Aleksandar Dickov - Stihovi bez rime

10/5/2008

The Damned - Novi Sad 9. Maj 2008.

Svirali juche Damnedi u Novom Sadu. Ja kao otishao sa izgovorom da tju da ih fotografishem, samo da bih se ozhderao i pocepao bubne opne. Usput sam okinuo 135 snimaka, da imam opravdanje.

The band: 

Captain Sensible - Guitar

Dave Vanian - Voice

Neko iz mase je primetio da Dave ima veliki palamar, ja nisam primetio nista. Ja sam bio pijan.

 Pinch - vetranjacha

Stu West - Tetovazhe i bass

Monty Oxymoron - Likchina :D

Znachi, koshtam jeftino i slikam po koncertima :D

4/5/2008

3. mart 2008.

Teška mi je glava za okretanje
Suprotno od ozvučene bine
Ruke su mi teške od pišanja
Otresao sam krvotoke u potoke
Misli su mi teške za subotu
Spakovanu u izgubljene kufere

Kaže da je dobro stigla
Nemam ništa protiv
Priča mi o proleću u stihu
Ne znam šta ja imam s tim
Peva mi pesmu ljubavnu
Kad sam težak nemam sluha

Zapara se pari s preponama
Miriše mediteransko-balkanski
Slavujska beseda o govornicima
Po lepljivim ižvakanim trgovima
Nacionalna svest na modlici
Na banderama drveću i upaljačima

Pita me jesam li našao parizer
Ja se pitam jesam li ga
Govori o pridržavanju
Pridržao sam ga i ja
Zaboravlja na dozvoljenu minutažu
To je tehnički nokaut

Kapljica se sliva niz butinu
Slalom kroz maljave padine
Aplauz za bijatlonca teških nogu
Maskiranog u svečano odelo
Tri lepo izgrickana nokta
Na debelim prstima ispod zastavica

Menstruacija joj je redovna
Gledam krvave gaće
Tačku "G" još uvek nije našla
Surfujem tunelima kanalizacije
Primećuje da je pomalo svrbi
Izvlačim gaće iz dupeta

Teške reči na jeftinoj hartiji
Jebači izvođači jahači krojači
Teško sečivo na lakom doručku
Kolut napred preko mlakog potoka
Tvrda stolica za subotu popodne
Novinska hartija umesto toalet papira

Šminku je zaboravila na stolu
Zaboravio sam sto i stolice
Ne zna da li je isključila šporet
Skuvaću mi jaja i viršle
Da li je pustila vodu?
Moje vodi ljubav s njenim

Šapuće nežno u mikrofon
Drži ga sa tri prsta
Karijesi mikrofonija i nokti
Bandere transformatori i zahodi
Crkveni hor otpozdravlja
Zastavama na slomljenim kopljima

Ruke su mi teške
Tri prsta su mi teška
Dupe mi je teško
Pogled mi je težak
Čizme su mi teške
Misli su mi teške

Triput ura za njenu menstruaciju
Triput kucni za njenu stolicu
Triput u obraz za njen "obraz"
Tri koraka natrag za jedan napred
Jedared dvared trired
Treći put to je pravi put

Mnogo mi je težak iskorak
Čini mi se da sam zgazio govno

22/4/2008

U pauzi...

...do sledećih lepih stihova, podsetimo se ranijih nezgrapnih radova stidljivog lejzija. Nije manjkavost inspiracije, nego prelazni period. Došlo je vreme da se dešavaju neke nove stvari. Lepe stvari. Za to treba vremena. Vremenom se oznoje noge na primer, to je lepo.

Posvećeno velikom prijatelju, čoveku koji je uvek putovao a nikada putnik nije bio.
Kako je govorio...
"Ako se ti i ja, i ostatak sveta, na kraju ipak složimo da postoji početak, onda ćemo ovo sada, ono onomad i ono što će biti, ubiti najobičnijom glupavom prostom rečenicom, a nešto ovako veliko, veće je od znakova, zvukova i nas prostih ljudi, koji još samo za kraj znamo. Suviše je, prijatelju, jedna takva rečenica prosta za "ovo sada", te možemo samo da dokažemo koliko smo mali govoreći o nekim počecima ili završecima. Mi smo samo ljudi, mada retko kad to sebi priznajemo... Verovatno je to i razlog zbog kojeg nikada ni nećemo poleteti i postati deo svega toga."

Ne sećam se kada smo se prvi put videli
Verovatno zato što se znamo još iz prošlih života
Ne sećam se njegovog imena
Jer smo se poznavali još u iskonskom začetku
Kao svetlost muzika i miris
Sveopisiv i nedorečen je
Kao vreme i njegova godišnja doba
Promenjiv je u svojim jedinstvenim obrisima
Različit od sećanja
Identičan sa uspomenama
Vatra je u njemu rasplamsala želju za putem,
Voda mu je oprala krvave rane, poklone krajputaša,
Zemlja mu je podarila put,
A Vetar mu šapnuo pesmu o slobodi.
Sećam se svih njegovih reči,
Jer nikada uzalud govorio nije:

"Prijatelju, ti nisi putnik
Put je život tvoj
Zato nemoj da putuješ
Ne putuj, neg' živi
Rađaj se i umiri
'mesto da sediš na peronima
i čekaš sledeće vozove
da te vraćaju uvek natrag."
Dolazio je naglo i nenajavljeno
Klimnuo bi glavom umesto pozdrava
Blago nasmejan poput sećanja starca na detinjstvo
Umesto stiska ruke
Govorio je uvek tiho i zamišljeno
Puštajući da govor glasno odjekuje, dugo, dugo
I taman kad bih se zamislio nad ehom
On bi nestao, ostavljajući za sobom samo trag na putu:
"Kada bih znao da ti kažem,
Gde nas ovaj put koji živimo vodi,
Ja ne bih bio ovde s tobom
I sa ovom kišom, oblakom, gromom i blatom.
Jedino što mogu da ti kažem,
Je da u noći pogledaš mesec,
A po danu da vidiš sunce,
Pa da sam odabereš svoj put od onih koje ti oni pokazuju."
Zatim opet senka njegova,
Što je već tamo daleko i zamiče iza brda,
Ostavlja me da putujem
I radujem se našem sledećem susretu.
A prođe ponekad i mnogo leta,
Gorki putevi, slana mora i ambisi,
Dok nam se ne ukrste lenije
I prestanu oluje da šibaju, gromovi da tuku...

"Jedino ćeš posle oluje i "slote" pravi put naći,
Kada se razvedri i ukaže ti se kao proviđenje kakvo.
Ne budi tužan prijatelju, i kada ti suze krenu,
Sutra ćeš već leteti k'o ptica i pevaćeš...
Pevaćeš kad naiđeš odjednom,
Na sebe kako svojim putem hodiš,
I zaboravićeš da tražiš pravi put,
Jer će te on voditi još dalje, do početka."

