ipak i dalje zivot.

Prashina prekriva gola stopala i pogled unezvereno leti ka sve chetiri strane sveta i na posletku u nebo kao da od njega trazi odgovor na pitanje na koje ga sam nije uspeo naci.. A nebo nepomichno stoji i cuti.. I tako nestaje i poslednja nada – pogled  prati njena ledja dok nestaje niz tu poljanu, zatim kako postaje samo mala, skoro neprimetna tachka u daljini, a onda kako i ta tachka ishcezava i ostaje jedno veliko nishta.. Nema je vishe.

Telo stoji, skoro prazno na pustoj poljani i ne miche se. Neko bi rekao da je bezivotno, ali ako se samo malo bolje zagleda u ochi.. To telo josh uvek zivi. Ili prezivljava? Mada dokle?

Mozda do sledeceg vetra, ako bi zaduvao uskoro. A ako ne, skoro bezivotno telo bi se samo srushilo i vishe se ne bi moglo podici.. Ne bi imalo snage da to uchini.

Mada vetar tuda ne zeli da duva.

I tako prolazi vreme koje niko ne moze da zaustavi, vrati, pomeri... Sekunde se udruzuju u milenijume, a tuga ne prestaje - kao parazit trazi sledecu zrtvu u kojoj se nastani i ne miche se dok telo ne umre, a onda se vaznese i ide dalje.. I tako u beskonachnost.

A telo nemocno samo trpi, sve vishe se povijajuci pod teretom dok jednom, slabashno i potpuno iscrpljeno ne padne u prashinu puste poljane i ostane tu zauvek grcajuci u svoj svojoj bespomocnosti samo jedno jedino pitanje – zashto ja?

Pitanje koje se jedva chuje i na koje odgovora nema.

Valjda je tako moralo.

Ne znam samo da li je to unapred odredjeno (mozda i na rodjenju) ili je to sluchajni izbor, pa kome se desi? Mozda ti ljudi imaju u sebi neshto shto privlachi tugu?

Ili se to ipak sudbina igra sa nama?

Vechno pitanje koje muchi chovechanstvo – da li smo mi sami sopstveni gospodari ili se svi nashi zivoti podredjuju nekoj vishoj sili...

Nepomichno telo ostaje da lezi i da se ipak nada da ce neshto sutra da se desi.. Da ce mozda bash sutra iznenada pasti kisha i da ce zivot procvetati u bezivotnoj dolini... Da ce bash sutra tuda naici kolona raspevanih vojnika koji su krenuli u pomoc svojoj subraci – sretnih i spremnih da pomognu svakom cheljadetu koje pati pod teretom sudbe ili necheg drugog... Da ce bash sutra odjednom nestati proshlost i da ce nastati neko novo vreme – i da ce on biti novi chovek u tom novom vremenu...

I tako mashta tokom cele noci.. Zaboravi na sve svoje muke, na glad, slabost, samocu i neizmernu tugu – prepusti se snovima i ako se neko pazljivije zagleda moze da zapazi chak i blagi osmeh na njegovom licu... Osmeh nade i pored muchenichke patnje...

A u zoru srce pochne brze da lupa. Iznemocalo telo ustrepti u ochekivanju sanjanog boljeg sutra...

I tako svakog jutra...

A dani prolaze. Bez i dashka vetra.

Telo nije svesno svoga kraja.

A kraj je stigao.