Imala sam gadan utisak da gledas kroz mene. Da tvoje ruke ne doticu moje,vec da prolaze kroz njih. Tako uzasan osecaj nevidljivosti prelazio je preko mog tela...skamenio me.

"Ostao je ugriz moj na tvome ramenu kao znak"....

Ne mogu podneti jacinu tvog osmeha,jer pocinje da pece. I ne mogu ti dopustiti da pricas o nama, o sebi, jer ne mogu slusati. Ogluveo si me svojim upornim pokusajima da obratim paznju. A zaboravio si da sam lomljiva...i slomio me. Nesvesno,razumem ja to,ali kako da ti oprostim?

"Ostao je odraz moj u tvojim ocima kao mrak "...

Secas se,jednom si me pitao zasto se uvek smeskam kada te vidim..i nisam znala da ti odgovorim tada,u toj svojoj nezrelosti,ludackoj zaljubljenosti u samu viziju tebe. Ali eto,proslo je vreme, i sa zahvalnoscu mogu reci da sam te ..pa ne prebolela,ne jos...ali eto,zatvorila u neko secanje..daleko. Tako da sad imam odgovor na to pitanje....zasto sam se smeskala pri samoj pomisli na tebe....Pa bio si mi komedija,smesan u svoj toj larmi,izmisljenom glamuru,izigravanju vazne osobe a bio si tako nevazan. Tako prosecan.I takvog sam te,volela.Nenormalno.

"Kao vetar praticu te ja,jer nosis me na dusi,

i sve sto imam ja bih da ti dam,ali ti sve rusis..."

Pa da ! Srusio si sve ideale koje sam sa radoscu plela svih ovih godina,i ostavio samog sebe ogoljenog.Losijeg nego sto si bio. A ja sam otisla i stavila tacku.

" U niskom  letu,ptico moja dodirni me

i sve na svetu nek te podseca na mene..

visoko gore na nebu,gledacu te ja,

jednom kad shvatis da,u dusi moj je znak..pasces tad.."