Aleksandar D. D, kao  sapište.

Reci mi prijatelju, gde to putuješ

Bez izraza na licu, nacrtanim olovkom

Obojenog u sivo, valjkastom mustrom

Inznad tačke, koju je osrala muva.

18/4/2008

Another Flower On The Road

Flower Tera Biciklejšn!

Flower Tera Biciklejšn!

Hej Flower!

Daj Mi Jedan Krug!

*tam-tam... tam-pam-pam  TAMB-BAMB: uuuuuuuuuuuuuu!

Neću Blogeru!

Nisi Dobar Drug!

Mnogo zajeban flower. Umalo da me zgazi malopre kad sam išao u klonjaru. Voli da nas gazi, šta ćeš...

17/4/2008

15. Aprila

15/4/2008

Miris 15. Aprila

Prigodna pesma za melanKolične kitice što slиjede:

Izlazak sunca iza kafilerije
Kantica crva za pecaroše
Škripa točkova neznanog jebača
Buket za ženu i ćerku

Pomijara ispod ulja na platnu
Pauk uči da pliva leđno
Neižvakana žila šunke
Podrigivanje zaklano špajzom

Podmazano grlo užeglim sapunom
Parče bajatoga 'leba
Razbijena tegla uskisle turšije
Solju nagriženo čelo

Šoljom utisnuta želja
Izvorom oprana daska
Zidovi našpricani malterom
Parfemom ojedene prepone

Potočarski kamen u bubregu
Branom odsečena bujica
Zubima ozidan jezik
Tišina što smrdi sa močvarom

Samoća za društvo u troje
Stolnjak umazan kečapom
Zaneseni virtouz na lusteru
Zalogajem sputana želja

Požuteo živac na kažiprstu
Popucale žile na grudima
Misao žonglira na rđavoj žici

Konačni humor leti na jug

2/4/2008

Aprilsko sunce - Ili bar želja za njim

25/3/2008

28. MART - unatoč raspoloženju nezdravom

9/3/2008

9. mart

7/3/2008

Vesti

Škripa želea u plućima
Grickanje nikotinskih noktiju
Ritam za zavijački hor
Bina tercira kerovima
Intermezzo pred dnevnik 2
Masiranje atrofiranog tkiva
Razvijanje vijuga očima
Novinarski fotografisan Akt
Mlohavi želudačni ples
Najava jednostavnim rečima
Loše svetlo za portret
Spaljeni delovi tela
"Iskrena" vatra hladnim noćima
Tavanica okovana nebom
Sijalica u lošem tripu
Prsti zaigrani s pikavcima
Izgurblano grlo solju
Nemi dokumentarni film
Mašta u perjanim oblacima
Budućnost osunčana solarijumom
Valutom izvagan minut
Radni ćoškovi prosjacima
Moral siluje užvakanu kurvu
Zaštita u odbrani rada
Glavice "klanjaju" u plastenicima
Britva obrisana o kecelju
Usta umazana karminom
Pušenje na javnim mestima
Prevelik zalogaj suvog leba
Sistematizacija penetracije ideje
Osmeh izrešetan karijesima
Trenutak za počasni plotun
Uplašeni etar pod jorganom
Starci otpozdravljaju šeširima
Putovanja kroz katakombe
Našminkana okupana istorija
Pazuh obrastao mirisima
Golubovi bez padobrana
Spomen ploča sećanjima
Zastave sa raširenim krilima
Kotrljanje po zarobljenoj travi
Proštepana globalna mreža
Bunar zatrpan mislima
Oblak piša po suncu
Vodostaj u naglom porastu
Na pravim ste talasima
Krikom pokidana muzika
Zgažene neposlušne note
Ulica naranjena kricima
Između staničnih čučavaca
Dupe obrisano novinama
Na putu ka čistim mislima

21/2/2008

Intermezzo - Izmedju padova cena

IZLAZ...

...je reč kojom možemo nazvati ulaz, onda, kada napolje izadje suviše ludaka, koji svojim četkama i uvrnutim bojama, žele da ti našaraju svoje lažno nebo, u obliku ludila koje je previše čamilo zaključano, pojelo i zadnju svoju kreativnu ideju, te očajnički želi da kreira, makar jedino čega se još seća: haos.

- Lazy

21/2/2008

Snizeno do 80 posto

11/2/2008

Snizeno do 75 posto

Peti Slog

    Kiša mi je ispirala nikotin iz očiju dok sam izlazio iz paba. Zažmurio sam i podigao glavu prema kiši, razmišljajući gde da se zaputim. Na trgu mladenaca je neki tip ležao u blatu, pored gomile ludaka koji su stajali u redu, ne bi li dobili nešto što se tamo delilo. Zagacao sam u tom pravcu bez ikakvog cilja, da presečem samom sebi put prema monotoniji, ili samo da se pokrenem. Slušao sam ritam gacanja, kako se lagano, ispod mojih teških cipela meša sa za žagorom ludaka, koji su tripovali da su živina, pa su kopkali nogama blato, haotično hodajući u svim pravcima, tražeći svoju izgubljenu rupu koja treba da ih odvede do smisla. Zamislio sam jedan ogroman kavez pobijen šipovima u živo blato, iznad koga je neki tip sa cigaretom u ustima dogorelom do filtera, malo iznad bodljikave žice, slikao sunce i plavo nebo. Zadubljen u misli, prošao sam kroz uzak otvor kaveza i uleteo u živo blato. Napušeni slikar je istog trenutka nslikao velike, teške rešetke na ulaz, dajući mi do znanja da nema napolje. U blatu do guše, gledao sam ludake koji su se ludački batrgali zajedno sa mnom, bezuspešno pokušavajući da se pomere napred. Pokušavao sam da shvatim smisao jednog takvog ludila. Analizirao sam ludake zakopane do guše, dubinu blata, rešetke koje su u kružnom obliku igrale kolo oko nas i umetničko delo onog tipa sa cigaretom u ustima. Najveću pažnju mi je otimao tip koji je oslikavao nebo. Par metara od sunca, na modro plavom nebu, naslikao je jato divljih pataka koje je letelo u pravcu severa. Revoltiran tim njegovim potezom, onako nervozan i zakopan do guše, uzviknuo sam:
    "To je kič! Ti izvrćeš stvarnost. Nije kič, to je zločin! Namećeš nam svoje nebo, pokušavajući da nam skreneš pažnju od ovog blata, u koje si nas uslikao. Naslikaj i palmu pomaženu sutonom, mamu ti jebem..."
    "Ćuti i plivaj. Samo ćuti i plivaj..." rekao je ludak, koji je pored mene bauljao po živom blatu.
    Gledao sam ga kako maše rukama kroz to blato, pokušavajući da izdigne svoju zadnjicu do površine. Imao je neki čudan, blaženi osmeh i lagano je u leptir stilu razgrtao blato, izdižući glavu visoko gore, zatvarajući svoje oči... Najedared, osetio sam neko tarlahanje blata, koje mi je prijatno masiralo tabane, zatim stomačnu duplju, tarlahajući sve jače, penjući se lagano duž mojih bradavica prema površini. Iznenađen, posmatrao sam površinu živog blata kako podrhtava...

