Bude se uspomene.. Namerno ili ne, ali secam se nekih davnih trenutaka.. Magla na ochima.. A kroz maglu - vidim sunchana jutra u jednom gradu dalekom.. Vidim ponovo ona chetiri zida.. I one ulice, meni drage... Vidim one iste ljude koje sam nekad poznavala.. Vidim ono shto mi toliko nedostaje.... Ne nadaj se - to nisi ti..

Srce mi ponovo ispunjava ona ista nada da sam na sigurnom putu ka boljem sutra.. Ochi ustreptale od srece shto imam priliku da se dokazem.. Dushom se shiti neka vesela pesma.. Vraca se zelja za istim uspesima, za istim ljudima.. Ne, ne nadaj se - ne za tobom..

Ponovo prozivljam iste momente, naizgled sasvim nebitne - kako doruchkujem  u ona ista chetiri zida, gledajuci u onaj divni goblen shto ga je gazdarica ostavila na zidu ili kako shetam onim dragim mi ulicama (potajno se nadajuci kako cu sresti omiljenog glumca u gomili nepoznatih lica), kako gledam kroz prozor gradskog prevoza na mnogobrojne sluchajne prolaznike, zamishljene kao i ja, kako se penjem dragim stepenicama ishcekujuci da ponovo ostvarim one iste uspehe... Iznova slusham pesmu usamljenog jazzera na shetalishtu, gledam onu reku, tako dragu.. I opet kupujem kod iste prodavachice, telefoniram sa iste govornice sa voljenim bicima koja su tada bila daleko, i puna nostalgije secam se svih onih dragih ljudi sa kojima sam provodila vreme... Ne nadaj se, ne prizeljkujem da sam ponovo sa tobom.

Onda se nekako polako, uz zvuke neke dobro poznate Chorbine pesme, kao iz sna budim i shvatam da nisam tamo.. Ja sam ovde.. I nishta nije kao shto je bilo.. Niti sam ja ono shto sam nekad mislila da jesam. I oni ljudi.. Oni ljudi su svakako potpuno drugachiji nego shto sam ih ja onda ochima devojchurka, zeljnog novih prijateljstava i ljubavi koji idealizuje svaki sekund zivota, videla.. Ne.. To su neki sasvim drugi ljudi, ali priznajem da je iluzija bila zaista lepa.. Poneko od njih josh uvek pokushava da mi dokaze kako nisam pogreshila.. Ipak ne, ne nadaj se.. Odavno sam shvatila ko si ti.. Mada, nazalost, suvishe kasno.

I razmishljam tako, da li su mi snovi sada isti? Da li ponovo zelim da postignem iste ciljeve? Da li ponovo zelim iste ljude? Da li i dalje cheznem za onim ulicama?... Bezbroj pitanja se postavlja.. A odgovor je isti - ne znam.... Ali jedno znam - i kada bih proshla sve iz pochetka tebe ne bih volela ponovo da sretnem.. I nikada ti ime spominjala ne bih..

....

Sada pokushavam da izgradim neke nove snove, da otkrijem nove puteve i da na zivot gledam drugim ochima.. Trudim se da ne budem naivna, bar ne onoliko koliko sam bila.. Ko zna kuda nas ovaj zivot vodi..

Krenesh jednim putem, a na kraju zavrshish na nekom sasvim drugom mestu.. Nekada to bude dobro, nekada ne, ali to se valjda zove sudbina..

Josh jedan dan ode u vetar.. Kao da ga nije ni bilo.. Ostaje samo pesma zbog koje sam valjda i zalutala u ovoj magli secanja..

..."Svanulo je iznad crkve Svetog Marka,
cistaci u zutom ulice su prali,
kuci su se vukli parovi iz parka"......

Postojala je samo proshlost. Buducnosti nema.

Ostao je zivot od momenta do momenta bez ochekivanja da neshto moze da se desi. Sve je potpuno isto... Ravna linija na horizontu koji pochinje tu, pred nosem i ne zavrshava se nigde..

