Aleksandar Dickov - Stihovi bez rime

24/1/2008

Rasprodaja od 10 do 25 posto

Napomena: ovaj deo koji je kucan manjim fontom je deo napisan jučer, danaske mi nekoliko redova pobegoše iz tastature, pa sam ih metuo u veći font, baš ispod dela sa manjim fontom.

Šetao sam kaljavim novosadskim bulevarom, prepunim ludaka koji su mi sekli pogled i razvlačili ga na sve strane po prljavoj ulici. Cigareta mi se zalepila za usnu. Cimnuo sam je, skinuo sa filtera parče svoje drombulje i polizao jezikom krv. Neki tip koji je sedeo u blatu, rekao mi je da će mi bog pomoći ako mu dam dinar. Dao sam mu dvadeset dinara i oprezno nastavio da gacam po blatu, očekivajući dvadeset naoštrenih bogova iza prvok ćoška, spremnih da mi pomognu. Jedna gospođa je vrisnula ugledavši me na pešačkom prelazu, nakojem sam čekao da se upali zeleni čovečuljak. Izvadila je maramicu iz torbe i pričajući o razbijenim ustima. Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i uprljao njenu maramicu krvlju. Bilo mi je truba da joj vratim maramicu umazanu krvlju, pa sam je tutnuo u džep. Gledao sam ludake preko puta koji su čekali da se upali zeleni čovečuljak iznad moje glave. Iznad njihove glave se baš pojavio jedan takav. "Mali zeleni kuronja..." na zaprepašćenje gospođe,  primetih kako su klinci ogrebali malo crne farbe sa semafora, tako da od njega napraviše potentnog čovečuljka. Neki ludak od preko je pljunuo šlajmaru u blato, dok smo se mimoilazili u blatu išpartanom na štrafte. Učinilo mi se da je šlajmara dva puta napravila žabicu. Nisam se ni malo čudio razdraganoj šlajmari. Rešio sam da ne razmišljam mnogo o njoj. Ludaci su nailazili u sve većem i većem broju, njihov pribor za sečenje mojih pogleda je bio nemilosrdan. Bilo mi je neprijatno. Razmišljao sam o tim ludacima, gledajući im nameštena lica, obojene ruke i skrivenu golotinju. Niko od njih nije obraćao pažnju na mene, ali ipak sam imao utisak da stojim na centru igrališta ogromnog stadiona, prepunog ludaka koji ne skidaju pogled s mene. Najzad sam ukapirao da je ceo bulevar oblepljen plakatima nekih ludaka, sa odštampanim licima, odelom i malo teksta. Odmah sam odlučio da ne pridajem pažnju toj čudnoj pojavi na blatnjavom bulevaru. Ni ludaci nisu obraćali pažnju na plakate.

    Veliki izlozi na trgu, isprskani blatom i izlepljeni dvocifrenim brojevima sa porukama o sniženju, nekoliko stubova sa uličnom rasvetom i ludaci koji gacaju kroz moj blatnjavi pogled, lagano su crtali Novi Sad. Nekako je sve bilo nabacano i drečavo za to oblačno popodne, pa je kiša malo razredila boje i učinila tu lakrdiju malo pristojnijom. Palio sam cigaretu pored nekog ludaka, koji je davio harmoniku i pevao pesmu o nekom tipu, koji se vraćao iz kafane u kasne sate, razočaran u ljubav i nekorektan stav ljudi prema njemu, sa kojima je činio nekih petnaestak hiljada stanovnika u nekom mestu. Odlučio sam da što pre odgacam blatom za tišinom. Tišina mi je prišla na nekih stotinjak metara dalje i uvela me u neku kafanu prepunu ludaka. Seo sam za jedini prazan sto u toj rupi i naručio pivo. Pogledao sam malo oko sebe i primetio da je moj ulazak u priču o kafani prepunoj ludacima ostao neprimećen. To me je radovalo. Neki ludak sa natpisom "predrag" na svom fijakerskom sakou mi je doneo svetlo točeno rekavši da izvolim. Stavio je račun ispod pepeljare i otišao za šank da bude ludak u šanku. Delovao je mnogo opasnije od natpisa na fijakerskom sakou. Zapalio sam cigaretu i popio gutljaj iz krigle i konačno sprao krv iz drombulje koja mi je curila po zubima. Prekoputa mene, sedeo je neki ludak sa velikim otrambašenim brkovima. Nosio je majicu sa likom jednog od onih ludaka odštampanih na plakatima. Razmišljao sam da li je pazario majicu na sniženju ili ne. Nisam ga previše analizirao, jer je delovao zajebano. Pažnju mi je privukla muva, koja je na moj sto da ga usere. Šta radi muva na mom stolu, u kafani prepunoj ludaka i to u januaru? Znam da sere, ali ipak joj nije vreme... Našao sam da je ta muva jako zanimljiva tema za razmišljanje, ali ipak prestadoh o njoj da razmišljem, jer baš ulazio u kafanu neki pijani ludak. Bez reči je oterao muvu sa mog stola i seo za stolicu naspram mene. Mahnuo je dragom fijakeristi izustivši reč "loza". Ludak u šanku mu je doneo lozu i tutnuo račun ispod moje pepeljare. Pijani ludak je eksirao lozu, obrisao svoja vlažna usta, pokupio dva računa ispod pepeljare i odteturao se kroz kroz blatnjavu kafanu do šanka. Tamo je platio onom ludaku račune i izašao napolje iz kafane. Ja sam zapalio novu cigaretu, povukao gutljaj iz krigle i razmišljao o ludaku koji voli da pije, i ima običaj da plaća strancima pića po blatnjavim kafanama. Muva se vratila za moj sto i nastavila da stvara svoje umetničko delo.