    Neko me je trgao za rukav i bacio na trg mladenaca među ludake. Bio je to onaj tip koji je maločas ležao u blatu. Imao je širok, kaljav osmeh i uprt prst visoko prema nebu iznad nas. Gledao sam taj njegov prst pitajući se kakve veze imam ja sa njim, primetivši perifernim vidom neko nesvakidašnje dešavanje na noćnom novosadskom nebu. Bezbroj kometa u svim mogućim bojama se zaputilo prema njemu, ostavljajući za sobom tragove spektra, koji su se mešali međusobno u sve moguće boje. Kada bi neka od njih došla do najviše tačke, eksplodirala bi poput one suze u pabu, koja je lupila o šank i svojom detonacijom pomerila čitavo okruženje u jedan drugi svet. Skoro kao ta suza... Nebo se pretvorilo u neku čudnu predstavu, koja je trajala skoro čitav minut. Gomila dima, svetlosti u bojama i ludačkih pogleda pomešanih u neprijatno okruženje oko mene. Otrgao sam se od blatnjave ruke koja me je povukla i pogledao oko sebe. U centru trga mladenaca bile su nameštene dve velike tezge, oblepljene onim ludačkim plakatima koji su pokušali da me zbune na bulevaru. Za tezgama su bili ludaci, koji su našminkanim osmesima i suviše oštrim pogledima, delili neke poklone živini iznenađenoj vatrometom. Blato je letelo na sve strane, prskajući po naštampanim facama s plakata. Ludaci su padali u blato, ludaci su gazili po ludilu koje je pokušavalo da ustane iz blata... Ludaci su se pomešali u ludilo, zajedno sa tezgom, osmehom ubrljanih plakata i nebom koje nije ličilo na sebe. Oblio me je hladan znoj zajedno sa sećenjem, koje mi je govorilo da sam previše popio a da nisam išao da pišam. Uspeli su da mi uvale neke papire, pre nego što sam uspeo da se izmigoljim iza prvog ugla.

    Posmatrao sam kako mlaz mokraće pravi rupu u blatu između mojih nogu. Želeo sam da vidim...
(momenat kada su me oterali od mašine za kucanje, do teftera za pisanje...)

    Gledao sam kako mlaz mokraće izdubljuje rupu, u blatu između mojih nogu, proizvodeći prijatan zvuk za moje uši i neopisiv osećaj za moje telo. Osećaj me je asocirao na mladost, ukrštenu sa jednom mladom devojkom i naš prvi burek u pekari "Srbijanka". Strahovito sam se napinjao ne bi li pojačao snagu mlaza i razbucao što više blata iz tog prljavog prolaza, sabijenog prenadograđenim zgradama u mulj. Trudio sam se da pišam u isto mesto, želeći da izdubim dovoljno duboku rupu, u kojoj ću ugledati nešto drukčije od blata: prelepu betončinu upljuvanu žvakama prostitutki, koje su se nekada tako lepo lepile za moje đonove, rastezajući se za mnom po novosadskim ulicama obeleženim otiscima mojih cipela, iza kojih su devojčice igrale lastiž; tursku kaldrmu u svom prepoznatljivom mozaiku, povađenu i stavljenu na gomilu, koja čeka da se konačno uvede prva autobuska međugradska linija; livadu, na kojoj ovce bleje bez zvončića zavezanih oko vrata - ili svoju facu, ubrljanu gradom i željnu umivanja.
    Zvuk mlaza koji je penetrirao baricu me je usisao sa sobom. Zaronio sam sa njim i našao se u nekoj starinski sređenoj sobi.  Dva kreveta pored bratskih zidova, jedan regal, ulazna vrata i astal na sredini sobe. Milje... Bilo ga je na sve strane. Zidove su krasili Milerovi gobleni, tekstura od vlage koja je mirisala na amonijak, i velike pukotine iz kojih je curio pesak. Sedeo sam na krevetu naspram vrata, gledajući zbunjeno sobu u kjoj sam proveo veći deo svog detinjstva, čudeći se kako je moguće da se baš ništa u njoj nije promenilo za toliko godina. Desno od mene, u centru velikog regala, bio je stari ruski televizor, na kojem je nekim čudom baš tada išla repriza najvećeg boks meča, kojeg sam gledao kao klinac, u kojem je boksovao "naš" bokser, protiv "njihovog" boksera, za titulu prvaka sveta. U toku je bila jedanaesta runda.
    "Cela Podbara i Salajka, plivaju na govnima..." reče neki suviše poznat glas.
    "Ova kuća svake godine propadne u mulj za par santimetara. Ispod su hodnici... Veliki katakomba-hodnici, stari par stotina godina, ko će ih znati... Nji' je valjda još Marija Terezija iskopala da se sakrije od ovog grada, a sad su ti 'odnici puni gradskih fekalija i bljuvotina." okrenuo sam se levo i ugledao svoju babu. Bila je mlađa za nekih 20-25 godina, ali nije bilo sumnje da je to ona. Pukotine iznad njene glave su se širile.
    Ovaj sadašnji Novi Sad, on je samo pustio sva svoja govna u te tunele, napunio ih do "vrčka", i sada samo čekamo da Velikog seronju prođe zatvor, pa da zajedno sa tim tovarom blaga, odemo da vidimo 'di se to marija sakrila..." jedno parče maltera sa plafona se odronilo i palo na astal, baš pored palačinaka sa cimetom, babinog specijaliteta kojeg sam prezirao u svojoj mladosti.
    "Eto, jesam rekla! Još malo pa ćemo svi mi tako da otpadnemo i odemo u maminu!" govorila je baba, praćena zvukom laganog pišanja u vodu, koji se lagano uvlačio kroz zatvorena vrata sobe, dajući celoj toj sceni jednu svečanu notu. Pogledao sam u pravcu te melofije, setivši se da iza tih vrata postoji hodnik iz kojek se ulazi između ostalog i u toalet.
    "To "dedili" šoroboćka." primetila je baba.
    Usledio je zvuk vodokotlića, koji je proširio sve pukotine u sobi, zatim topot teških koraka koji su se poput ogromnog malja, valjali do ulaznih vrata u sobu. Dedili je odvrnuo kvaku na vratima i snažno zakoračio u sobu. Imao je donji deo svetlo plave pižame, vezan belom trakom na mašnu oko struka, karirane papuče, veliki stomak prosviran sa dva metka nešto ispod pipka i široki, pobednički osmeh koji mi je uvek ulivao snagu kad zaribam. Češao je svoje maljave grudi na kojima je bila tetovaža klikćućeg, crnog orla i pušio je najjeftiniju pljugu zvanu "super filter".
    "Koja je runda šinko?!" uzviknuo je primičući se svojoj velikoj, debeloj fotelji, u kojoj je obožavao da prebaci nogu preko naslona zaruke i gleda stari ruski televizor.
    "Dvanaesta runda deda." rekao sam istim glasom kao pre dvadeset i kusur godina.
    "Imamo svetskog prvaka." prozborio je nekim, odmerenim tonom,  ali ipak toliko jakim, da smo i ja i baba prestali da obraćamo pažnju na sav taj malter koji je padao po nama. Više nije bio bitan malter... Duboko zadubljen, dedika se približio televizoru, na čijem ekranu su se dva boksera udarala zadnjim atomima snage, uzdahnuo je i glasno podrignuo, pre nego što se okrenuo prema meni i šapnuo:
    "Sad će da padne... Ali pssssst! Nemoj nikom da kažeš.... Pssssssssssst!"

