27/6/2009

Zahvaljujem

27/5/2009

Nepoznata tišina

22/5/2009

Miris bašte

Raširilo se ovo proleće poput bakinog razvučenog

testa na stolu i širi se toliko da sve visi okolo, a ja

nekako zbunjena i iznenađena, tom već pomalo

zaboravljenom pojavom, između lakta i šake

namotavam onaj višak, deblji i tegljiviji, što

se slobodno spušta prema podu i pokazuje neke

znake svojeglavosti, koju baš i nije lako obuzdati.

Da ne bi dodirnulo pod sve brže jurim oko stola

i motam, motam, stvarajući klupko na ruci

i sa osećajem vrtoglavice prema levoj strani

pratim putanju nadolazećeg testa. Zaustavlja 

me miris bašte skupljene u naramak cvetova,

protivteži sećanju na bakine pite.

4/5/2009

Као чудни тропски цветови

Као чудни тропски цветови који се одржавају испаравањем сопственог лишћа,

тако и наше жеље могу да никну ниоткуда. Неочекивано. Није им потребно семе. Ни сунце. Само машта,зрно лудости и довољно храбрости да сањамо отворених очију. Живимо живот који смо принуђени да проживимо, али упоредо са њим, стварамо свој свет. Посебан. У који се повремено склањамо од баналности и површности.
Да постоји фонтана жеља у коју преко леђа могу убацити новчић, данас бих пожелела најмање две жеље. Овако, моје маштарије лете,  док их овај луди ветар разноси на све стране. Кад боље размислим, живети живот у сновима и живети живот својих снова су две подједнако вредне истине. За које се вреди борити. До краја.
(преузето са интернета ,аутор непознат,али лепо збори)

26/4/2009

Pismo Bosanca iz Amerike: 2009.

Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se gasi; izbrisati je da ne
boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje i ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvara i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, a ni cistog zivota.

á

Uspomene i sjecanje me najvise jebu. Da nije njih, poslije ovih 12 godina provedenih ovdje, bio bih pravi Amerikanac. Bio bih glup, radio bih od jutra do mraka, jeo hamburgere, gledao televiziju i stedio pare da, jednom kad napunim (ako napunim) 70, odem na put oko svijeta.

á

Dobio sam novi broj telefona. Jebe me i taj broj pa sam pozurio da ga javim staroj raji sirom svijeta. Novi broj za staru raju. Sjetio sam se poslije da me niko nije zvao ni na stari, pa sam zakljucio da bi bilo najbolje da im svima kazem da ih vise necu zvat sa onog starog broja nego sa novog. Jebe me i ta odluka, i stara raja, a jebe me i to sto nemam nove raje, pa njima ne moram javljat ovaj broj. Ima u svakom zlu i malo dobra. Sve mi smeta. Jebe me sto mi je zena, kako je starija, sve slicnija svojoj mami.

á

Jebe me sto mi djeca nece u Bosnu. Kazu radije bi na Havaje, dosadno im u Sarajevu. Eto, jebe me i Bosna, i Sarajevo, i prije i sad. Jebu me i Havaji, jer se i meni jebe za Havaje.

á

Bio sam u Bosni, do sad, osam puta. Potrosio silne pare i jebe me i to jer sam mogao mirno zivjeti bez duga na kreditnim karticama, pa me sad jebe i dug. Jebe me i to sto mi nije zao para, a kad mi nije zao, vidim da cu jos dugo ostati samo skoro Amerikanac.

á

Jebe me i naglasak, pa kad god progovorim, uvijek me neko pita odakle sam. Zato najradije sutim. Jebe se njih odakle sam ja.

á

Vrucina na Floridi i uragani me pravo jebu i zato tamo i ne idem. Na odmore ne idem vec godinama. Od kad su zabranili pusenje u restoranima, jedem samo kuci. Jebe me sto ne mogu pusiti gdje ja hocu, a jebu me i cigare od kojih sve teze disem. Jebe me americka unutrasnja i vanjska politika. Jebu me americki predsednik i svi oko njega i do njega. Jebu me visoki porezi, skup benzin i slab odnos dolara prema euru.

á

Jebu me crnci, Spanci, Meksikanci, Kubanci, njihov jezik, njihova muzika. Jebe me i to sto vise ne mogu slusati ni nasu muziku. Jebe me americka televizija, americki filmovi, a jebu me i nasi novi filmovi koji su svi kao, ono, poucni. Kad mi je tesko i kad mi se skupi, idem trosit pare - kupovat. Tako se ovde prazni. Jebe me to sto ne znam drugaciji nacin da se ispraznim, osim da kupujem.

á

Jebe me sto vise ne pisem i sto nemam motiva. Jebe me sto osjecam da sam postao glup i sto mislim da prije nisam bio. Mozda me to najvise jebe.

