LijaMudroLija
13/4/2008
ORGAN veliki (POST KOJI NEMA VEZE SA SEXOM)
Zovem se Zoran. Imam 40 godina. Izgledam solidno za svoje godine. U stvari, mogu reći da izgledam odlično za svoje godine! To potvrđuju i drugi. Kažu da bi mi dali 10 godina manje. Živim u malom gradu, imam dvoje dece, suprugu, svoj stan, kola u voznom stanju, devojku (ili ako više volite, švalerku), dobar posao... Imam i prijateljicu o kojoj potajno maštam. Imam dakle sve.
Ipak ispred svega stavljam to sto sam, opet kažem, za svoje godine u top formi! Visok sam, atletski građen, kosa me, bogu hvala, nije napustila i nije osedela. Odličnog sam zdravlja. Mnogi mi zavide. I ne samo muška populacija. Zavide mi, čak i pojedine žene! Zbog toga sam jako zadovoljan.
Samopouzdanje mi je, za razliku od drugih mojih vršnjaka ili ispisnika, na visokom nivou! To što mi je samopouzdanje na tako visokom nivou, mogu da zahvalim i životu koji vodim i svom, opet, izgledu. Tajna je u negovanju. Prvo morate da volite sebe i svoje telo. Da o sebi i svom telu vodite računa. O svim organima i unutrašnjim i spoljnim.
Moje srce, pluća, jetra, bubrezi i krvotok ne pate, jer se zdravo hranim i nepušač sam. Iz istih razloga ne pate ni moji ostali organi, ni moj najveći. E vidite, on je taj koji mi u stvari podiže samopouzdanje. Jako vodim računa o njemu.
Bitno je, kažu stručnjaci, da ga, pre svega, negujem iznutra. Zato sam antialkoholičar i nepušač. U ishrani koristim puno minerala i vitamina. Izbegavam da koristim medikamente jer izlučevine onda imaju neprijatan miris. Takođe izbegavam i jake začine. B vitamin je jako važan. Važni su i D i E vitamini. B vitamin mu daje snagu i znatno utiče na čvrstinu i elastičnost. D i E održavaju, da tako kažem, oblik. Važna je i fizička aktivnost. Ona mu održava kondiciju i senzitivnost. Naravno ne treba preterivati jer nije poželjna ni hipersenzitivnost.
Ali pre svega - higijena. Redovno tuširanje ne dozvoljava razvoj bakterija a samim tim ni neprijatnog mirisa. Nije bitno da li kupke i sapuni sadrže ovo ili ono, bitno je da je čist! Nije na odmet da u njima ima hidrantnih sastojaka ili minerala, naravno. Ako ne, to mu nadoknađujem raznim kremama i uljima. Redovno mu odstranjujem višak malja jer one zadržavaju višak vlage što je pogodno za razvoj bakterija i neprijatnog mirisa.
Potrebno je zaštititi ga od hladnoće jer ona ga umrtvljuje i čini grubim. Takođe mu ne prija ni visoka temperatura. Najbliža garderoba bi trebalo da ga ne steže i da je pamučna.
S obzirom na to da mi je samopouzdanje visoko zbog njega, brižno ga negujem i vrlo često mu udovoljavam. Rekoh već, svi mi zavide na njemu. Vama sam otkrio tajnu te mi vi sigurno necete zavideti.
4/4/2008
U NJENIM OČIMA...
Sreo sam te.
Bilo je hladno. Savski kej je bio pust. Vetar je hučao oko moje glave i prigušio sirene brodova. I kiša je padala. Sitna i hladna. Kapi su me ubadale u lice poput igala. Oči su mi suzile. Nos je slinio. Prsti, modri od zime, ukočeni, jedva drže pikavac.
A ti si, u tankom crnom haljetku, sedela na klupi. Jebo te, kako ti nije bilo hladno?
Mislim, toga sam se tek sad setio...
A ustvari tad mi nije ni na pamet palo da ti se krv sledila u žilama. Jedino što mi je palo na pamet bilo je da te pogledam u oči i proverim ima li me tamo.
U njima je bilo svih i svega... Mene nije bilo. Svi ti likovi bili su mi nepoznati i ti neki događaji koji su provirivali ispod tvojih kapaka... nepoznati.
Pošteno, to me je bolelo više nego promrzline na prstima i ušima. Zato sam, jednostavno, otišao. Nikada, ni od koga, nisam u životu lakše otišao kao što sam od tebe toga dana.