30/1/2008

Rasprodaja od 40 do 65 posto

Četvrti slog    

     Držeći kesu sa cipelama gacao sam ka izlazu iz pasaža, nabijenog prodavnicama cipela, u kojima ludaci tumaraju u potrazi za svojim brojem, a prodavci pokušavaju u tome da ih spreče. Zamislio sam se šljapkajući blatom, opijen ritmom svojih koraka i lupkanjem kiše po mojoj jakni... Zamišljao sam kako gazim ravnicu u potrazi za horizontom, koji se izgubio negde iza Podbare, Salajke i Rotkvarije; koga su neki ludaci pokušali da ograde visokim zgradama na Limanu, Novom Naselju i bulevarima, a uvde u centru, ovde su ga jednostavno zaboravili, naviknuti na konture koje mogu da se pregaze, sabijene u PVC ambalažu, zadenutu duboko u blato. Miris pečenog kestenja me je vratio u izgaženi grad. Mora da sam se mnogo zamislio, kad nisam primetio da sam već pola Zmaj Jovine prešao. Ispred mene su tri ulična prodavca, pekla kestenje na svojim improvizovanim tezgama. Setio sam se detinjstva, vremena kad me je matori vodio u "centar" na kestenje. Tadašnje požutele ulične pećke dobošare, iz kojih je kuljao dim i užareni svitci, zamenile su plinske boce i parče lima sa izbušenim rupicama. Prijatne prodavce kestenja, koji su nasmejani i rumeni trljali ruke i vrteli žarano kestenje, zamenili su ludaci sa naoštrenim pogledima i iskeženim zubima. Bele kecelje prodavaca su mutirale u maskirne, a nekadašnje stalne mušterije su postale potencijalne žrtve.
"Pošto je kestenje?" upitah, opijen mirisom butana.
"Vidiš da piše na jebenom kartonu cena", reče maskirani ludak.
    Zbunjen reakcijom, mahinalno podigoh ruke, očekujući udarac butan-bocom ili nekom još gorom ludačkom napravom. Spustih pogled ka parčetu kartona i ugledah natpis "80 DIN", kako mučno tinja u plamenu. Ludak je delovao nezainteresovano, pa sam produžio do sledećeg kestenjara. Izgledao je isto kao i onaj nadrkani, samo što je ovaj na svojoj uniformi imao neke vojne oznake. Jednom rukom je žaračem prevrtao kestenje, a drugom je češao kesu. Zaključio sam, onako usput, da mu se kesa sigurno uparila od pećke na plin. Treći prodavac kestenja je imao osmeh na licu i tranzistor oko vrata. Nije bio u maskirnoj uniformi nego u kožnoj jakni, sa izvezenim slovom "Ђ" na reveru. Ludak sa oznakom "Ђ" mi je delovao kao najmekši ludak trojice ludih kestenjara, pa sam odlučio kod njega da pazarim. Munuo sam mu 80 dinara u ruku, a on je u tišini napunio papirnu kesu kestenjem, pevajući ludački refren iz tranzistora i tutnuo mi kestenje klimajući glavom. Rešio sam da odem u neki pab na pivo i kestenje. Setio sam se jednog mesta na drugom kraju ulice. Lagano se zaputio tamo, praćen ludačkim refrenom, o nekom tipu koji je zatekao ženu sa komšijom u svom krevetu, po povratku kući iz treće smene. Tip je radio u livnici.

    Spustio sam se niz nekoliko stepenika u pab. Stepenište je bilo pomalo blatnjavo, ali je pod bio čist. Čitavog dana nisam video nešto slično, pa sam zastao zbunjen gledajući svoje prljave cipele. Šanker je mahnuo rukom da nastavim, te sam se zaputio ka šanku. Okačio sam kesu sa cipelama na mesto u pabu gde se vešaju stvari i seo za barsku stolicu. Osim njega i mene, nikoga nije bilo unutra. Izvadio sam cigaretu, pripalio je i stavio pribor za pušenje ispred sebe. Šanker uzeo najveću kriglu, nasuo svetlo točeno i gurnuo do mene. Iznenađen, pomislio sam da je on neki ludak koji zna da čita misli. Podigao je svoju kriglu, rekao "živeli", te mi nazdravismo u ime ludaka. Iz velikog masnog zvučnika je izašao stari Floyd i krenuo da drombulja na akustičnoj gitari, pesmu o letećim svinjama. Šanker i ja smo ga slušali, praveći se da nismo videli kako izleće iz zvučnika. Povukao sam jako iz krigle, uzeo dim jeftine pljuge i odlutao u mislima, praćen gitarom i nekom čudnom senkom, u isto vreme poželjnom i neprijatnom do granice izdržljivosti; senkom za koju se mozak lepi, a glava ne želi da se okrene u njenom pravcu. Prašnjavi, stari ravničarski put me je vodio ka horizontu, kroz atare umazane žitom, mrtvajama i pripnutim životinjama. Naduvani oblaci su menjali svoje oblike, pričajući mi priču o nikad zgaženim horizontima, sa četkicama i kistovima, iz kojih su izlazile boje koje nikada nisam video, da vode ljubav u dimenziji koja je orgazmom usisala nebo i zemlju. Oblaci su menjali oblike i pripovedali. Pričali su priču o Suncu, koje je ukazavši se, oslikalo svetlo i senku. Pričali su mi o senci dok sam išao ka horizontu prašnjavim putem, kraj koga je neko razapeo dudove željne zagrljaja. Dudove bez senke, koji su mi mahali vetrom da se okrenem i pogledam u suprotnom pravcu. Ja bih samo ubrzao napred. Negde na pola puta do horizonta, primetio sam da je neko naslikao salaš, docrtao mu nekoliko stabala oraha i đeram. Kada sam se približio salašu, zastao sam i dugo razmišljao o toj slici, na kojoj su se iznenada otvorila vrata.
   