á

Svoj stav vise nemam. Izvlacim iz sjecanja ono sto mi odgovara pa pravim neke teze i zakljucke.

á

Jebe me rat u Bosni. Jebu me price iz tog rata. Jebu me Srbi, Hrvati i Muslimani, oni sadasnji i prosli. Jebu me price o herojima, lopovima i politicarima iz tog rata. Jebe me rat, a sad me jebe i mir. Jebe me sto nista nije kao prije, sto ni ja nisam kao prije, sto mi nismo kao prije i jebe me to nije.

á

Buducnost, sadasnjost i proslost me opako jebu. Gdje cu biti za godinu ili 5, pojma nemam. Jebe me sto ne znam gdje bi. Jebe me sto mi se ne ide nazad u Bosnu i sto mi se ovde ne ostaje. Jebu me obziri prema sebi i prema drugima. Sadasnjost me razvaljuje, pomijesana sa prosloscu, a ova buducnost ceka iza coska da prevagne.

á

Prije neki dan sam uselio u novu kucu. Na silu priveo dvojicu da mi u lice kazu kako im se kuca svidja. U novoj kuci imam i novi broj telefona. Dosad me jos niko nije zvao, ali sigurno hoce. Nemaju ljudi vremena i para.

Zovu me oni kojima broj nisam ni javio. Kazu: ovo je vas sretan dan, hocete li novu kreditnu karticu? Kako samo znaju moj broj, a nisam im javio? Jebu me ovi sto sve znaju, pa i telefone. Jebe me tehnika. Novi tv ne kupujem. Koristim ovaj star 10 godina. Sumnjam da sad svaki u sebi ima kameru.

á

Jebe me spijuniranje svega sto se krece i zivi, a tek da misli... Doduse jebu me i veliki racuni za telefon. To dok sam svima javio. Poslije opet izgube ljudi broj kad ga zapisu na komadic papira.

á

Jebe me i to sto svakom Amerikancu moram objasnjavati da su kod nas bolnice i skole bile besplatne i da su nam komarci k'o njihovi, a ne veliki ko rode. Jebe me sto mi ne vjeruju kad im pricam o uspomenama. Toliko su lijepe da je u njih i tesko povjerovati.

á

Jebe me i to sto me zovu dijaspora ili dijareja i dijaliza, ne znam vise ni sam. Jebe me nesvjesna laz i svjesna istina. Jebu me bivsi gradjani i sadasnji papci. Jebu me njihove zivotne price i istorije. Jebe me prostor bivse Jugoslavije sa kojih su ti dosli. Jebu me i zemlje koje su nastale na tom prostoru.

á

Jebe me i ujedinjena Evropa. Jebe me Njemacka bez marke i Italija bez lire i Ponte Rosa. Jebu me i Rumunija i Bugarska koje su tu u Evropi. Jebe me Prag sa svim nasim izbjeglicama u njemu. Jebe me sto Madjarska i dalje nema mora.

á

Fudbal vise ne znam gledati. Jebe me dosadni NBA i glupi bezbol, gdje neki guzati ljudi mlate toljagama po jadnoj lopti.

á

Jebu me i auto dileri u bijelim kosuljama i sa velikim znojnim flekama ispod pazuha. Americko skolstvo me pravo jebe sa djecom koja uce 6 predmeta cijelu godinu, od kojih cak tri biraju po zelji.

á

To sto je Zenica imala 3 pozorista i 30 dimnjaka me pravo jebe, jer u Orlandu koji ima 3 miliona stanovnika nema pozorista, a kladim se u milion dolara da na ulici nikad niko nije cuo za covjeka, recimo, koji se zove Gabrijel Garsija Markes.

á

Jebu me i americki homlesi, koje tinejdjeri ubijaju svakodnevno k'o kerove po ulici. Jebe me i americko pravosudje, gdje ima prava samo onoliko koliko ima para. Jebe me i to sto me stalno pozivaju u porotu, jer nemaju nikog ili gotovo nikog ko nije bio osudjivan, pa ih se jebe sto i ne govorim engleski.

á

Jebe me sto nema Boema. Jebu me i rap i djez i bluz. Narkomani svih vrsta me pravo jebu.

á

Jebu me i njihovi doktori, koji ce ti do kraja zivota drzat' gips na slomljenoj ruci, samo da bi ti naplacivali slijedecih 100 godina. Jebe me americki lazni moral i sto k'o covjek ne mogu vidjet' zenske gole sise na televiziji. Jebe me sto moram stalno gledati kako neki pilama sijeku drugima glave. Jebe me ta pila i te sise. Svjedno je.

á

Jebe me mafija jer je vise nema. Sad su to bankari i poslovni ljudi sa laptopima u ruci, a ne sa pistoljima. Jeb'o Ameriku bez mafije. Jebu me izbjeglice svih boja i vrsta. Jebe me njihova nada i prica o Americikao zemlji gdje mozes uspjeti.