Znaš, ni boja tvojih očiju nekako nije bila ista kao ranije.
A možda to u opšte nisi bila ti....
14/1/2008
“PRIČA O LJUBAVI OBIČNO UDAVI”
“Jebo te blagi Bog, koji li jadnik jebe ovog gabora?” posmatrao je već zamagljenim pogledom drusnu crnku u tigrastoj košulji “Pitam se da li ovako tromo hoda zbog sališta koje nosi ili što su joj tesne cipele?” Bio mu je poznat njen lik. Nije znao odakle.
Nalivao je špricer za špricerom i ako je osećao da ga gorušica već dere. U
“Jadnica, sigurno misli da mi se dopala….”
Posmatrao je gungulu u kojoj se našao. Pitao se šta će on tu, na takvom mestu. On koji je rastao uz zvuke hard roka. Preplavio ga je talas stida. Stideo se sam pred sobom. Stideo se jer to nije bilo ono što je mislio da će mu se u životu dešavati. Prefinjena mesta na kojima je ručavao sa svojim poslovnim saradnicima i još prefinjeniji restorani na koje bi ponekad odveo i poneku saradnicu... Mmm... Sva ona glatka i mirisna tela koja su se povremeno nalazila u njegovim rukama.... ''Jebo te, kako se život povremeno naruga...''
Glavobolja je bila nesnosna. Polako je otvarao oči u strahu da će ga još više boleti ugleda li svetlo koje je naslućivao. Na sreću je svetlo bilo dovoljno slabo da ne boli a opet dovoljno jako da primeti i prepozna od štirka oštru posteljinu. To je njegova žena po starinski štirkala sve što bi joj naišlo pod ruku.
''Mmm... Dragi, noćas si bio fantastičan.'' Dopre do njegovih ušiju promukli glas njegove žene.
S bolom shvati da je preko uzglavlja bračnog mu kreveta, prebačena tigrasta košulja.
Naravoučenije:
Razgovaraju muž i žena. Kaže žena mužu:
''Nemoj ljubavi da se toliko opijaš više. Sigurno za mesec dana potrošiš 50 evra na piće!''
''Pa šta. I ti potrošiš toliko na kozmetiku i garderobu.'' Branio se on.
''Znam ljubavi, ali ja to da ti budem lepa.'' Mazila se ona.
14/1/2008
ZDRAVLJE JE BOGATSTVO
Napomena:
Vi koji ste ovo čitali izvinite na gnjavaži a vi koji niste ovo je tek da se zabavite....
Na oglasnoj tabli firme u kojoj radim osvanulo je obaveštenje radnicima da će 'dana-tamo-nekog' zdravstveni centar vršiti besplatne analize krvi i krvnog pritiska u prostorijama bifea popularno zvanog 'podrumče'.
Tog 'tamo-nekog-dana', dolazim na posao i po defultnoj ruti idem od ulaznih vrata do 'podrumčeta'. Slika ista kao i svakog jutra, 'podrumče' puno smrknutih faca. Pa ipak ovog jutra mi nešto čudno. Niko ništa ne srkuće i svi ćute. Na ringli ni jedno lonče, sve šoljice i čaše na broju. Ne dozvoljavam da mi novonastala situacija naruši već ustaljenu šemu. Stavljam kafu, a oni me nešto čudno gledaju.
'A ti ćeš da piješ kafu?' pita me kolega.
'Da. Što?'
'Ti ne čitaš obaveštenja sa oglasne table?'
'Čitam. Što?' ja sve začuđenija.
'Pa danas ćemo da se 'analiziramo''.
Na trenutak se pomislih da li da se 'analiziram' ili da popijem moju kafu i ostanem u neznanju o sopstvenom zdravlju. Naravno, biram neznanje.
'Ma, i onako znam da mi sigurno nešto fali. Briga me mnogo šta je to! Ne verujem ja mnogo u ta njihova merenja na aparatićima.' Srkućem moju kafu. Na pola gutljaja prepade me drugi kolega:
'Možda ti ništa ne fali. Možda imaš višak nečega?'
Držim se stoički, gutam kafu, gutam sok i sa sve njima i jedno znak pitanja. Ma, đavo mi ne da mira! I ako sam se nabacala štetnim supstancama ipak čekam tete u belom. Pa šta bude!