Srce koje ujednacheno lupa i svakog momenta moze da stane. A moze i da kuca tako josh godinama. Samo se to srce i chuje.

Nema vishe nicheg.

Nestao je cilj.. Nestao je chak i put. Ostala samo pusta poljana kojom ni vetar ne zeli da duva, bez tragova da je ikad tu raslo cvece ili da su deca nasmejana trchala tuda smejuci se srecno i hrleci zivotu u zagrljaj tako nevino, naivno i iskreno.. Niti se igde i naziru tragovi zaljubljenih parova koji su zagrljeni i zaneseni poezijom koja ih je nosila u njihovoj ljubavi shetali nekad tom istom poljanom.. Parovi koji su verovali u sunchana jutra i srecu za koju je dovoljan samo pogled.. Samo jedan topli pogled pun ljubavi, razumevanja i topline.. Pogled koji daje sigurnost i snagu da se ide dalje.. Chak ni trag nije ostao...

Sivo nebo i pusta poljana samo...

Neki smatraju kako je smrt strashna i teshka i kako bi bilo bolje da je nema.. Drugi tvrde kako je zivot tezak i kako u smrti vide spas – ona pruza drugu shansu..

A koliko god bilo teshko jedno ili drugo, najteze je ipak ostati zaglavljen izmedju to dvoje – zaglavljen negde izmedju zivota i smrti.. U praznom prostoru bez zelje da se odatle ode.. Sam. Bez ideje i vetra koji bi neshto promenio.

Mrtvilo. A ipak zivot.

I kada neminovno padne na um ideja da iz te praznine nekud ipak treba otici postavlja se pitanje – Kuda? I gde? U zivot koji po svojoj formi pre lichi na rukav invalida koji se njishe na vetru ili stare, odrpane pantalone prosjaka na ulici pokupljene negde na nekom smetlishtu? U lavirint smrti sachinjen iz zacharanih i mrachnih hodnika iz kojeg se nikad niko nije izvukao iako je mozda i pozeleo? I shta onda?

I tako se, bez odgovora na postavljena pitanja agonija nastavlja.. I to chudno stanje prisutnosti i odsustva u istom trenu postane inercija, pa chak i modus vivendi koga se vremenom sve teze odreci.. Uvuche se, kao dim cigarete, u svaku poru koze i postane sastavni deo krvi; postane deo vazduha koji se udishe; navika koje se chovek ne zeli odreci..

I onda ponovo. Zaglavljen negde izmedju zivota i smrti ostaje samo osecaj da je sve jedno veliko mrtvilo.. A ipak i dalje zivot.

Prashina prekriva gola stopala i pogled unezvereno leti ka sve chetiri strane sveta i na posletku u nebo kao da od njega trazi odgovor na pitanje na koje ga sam nije uspeo naci.. A nebo nepomichno stoji i cuti.. I tako nestaje i poslednja nada – pogled  prati njena ledja dok nestaje niz tu poljanu, zatim kako postaje samo mala, skoro neprimetna tachka u daljini, a onda kako i ta tachka ishcezava i ostaje jedno veliko nishta.. Nema je vishe.

Telo stoji, skoro prazno na pustoj poljani i ne miche se. Neko bi rekao da je bezivotno, ali ako se samo malo bolje zagleda u ochi.. To telo josh uvek zivi. Ili prezivljava? Mada dokle?

Mozda do sledeceg vetra, ako bi zaduvao uskoro. A ako ne, skoro bezivotno telo bi se samo srushilo i vishe se ne bi moglo podici.. Ne bi imalo snage da to uchini.

Mada vetar tuda ne zeli da duva.

I tako prolazi vreme koje niko ne moze da zaustavi, vrati, pomeri... Sekunde se udruzuju u milenijume, a tuga ne prestaje - kao parazit trazi sledecu zrtvu u kojoj se nastani i ne miche se dok telo ne umre, a onda se vaznese i ide dalje.. I tako u beskonachnost.