á

Rasizam me pravo jebe. Mrzim sve boje ljudi - od crnih do bijelih. Ja sam pravi bosanski rasista. Dedo mi je takodje bio rasista. Rasizam je nasljedan, a i to me jebe. Jebe me prica o nasim kamiondzijama sto mlate lovu i pisaju u boce od Gatorada. Jebe me i prica o jednom nasem sto je bez prekida radio 72 sata pa onda pao u nesvijest.

á

Jebu me ovi nasi sto hodaju u trenerkama i sto voze Fordove Mustange. Jebu me i njihovi roditelji, sto ih ovdje obilaze iz Bosne i imaju vize na 6 mjeseci, a svi se vrate nakon mjesec ili 2.

á

Jebu me bosanska djeca sto izmedju sebe pricaju engleski, bez akcenta.

á

To sto sam ja volio Selimovica me pravo jebe kao i to sto znam napamet puno toga sto je on napisao. Trebalo bi ubijati proslost sa svakim danom sto se gasi; izbrisati je da ne boli. Lakse bi se podnosio dan sto traje i ne bi se mjerio onim sto vise ne postoji. Ovako se mijesaju utvara i zivot, pa nema ni cistog sjecanja, a ni cistog zivota.

á

Dave se i osporavaju neprestano.

á

Sadik Kobic,

Microbiologist principal

á

kobics@dhw.idaho.gov

19/4/2009

Неверица

Ускрс је увек био обавијен посебним велом радости.

Првенствено зато што је све било везано за зеку, а

не за неког брадатог, па и помало страшног човека

у црвеном оделу. Божић се славио свечано, а Ускрс

весело. Сваке године бих у другом углу собе направила

гнездо од свеже набране траве и жељно исшчекивала

поклоне.Неколико дана пред Ускрс бих се  посебно

трудила да будем добра, не би ли зека за то чуо и

обрадовао ме, баш по мојим жељама. По правилу

је и било тако. Гнездо пуно шаренхих играчака,

бонбоница и чоколада. Али једна година је била

посебна. Наравно, да чим бих се пробудила, још

буновна бих трупкала према гнезду да видим

остварење својих жеља. Те године, онако, још

издалека учинило ми се да је гнездо празно.

То су моментки када срце од страха поскочи,

па застане, очи се разрогаче, а уста осуше. Све

у једном моменту. Трену разочарања. Направила

сам корак ближе да се уверим у неверицу и

потпуно остала без даха. Сасвим ушушукан у

траву, са полегнутим ушима и округлим црвеним

очима, вирио је мали, прави зека.  Не знам ко

је од нас двоје више био забезекнут или

препаднут али је то био моменат који

оставио успомену на срце преплављено

радошћу и срећом. Узела сам га у руке, а он

није бежао. Није се ни опирао. Шћућурио се

на мојим недрима и малим рукама, као да је

одувек био ту. Тако смо ми почели наш

заједнички живот, пун дивних тренутака,

који је трајао неколико година.

Мој Мишко и ја.

9/4/2009

Volim noći punog meseca

*

Ovo veče je moje i mogu sa nijm šta hoću.

I misli su moje i to je jedino što mi niko ne

može oduzeti. Zato sam se zagledala u

mesec i pružila ruke. Dodirnuvši njegovu

toplinu saznala sam da mogu sve što hoću.

Dobar je to osećaj.
*

Tako volim noći punog meseca.
*

27/3/2009

Tišššina

23/3/2009

10 година

***
***
***
***
******
А све је почело овако.Надом.
*****

23/3/2009

Zima

21/3/2009

Planina

Iza visokog belog zida, gde više nema ni skijaša,

ni šetača, pojavljuju se vrhovi jela uobličenih

u najlepša vajarska dela, koja je ruka nepoznatog

umetnika napravila. Šire se toliko slobodno da

posmatrač postaje deo beskrajne linije gde se

spajaju nebo i vrleti. Pogledom se ulazi u neki

drugi  svet daleko od gradske vreve i haosa.

Najviši vrh, kao piramida, belinom para nebesko

plavetnilo.Čini se da ih dlan može dotaći. Zato

čovek i pruža ruke prema toj nestvarnoj lepoti,

savršenoj harmoniji. Atmosfera je posebna.

Spokoj i mir obuzimaju dušu koja dospe do vrha.

Nije to  neka planinarska vratolomija. To je mali

pomak od uobičajenog puta. Možda samo iskorak.

Tamo gde se diše vazduh slobode, gde se duša

pusti da se izjuri po obroncima, gde sve miriši

na bakinu uštirkanu belu posteljinu i gde je čovek

na zemlji deo neba.

