.

Citala sam blog jedne drugarice,pre neki dan,i ona rece da je citala svoj stari dnevnik. I tako,uzmem ja lepo dnevnik iz sedmog razreda,i krenem da citam. Toliko uspona i padova u tih osamdesetak zapisa.... Koliko puta sam se samo razocarala u ljude,i zatim opet uvidela da nekima mogu verovati,a nekima ne,koliko sam se puta posvadjala i pomirila sa nekima,koliko su mi jedni bili dragi,a drugi ne,i razmisljala koliko se stvari mogu promeniti za godinu dana,i par meseci.

Glupo zvuci,ali ja zaista ne mogu da shvatim sebe i svoje postupke u nekim situacijama,i to pre samo godinu dana. Tada se nisam druzila sa mnogim osobama sa kojima se sada druzim. Nisam znala imena ucenika iz susednih razreda. Nisam obracala paznju na momke. Nisam vodila racuna o tome kako izgledam. Nekada sam cak zaboravljala da se cesljam,haha. Nisam se brijala,epilirala,nista od toga. Nisam nosila starke toliko intenzivno. Zelela sam dugu i romanticnu haljinu za maturu. Zelela sam decka,hahahahaha. Nisam zelela sociva. Imala sam dugu kosu. Brojala sam svoje ocene. I tako dalje....

Tako sam se jezila kada sam citala taj dnevnik. I razmisljam,tako sam fino i pazljivo belezila sve o svom zivotu u toj svesci. Ove godine nisam 3 puta napisala bilo sta u dnevniku. Tada sam cak i razne slike lepila. Razmisljala sam,i sama sam sebi izgledala kao dete,sa ove distance. Onda sam,daljim razmisljanjem dosla do zakljucka da sam ja i sad dete,i da nisam nista manje dete nego tada,nego sam samo dete na neki drugi nacin. Ili gresim?

Kako mi je samo smesna bila prica o nekom decaku,koji mi se dopadao,ahaha. Koliko je zabluda bilo tada... Osecam se cudno kada se prisetim svega toga. Zacudim se,zasita se zacudim kada shvatim koliko bitnih i nebitnih stvari zaboravim u zivotu.

I sada se kajem sto nisam pisala zivot.

Izgleda da sam,umesto da pisem o svom zivotu,zivela isti intenzivnije.