Miladin Žarić - Veliki Srbin

16/7/2008

Kapljica spuštena niz oluk
zakači mi misao
napisana tankom penkalom
prolivena pod nogama
prljavim i kiselim
onog jesenjeg dana
što je mirisao na ljubav...

Kad se slepe trepavice
zna da ne bude od šminke
maškarade i baletaneri
kakav je to ples?
Šta će otpad na jezeru
i gde je to otišao labud?

Serenada u metropolisu
ispod prizemlja - u podrumu
tamburaši svirajte joj
ona je tamo negde
suza umire u prašini
druga se rađa u oblaku

Uspaljena žica na begešu
dogorela želja u grudima
konobarica obučena u sivo
pepeljara prazna i onaj stih...
Onaj... Onaj što mi se ote
ote mi se a ja ga zaboravih...

Suprotna strana fikcije
pauza između dve strofe
usporen pogled rotira glavu
rafali - to su vratne žile
oni što pokošeni padaju
to su samo njihovi koraci.

Kad kafane krenu u smeh
nad astalima zorom polivenim
znaću da mi zamo mesto nije
ko u mesmi što je sviraju
tamburaši iz vlažnih podruma
što ne pamte zadnje strofe.

Nebo neka je crno
munje su bele na njemu
ko je to okrečio ovu sobu
motivima stvaranja života?
Grlim travu pod jastukom
ližem kapljice kiše sa usne.

Sanjao sam lane na njivi
video sam teške tragove u žitu
čuo sam vapaje za majkom
ugazio sam u crvenu lokvu...
Okrenuo sam se i otišao.
Želeo sam da čujem eho.

Uhvatila mi usput ruku
skinula je rukavice
nisam čuo šta je rekla
ugazio sam u svoju senku
ne sećam se gde smo išli
sećam se nje

Kada padne mrakanac
oko pošalje "iskren" pogled
ulice sijaju od tečnosti
kiše ili šmrka koji spira đubre
a duge kose vole da se umrse
sa nekim tuđim prstima.

Susret sa samim sobom
tamo u ćošku podruma
kaže da "svira" u paučinu
slušam kako to radim
nešto popit odjeka
teškog muškog vriska.


Spuštajući se niz oluk
prizvao sam kišu
nisam znao da sam ja
sitna kap što klizi
dole prema svojoj lokvi
da prljam cipele i ulice.

Naočigled kockara
izgubio sam paru.
Kockar je otpozdravio
kurva je pustila mašnu
japi je pljunuo
Krupije je promešao.

Pokisle ulice bez šminke
i bogovi moraju da plaču
senka mi prilazi i grli me
lepi se mokra za mene
znojim se u hladnoj reci
zaboravio da i gde plivam.

Četvrt kile bureka
prazne čaše od jogurta
lice okrenuto kontra
u fritezi sa pecivom
jedna dlaka pod nogama
novčanica osmeh i strah.

Kockar na jutarnjoj ulici
smeje se njenim osmehom
pratim ga do haustora
ulazim u mrak
čekam da me pozove
želim da gledam njen osmeh.

Promešao je karte
podelio mi žandara i kurvu
ona nije htela da se skine
on je ćutao i nasuo piće
nije mi trebala treća karta
izašao sam na ulicu.

Kad gacam po blatu
pratim zvuk svojih tragova
ako idem ka tebi
ti si odavno ovuda prošla
ako si odnela moju ljubav
ondak ništa
ovo nije taj štih.

Nasledio sam kaput i šešir
da me kiša ne umiva matorog
dobio sam štap i umormu šaku
da ne padnem u krevete lažne
naučio sam da putevi nisu karta.
Putujem i kartam se...

Rukavica u blatu
Lice u rukavu
Susnežica na bulevaru
Osmeh na mom ramenu
Nisam znao da boksuješ
Patosirao bih te u prvoj.

U nekim starim mitovima, neki mudri ljudi su pomenuli izmedju ostalog i ovo vreme. Vreme kurvanja kako bih ga ja uprostio. Oni su to mudrije i opširnije opisali. Koga svrbi, taj će da pronađe i da pročita te "mitove i bajke". Poenta je u kurvanju, ili kako to mi današnji ljudi znamo da kažemo "dogovoru". Želja za kurvanjem, to jest "dogovaranjem", ona proizlazi iz Potrebe. Potreba, to je navika, požuda, potreba? Sve je to dogovor, samo ne ono što će on biti za narednih x godina. Kada kurve, govornici i "veliki" ljudi koji se "dogovaraju", jednostavno nestanu jednom za uv(j)ek. Čovek koji je odrastao u podrumu možda je slep, ali je u svojim vizijama opet "možda" video svetlo. Rođeni smo da gledamo i svetlo i tamu. Ako nam ipak neko zakine svetlo, mi ćemo je se sećati, ili ako ga nikada nismo videli - zamišljaćemo je. Isto kao što svako od nas zamišlja slobodu. Svako od nas "savremenika". Slobodu koju nikada nismo videli. Isto tako nas je opisao taj mit, koji su nam razne mesije preprichale kao da je bajka. Onako "ljudski"... Za istim stolom u kafani. Ožvalavili su za tim astalima u "govorancijama". U istom vremenu "našem". A zatim nestali. Nafatirani i neuprljani. Nevini. Mitovi baš o njima govore. Govore o dugom vremenu zmija i njinih jezika, osmeha, bezličja i njihovih raznoraznih formi. Svaki Narod ima taj mit. Svaki Narod im je predvideo kraja.

23:47, 16/7/2008 Poslao letac

kurve tako posteno odradjuju

00:12, 17/7/2008 Poslao Lazy

I tako poshteno vladaju...