6/3/2009

Март

 

23:43 , 6/3/2009 Poslala u rechi 15 komentara Link

5/3/2009

Zvuk reči

*

Ne volim muziku na blogovima, automatski
postavljenu, iako su to pažljivo odabrane,
lepe melodije koje mi se obično dopadaju.
Više volim mogućnost da muziku uključim
kada ja to želim. Zato što volim zvuk
kojim reči sviraju.
*

20:13 , 5/3/2009 Poslala u rechi 13 komentara Link

28/2/2009

Drugi pravac

nebeska ruža
*

Ljudi se nekad zapute, zaokupljeni mislima,

nekim dogadjajem ili osobom, tako da ni ne

primete da su svoju sreću zapostavili, idući

stranputicom. Da bi je vratili moraju otići na

mesto gde je zaboravljena i odatle krenuti 

u drugom pravcu.
*

12:44 , 28/2/2009 Poslala u rechi 20 komentara Link

22/2/2009

Чудна риба

Нисам знала ни да намерава да оде, нити да је отишао.

Само сам једног празничног дана, после прославе нове године

добила честитику. Електронском поштом. Од тада свако вече, касно,

због временске разлике отварам сандуче и са усхићењем чекам та

једноставна, духовита писма.Одраз једне изванредне личности.

Занимљив је стил, који подсећа на путописе а заправо представља 

проницљиво виђење једне интелектуално супериорне особе коју је

трагичан развој економске и политичке ситуације почетком деведесетих

завио у сивило и затрпао недаћама његову веселу природу и бистар ум.

Сада у тим писмима поново препознајем ону ведрину и бистрину особе 

која је некад красила једну последњу гимназијску клупу а потом са

лакоћом завршила фаултет да би се према тој дипломи, а пре свега

знању, негативном селекцијом испливалих индивидуа, односиле као
небитним стварима, у односу на њихово незнање, лоповлук и неморал.
"...Ovde je sve naopako! U autu je korman sa desne strane.

Takve automobile voze levom stranom, pa kad prelazim ulicu moram

prvo da gledam desno. Desno, levo, desno.....sad više ni sam nisam siguran
da li mi je desna ruka sa desne strane. Kao kad stanem pred ogledalo,

pa mi desna ruka ispadne da je leva!!!??
Da je samo to nego sad počinjem da imam problem sa gore-dole.
*

Tu sam ribu uhvatio rukama. Nisam je upecao. Zato je čudna riba.

Zato je i nisam slikao sa štapom za pecanje nego sa rukom.
Zbog poznatih problema sa levo-desno, čini mi se da je desna ruka.

A ima i sa štapom (ali to nije čudna riba).I manja je od čudne ribe.
Na prosečnih 22 stepena leti ovde Sunce tako prži da se za dvadesetak

minuta pretvoriš u pepeo. A na plaži, u hladu, bude ti zima, pa se oblačiš.
Ali kako je tek zima ovim ptičurinama. One su samo dvadesetak metara od

plaže gde se kupam!!!! Svuda oko ovih ptičurina je led!!Da li sam ti poslao:

u čemu je razlika izmedju štete i tragedije????
*
Na temu štete i tragedije može, naravno, jako mnogo da se tandrče. Ja ću vrlo

kratko:
Objašnjava učiteljica deci razliku izmedju štete i tragedije:
-- Šteta, to vam je, deco, na primer, kad zec udje u kupus i pojede sav kupus.

To je šteta...strašno!!!
--Tragedija, to vam je, deco, na primer, kad leti avion. U avionu predsednik vlade,

ministri...avion se sruši i svi poginu. To je tragedija....strašno!!!! Da li ste razumeli razliku?
-- Jesmo!!!!!!
Sutradan dolazi prosvetni inspektor u školu i pravo kod uciteljice na cas.
--Deco, cujem da ste ucili razliku izmedju stete i tragedije. Da li moze neko da mi

objasni sta je to tragedija?
Javi se mali Perica:
--Tragedija, to vam je kad je u avionu predsednik vlade, ministri....avion se srusi i svi poginu.

To je tragedija......... Ali to nije šteta!!!!!!  Šteta je kad zec udje u kupus i.........
Tema štete i tragedije moze i ovako da se posmatra. Ne mora da izaziva neke mračne asocijacije.
Bilo bi mi drago da ova tema, posmatrana na moj način, izazove osmeh kod tebe."

20:25 , 22/2/2009 Poslala u tekstove 10 komentara Link

6/2/2009

Odoh ja...

malo, na sneg i sunce.

20:05 , 6/2/2009 Poslala u fotografije 11 komentara Link

4/2/2009

Ништа...

Foto by Tinaaa
*
само ми је  лепа ова слика...
*

16:31 , 4/2/2009 Poslala u fotografije 10 komentara Link

31/1/2009

Порука

порука плива

читам је

жељу у њој

сркућем

руке је грле

дланови душу

греју
*

 

08:11 , 31/1/2009 Poslala u rechi 14 komentara Link

27/1/2009

Zmijsko voće

Salak je vrsta palme koja raste u Indoneziji i Maleziji

koja donosi vrlo dekorativne i ukusne plodove.