A telo nemocno samo trpi, sve vishe se povijajuci pod teretom dok jednom, slabashno i potpuno iscrpljeno ne padne u prashinu puste poljane i ostane tu zauvek grcajuci u svoj svojoj bespomocnosti samo jedno jedino pitanje – zashto ja?

Pitanje koje se jedva chuje i na koje odgovora nema.

Valjda je tako moralo.

Ne znam samo da li je to unapred odredjeno (mozda i na rodjenju) ili je to sluchajni izbor, pa kome se desi? Mozda ti ljudi imaju u sebi neshto shto privlachi tugu?

Ili se to ipak sudbina igra sa nama?

Vechno pitanje koje muchi chovechanstvo – da li smo mi sami sopstveni gospodari ili se svi nashi zivoti podredjuju nekoj vishoj sili...

Nepomichno telo ostaje da lezi i da se ipak nada da ce neshto sutra da se desi.. Da ce mozda bash sutra iznenada pasti kisha i da ce zivot procvetati u bezivotnoj dolini... Da ce bash sutra tuda naici kolona raspevanih vojnika koji su krenuli u pomoc svojoj subraci – sretnih i spremnih da pomognu svakom cheljadetu koje pati pod teretom sudbe ili necheg drugog... Da ce bash sutra odjednom nestati proshlost i da ce nastati neko novo vreme – i da ce on biti novi chovek u tom novom vremenu...

I tako mashta tokom cele noci.. Zaboravi na sve svoje muke, na glad, slabost, samocu i neizmernu tugu – prepusti se snovima i ako se neko pazljivije zagleda moze da zapazi chak i blagi osmeh na njegovom licu... Osmeh nade i pored muchenichke patnje...

A u zoru srce pochne brze da lupa. Iznemocalo telo ustrepti u ochekivanju sanjanog boljeg sutra...

I tako svakog jutra...

A dani prolaze. Bez i dashka vetra.

Telo nije svesno svoga kraja.

A kraj je stigao.

Nečujna pesma

Stojim sama na litici visokoj,

okružena nebom i mirisom mora,

napetih grudi,

raširenih ruku,

spremna da poletim

u nebo

i da ostanem sa pticama gore,

da lebdim na oblacima perjanim

i da se više ne vratim na stenu

na ovu stenu

strmu i strašnu..

Spremna sam da nestanem...

Josh jedna pesma od Evanescence... Josh samo kada bismo mogli lako da je primenimo u sopstvenim zivotima.. Ali to vrlo chesto nije lako i to nazalost, suvishe chesto....

- - - - - -

Sparkling grey,
Through my own veins.
Any more than a whisper,
Any sudden movement of my heart.
And I know, I know I'll have to watch them pass away

Just get through this day

Give up your way, you could be anything,
Give up my way, and lose myself, not today
That's too much guilt to pay

Sickened in the sun
You dare tell me you love me
But you held me down and screamed you wanted me to die
Honey you know, you know I'd never hurt you that way

You're just so pretty in your pain

Give up my way, and I could be anything
I'll make my own way
Without your senseless hate... hate... hate... hate.

So run, run, run
And hate me, if it feels good.
I can't hear your screams anymore

You lied to me
But I'm older now
And I'm not buying baby

Demanding my response
Don't bother breaking the door down
I found my way out

And you'll never hurt me again.

Želim za trenutak samo da se vratim u prošlost koje više nema.. I više je nikada neće biti... 

I život bih dala svoj da mogu samo jednom da pomerim kazaljke unazad i vratim stvari na svoje mesto... Tamo gde pripadaju... I da onda mirno nastavim sa svojim životom kojeg više nema.. Kao što nema ni prošlosti i kao što je više nikada neće biti, ma koliko molila Boga da me samo na tren vrati tamo... U onu sekundu kada sam rešila da ipak srušim mostove i da............ I da polomim sve što sam imala u samo jednom jedinom trenu... 

Jer šta mi je ostalo od svega? Šaka bednih sećanja i večnost kajanja i bola...

A tražim li mnogo? Samo sekundu jednu da promenim.... Jedan treptaj oka samo i jedan tren odigran u šesnaestini takta Bachove Tokate…

Ali ne.