    Učinilo mi se kao da sam čuo ulazna vrata paba. Cigareta u pepeljari je dogorela do filtera, a njegov oštar miris mi je šaptao kako se previše često gubim u mislima. Šanker je glancao krigle i klimao glavom novom gostu, koji je uzimao barsku stolicu pored mene i sedao u trenutku kad sam palio sledeću cigaretu. Spustio sam upaljač na kutiju cigareta i oprezno pogledao desno, očekivajući nekog novog, naoštrenog ludaka u tom previše ludom danu za jedan januar. Imala je crn kaput i pušila je isto đubre od pljuge koje sam i ja pušio. Nije delovala naoštreno, pa sam odbacio mogućnost da je bila ludak. Njeno lice je imalo naku neopisivu dubinu, koju nisam mogao da definišem njegovim crtama, već sam imao utisak da je dubina dolazila iznutra. Valjao sam vrhom cigarete pepeo u pepeljari, pitajući se odakle mi je poznat mladež ispod njenog oka. Konobar je nasuo u kriglu veliko crno i gurnuo ga prema njoj. Pogledao sam ga sumnjičavim pogledom, a on mi je namignuo i klimnuo glavom. Devojka je otpila poveći gutljaj, izvadila iz svog kaputa neki notes i crnu olovku. Stari Floyd se vratio u zvučnik, iz kojeg je neko pevao pesmu o uspavanim gradovima.
"Matori, je l' može u istu kriglu? Dokurčilo mi da ih više perem", rekao je šanker uzimajući moju praznu kriglu.
    Klimnuo sam glavom, rekavši mu da napuni i svoju. Gledajući pivo kako se odbija od dna krigle, oslobađajući hiljade sićušnih molekula koji su slikali penu, setio sam se reke, jednog starog drvenog čamca i neke davne jeseni, koja je me je mazila svojom dugom kosom i tiho opisivala obalu Tise. Nisam mogao da se setim, koliko sam tada imao godina, ali sam se setio starog panja na kojem je čučao vodomar, pijanog vesla u mojoj ruci i njene kose u mom krilu. Taj mali ribarski čamac je plovio rekom, koja se pomešala sa plavim nebom, kao da je neko prosuo mastilo po papiru i usisao nebo i vodu u čamac, iza kojeg su mehurići rečne struje ostavili sloj pene, da neko vreme lebdi po nebu. Bili smo zajedno sami na nebu. U jednom trenutku, ona je podigla glavu iz mog krila i pokazala gore ka oblacima, koji  su obukli crne uniforme i naoštrili se protiv plave boje. Shvatio sam da smo previše daleko otišli i borio sam se protiv rečne struje, da se približim makar obali. Bili smo uplašeni ali slobodni. Veslali smo ka obali zajedno, ploveći po našem plavom mastilu, uzbuđeni i penom praćeni. Čekali smo gromove uzbuđeni i uplašeni. Želeli smo da nas nešto udari.
   
    Tresak ulaznih vrata me je spustio za šank. Ugledao sam upaljeni filter moje cigarete i osetio isti onaj oštar miris. Pogledao sam konobara koji je klimao glavom nekome iza mene, da slobodno uđe kaljav . Teški koraci su se približavali šanku. Šanker je dopunio moju kriglu. Devojka je pisala zamišljeno u svoj notes. Tip koji je pre par sati, ušao u kafanu u kojoj sam cirkao pivi, eksirao lozu i platio sve račune, doteturao se do šanka i rekao "Losssa". Nasmejao sam se pokvareno šankeru, zato što nije stigao da ga iznenadi svojom prediktabilnošću. Šanker je nalio poveću dozu loze, ludaku koji ima običaj da plaća tuđe račune po kafanama i rolnuo mu čašu preko šanka. Posmatrao sam čašu kako klizi šankom, ne bi li perifernim vidom bolje video misterioznog pisca do mene, koji je dugim prstima pisao u svoj notes, prstima koji su mi toliko bili poznati, da sam imao osećaj da je neko u mojoj glavi ugasio svetlo. Upalio sam cigaretu i pratio svaki frejm čaše loze, koja je šankom otklizila pored mene, do njenih dugih prstiju koji su pisali priču o njoj. Priču koje se ne sećam, ali mi je toliko poznata... Jedan crni kaput, natopljen januarskom kišom i pokriven crnom, dugom kosom. Jedna tačka ispod oka -  priča mi da se zove mladež i da se možda znamo od ranije. Tanka, obrva što se pravi da je talas, koji čuva smeđe oko i druži se sa nosom -  toboganom na na kome se usne spuštaju. Bez šminke. Frejm u kome se rotira čaša ispunjena lozom, koju pijani ludak uzima u ruku, u trenutku dok njena suza udara o šank, muteći mi iskrivljenu sliku. Neko je pocepao vreme na delove i usporene ih servirao nama gladnima. Pijani ludak je izvrnuo lozu i lupio čašom,  istog momenta kad je njena druga suza ošinula o šank. Pab se zarotirao dok je pisala zadnji stih. Pijani ludak je platio sve što smo popili i teškim koracima se popeo do izlaza. Moja ruka je krenula ka džepu i izvadila maramicu.
"Ne treba da plačeš. Suze su ti previše bistre, za ovaj prljavi, januarski dan." rekoh, mašući tom maramicom.
    Pogledala me je iznenađeno, onim pogledom kojim sam gledao ludake tog dana po Novom Sadu. Gledala me je uplakana neko vreme, a zatim krenula u smeh. Njene suze su se mešale sa njenim smehom, a ja sam držao krvavu maramicu u ruci i divio se tom neverovatnom biću. Šanker je ispustio kriglu koju je glancao, gledajući to uplakano i nasmejano biće, koje nas je dizalo iznad šanka, za kojim je sedela ona. Sama. Uzela je moju maramicu umazanu krvlju i stavila je u džep.
"Vidiš da  je sada već bolje. Ti si uspeo da me nasmeješ." rekla je ustajući.
    Pre nego što je izašla, iscepila je list iz svog notesa, na kojem je bilo nešto napisano lepim ženskim krasnopisom, presavila ga dva puta i stavila ispred mene, gledajući me svojim očima napunjenim suzama, koje su na njenom licu razredile boje smeha i naslikale najlepše biće koje sam ikada video. Nemo sam stajao i gledao tu nestvarnu lepotu dok je izlazila napolje iz paba, ostavljajući šankera i mene skamenjene i zbunjene.
"Brate, da ti dolijem?" rekao je paralisani šanker.
"Dospi i sebi..." rekao sam zbunjeno.
    Uzeo sam smotuljak sa šanka i razmotao ga.