Postoje dva najčešća tipa a to su salak iz Džakarte

i salak sa Balija. Ja sam dobila sa Balija. I to su ovi

plodovi na slikama.Naziva se još zmijsko voće  zbog

karakteristične,crvenkasto braonkaste kore koja

podseća na zmijsku kožu. Rastu u samoj osnovi 

palme, grupisani  jedan do drugog. Ukus je zanimljiv

i dopadljiv. Podeseća na dunju zbog oporosti i suvoće,

na jabuku i neko još mirisnije voće. Neki kažu da osete

ukus i miris jagode, a meni je malo više na malinu.

Ima nečega i od dinje. Naravno ti su mirisi i ukusi

sasvim diskretno izraženi, u naznaci. Vrlo lako se ljušti

i ostaje voćka sastvaljena  iz tri režnja. U svakom režnju

se nalazi po jedna koštica. Nekoliko sam sačuvala

da zasadim. Videćemo šta će biti.

 

23:59 , 27/1/2009 Poslala u fotografije 18 komentara Link

23/1/2009

Залазак

*

заборавила сам дланове моје 

на образима твојим

и поглед мој

у очима твојим

*

зато је сада хладно

и мрачно

*

дланове моје

својима

за топлину чуваш

и под капцима

мoj поглед скриваш

да мојим погледом

гледаш

и мојим срцем

куцаш

*

да стигнеш

где си пошао

*

до обале језера

где сунце залази

15:05 , 23/1/2009 Poslala u rechi 31 komentara Link

19/1/2009

Prozor U Svet

Iz Danasa

Kada je televizor stigao u našu kuću pred Olimpijske igre u Rimu 1960, otac je rekao da je to naš prozor u svet. Taman su me, donekle, ubedili da iz radija ne govore mali ljudi, opsela me je nova tehnologija. Gledali smo sve što je bilo na programu: RAI 1 i 2, dečje, obrazovne i druge emisije... Televiziji smo verovali. Kako slikama tako i govornim emisijama (koje su bile pretežne), pošto su u to vreme novinari pisali a spikeri čitali. Kasnije spikeri postaju novinari pa urednici itd.

Već 1968. sam ih uhvatio u laži. Događaji kojima sam i sam prisustvovao ili čuo od pouzdanih očevidaca prikazivani su drugačije. Završilo se kozaračkim kolom. Otac je i dalje tvrdio da je to prozor u svet, ja sam postajao sve skeptičniji. Bavili smo se spekulacijama: koja vest je objavljena prva po redu, koja se pojavila samo u Trećem dnevniku, a ne i u glavnom i sl.

Tadašnji javni servis je revnosno, s oduševljenjem izveštavao o putovanjima Vođe, novim pobedama i uspesima centralnih komiteta, jačanju bratstva i jedinstva, razvijanju samoupravljanja kao superiornog modela društvenih odnosa koji svet još nije shvatio, supremaciji neangažovane i nesvrstane spoljne politike...

Kada je taj sistem počeo da odumire, tv je nastavila po starom. Dolaskom novog vođe televizija se preporodila. Dešavanje naroda, Ušća, Gazimestani i prepucavanje dojučerašnjih bratskih studija daju novi sadržaj. Rađaju se nove tv zvezde u likovima Mile Štule, Milijane Baletić, Brane Crnčevića i ko će ih sve popamtiti. Haški tužioci nisu se setili nijednog od tih likova. Nije ih se setio ni esnaf, pa oni i dalje svojim kolumnama i domišljatostima preplavljuju većinu medija.

Prethodni redovi se, uglavnom, odnose na informativni program. Mora se priznati da su postojali i naučni, obrazovni, kulturni, filmski i drugi programi. Posebno su bile gledane tv serije. Preko njih družili smo se sa glumačkom elitom bivše velike države. Sada prvake drame gledamo u reklamama: za kafu, deterdžente, tepihe, začine... Vuk Draškovićproglašava Takovsku 10 za TV Bastilju i onaj mali broj osvešćenog građanstva počinje sa protestima kojima je meta pored vlasti i RTS, a ponekad, pre svega RTS.

TV Bastilja je 2000. malko potpaljena, Čanak je otkinuo i bacio tablu RTV u Novom Sadu, a novoformirani javni informativni servis evropske Srbije na čelu sa Aleksandrom Tijanićem, overenim tv ekspertom, Miloševićevim ministrom i Karićevim menadžerom, nastavlja istim putem. Tj. putem propagande aktuelne vlasti i manipulisanjem javnim mnjenjem.