.....

I tako ostajem da bolno ćutim svoje minute koje se poput godina vuku... Brojim kapi.. Brojim secanja… Brojim neostvarene snove i zelje… slomljena srca… i pokušavam da u ovom mračnom bespuću prepoznam sopstveni lik…

Ko sam ja sad? Da li neko zna ko sam ja sad?

Ja ne...

….

Ma, zar je uopšte važno ko sam ja?

Zar je to ikome važno?

....

Dokle god Zemljina rotacija oko Sunca ne zavisi od mene, sve što ovde pišem ostaće nevažno baš kao i ja...

Zar drugačije može biti?

Padala je kisha kad smo se sreli prvi put onog dana.. Secash li se? Ja sam žurila na fakultet i mislila jedino o tome da li cu poloziti ispit.. Ti si ishao iz biblioteke, gde si zavrshavao poslednje stranice svog romana.. Padala je kisha jednako kao i sad..

Zaustavio si me dozivajuci moje ime i ja sam stala zachudjena shto znash kako se zovem.. Pozvao si me da odemo na chaj.. Nasmejala sam se, ali sam, iako sam te tad prvi put srela, pristala. Dogovor je bio za pola osam tog dana..

Po kishi sam doshla do kafica radoznala, nasmejana.. Rekao si da si saznao ko sam preko moje drugarice.. Naravno da ti tad nisam rekla koliko su mi se svidele tvoje crne ochi I koliko je tvoj pogled bio izazovan.. I da mi se josh vishe od toga svideo tvoj smisao za humor i to shto je vreme prestalo da bude vazno u tvom prisustvu.. Jedino je bilo bitno da te slusham kako prichash..

Otpratio si me do stana.. Ishli smo pod jednim kishobranom. Secash li se?

Moja cimerka te je videla i kada sam ushla u stan cichala je blesa mala i govorila kako si mnogo sladak i da bash imam srece sa momcima.. Ja sam se samo smeshkala.

Svakako da sam jedva chekala da me ponovo pozovesh da proshetamo i da nije bilo shanse da te odbijem kada se to i desilo.

Tada si me odveo u muzej gde smo gledali izlozbu slika Urosha Predica. Znao si da volim umetnost, bash kao i ti. i bash kao shto smo voleli mnogo istih stvari.

Pada kisha jednako kao i prvog dana nasheg poznanstva.. Lupka po prozoru bez prestanka, vec chini me se, vekovima..

A padala je kisha i onda kada smo otishli na knjizevno veche u gradsku biblioteku na prezentaciju tvoje knjige. Bila sam tako ponosna shto te poznajem. A ti si se samo s vremena na vreme smeshkao gledajuci me ispod oka.. Secam se – zacrvenela sam se.

U nedelju, sunchanu i lepu, mesec dana posle nasheg prvog susreta otishli smo na izlet. Sami. Shalili smo se i smejali kao i uvek i izgubili smo se u shumi.. Secash se?

Ali smo na kraju nashli proplanak sa kog smo imali panoramu grada na dlanu. I onda, kao sasvim sluchajno, ali sa velikom cheznjom - poljubili smo se. Naravno da ti tad nisam priznala koliko sam bila srecna zbog toga, ali si ti to i sam znao sigurno.

I od tog dana sam postala zavisnik od tvojih poljubaca, zagrljaja, lepih rechi.. Zavisnik od tvog prisustva. Bilo je nezamislivo da te ne vidim bar na pet minuta..

I secash se sigurno da sam bila luda od srece kada si mi dozvolio da chitam tvoj novi roman dok si ga josh pisao.. Ili kad si rekao da ti inspiraciju daju i moje slike, koje sam u slobodno vreme slikala..

Cimerka, ta blesava, slatka devojchica, bila je presrecna shto sam te nashla i svaki dan me zapitkivala da joj pricham o nama.. Divna devojka…

Volela bih da moze vechno da traje nasha prva zajednichka noc. Bio si tako nezan, pazljiv.. A ja sam drhtala u tvom zagrljaju. Drhtala od srece, zaljubljenosti, strasti, velike ljubavi, zelje, od tvog daha.. Secash li se – na liniji su se redjale jedne za drugom balade Nore Dzons, pa Alishe Kiz, Arethe Franklin..