Izgubila sam plamen
Slomljene šibice
Iskrzane kresivom
Ostruganog zubima
Upaljenih od žudnje
Okovane ledom
Grejnim telom bolnih
Vernika plamena

Izgubila sam plamen
Kreatora senke
Zgažene štiklom
Hitrom pobeguljom
Špikovanu tabanom
Zimogrožljive kučke
Spakovane u mrak
Ulične rasvete

    "Kakva luda riba..."  promrsih onako zbunjen, uzimajući punu kriglu od šankera, bacajući mu zaboravljenu papirnu kesu punu pečenih kestenja u ruke.

"Taj rad gari... To je taj rad..." Rekao je zamišljen, ljušteći kestenje.

24/1/2008

Rasprodaja od 25 do 40 posto

Lagano sam ušao u prodavnicu prepunu novih cipela, zastao na izdignutom otiraču za prljave iznošene cipele i zbunjeno gledao dole. Otirač za cipele je bio čist, a čitav pod prodavnice pokriven slojem blata. Ljudi su šljapkali unaokolo, tražeći što više lepote za što manje para, ne mareći za blato. Neko je viknuo "DOBROVEČE!!!"
"Kakav ludak je..." promrmljah uplašen.
"Izvolite, šta to mi imamo za vas!" viknuo je upitnu rečenicu, kao da je odrična.
"Ja sam samo hteo da... Mislim..."
"Ali samo izvolite mladiću! Recite samo koji model cipela želite da kupite, svi modeli na sniženjo DO 70 POSTO!!!" krenuo je da gaca po blatu, prema otiraču na kojem su mi klecala kolena.
"Napred u kupovinu, posle koje ćete izabrati vaše NoOoOveEeEe ČARAPE PO IZBORU!!! upljuvao mi je facu zgrabivši me za jaknu i gurnuvši me među ludake.
    Neprimetno sam se provukao kroz gomilu do najudaljenijeg dela prodavnice. Bio sam zbunjen i nervozan. Pravio sam se da gledam izložene cipele, a u stvari sam razmišljao o svim apsurdnim minutima tog januarskog dana. Tražio sam neko iracionalno objašnjenje, dovoljno naoštreno da bi se suprotstavilo ludim apsurdima. Zadubio sam se previše u razmišljanje, pa sam se setio da bi bilo pametno da uzmem neki model cipela sa police, da ne postanem sumnjiv nekom ludom apsurdu što gaca po blatu prodavnice. Dohvatio sam neku čizmu bez mnogo prebiranja i zadubio se u analiziranje eventualnih sledećih apsurdnih situacija, naoštrenih do te mere, da je izlaz iz njih morao unapred da se isplanira. Radovala me je činjenica da sam uopšte shvatio da postoji problem, a još više sam se obradovao svom poletnom duhu, koji nije klonuo pred problemom, nego je istog trenutka krenuo pravim putem, koji je istina tu i tamo zasigurno ukršten sa nekom pogrešnom stazom, ali je definitivno bio put ka izlazu. Blago sam se nasmešio gladeći čizmu i klimajući glavom u znak dobrodošlice svojim mislima, koje su se množile stvarajući pozitivne impulse što prijatno greju glavu. Kreativne misli mi je prekinuo moj stari prijatelj - osećaj da me neki ludak seče pogledom. Okrenuo sam se da vidim ko bi to mogao biti. Ugledao sam staricu koja je rukom držala svoje naočare na pola nosa i namršteno me gledala. Nije izgledala kao ludak, pa sam pomislio da verovatno ne vidi dobro i hoće da joj pročitam cenu, ili joj ličim na prodavca.
"Perverznjaku jedan, kako te nije sramota!" siknula je baba onako kulturno kroz zube, da čujem samo ja.
Pogubio sam se podigavši obrve, ne shvatajući šta to na meni liči na geja. Pade mi na pamet da se nisam se brijao dvadesetak dana, pa reko možda je zbog toga.
"Gospođo, ja..."
"Maziš tu stvar i smeškaš se, pederčino!" bacila je pogled na čizmu u mojim rukama.
"Nikad od tebe čovek neće biti!" siknula je još jednom i otišla odmahujući rukom.
Pogledao sam čizmu u svojim rukama. Bila je to kožna ženska čizma, sa velikom tankom štiklom, koja je sa zadnje strane imala ušrafljenu mamuza u obliku zvezde petokrake. Onako zamišljen, nisam ni gledao šta uzimam sa police. Shvatio sam da ubuduće moram da pripazim šta uzimam u ruke zamišljen.
    Vratio sam nakaradnu žensku čizmu na tezgu i krenuo da šaram pogledom cipele. Bilo je baš svakakvog đubreta u prodavnici. Više od pola muškog iventara je ličilo na one ženske čizme, koje su me dovele u neugodnu situaciju. Velike špicaste cipele u raznim bojama. Iznad svake su zalepili nalepnicu sa natpisom "muške". Nije me uopšte čudilo zašto. Pokušao sam sebe da zamislim u tome. U kompletu sa razbarušenom kosom, šeširom sa našivenim mesecom i velikim blatnjavim plaštom, mogao bih da prođem kao ludi čarobnjak, ili samo kao ludak. Kako li ludaci hodaju u tome? Gledao sam sve te univerzalne modele, koji su se razlikovali po nalepnicama "muške" i "ženske", kao i po cenama koje su varirale verovatno zbog boja. Crna i braon  su uglavnom bile najjeftinije boje, dok su bela, pink i oranž, bile veoma visoko kotirane. U daljini sam video jedan neupadljiv braon model, koji mi je privukao pažnju. Prišao sam i primetio da je taj model na sniženju od 35%. Uzeo sam ga sa police, s namerom da pitam onog ludaka koji me je napao na ulazu, da li imaju moj broj. Ludak je odmah vrisnuo:
"Prrrrrravi izbor mladiću! Upravo su to cipele koje su pravljene za vas, naizgled suviše jednostavne i neupadljive, ali u stvari za vašu ličnost one su jedinstvene!" rekao je namignuvši mi.
Evidentno je bilo da je luđi nego što sam mislio, te sam odlučio da budem veoma oprezan sa tim ludakom.
"Četrdeset i tri?" rekoh smirenim tonom.
"Svakako mladiću, odmah ćete imati priliku da proverite, da li je taj broj ovih cipela vaš pravi broj, a ja ne sumnjam da..." Glas mu se gubio u daljini, a ja sam zamišljao kako on u stvari vrišti dok pada u neki bunar... Neki jako dubok bunar, a zatim tamo negde na dnu uzima "43" u ruke i poput supermena izleće napolje, da nastavi sa svojim ludilom.
"...jer jedino majstor perfekcionista, koji ne pati od kompleksa jednolikog, samozadovoljavajućeg, kreativnog naboja, u smislu produkcije odevnih predmeta koji su na najvišem modnom nivou u ovom trenutku, može da zadovolji svaki ukus, i svaku mušteriju koja je naš potencijalni kupac. Stoga..."
Nisam više čuo šta je pričao. Gledao sam kako mu curi soft niz bradu i mahinalno sam krenuo da brišem svoja usta. Neka nervoza me je ubacila u kazan s namerom da me skuva i želeo sam što pre da izađem iz prodavnice. Otvarao je usta u mrtvoj tišini neko vreme, a zatim mi pokazao put, ka izdignutoj betonskoj kocki, u ćošku prodavnice. Betonska kocka se uzdizala nekih pedesetak santimetara iz blata i bila je čista. Uzeo sam od žvalavog ludaka jednu cipelu, seo na kocku i probao novu cipelu.
"U redu je. Spakujte ih da platim, pa da bežim", pokrenuo sam govorom sluh.
"Eto gospodine, pre kupovine uvek treba probati cipele, ali u ovoj prodavnici je to čisto zbog procedure, jer naši kalupi ne mogu da popuste ni pod kakvim pritiskom, a priznaćete da u ovo današnje vre..." nekako se odvukao do kase i ukucao cifru.
    Prebrojao sam štos poput onih dilera ludaka, pokupio kesu sa cipelama i izašao napolje bez poklona - čarapa po izboru. Kiša je još jače padala dok sam silazio niz stepenište u blato. Blato u kojem se ne razlikuju muške cipele od ženskih, a ni njihove boje.