Nedavno su slavili 50 godina postojanja. Dovoljno je baciti pogled na bilo koji spot koji je tim povodom napravljen i shvatiti s kim imamo posla. Ta mera nekritičnosti i samozadovoljstva toliko vređa osećaj pristojnosti da je svaki dalji komentar izlišan.

Naravno, uvek sledi i poruka da se u većini evropskih zemalja plaća tv pretplata i da većina naših građana to i čine (što je, naravno, laž), ali da je ipak upućeno više desetina hiljada opomena pred tužbu neplatišama kojima se savetuje da dugovanja izmire kako bi bili pošteđeni sudskih troškova.

Nije mi jasno kako više desetina hiljada građana (čitaj polovina nacije) ne plaća pretplatu kada se ona naplaćuje kroz račun za struju. Ili, možda svi oni ne plaćaju ni struju? Kao pravnika me nervira ova poruka, pošto znam da Zakon o obligacionim odnosima u čl. 378. stav 1. tačka 2. predviđa rok zastarelosti za ovakva potraživanja od godinu dana.

Međutim, znatno više sam ožalošćen što mi moj, sad već pokojni otac, i pored najbolje volje i želje nije kupio prozor u svet.

MD

 

15:39 , 19/1/2009 Poslala u tekstove 12 komentara Link

18/1/2009

Uvek

Znam da su trud i odricanje za sve to veliki.

Znam da su oprobane varalice uvek bolje

od novih. Znam i da je teško u tom oklopu

koji sigurnost pruža, ali bolje je tako.

Kiseo osmeh i matematika.

Radost stisnuta u šaci naslonjena na

srce. Da iskoči kada za to dođe vreme.

Kao semenka iz čaure. I zagrli slobodu.

Kao reči pretvorene u brojeve, maskirane

da ih ptice u letu zbog njihove lepote ne

pokupe i odnesu u svoja topla gnezda

kao puzle ili slikovnice. Da vide ptići

kako to treba da izgleda.

Sada je teško i hladno je. Čaura čvrsta

i debela. Prvo sunce će je prevariti.

Tako uvek bude.

 

11:43 , 18/1/2009 Poslala u rechi 17 komentara Link

14/1/2009

Radost Je To

***
kada se u dvorište useli crvendać.
A meni se uselio.I peva svako jutro.
***

19:54 , 14/1/2009 Poslala u fotografije 17 komentara Link

10/1/2009

Наруто

*
само тишина

и снег

небо и лед

*

далеки хладни

хоризонт

и дланови

мали

пуни отопљених

пољубаца

*

тихо је

бело

и чисто

*

туга је саму себе

покрила

покров од снега

направила

сакрила се

као да је нема

*

а и ту је

и тамо је

шћућурила се

под лавином

беса

да не поремети

след морања

*

јер љубав је то

стишана

под лед стављена

*

у стрепњи

од удара пијука

ћути

*

кад удари

лед пршти

капима крви

снег роси

*

ране загребане

црвене мрље

остављају

*

све се примирило

да их опет неко

не раскида

*

гризе неман

по хладноћи

трагове зуба

ружне оставља

*

па се повуче

у бело обуче

престрављена својом злобом

*

лиже крв

што је по снегу оставила

да улизички

утре траг

својих злодела

*

добро је

љубави

ипак

не може ништа
*

 

09:11 , 10/1/2009 Poslala u rechi 21 komentara Link

8/1/2009

ЗНАМ

Леонид Афремов
*
и када причаш и када ћутиш

знам шта мислиш

и када пишеш и када бришеш

знам шта осећаш

и када гледаш и када жмуриш

знам шта видиш

и када се смејеш и када плачеш

знам за чим жудиш

и када певаш и када тужиш

знам шта сањаш

и када дишеш и када грлиш

знам да ме љубиш
*

 

16:23 , 8/1/2009 Poslala u rechi 21 komentara Link

6/1/2009

И ДОК СЕ ШАРАН ЈОШ ПЕЧЕ

*
ЖЕЛИМ ВАМ
СРЕЋНО
БАДЊЕ ВЕЧЕ
*
МИР БОЖЈИ

***

18:33 , 6/1/2009 Poslala u dogadjaje 9 komentara Link

27/12/2008

З*в*е*з*д*е

-Да ли знаш које је боје небо

 кад  звезде падају?

-Знам.

-Немој ником да кажеш!

-Нећу.

-А да ли знаш да се тада чује

 музика?

-Не знам.

-Онда шшш и слушај...

18:41 , 27/12/2008 Poslala u rechi 24 komentara Link

24/12/2008

Poklončići

Danima smišljam koje  poklončiće da spremim za

praznike, dragim osobama. I konačno mi je pala

na pamet ideja sa igračkama. I to ne samo za male

nego za sve. I za velike i za male. Svi će dobiti po

igračku za koju verujem da će i me se dopasti i

po mojoj proceni odgovarati onom kome je namenjena

a  možda će ponekad naći mesto na jastuku za

spavanje. Za muški deo "populacije" sam smislila

male lepe automobile, marke baš one kakve bi

voleli da imaju u uslovima in vivo, pa makar da se

igraju. Za ženski deo neće biti tako jednoobrazno.