I tada je padala kisha.. Lupkala po prozoru bash kao I sada shto lupka.

Mnogo sam noci posle toga provela kod tebe. Obozavala sam da se budim kraj tebe I da se smejemo zajedno od ranog jutra.. I da nas zajedno greju prvi zraci sunca kroz prozor tvoje sobe.. Da doruchkujemo i da onda blazena i izgubljena od toga shto te uopshte poznajem jurim na fakultet..

Za godinu dana od nasheg prvog susreta si mi poklonio ono shto sam ceo zivot prizeljkivala.. Muzichku kutiju sa malom balerinom koja se vrti.. Tada sam znala da si ti sve i svja u mom zivotu i da ce to tako i ostati.

Na mnogo smo mesta zajedno otishli.. Zajedno smo disali, plakali, smejali se.. Chitali smo jedno drugom misli i dovrshavali rechenice onog drugog. Volela sam svugde da se pojavljujem s tobom. Bila sam tako ponosna i velika u tvom drushtvu.

…Pada kisha josh uvek. Padala je I onda kada sam te pratila na vishednevni put u Francusku zbog tvoje knjige.. Kako je bilo teshko ziveti bez tebe..

Petstoti dan nasheg poznanstva sam se probudila u tvom krevetu. i ti si me iznenadio spremljenim doruchkom na osunchanoj terasi… A na stolu buket hrizantema.. Bilo je to najlepshe jutro nasheg zabavljanja.

Brinuli smo jedno o drugom kad se prehladimo. I grdio si me uvek kad ne popijem lek, a imala sam taj obichaj..

Chesto smo se igrali, secash se, raznih igara, od karti do zanimljive geografije. Ali nikad nisam uspela da te pobedim u kaladontu.. Smejao bi mi se zbog toga, a ja bih samo kao ljutito napucila usnu znajuci da volish kad to uradim..

Dve godine nakon shto smo se upoznali vishe nismo imali toliko vremena jedno za drugo. Ja sam zavrshila fakultet i pochela da radim u agenciji, a ti si imao puno posla kao sve popularniji pisac u nachoj zemlji. Mada sam te i dalje ishchekivala sa cheznjom..  

..

Danas sam se probudila sama u svojoj sobi.

Probudila me je kisha josh u ranu zoru.

Pogledala sam kroz prozor i videla neke nepoznate ljude, kako zurno idu nekud.. Verovatno da se sklone sa ove kishe.

Okrenula sam se od prozora i videla sobu i tishinu u kojoj stojim. Tishinu u kojoj vec sedam dana zivim..

Sigurna sam da se secash kada si prvi put rekao da imash obaveza i da dodjem neki drugi dan kod tebe. i kada si odbio moj poziv u shetnju jer si morao da se nadjesh sa nekim drugom. Mesec dana si me odbijao skoro svaki dan i kada sam reshila da otvoreno razgovaramo rekao si da vishe ne vidish sebe u toj vezi i da to sve treba da se zavrshi. Naravno da nisam izdrzala da ne pustim ni jednu suzu. Ali sam videla da je kraj i bila sam primorana da jednostavno odem. Chak ni zbogom nismo rekli.. Sve se zavrshilo, sve je umrlo u jednom trenu.. Dovoljno malom, ali ipak dovoljno velikom da menja sudbine..

Zashto?

To ni do jutros, dve godine nakon shto si mi poklonio najlepshi poklon u mom zivotu, tri godine nakon nasheg prvog susreta na plochniku trga, slushajuci ovu kishu kako surovo i jednolichno tupka po prozoru, iako mozda smeta celom chovechanstvu, nisam uspela da shvatim.. Da li samo vishe nije bilo dovoljno vremena za nas? Da li smo nashe vreme potroshili? Ili su se mozda emocije jednostavno rasprshile i nestale u prostoru..?