24/1/2008

Rasprodaja od 10 do 25 posto

Napomena: ovaj deo koji je kucan manjim fontom je deo napisan jučer, danaske mi nekoliko redova pobegoše iz tastature, pa sam ih metuo u veći font, baš ispod dela sa manjim fontom.

Šetao sam kaljavim novosadskim bulevarom, prepunim ludaka koji su mi sekli pogled i razvlačili ga na sve strane po prljavoj ulici. Cigareta mi se zalepila za usnu. Cimnuo sam je, skinuo sa filtera parče svoje drombulje i polizao jezikom krv. Neki tip koji je sedeo u blatu, rekao mi je da će mi bog pomoći ako mu dam dinar. Dao sam mu dvadeset dinara i oprezno nastavio da gacam po blatu, očekivajući dvadeset naoštrenih bogova iza prvok ćoška, spremnih da mi pomognu. Jedna gospođa je vrisnula ugledavši me na pešačkom prelazu, nakojem sam čekao da se upali zeleni čovečuljak. Izvadila je maramicu iz torbe i pričajući o razbijenim ustima. Klimnuo sam glavom u znak zahvalnosti i uprljao njenu maramicu krvlju. Bilo mi je truba da joj vratim maramicu umazanu krvlju, pa sam je tutnuo u džep. Gledao sam ludake preko puta koji su čekali da se upali zeleni čovečuljak iznad moje glave. Iznad njihove glave se baš pojavio jedan takav. "Mali zeleni kuronja..." na zaprepašćenje gospođe,  primetih kako su klinci ogrebali malo crne farbe sa semafora, tako da od njega napraviše potentnog čovečuljka. Neki ludak od preko je pljunuo šlajmaru u blato, dok smo se mimoilazili u blatu išpartanom na štrafte. Učinilo mi se da je šlajmara dva puta napravila žabicu. Nisam se ni malo čudio razdraganoj šlajmari. Rešio sam da ne razmišljam mnogo o njoj. Ludaci su nailazili u sve većem i većem broju, njihov pribor za sečenje mojih pogleda je bio nemilosrdan. Bilo mi je neprijatno. Razmišljao sam o tim ludacima, gledajući im nameštena lica, obojene ruke i skrivenu golotinju. Niko od njih nije obraćao pažnju na mene, ali ipak sam imao utisak da stojim na centru igrališta ogromnog stadiona, prepunog ludaka koji ne skidaju pogled s mene. Najzad sam ukapirao da je ceo bulevar oblepljen plakatima nekih ludaka, sa odštampanim licima, odelom i malo teksta. Odmah sam odlučio da ne pridajem pažnju toj čudnoj pojavi na blatnjavom bulevaru. Ni ludaci nisu obraćali pažnju na plakate.

    Veliki izlozi na trgu, isprskani blatom i izlepljeni dvocifrenim brojevima sa porukama o sniženju, nekoliko stubova sa uličnom rasvetom i ludaci koji gacaju kroz moj blatnjavi pogled, lagano su crtali Novi Sad. Nekako je sve bilo nabacano i drečavo za to oblačno popodne, pa je kiša malo razredila boje i učinila tu lakrdiju malo pristojnijom. Palio sam cigaretu pored nekog ludaka, koji je davio harmoniku i pevao pesmu o nekom tipu, koji se vraćao iz kafane u kasne sate, razočaran u ljubav i nekorektan stav ljudi prema njemu, sa kojima je činio nekih petnaestak hiljada stanovnika u nekom mestu. Odlučio sam da što pre odgacam blatom za tišinom. Tišina mi je prišla na nekih stotinjak metara dalje i uvela me u neku kafanu prepunu ludaka. Seo sam za jedini prazan sto u toj rupi i naručio pivo. Pogledao sam malo oko sebe i primetio da je moj ulazak u priču o kafani prepunoj ludacima ostao neprimećen. To me je radovalo. Neki ludak sa natpisom "predrag" na svom fijakerskom sakou mi je doneo svetlo točeno rekavši da izvolim. Stavio je račun ispod pepeljare i otišao za šank da bude ludak u šanku. Delovao je mnogo opasnije od natpisa na fijakerskom sakou. Zapalio sam cigaretu i popio gutljaj iz krigle i konačno sprao krv iz drombulje koja mi je curila po zubima. Prekoputa mene, sedeo je neki ludak sa velikim otrambašenim brkovima. Nosio je majicu sa likom jednog od onih ludaka odštampanih na plakatima. Razmišljao sam da li je pazario majicu na sniženju ili ne. Nisam ga previše analizirao, jer je delovao zajebano. Pažnju mi je privukla muva, koja je na moj sto da ga usere. Šta radi muva na mom stolu, u kafani prepunoj ludaka i to u januaru? Znam da sere, ali ipak joj nije vreme... Našao sam da je ta muva jako zanimljiva tema za razmišljanje, ali ipak prestadoh o njoj da razmišljem, jer baš ulazio u kafanu neki pijani ludak. Bez reči je oterao muvu sa mog stola i seo za stolicu naspram mene. Mahnuo je dragom fijakeristi izustivši reč "loza". Ludak u šanku mu je doneo lozu i tutnuo račun ispod moje pepeljare. Pijani ludak je eksirao lozu, obrisao svoja vlažna usta, pokupio dva računa ispod pepeljare i odteturao se kroz kroz blatnjavu kafanu do šanka. Tamo je platio onom ludaku račune i izašao napolje iz kafane. Ja sam zapalio novu cigaretu, povukao gutljaj iz krigle i razmišljao o ludaku koji voli da pije, i ima običaj da plaća strancima pića po blatnjavim kafanama. Muva se vratila za moj sto i nastavila da stvara svoje umetničko delo.