Biće lutkica, krpica, frizerskih salona, plišanih meda

i još ponešto.Kao ozbiljniji deo poklona biće za svakoga

po jedna knjiga. Prema uzrastu i interesovanju. A malo

i za edukaciju. Onako neprimetno, više zabavno.

Posebni poklončići će biti za one koji više nisu tu.

I neće se razlikovati od navedenih ali će dočekati i

sledeću godinu. U kutijama za ukrase. Poslužiće za

priču o dragim osobama koje ne treba da se zaborave.

***

18:37 , 24/12/2008 Poslala u tekstove 20 komentara Link

19/12/2008

СВЕТИ НИКОЛА

Свети Никола Чудотворац

19. децембар

 

Свети Никола је рођен у граду Патара у области Ликија у Малој Азији, на прибријежију Средоземног мора, од родитеља Теофана и Ноне, у време римског цара Валеријана.

Још као дијете Никола је показивао необичне душевне дарове. Када је одрастао и изучио школе, желио је да ступи у свештенички чин, те га његов стриц, архиепископ, произведе за свештеника града Мира.

Када Николи помријеше родитељи, који су били врло богати, он поче од свог насљедства помагати сиротињу, дијелећи милостињу и удавајући сироте дјевојке. По смрти његовог стрица, епископи и свештеници из Ликијске области, искупе се да изаберу новог архиепископа и договоре се да изаберу највреднијег и најтачнијег у извршавању дужности. Пошто су се увјерили да је управо Никола такав, изаберу га за архиепископа мир-ликијског.

Као архиепископ Никола је поучавао народ у вјери, не само у цркви, већ и по домовима, на улици и на сваком мјесту. Младић је савјетовао, обилазио болесне, сужње откупљивао и пуштао на слободу, жалосне је тјешио, а грешницима је показивао пут и начине да се поправе.

Али, када наста љуто гоњење хришћана под царем Диоклецијаном, Никола је допао тамнице и у њој провео много година, све док цар Константин не даде свима слободу, те се Никола опет врати на своју архиепископску столицу.

Када је после тога цар Константин сазвао први Васељенски сабор у Никеји, Никола је био члан тог сабора, који је осудио Арија и његову науку. Из ревности према чистој вјери, ударио је Арију шамар.

Пошто је царица Јелена у то доба пронашла Христов крст у Јерусалиму, многи почеше да обилазе света мјеста. И Никола је обишао сва света мјеста. На овом путу десили су се многи чудновати случајеви. Прича се да када се Светитељ навезао на море, он предсказа олују. Морнари, познавајући све морске знаке, исмијавали су Николу што говори о стварима које неразуме, говорећи да олује неће бити. Али се ускоро навукоше густи црни облаци, задуваше јаки ветрови и ужасна бура почне да бјесни. Сви се на лађи уплашише, очекивајући да свакога часа постану жртве запјенушаних таласа. Никола паде Богу на молитву и облаци се разиђоше, вјетар преста и бура се утиша.

Када се из Палестине враћао кући погоди се Никола са неким лађарем да га одвезе у Ликију. Али, када испловише, лађар не хтеде да вози куда је Никола хтео, већ кренуше на другу страну. Никола их подсјети на погодбу и да му чине неправду, али они му запријетише да ћути. Одједном се подиже јак ветар и окрену лађу у другом правцу и без обзира на настојање лађара да задрже свој курс, ветар нанесе лађу на једно ликијско пристаниште, гдје се Никола искрца.

Има много прича како је Никола помагао људима у бједи и невољи. Једном је завладала велика глад у Ликији, а у Италији је био један трговац који је имао много жита. Њему се Никола обратио у сну понудивши му три златника да одвезе брод пун жита у Ликију. Трговац тако и учини. Сво своје жито је продао, а град Мир спасио од глади.

Никола је био и вјешт политичар. Једном је избила побуна у Фригији. Цар Константин посла тројцу војвода са војском да угуше побуну, међутим војници су се искрцали у Ликију, гдје су одмах почели да злостављају становништво и отимају од народа. Никола је позвао војводе у своју кућу и замолио их да обуздају своје војнике. Ови то и учинише. Управо у то време један невини грађанин је био осуђен на смрт. Осудио га је један управник, који је хтео на тај начин да дође до богатства тог грађанина. Никола је сиромаха спасио од сигурне смрти на губилишту и осудио управника због грамзивости и среброљубља. Војводе су затим наставиле пут у Фигију гдје су угушиле буну. Вративши се цару Контантину, војводе су очекивале награду и похвалу, али један царев службеник их је осудио као издајнике и бацио у тамницу. Из тамнице су се војводе молиле и призивали Николу да их спаси од погубљења. Никола се следећег дана појавио код цара Константина и изнудио опрост војводама. Када су се војводе захвалиле цару што им је поштедио живот, он им је саопштио да то није он урадио, него да је за то заслужан свети човек, Никола.

