Miladin Žarić - Veliki Srbin

    Bio je petak... Ili subota. Možda je bila i nedelja. Siguran sam da je bio neki dan. Po omorini sam ga pozn'o. Taj dan. Jebešga... Znam tačno da sam pazario uređaj za klimu u sobi dan pre njega... Ili neki drugi dan iza tog dana. Uzo sam onu Smasunguvu... Onu što su je metli da je snižena za 20.000 dinara... Il' je bila jeftinija.
    Ne radi nam bojler od tog dana. Jebavaju nam struju u selu svak' dan. Dođe na po sata, pa je nema pet šes' minuta.Crko nam prvo frižider, baš neki dan posle zamrzivača, pa ondak i bojler. A treb' noge da perem... Žena isto osetila da treb' da i' perem. Ugrejala mi lavor vode da imam da perem i kupila mi cigara da mogu da popušim. Ja stigo s neke vizite, pa mi baš prijalo da imam da metem noge u lavor i da i' perem. Opusti se čovek u njemu, zaboravi na brige i razmisli o svemu... Onako na tenane. A baš mi glava teška, ko kod teleta; pogodila me "situacija" pa mi od njene teške ruke otekla glava još pre dva'es godina. Dabome. Nikako da izađem iz dezorjentacije, nego samo begam u lad kad mi' vrućina. Pokojni deda mi ostavio oraj u bašči, pa tamo odnesem lavor da pod njim u ladu perem noge i pušim.
    Preksinoć, ili naksinoć... Jebem li ga... Zaspim ja dok sam prao noge, a kamen za struganje peta mi osto u džepu od košulje. Sanjao sam da se zapiram nareci, u svom rodnom kraju. Valjda mi se guzica ojela, pa sam jeišibao žežom, i ondak je spustio u kamenite, ladne brzake. Da l' je bilo jutro il' veče, to je nebitno, znam samo da su pastrmke plakale. Kamenjari, planinska reka, uplakane pastrmke, kamen za struganje peta... Sve su to delovi moga sna, tog što mi oči otvorio! Ojedena guzica je tu odigrala bitnu ulogu, ali bez lavora, ona bi bila u senci brzaka. Verovatno sam se cimao u snu... Mislim u lavoru. A reka brzaaa... Tamo preko neki klinac peca, a meni virovi širokog rodnog kraja, zanose mošnice niz kamenje, klenovi sa šnjima igradu vaterpola... Idemo svi zajedno, duž brzake i krajolike - niz kamene okuke, uz pendžere i oluke, gore do neba, nepreglednog rodnog kraja mi... Nozdrve mi pune ikre. Valjda sam tresno sotog neba i zaronio u brzak. Bambrkovi mi se navatali na usta. Duvo sam mehurove, pa mi ispala ciraga u lavor. Opekla me međ malim i onim pored tog, pa sam se probudio u lavoru.
    Taman je svanulo,  i ja se ukazah sred moje baštice. Ko u proleće. rascveto mi se bagrem, jorgovan i nožni palac. Zamiriso mi božur, tamjan i ispod pazuha. Zarumeno mi se obraz, jabuka mi zajapurena a prase vruće i pečeno. U lavoru pikavac, deset karfiola se kuva a misao mi kreće na dupe. Kao budilnik. Trenutak ko topao brat, curi mi niz grudi, ladovinom i orasima povabljen, žuri ka vodi, brzacima i slikama rodnog kraja. A ćuti... Stero materi, valjda štogod ne sluti, ko sova, kos, baba vida ili neka treća. Prođe mi kroz kesu, a kesa mi zadrhti, pa flisne na koleno, ko kod teleta, veliko i široko. Gazdačko koleno ono... Ono, ono... Gazdačko, od sveg srca, nabijeno u ojedeni trenutak, što se survo dole međ kamenje, koprive, neizmrešćene bodorke i ižvakane pa pljunute žvake, da se zagrlidu i predu lavorom. Lavorom što mi je širok i velik, pa su sve zvezde i mesecovi u njemu. Naveče.