Tete u belom donele dva apatića, vagu za merenje TT, santimetar (krojački) i aparat za merenje pritiska. Jedan po jedan. Prvo vaga da utvrde koliko smo teški, pa santimetar za visinu i obim struka i onda neka pitanjca. Pitanjca prosta, o bolestima u familiji, o ishrani i ono čuveno: 'da li ste pušač?'
Kaže koleginica: 'Jesam.'
'Koliko pušite dnevno?'
'Paklu.'
'A što pušite paklu?'
'Pa eto...'
'Zar ne znate da u pakli ima cigareta? Nemojte više da pušite paklu, pušite cigarete.' dade savet vickasta teta u belom.
Onda pitanje: 'da li se bavite nekim sportom?'
'Bavim se.' kažem ja.
'Kojim?'
'Preskakanjem.'
'Preskakanjem? Čega?'
'Doručka.'
'Pa zar mi malo pre, na pitanje 'da li preskačete neki obrok zbog nedostatka hrane' niste dali negativan odgovor?' pita vickasta teta.
'Ne preskačem zbog nedostatka. Ja to onako, rekreativno.'
Merenje pritiska. Sve kolege i koleginice imaju prefiks u vidu jedinice ili dvojke kod oba pritiska. Zabrinule se i tete u belom. Ali se više zabrinuše za mene.
'Gospođo, Vi nemate pritisak!'
'Znam.' kažem sva ponosna.
'Ne razumete! Vi NEMATE pritisak!'
Bacih pogled na displej , a tamo: 85/63. Kad je takav posle kafe i koka-kole kakav li je bio pre njih?
A tek šećer, trigliceridi i holesterol! Svi nešto imaju! Ja? Uboga sirotinja!
Šećer: 3.00
Holesterol: 1.6
Triglicceridi: 0.00
Ova dva zadnja su super. Zadovoljna sam. Ali šećer? Posle slatke kafe i koka-kole?
Dale mi tete neko 'artišče' sa svim ovim pisanijama i savet da se pod hitno javim svom lekaru.
Šta da vam kažem? Zbijale kolege posle samnom šalu kako sam sirotinjka, kako nemam ništa i kako ih tako sirota brukam i kvarim im prosek. Jedna mi koleginica munu ispod nosa svoje 'artišče' i ponosno pokaza 'obim struka: 77'. Pokažem ja njoj moje a tamo: 68.
'Jebo te blagi Bog, i tu si nikakva!' nasmeja se.
E sad. Došle žene, uzele nam mere, analizirale nas i savetovale. A mi? Zbijamo šale i na račun našeg i na račun tuđeg zdravlja. Ja i dalje ne verujem tim aparatićima, kolege žale što nisu na vreme popile svoje jutarnje kafe... i život teče.
'Jes' reče jedan kolega sa svim maksimalnim vrednostima 'zamisli tu bruku da umrem zdrav!'
13/1/2008
JEDINAC
„Ustani sinko i pogledaj onaj ora’. Onaj najprvi do stare kuće. Imao sam dvanes’ kad sam ga sadio. Kad ga je doneo tvoj deda, moj pokojni otac, nije bio deblji od ručice tvoga Neška.To proleće on ispupuljao, pa mu izrasli listovi... Bio sam mnogo srećan. Valja sam tad, prvi put vid’o kako raste i živi nešto čemu sam ja pomog’o da živi. A ta prva zima! Ne pitaj kol’ko je bila ’ladna. Bila je tolko ladna da nam je puko čekrk na bunaru! Bilo me stra’ za taj ora’. Otac mi pokaza kako da ga zaštitim od onog mraza. Bitno je, kaže, da mu zaštitimo stablo i dve najdeblje grane. ’Tela mati da nas pobije kad je vid’la da smo uzl’i njenu novu čergu da umotamo ’ora. Nego vid’la stara da me stra’ za moj ora’ pa popustila. Tako ti je to kad imas jedinca. Imao sam ja još dve sestre. Jednu stariju i jednu mlađu. Ne sećam se ni jedne ni druge. Starija je umrla te godine kad sam se ja rodio, a mlađa se rodila kad sam bio mali kao naš Neško i umrla posle dva meseca... Tako nisam zapamtio ni jednu od njih. Zato mi je majka sve popuštala, a otac me svašta učio i bio strpljiv više no i jedan otac u selu. Učio me stari životnim stvarima, nije jadan bio pismen al’ je svašta znao! I naj veća mu želja bila da ima punu avliju unučića. A jedva je