    Kada sam izašao iz kafane već je pao mrak. Razmišljao sam o obdanici, zakopčavajući dugmad moje ofucane vijetnamke. Mesec je ličio na isečen nokat sa nožnog palca. Gledao sam ga svojim očima umazanim blatom i pitao se koliko traje januarski dan u Danskoj. Negde sam čuo da je tamo obdanica i po dvadeset sati, pa je njihovim poljoprivrednicima mnogo lakše da teraju svoje traktore po njivama koje su toliko dugo obasjane suncem. Gledao sam gomile danskih paora kako oru, tanjiraju i konskildiraju mesec u obliku odsečenog nožnog nokta, koji će ubrzo postati zelen, kada niknu na njemu prolećne biljne kulture. Iz zamišljenosti me je trgao neki ludak, koji je izlazivši iz kafane očešao moje levo rame. Okrenuo sam se i video da je to onaj sa majicom, na kojoj je odštampan onaj lik sa plakata. Pošto je bio prilično lud, pomerio sam se u stranu i spustio pogled. Brkati ludak je otišao, a ja sam oborenim pogledom primetio svoje blatnjave cipele, sa odlepljenim đonom, koji je godinama šlajfovao po novosadkim blatnjavim bulevarima i trgovima. Setio sam se da sam krenuo u ovaj januarski dan u stvari da bih kupio nove cipele. Odredio sam da se taj nesvakogodišnji čin kupovine novih cipela desi baš u januaru, zbog toga što u tom mesecu prodavci na svoje izloge lepe dvocifrene brojeve, pored kojih obavezno stoji znak "%", a ispod prigodna poruka o sniženju. Začudio sam se, kako to da sam se tek izlazeći iz kafane setio kupovine, zbog koje sam izašao na ulice pune ludaka, a ne ranije, prolazeći pokraj svih tih prljavih izloga. Sa moje desne strane nailazio la je reka. Uskočio sam se u reku ludaka i pustio da me nosi ka mojim novim cipelama. Isprva, rečna struja je bila blaga, i ja sam lagano klizio Zmaj Jovinom, gledajući kako umazani izlozi sa nalepljenim natpisima prolaze kraj mene, čitajući njihove jednostavne, ali veoma domišljate poruke i analizirajući cipele-eksponate i eksponate ludake.
- SNIŽENJE *** (pahuljice u nekim drečavim bojama) ČAK DO 50% (nekoliko jelki i dedamrazova nabacanih u ćošak): Cipele u špic sa ogromnim đonovima, nekoliko dubokih čizama i jedna lutka obučena u ludaka.
- SALE, SALE, SALE (neka nebulozna poruka, urađena širokom selotejp trakom): Kroz izlog se videla prazna bela prostorija, sa nekim tipom u ludačkoj košulji koji je džogirao pločice. Pretpostavio sam da je to bio ludak po imenu Sale.
Reka ludaka je počela da me baca levo - desno, očigledno naišavši na neke prepreke u svojoj dubini, koje su stvarale virove i ubrzanu vodenu struju, otežavajući mi informisanje o tome gde su moje nove cipele. Pokušavao sam da se skoncentrišem..
- RASprSAmoŽEkstrODLOŽdoMOJjeNAJvoljan (blato i staklo):ludaci, sisata devojka bez lica, pas lutalica u obliku igračke, gospodin zavezan kravatom za tezgu, neke četvrtaste cipele, mala žuta patkica na naduvavanje, i cifre koje se sabiraju i oduzimaju, dele se i množe ko pacovi po izlozima.
    Najednom je rečna struja stala, kao kad bi neki ludak u punoj brzini u mestu zaustavio automobil, a ja sam izleteo iz svega toga u neki haustor i dočekao se na svoje istročene cipele, koje su propale u blato. Reka je nestala, poput prljave vode iz ogromne kade javnog kupatila, u kojoj je neki ludak zaronio i povukao čep odvoda, koji je u sebe usisao sve sem mulja i prljavštine Novog Sada. Moja vijetnamka je bila malo mokra zbog kiše, koja je postepeno kapljala većim brojem kapljica. Nisam znao da li da se čudim, ili da pokušam sebi da objasnim reku ludaka, u kojoj sam se malopre provozao Zmaj Jovinom. Neko vreme sam se dvoumio između čuđenja i objašnjenja, da bih na kraju naglo odmahnuo rukom, okrenuvši se da proverim koliko su jeftini sniženi izlozi u haustoru.
* Neko je ispred mene vrisnuo, a ja sam se sledio.
* Usledila je kratka zamrznuta pauza, u kojoj smo "neko" i ja, zamrznuti zurili jedno u drugo.
- Ja, ovaj... - izustih, počešavši obrvu.
- Jao izvini, ja se zagledala pa si me trgao... Gledam ovaj, mislim idem k'o muva... - reče zbunjeni "Neko" obučen u belo, držeći beli kišobran i spuštajući belu jaknicu preko svog predivnog, čistog dupeta, koji je plakao za blatom na mojim rukama.
    Nisam stigao ništa da prozborim, jer se "Neko" stidljivo nasmejao (hi,hi..) i odšetao iz haustora zajedno s tim njegovim čistim dupetom, koje je usput izrazilo negodovanje što nije umazano blatom. Moj blaženi pogled je zagolicao dupe, pa ga je "Neko" počešao i nestao među ludacima. Okrenuo sam se i ugledao izlog sa natpisom - SNIŽENJE DO 70% - UZ SVAKE KUPLJENE CIPELE DOBIJATE NA POKLON ČARAPE PO IZBORU!!!