Secash li se..? Da li se ti uopshte danas vishe ichega secash? Da li nekad bar razmishljash o nama? Da li ti bar ujutru kad se probudish sam, padne na um neki od bezbroj lepih zajednichkih trenutraka? Da li ikad pustish bar jednu suzu?

Da li ti bar na ovoj kishi nedostajem? Kao shto.. Ne, ne zelim da ti kazem da mi nedostajesh.. To sad verovatno nije ni bitno. Sreca je ionako samo apstraktan pojam bez realnog znachenja i prisustva u stvarnosti..

Mada bih volela vishe nego ishta da sad pozvonish na vrata i da popijemo chaj od lipe.. Kao nekad..

Necu danas nigde ici..

Iako znam da bih sada trebala cutke da izadjem iz ove prostorije, pri poslednjem osvrtanju po sobi koja moj zivot beshe, spazih ovaj listak papira i prsti poleteshe sami. Srce kaplje oproshtajne rechi.. Posveceno onome koji ovo pronadje.

Znam da ovo nikad necesh prochitati, ali ipak pishem. Jache je to od bilo kakve zabrane i naredbe! Jacha je ova oluja emocija i od najstrashnije kazne, onu koju samo On propisuje za nejteze grehe!

......

Celibat i samocu! – Prihvatam!

Dozivotnu askezu! – Evo me!

Odricanje od sopstvenog postojanja! – Uperite pushku!

...Hocu samo josh jednom da ga poljubim i osetim njegov pogled pun cheznje na mom telu.. Struja ce biti dovoljno jaka da ispuni vechnost i da moja potraga za sushtinom zivota bude tog momenta zavrshena, jer on je cheznja i on je uteha cheznji!

...Dajte mi samo jednu noc da udishem isti vazduh sa njim i da plachemo zajedno – da plachemo od srece shto smo se upoznali i bar jednom u zivotu nasmeshili jedno drugom..

...Dopustite mi onaj poslednji zagrljaj – oproshtajni; samo da spustim glavu na njegove grudi, oslushnem uzdrhtalo srce i da ga stegnem poslednjom snagom ove izmuchene dushe iz koje ce kanuti suza, ona neuteshna.. Ona shto ostavlja trag za sobom..

...Dozvolite nam samo da josh jednom stanemo pod nashu zvezdu u vedroj noci i da zajedno sanjamo nebo.. Nebo beskrajno, plavo i slobodno..

Ni hleba, ni vode! – Ne treba mi!

Ni rech jednu ikad vishe! – Nek me nema!

U ambis! – Poci cu sama!

...Samo mi dozovlite da napishem svoj epitaf posvecen NJEMU pre nego shto me oterate tamo gde mozda ni sami ne zelite...

...Volela sam i bolelo je, ali za samo josh jedan tren TE ljubavi spremna sam da nestanem ovog chasa i da me zaborave svi i svja.. Taj tren mi dajte..

..Najzad, ako i zrno dushe imate – dozvolite mi da mu za rastanak pomilujem usne.. one usne koje gore zbog mene i zbog kojih sam postajala tek nevidljiva para, zbog kojih sam se topila i nestajala u oblaku srece koja samo sa njim ima svoje pravo znachenje... A i sreca je nedovoljna da opishe to osecanje...... Ako vi imate dushu..

...............

Odlazim.. Mozda me iza onih vrata ipak neshto cheka..

Kazem mozda..      

Samoca

Strashan vetar crne oblake goni

I dan zamenjuje jeziva tama,

Al’ toga se vetra ja ne bojim.

Plashim se jedino da ostanem sama.

Grmi i seva sve jache i jache

I vetar olujni gradom hara silno!

Te oluje se, shto dolazi, ja ne bojim.

Da ostanem sama plashim se jedino.

I grad tuche po prozoru mome,

A kraj prozora tog ja mirno stojim.

Ne plashe mene ni vetar, ni grad, ni oluja..

Sama sam – i toga se jedino bojim.