jadan dočekao tebe. I ne znaš sinko kol’ka je to rados’ u kuću bila kad si se rodio! Ej sinko! Radovao sam se k’o kad sam sadio onaj ora’ i još dva put’ više! A dok si rastao gladeo sam te kako pupuljaš i listaš i strahovao svaki put kad bi ti život bio težak. Samo nije više imao ko da me teši i uči. Moj stari je otišao u neznanju da sam i ja imao samo tebe. A ti, živote moj, i ti si samo jednog sina izrodio. Ti nisi zapamtio dedu, umro je kad si ti imao dve. Pre nego što je umro, tražio je da mu opelo pevaju pod onaj ora’ što je on sadio kad je bio mali. To je onaj ora’ drugi od stare kuće. Vidiš? Pričao je on meni, već je imao sedamdeset kad je prvi put to pomenuo, da će mu opelo pevati pod taj ora’. Tako eto i ja sam tebi pre neku godinu to prvi put tražio, ako umrem u leto da mi ispraćaj iz kuće praviš pod moj ’ora. Odavno već taj ora pravi ’lad. Nisam o tome mislio dok sam ga sadio, ta, bio sam još dete. Nisam o tome mislio ni kada mi je otac ostavljao amanet. A po najmanje sam mislio da ću ja tebi pod njim ispraćaj iz kuće praviti.“
13/1/2008
SEX, UŽIVANJE ILI RAZMNOŽAVANJE?
Čovek se od životinja razlikuje u raznim segmentima. Socijalno je i inteligentno biće, govorom ostvaruje komunikaciju i izražava osećanja. Osim osnovnih osećaja, sposoban je da oseti i emocije poput ljubavi i mržnje, ali i čin parenja doživljava ne samo kao biološku potrebu za ostvarenjem potomstva već i vrstu emotivnog zadovoljenja, podsticaja i izražaj osećanja prema odabranom partneru.
Kada kažem odabrani partner mislim na odabir partnera iz obe polne populacije. Jer se čovek od životinja razlikuje i po tome što se u određenim emotivnim i socijalnim situacijama odlučuje na zasnivanje partnerskog odnosa i sa osobom istog pola. Zabeleženo je to i kod životinja ali u retkim slučajevima. Za ljude to nije retkost. Pa ipak, životinje takve slučajeve u svojoj sredini ne odbacuju i ne izoluju. Ljudi to čine. Sredina gotovo potpuno odbacuje homoseksualne parove. I ukoliko ih javno ne prozove, zazire od njih. Jedan od razloga je taj što, po pravilima prirode, takvi parovi nisu u mogućnosti da ostvare potomstvo. Tu smo dosledni. Sex je telesno opštenje kojim produžavamo vrstu! Kao da u njemu ni malkice ne uživamo.
Kod komentarisanja homoseksualnih parova muškog pola, većina se iz heteroseksualne populacije, izjašnjava vrlo dosledno: bolesnici, greška prirode. Nazivamo ih: pederi i furundžije. I naravno: to treba eliminisati, zbrisati sa lica zemlje, pobiti, uz neizbežno pominjanje majke pederske. Elem, kada istu grupu pitamo o ženskim homoseksualnim parovima većina nalazi da im je to vrlo uzbudljivo! Većinom to kaže muška heteroseksualna populacija uz sladostrasni osmeh. Ženska heteroseksualna populacija se i dalje drži tvrdnje da je to bolesno. Dakle, u ovom slučaju nije bitno to što ni ovi parovi ne mogu da ostvare potomstvo. Na kraju krajeva 'muškarci' su tu da im ostvare želju za potomstvom. I to iz čistog uživanja! Znači tada sex ne doživljavamo samo kao produžavanje vrste. To je i uživanje.
Dobar deo heteroseksualne populacije upražnjava seksualnu aktivnost zvanu 'sex za jedno veče'. To se komentariše od 'to je u redu', preko 'samo uz adekvatnu zaštitu' do 'nisam pobornik toga'. To niko ne osuđuje. I ako je ovde reč o čistom uživanju. Ne verujem da se na taj način tehnikom 'slučajnog uzorka' bira otac ili majka potomka. Osim toga u ovim slučajevima nema ni emocija.
