Gotovo je i to.

Vrucina je ubitacna,a stepenice kao da nemaju kraja. Stojim kraj svog druga i stalno se trudim da budem na stepenici iznad njega. Hranim sujetu. Ispred mene oni polako ulaze. Iza mene,vracaju se van. Vruce,kazu. Napokon stajem na ulaz. Osecam kako me nesto bolucka. Glupi komarac me vec podugo grize. Ubijam ga,nervozna i besna. Vruce je,noge pocinju da bole,a ulazak tako blizak a tako dalek. Napokon nas pustaju unutra. Stajem pored druga,slikaju nas,stajem sama,slikaju me. Divno. Usli smo i seli. Cekamo sada da drugi udju. Dobro sam prosla. Oni su stajali jos duze. Vidim,vecina ulazi sa drugovima,retko ko ulazi sam. Gledam haljine,neke su lepe,neke obicne,neke kao pak-papir. Neke su elegantne,neke proste,neke skupe,a neke jeftine. Ali sve to gubi smisao,cim se svetla ugase. Jer,svi smo mi u sustini isti. I to vece nije bitno zbog haljina i cipela,zbog frizura i sminke,nego zbog nas samih.

Moja drugarica je u dugoj haljini. Lepa je. Trazim poznata lica u mraku,i nalazim ih. Cesto gledam. Mozda iz dosade,mozda iz radoznalosti,mozda i od tuge. Sumnjam da cu neke ikada ponovo videti. Da li je pravedno da ih poslednji put vidim u mraku u sparustini? Ko ce znati.

Ulazim u wc. A tamo devojcice stoje na plocicama hladeci noge. Bole ih stopala,haha. Sandalice na stikle stoje slozene kod kante. Tu ih niko nece dirati. One nastavljaju bose. Samo da ne stanu na neko staklo. Jer,decaci lude.

Parovi plesu. Ja plesem sa drugaricama. Nemam decka,a najbolji drug se ljubi negde u uglu sa ko zna kime. Plesem sa drugaricama iz razreda,onima koje nisu iz razreda,onima koje i ne znam,ali nema decaka. U tom drustvu ne znacim nista. Makar ne onim hrabrijim decacima. Ima jedan koji me gleda,ali nije hrabar. Vrag naj vzame. Neka ih. Jedan decko juri moju drugaricu da joj da ruzu. Ona nece da uzme. Uzimam je ja i setam okolo sa njom. Nek misle da je i meni neko nesto dao. Korisno je imati drugarice. Sigurna sam da su se pitali ko li je dovoljno velika budala da meni da ruzu. Aha.

Hodam okolo,ko zna gde,vise nije ni bitno. Muka mi je od trazenja. Sedam na ogradu,i vidim nekog lepog decaka. Ah,napokon,mislim,neko. Moja drugarica sede tik pored njega. Da odmori noge. Aha,a ja sam Ledi Di. Nebitno,kasnije te veceri se i on ljubio sa ko zna kojom devojkom. Na kraju,svi su se ljubili. Dobro,ja nisam .Cudi me ovaj svet. Mozda sam ja cudna,u stvari. Mozda jednostavno hormoni uticu na njih. Ili na mene. Nebitno.

Moja drugarica puca od muke. Decko koji joj se svidja se uporno ljubaka sa jednom drugom drugaricom. Ah,ali to je zivot. Meni on nije lep. A frajer je. Kao. Meni je jedan drugi pravi "frajer". Mozda nije prelep,ali ima nesto svoje. Nije stereotipan. A sedi sam. Ali ne znam,ja sam tu staromodna. Necu valjda ja da mu pridjem? Ne,ne. Svejedno. Nije bilo nicega.

Onda su na kraju svi plakali. Decaci posebno. Ja nisam. Meni je bilo smesno. Dragi mi svi jesu,ali..ne,ja retko pustam suzu. U stvari,da budem iskrena,plakala sam ja tek kasnije....Tada nisam. Kada su se svi lepo isplakali,doslo je vreme da idemo kuci.

Seli smo u autobus...i kraj. Bio je to kraj maturske veceri. Vise nisam ucenik te skole....