Никола се појављивао и на мјестима на којима предходно није могао да буде физички присутан. Једном, када се трговачки брод враћао из Египта у Ликију, ухвати их страшна олуја. Морнари почеше да се моле Богу и призивају Николу. Никола се појавио, дохватио крму и избавио брод и морнаре од олује. Када се олуја стишала, Никола је нестао. Дочекао их је у луци где је бод пристао, а морнари стадоше да му се захваљују. Никола им на то одговори: "Не захваљујте се мени, него Богу. Ја сам грешник и смртник као и ви".

Мало је познато да је Никола помагајући људима у невољи желио да остане анониман, те је новац стављао у одевне предмете људи, тако када би они пронашавши новац бивали изненађени. Једна од легенди говори о томе. Наиме у граду Миру живео је један сироти човјек који је имао три прелијепе ћерке, али их није могао удати, пошто за мираз није новца имао. О њему је некако сазнао Николе, па је једну ноћ посјетио човјека и поред ћеркиног му узглавља оставио чарапу пуну златника. Када су се пробудили, породица је била изненађена, а грешни отац је одмах кренуо да удаје своју прву ћерку. Никола је ово поновио и за преостале две, а када је отац ћери сазнао ко је био тај добротвор, отишао је до Николе да му се дубоко захвали. Никола је као и увијек до тада био скроман те благосиља домаћина. Из ове легенде је касније произашла легенда о Светом Клаусу (Деда Мразу), који би уочи Божића остављао у чарапи на огњишту поклоне дјеци.

Тако је Никола до дубоке старости управљао црквом и народом, и чинио добра дјела. Умро је 19. децембра 345. године. Његово тијело је сахрањено у саборној цркви мир-ликијске митрополије.

Много година је његово тијело тамо почивало. Скити, Словени са Дона су посјећивали Николин гроб и тамо тражили избављење и доводили болесне ради изљечења. Отуда се може објаснити зашто је Св. Никола толико омиљен код Срба.

У једанестом вијеку Турци су освојили цијелу Малу Азију, па и град Мир. Многи становници су се иселили и бјежали од стравичних злостављања.

1096. године, Св. Никола се обрати у сну једном свештенику из Барија (Италија) и саопшти му да не жели да му мошти почивају у "безбожничком граду" и рече му да оде у град Мир и да му мошти пренесе у Бари, на сигурно тле. Овај тако и учини и прерушен у трговца са три брода пуна жита посјети град Мир и пренесе мошти светитеља у Бари. Ово се догодило 8. маја. Мошти су однијели у манастир светог Јована Претече. Народ је одмах почео да се скупља и да тражи изљечење, јер је Никола и по томе био познат. Након три године подигнут је храм Св. Николи у част, у коме је Стрфан Дечански, српски краљ (као што је и наведено у његовом живопису), повратио вид и као знак захвалности тај храм опточио сребром.

Спомен на дан смрти Светог Николе слави се 19. децембра, по новом, или 6. децембра, по старом календару и тај дан се зове зимски Свети Никола. 22. маја (09.маја), слави се љетњи Свети Никола у знак захвалности ради пријеноса моштију у Бари.

Као што су од паганских богова улогу господара громова Срби предали Св.Илији, тако су улогу господара мора предали Св.Николи, јер он је многе бродаре од невремена спасавао. На Светога Николу, сви морепловци су у 4 сата поподне бацали сидро у знак сјећања на тог светитеља и отпочињали славље. Пловидба се настављала тек следећег дана. И Српско паробродско друштво је славило Светог Николу.

***

Свима који данас славе  СРЕЋНА  СЛАВА.

 

07:42 , 19/12/2008 Poslala u dogadjaje 12 komentara Link

15/12/2008

Rekorder

Juče sam na TV čula priču vezanu za izložbu

i takmičenje golubova koje je  održano u Šapcu.

Vlasnik goluba pobednika, reprezentativca u

kavezu, je ponosno ispričao kako je njegov

miljenik brzo preleteo 600 km  i prvi stigao

na cilj. Naime, pre takmičenja u kavez  gde

je bila pobednikova golubica stavio je drugog

mužjaka, što je očigledno bio motiv da ovaj

golub obori sve rekorde i stigne što pre do

svoje  golubice. Nije mi se to svidelo, kao što

mi se nisu  svideli snimci golubova u kavezima.  

Ovim "mojima",  na slobodi, je bolje.

07:15 , 15/12/2008 Poslala u fotografije 28 komentara Link

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->