Na red dođe i sex u braku. Neću da grešim dušu. Postoje parovi kojima je sex u braku na zavidnom nivou. Emotivno su zadovoljene obe strane, potomstvo se planira i ostvaruje ili je već ostvareno. Partneri su gotovo potpuno usaglašeni. Tolerantni jedno prema drugom i gotovo po pravilu u takvim brakovima nema ljubomore. Ne mislim samo na registrovane brakove. I parovi koji nisu ozvaničili svoju vezu, ostvaruju i potomstvo i vrlo kvalitetne porodične zajednice. Postoje, međutim, i bračne zajednice gde emotivno sex zadovoljava samo jednu stranu. Obično je to zbog nedostatka ljubavi i tolerancije. I, izvinite dragi muškarci, obično je zadovoljena muška strana. Nikada ih ne interesuje da li postoji tog trenutka želja kod partnerke. Ta se želja podrazumeva, jer oni su ne odoljivi! A one srećnice jer su 'odabrane'. U masi prezgodnih i prelepih izabrane su baš one i ako je broj dece i abortusa i hormonalnih poremećaja koje su izazvali, na njihovim telima ostavio znak u vidu visećih komada sala, opuštenih grudi i zadnjica. Tu počinje igra mužjaka i ženke. I to samo na kratko. On se svali kraj nje, primakne je uz sebe isprazni se i onda zaspi. Ona ostane nezadovoljena i zbog pobujalih hormona ne može da zaspi do jutra. U koliko se nekim slučajem i izvuče neko veče, pa još neko, pa još neko on izigrava ljubomornog supruga i satire je izjavama da je verovatno već negde 'našla'. Ona se jadnica kune i naravno, više joj ne pada napamet da izbegne 'bračnu dužnost'. Za kaznu on će, ne vodeći računa, zakititi svoju ženku još jednim plodom. Jer oni su u braku! Ma kakva kontracepcija. Ona će rešiti to sama. Kod nje se pojavi strah da će on 'naći tamo neku'. Taj strah s vremenom preraste u ljubomoru. Tada prestaje ljubav a oni to neshvataju. Tu sex više nema ni emotivnu ni biološku ulogu. On postaje dužnost i to neprijatna. O njemu se više i ne govori.
I tako, drage moje i dragi moji, dugo razmišljah o tome da li da objavim ovakav post. Pa prelomih.
12/1/2008
ČOVEK
O njegovom bi se izgledu moglo mnogo toga reći, ali naj pre da je zastrašujuć. Ili je to možda moj prvi utisak o njemu, s obzirom na to da sam ga prvi put srela u tunelastom slabo osvetljenom hodniku. Duga, gusta umašnjena kosa visila je u izdvojenim pramenovima do ramena, podšišana ali neuredna brada zatamnjivala je dodatno njegovo lice. Garderoba je bila uredna i čista u militarističkom nekom stilu a na nogama je imao kaubojke sa sve mamuzama koje su teškom koraku, svojim zveckanjem, dodavale dramatičnost. Dok smo se mimoilazili pogledao me je očima pomalo divljim, pomalo uplašenim i punim poštovanja. I ako se prvi put srećemo i ne poznajemo, pozdravio me je tihim 'Dobar dan' i blagim naklonom. Njegov glas, i ako tih, odavao je poštovanje i samouverenost. Očigledno je tiho govorio iz pristojnosti i respekta prema onima koji rade iza svih tih zatvorenih vrata koja vode na hodnik. I stav koji je zauzimalo njegovo telo vraćajući se iz naklona odavao je osobu koja tačno zna šta i koga traži u lavirintu ovih hodnika.
Otpozdravila sam i nastavila svojim putem razmišljajući o ovom čudnom čoveku i ne krijem, bila sam baš iznenađena gestom. I ako živim u malom gradu, sredini gde se svi mahom poznajemo, odavno je iščezao običaj pozdravljanja nekog koga poznaješ samo iz viđenja ili čak u opšte ne poznaješ, ali eto srećeš osobu i lepo je pozdraviti je i poželeti joj dobar dan. O naklonu koji sam dobila od ovog nepoznatog čoveka, neću ni da govorim. Nekako su nestali svi ti lepi maniri iz nekih ne tako davnih vremena.
