Hodala sam,laganim koracima po tragu mesechine. Uzimala najvishe shto mi noc moze pruziti. Grabljivo sam udisala ogromne kolichine vazduha,kako bih osetila svoja pluca.I kao u nekom crno-belom filmu,pratile su me mirne melodije.Oko mene,pshenica je igrala pod naletima vetra,voda iz obliznje rechice zuborila je i odnosila nemire. U mojoj glavi,sijaset uspomena koje udaraju. Bam! Bam!....vracaju osmeh i senu tuge...

Da,bio je tu...i hodao je laganim koracima po mesechini. Da,znao je i on grabiti se za vazduh, i osecati pshenicu pod svojim nogama.Ma,znao je on i za rechicu koja zubori u blizini i odnosi nemire...Za sve je on znao,i za moje poglede,i za svoje uzdahe. I za daljinu,neminovnu...

A sad ga nema...Otishao je bez pozdrava,bez poslednjeg osmeha i stiska ruke.Bez pogleda...

I ja ostadoh sama...da idem nashim tragovima mesechine....

"Vjetar te nosi,ja zaustavljam

koliko moj si,da ti ne pricham..."