    Kada sam izašao iz kafane već je pao mrak. Razmišljao sam o obdanici, zakopčavajući dugmad moje ofucane vijetnamke. Mesec je ličio na isečen nokat sa nožnog palca. Gledao sam ga svojim očima umazanim blatom i pitao se koliko traje januarski dan u Danskoj. Negde sam čuo da je tamo obdanica i po dvadeset sati, pa je njihovim poljoprivrednicima mnogo lakše da teraju svoje traktore po njivama koje su toliko dugo obasjane suncem. Gledao sam gomile danskih paora kako oru, tanjiraju i konskildiraju mesec u obliku odsečenog nožnog nokta, koji će ubrzo postati zelen, kada niknu na njemu prolećne biljne kulture. Iz zamišljenosti me je trgao neki ludak, koji je izlazivši iz kafane očešao moje levo rame. Okrenuo sam se i video da je to onaj sa majicom, na kojoj je odštampan onaj lik sa plakata. Pošto je bio prilično lud, pomerio sam se u stranu i spustio pogled. Brkati ludak je otišao, a ja sam oborenim pogledom primetio svoje blatnjave cipele, sa odlepljenim đonom, koji je godinama šlajfovao po novosadkim blatnjavim bulevarima i trgovima. Setio sam se da sam krenuo u ovaj januarski dan u stvari da bih kupio nove cipele. Odredio sam da se taj nesvakogodišnji čin kupovine novih cipela desi baš u januaru, zbog toga što u tom mesecu prodavci na svoje izloge lepe dvocifrene brojeve, pored kojih obavezno stoji znak "%", a ispod prigodna poruka o sniženju. Začudio sam se, kako to da sam se tek izlazeći iz kafane setio kupovine, zbog koje sam izašao na ulice pune ludaka, a ne ranije, prolazeći pokraj svih tih prljavih izloga. Sa moje desne strane nailazio la je reka. Uskočio sam se u reku ludaka i pustio da me nosi ka mojim novim cipelama. Isprva, rečna struja je bila blaga, i ja sam lagano klizio Zmaj Jovinom, gledajući kako umazani izlozi sa nalepljenim natpisima prolaze kraj mene, čitajući njihove jednostavne, ali veoma domišljate poruke i analizirajući cipele-eksponate i eksponate ludake.
- SNIŽENJE *** (pahuljice u nekim drečavim bojama) ČAK DO 50% (nekoliko jelki i dedamrazova nabacanih u ćošak): Cipele u špic sa ogromnim đonovima, nekoliko dubokih čizama i jedna lutka obučena u ludaka.
- SALE, SALE, SALE (neka nebulozna poruka, urađena širokom selotejp trakom): Kroz izlog se videla prazna bela prostorija, sa nekim tipom u ludačkoj košulji koji je džogirao pločice. Pretpostavio sam da je to bio ludak po imenu Sale.
Reka ludaka je počela da me baca levo - desno, očigledno naišavši na neke prepreke u svojoj dubini, koje su stvarale virove i ubrzanu vodenu struju, otežavajući mi informisanje o tome gde su moje nove cipele. Pokušavao sam da se skoncentrišem..
- RASprSAmoŽEkstrODLOŽdoMOJjeNAJvoljan (blato i staklo):ludaci, sisata devojka bez lica, pas lutalica u obliku igračke, gospodin zavezan kravatom za tezgu, neke četvrtaste cipele, mala žuta patkica na naduvavanje, i cifre koje se sabiraju i oduzimaju, dele se i množe ko pacovi po izlozima.
    Najednom je rečna struja stala, kao kad bi neki ludak u punoj brzini u mestu zaustavio automobil, a ja sam izleteo iz svega toga u neki haustor i dočekao se na svoje istročene cipele, koje su propale u blato. Reka je nestala, poput prljave vode iz ogromne kade javnog kupatila, u kojoj je neki ludak zaronio i povukao čep odvoda, koji je u sebe usisao sve sem mulja i prljavštine Novog Sada. Moja vijetnamka je bila malo mokra zbog kiše, koja je postepeno kapljala većim brojem kapljica. Nisam znao da li da se čudim, ili da pokušam sebi da objasnim reku ludaka, u kojoj sam se malopre provozao Zmaj Jovinom. Neko vreme sam se dvoumio između čuđenja i objašnjenja, da bih na kraju naglo odmahnuo rukom, okrenuvši se da proverim koliko su jeftini sniženi izlozi u haustoru.
* Neko je ispred mene vrisnuo, a ja sam se sledio.
* Usledila je kratka zamrznuta pauza, u kojoj smo "neko" i ja, zamrznuti zurili jedno u drugo.
- Ja, ovaj... - izustih, počešavši obrvu.
- Jao izvini, ja se zagledala pa si me trgao... Gledam ovaj, mislim idem k'o muva... - reče zbunjeni "Neko" obučen u belo, držeći beli kišobran i spuštajući belu jaknicu preko svog predivnog, čistog dupeta, koji je plakao za blatom na mojim rukama.
    Nisam stigao ništa da prozborim, jer se "Neko" stidljivo nasmejao (hi,hi..) i odšetao iz haustora zajedno s tim njegovim čistim dupetom, koje je usput izrazilo negodovanje što nije umazano blatom. Moj blaženi pogled je zagolicao dupe, pa ga je "Neko" počešao i nestao među ludacima. Okrenuo sam se i ugledao izlog sa natpisom - SNIŽENJE DO 70% - UZ SVAKE KUPLJENE CIPELE DOBIJATE NA POKLON ČARAPE PO IZBORU!!!

23/1/2008

Rasprodaja - do 10 posto

19/1/2008

Skitnice znaju zasto skitaju

11/1/2008

Balada o drvetu kraj auto-puta

Oj drvetu skitnice,

na glavi ti se legu tice.

Na danu se deredu,

Noćom se ljubedu.

Zajedno lutate lenijama,

Njivama, salašima i pašama.

Horizontom vazda putujete

I nama "slobodnim" se smejete.

16/11/2007

Idemo jedan kafanski post...