Ah, bila sam iznenađena. A prizorom koji mi se ukazao kada sam pogledala kroz stakleni zid na ulazu u zgradu, bila sam oduševljena. Pred zgradom je, na parkingu, mirno stajao KONJ. Osedlan konj. Uzde su mu bile obavijene oko stuba koji je razdvajao mesto za parking od navoza za invalide. Bila je to velika i prelepa životinja. Negovana i istimarena dlaka, presijavala se na suncu crvenkastim sjajem. Meni je ova životinja simbol gordosti, slobode, širine zelenih polja... Nikako joj nije bilo mesto na asfaltiranom parkingu pred zdanjem od stakla i betona. I nekako baš zbog toga, nadvisivši sve one uljaštene limuzine, delovao je još gordije.
Izgleda da sam tog dana jedina bila oduševljena pojavom ovog čoveka u mračnim hodnicima elektrodistribucije i osedlanog konja na parkingu. Ostatak populacije u firmi bio je podsmešljiv i zloban.
Sutradan sam ponovo srela nepoznatog čoveka i videla konja. Ovog puta čovek je stajao ispred kancelarije direktorke elektrodistribucije. Čekao je prijem. Sekretarica ga je osorno ponudila da sedne. Odbio je ponudu vrlo učtivo i zahvaljujući se. Osmehnuo se otkrivajući nisku biserno belih zuba. Otvorio mi je vrata kada sam napuštala prostoriju. Zahvalila sam se a on se blago naklonio.
"Ja tu brate ne mog’ da ti pomognem. Nikako ne mog’ da ti izdam dozvolu da se priključiš jer ja ni neznam jel' to tvoje ispravno i dal’ radi kako treba." Orilo se kroz hodnik u momentu kad sam izlazila iz kancelarije. Inače, bio je to glas tehničkog direktora čiji lik ugledah na vratima. Usne mu se rzvukoše u žuti usmeh kad me ugleda.
"Jel tako mali?" obrati mi se "Kako ja da dam saglasnost da se ovaj priključi na sopstveni izvor struje kad i neznam dal' je to njegovo ispravno?"
Podigoh pogled ka čoveku na kog mi je pokazao prstom! Ugledah one oči po malo uplašene, po malo divlje. Ovog puta u njima ugledah razočarenje jedne krajnje jednostavne i iskrene duše.Nisam odgovorila ništa jer i nisam znala o čemu se radi.
Mislim da sam bila podjednako razočarana kao i ovaj nepoznati i vrlo učtivi čovek. Razočarana jer, i ako nisam znala o čemu se radi, nastup tehničkog direktora bio je krajnje teatralan. A kada taj čovek pribegne svojoj teatralnosti i glasovitosti, znam da osim toga nema ni jedan argument protiv svog sagovornika.
Pre nego što je došao na mesto tehničkog direktora u elektrodistribuciji, radio je kao profesor u jednoj srednjoj školi. Tu je dobio otkaz jer je imao aferu sa svojom učenicom. Istina je da se ta afera završila brakom, ali ipak... Profesor i učenica? Krajem sedamdesetih pročlog veka?
Mogao je da ima jako uspešnu karijeru da su njegovo znanje i zaiteresovanost prevazišli granice ubiranja kajmaka iz poslova koje je zaključivao. Umesto i znanja i zvanja posedovao je samo zvanje elektroiženjera. Do pre par meseci poštu je slao i dobijao na ’emajl’ a podatke sam mu ’vadila iz sokoćala’. Naravno on to ’sokoćalo’ ne želi u svojoj blizini jer to je ’đavolja rabota’. To ’mož da ti navata razni virusi’. Po njegovoj konstataciji najopasniji su ’neki crvi’. Bilo bi smešno, da nije toliko tragično.
Od tog dana, nepoznatog čoveka sretala sam samo u prolazu na ulici. Jahao je svog konja po užarenom asfaltu, osmehivao se prolaznicima i želeo im dobar dan. Posle nekog vremena sugrađani su ga prozvali ’gorštak’. Ja sam u međuvremenu saznala da je posao koji je želeo da završi u elektrodistribuciji u stvari bilo priključenje na sopstveni izvor električne energije jer elektrodistribucija nije imala odrađenu infrastrukturu do mesta na kom je on živeo. Naravno, mogao je da plati vrlo visoku sumu za izgradnju infrastrukture. Pribegao je ekonomičnijem i za prirodu daleko bezbednijem rešenju: priključiti se na sopstveni izvor, u ovom slučaju mini hidrocentrala. Bila mu je potrebna saglasnost lokalne elektrodistribucije. Nije je dobio. Nije imao želju da se bori protiv sitnurije sa žutim osmehom koja bezobzirno kalja zvanje elektroinženjera. Niti sa lokalnim glavešinama koji u toj njegovoj raboti ne bi imali ćar.
Leto je proveo u prelepoj divljini planine iznad reke Grze, sa svojom malom porodicom i svojim konjima. Naravno bez električne energije. Onda se preselio četrdesetak kilometara severnije, gde mu niko nije smetao da obezbedi dovoljno solarne energije za napajanje svojih četrdeset računara.
Posvetio se svom naučnom radu, porodici i konjima. Ime mu je svetski poznato, Branimir Branković. Elektrotehniku je diplomirao u Beogradu, magistrirao u Alabami a doktorirao na Univerzitetu u Darvinu.
Jedan je u timu naučnika koji su konstruisali prvi solarni automobil na svetu. A bez njegovih pumpi na solarni pogon mnogi bi farmeri u Australiji napustili svoje farme.
16/12/2007
MOJE - TVOJE...
Imam stotinu većih problema za razbijanje glave i mučenje ove moje sitne duše, pa ipak puknem oko sitnice! I uvek puknem oko sitnice, nekako se sa velikim i teškim problemima lakše izborim. To je valjda priča o prepunoj čaši. A ovo je, valjda, jedna verzija te priče. Svi mi nekako nakače krivicu oko te kapi koja je prevršila čašu u smislu: "Koj' ti je, pa to je samo..." pa onda navedu najmizerniji moući razlog. I onda meni kao treba da bude neprijatno i da se osećam kao histerična lujka jer sam pukla oko gluposti. Nije bre, stvar u kapi! Stvar je, dragi moji, u prepunoj čaši! Nekako svi vide tu kap, i meni nije jasno, ako je već svi vide i svima je ubola oko, zašto je svima čudno što pucam na tu kap? Znači da su svi oni svesni da je čaša prepuna, no niko je ne vidi!
E večeras se desila kap! I pucanje... I onda su moj brat i moja mama uputili reči utehe mom dragom, koji je uvređen sedeo na svojoj omiljenoj stolici. A meni je bilo do plakanja! Niko, bre mene da uteši! Ja sam, znate, zla veštica, koja je u stanju da saspe gomilu zlih opaski na jadnika koji je samo zaboravio da uradi 'to i to'! Nikome ne pada na pamet da jadnik 'to i to' nije uradio desethiljada puta i da sam ja to zaboravljanje uvek prevazilazila, što zbog toga što 'to i to' nije toliko strašno, što zbog toga što postoji mnogo gorih stvari koje sam oprostila! Niko ne zna da sam ja ta koja mora da ponese i 'moje' i 'tvoje' kad izlazim iz kuće jer moj dragi namuva ruke u džepove i raterećeno kresne kola i čeka! I ako me nema za par sekundi on trubi! Ako se slučajno desi da u kola sedamo zajedno to garant znači da nešto nisam ponela. Vid prebacivanja se razlikuje u zavisnosti od toga da li nisam ponela 'moje' ili 'tvoje'. Ako nisam ponela 'moje' onda se drobi o tome kako on sad mora da se vraća jer ja i neznam šta mi sve treba, a ako je 'tvoje' onda se drobi o tome kako ja ne mislim na njega i da mi njegove stvari nisu bitne.
Večeras on nije poneo nešto moje što je njemu trebalo! Ha! Znate li ko je počeo da drobi? Naravno onaj kome je trebalo nešto moje! I onda sam pukla! I sasula red otrovnih opaski koje sam popila tamo nekad ranije.
I niko nije video prepunu čašu!
Lele kol'ki post! Kome je dosadno nemora ni da čita!
5/12/2007
MUDROVANJE IZ PRVE RUKE
Danas sam je izgovorila. Tu čuvenu rečenicu, ovaj, frazu: KRATAK MI JE DAN OD DVADESETČETIRI SATA. A vala, dugo sam je i prećutkivala.
Sve je počelo maja meseca ove godine. Naprasno sam odlučila da promenim život iz korena. Onako, bez najave. Mislm, najavila sam ja tu odluku svima osim sebi samoj. Sebe sam uhvatila na spavanju. Stavila se pred svršen čin. Bez i kakvog paliniranja, jedno majsko popodne obišla sam sve agencije za nekretnine i dala ponudu da prodajem stan u kome sam živela proteklih deset godina. U tom sam stanu provela veliki broj teških i manje teških i
U tom stanu sam se zatekla kada su prve bombe padale na moj grad i drhtala nad uspavanom kćeri u nadi da se neće probuditi i uplašiti. U tom stanu sam se prvi put oči u oči srela sa Smrti dok mi je baka umirala na rukama. I drugi put kada sam sa rezultatima koje sam jednog prolećnog popodneva donela od lekara tražila u njemu kutak u kome ću se isplakati i ojačati u borbi protiv strašne bolesti. U njemu sam se istovremeno borila za život, bolovala fizički i preboljevala razvod. I patila zajedno sa mojom kćeri kada se tata spakovao i otišao. I pala u strahovitu depresiju koja je trajala pune četiri godine.
Naravno u njemu sam provela i najlepše trenutke sa svojim prijateljima i detetom. Sve ćerine rođendane, susret sa prijateljicom sa kojom se nisam videla pet godina, večeri i večeri u oči putovanja na godišnje odmore kada je cela porodica bila euforična. Dočeci Novih godina i ispijanje Mostarske Blatine iz 1985.
I onda, nakon burnih deset godina rešim da dodatno uzburkam život. Ne rešim, lažem. Ništa nisam rešila samo se eto desilo.
Prodala stan za deset dana i započela žestoku borbu sa papirima i izgradnjom toplog gnezdašca od 150 kvadrata na vrh brda koje ima tendenciju letenja u vazduh. Lepo! Iskreno, mislila sam da je sve to daleko jednostavnije. Nadala se jadna. No, nada umire zadnja, te se ja i dalje nadam.
Elem, ovo je sve bila uvertira. Kome je dosadno, neka iz mesta prekine čitanje jer ni nastavak nije ništa zanimljiviji.
Borba sa papirima još uvek traje. Kuća još malo pa gotova. A ja, jednom budala – uvek budala, živim u kući svog novog supruga sa sve njegovom mamom i batom. Kad kažem ja, mislim na sebe i svoje dete.
Ušla sam u njihove živote ovakva kakva sam. Ambiciozna i naprasna. Sa svim mogućim hemijama koje olakšavaju život, uselila sam se u njihov životni prostor. Sa sve mazohističkim navikama koje sam stekla radeći dva posla i roditeljevanjem narušila sam njihov privatni haos. Bilo im je jako bolno ali, navikli su se.
Sad sam u fazi menjanja posla. Onog državnog. Radim već jedanaest godina u JP a poslednje tri još imam i privatnu firmu koja se bavi, da kažem, novim tehnologijama. S obzirom na društvena kretanja i političku (ne)stabilnst osetih se jako nesigurna na svom državnom poslu. Omrzla sam više polupismene šefove i preterano radoznale kolege. A tek razočarenje što se prošle godine nisam opredelila za stimulativni otkazni program! A ko’ kec na deset u isto vreme mi je nuđen posao mojih snova u, doduše, privatnoj firmi. Kažu da se pameni uče na tuđim greškama, budale na svojim a glupi uvek greše. Nisam glupa, ali nisam ni pametna. Dakle učim se na svojim greškama. E, ovog puta neću pogrešiti. Ponovo mi se nudi isti posao. Za sad ne najavljuju stimulativni program, od akcija ima jedno veliko NIŠTA, ali ja neću ponoviti grešku od prošle godine. Bar ću raditi posao koji volim.
Radim šesnaest sati dnevno, roditeljujem, domaćinujem i imam samo malo vremena za sebe i one koji me vole. No, polako. Do proleća. Onda ću se useliti u svoje toplo gnezdašce. I usporiti.
O meni
Moj Profil
Arhiva
Prijatelji
Foto Album
Linkovi
Kategorije
Secanja i osecanjaMudrovalo se i drugde
Raskukavanja
Poslednje napisano
ORGAN veliki (POST KOJI NEMA VEZE SA SEXOM)U NJENIM OČIMA...
“PRIČA O LJUBAVI OBIČNO UDAVI”
ZDRAVLJE JE BOGATSTVO
JEDINAC
Prijatelji
Svemirkoolta
nenadjebiv
spes
taksista
vincent
tresnjica
Blog Hosting
