... iduci spokojno tramvajskim shinama naleteh na..proshlost. Nasmejanu,vedru... neprepoznatljivu ! Zastadoh ! Izgleda da sam htela da me vidi,prepozna...da mi se nasmeshi...zelela sam da mi se obrati. Al' uzalud. Nije to vishe bila proshlost, moja proshlost...to je bila samo kopija nechega divnog. Zar je moguce da je orginal nestao ispod te maske vedrine i zadovoljstva? Da chami u dubinama tog bica? Da li ce izaci na povrshinu ponovo? Mora,zar ne?

...nastavila sam svojim putem do cilja. Neodredjenog..nedefinisanog...i nisam se okrenula.. ni nasmeshila..samo sam produzila..

Evo..ima za sve...prijatno !!!

moje nisu ispale ' vako lepe...al' su bogami ukusne...

e ove su slatkeee,,,,pa ko voli...

:):):)

.. posmatram te u senkama svetlosti...pokusavam nadzreti obrise tvojih ociju i iz njih pokupiti delice svoje duse koju si zarobio...zelim cuti zajedljiv smeh koji bi mi naterao suze na oci..hajde, ti znas kako zvuci taj smeh vrlo dobro!! Nasmej se...zavristi....pokusaj da podignes glas..da opsujes... ma lako to tebi ide, vec si se izvestio u tim stvarima!! Zasto se sad pravis lud i fin? Kad i sam znas da zelis da me povredis..zarad svoje srece..svog licnog zadovoljstva...iz sujete koju sam,nekada davno, zgazila.

Eto, dragi moj...proslo je vremena...svako od nas je iz proslosti poneo ono sto mu najvise odgovara..a neke istine precutno zatvorio u hodnike vremena. Ne krivim ja tebe ni za sta, ti si samo ljudsko bice.. a svi mi gresimo...pogresno si me procenio. Mislio si da cu tek tako ostati slomljena, sama,napustena.. nikakva..ali nisam. Srecom ili nesrecom...

par vekova kasnije....

od naseg poslednjeg dodira...ponovo sam svoja. Radim stvari koje volim...slikam, pisem... pevam... upoznajem druge maske poput tvojih...ponekad te prepoznam..ali zatvorim oci...ma sve je isto, da te ne lazem...i sa tobom i bez tebe...

Uhvacena u klopku svojih sopstvenih misli...

Nebo koje je sishlo na zemlju samo zbog nje...

Sklupcana,jer se tako oseca bezbednijom...

Sama, napustena...a opet tako jaka..odvazna...obuzeta mastanjem...

Macka...i njenih devet zivota.....

                             Ponekad me ponese ceznja
                         do beskraja u tvome oku.
                         Pozelim u sutonu nekom
                                   tvoj meki dodir
                                  i poljubac plahi
                                     u mojoj kosi.
                              Tragovi tvoji postoje
                                          i
                                       traju
                                      u meni,
                            dok vreme nas nosi
                          kroz lelujava strahovanja.
                  Izmicem slutnji besmisla;
                     prerastam poglede
                                    i
                     nadvisujem odlaske
                                         rane.
                     Ranjivu me katkad
                 uznemiri dah
                prolaznosti.
               Prestajem
            da odbrojavam
            korake vremena
             u prolazu

( nadjena na internetu...)

Sve će to, to mila moja,
prekriti ružmarin, snjegovi i šaš
i dvije će pokisle ptice
sa tvoga oka prhnuti na jug.
Ni jedna suza, ni malo volje
ni jedna slutnja, ni glas,
a moglo je bolje

Reći ćes malo je tužno
on je bio kopile i jad
i staćemo goli i sami
pod ovo ledeno nebo i mrak.
Miriše pelin i pusto polje
procvale ruže i med,
a moglo je bolje

Gdje? Pokaži mi!
Gdje? Kad tužne sudba ne voli.
I čime od svijeta da se branis?
Kao ruža?
Sa dva smiješna trna? Ili snom?
Uzalud, uzalud,
sve je protiv nas.

"Ima neznana formula koja odredjuje odnos radosti i bola u zivotu"...

ja mislim  da postoji...i da je nalik nejednacinama....slicna vagi koja meri tegove...( teg radosti i teg bola)..i da zavisi od mnogih komponenata....

Sta vi mislite???

..kao dodir lahora, pored mene proshao je miris njegovog parfema

u polutami prostorije posute zvezdanim prahom, osetih njegov pogled,prikovan !

I ni od kuda..nada ! Da bi voleo da bude moj...da ja budem njegova- zvezda vodilja...

Da li je to ljubav? Ili prosta zaslepljenost njegovom harizmom na mesechini?

Da li to osecanje treba hraniti novim uzdasima? Ili ga treba ugasiti u pepeljari promashaja???

Vi iskusni,vi zaljubljeni...vi povredjivani ..vi koji ste voleli...oglasite se...pomozite da otklonim zbunjenost sa lica..i stavim osmeh..ili suze... Sve je fikcija,znam...virtuelno,daleko od opipljivog...ali tako poznato svima, tako blisko...konfuzno!

Ne trazim ja puno....samo razumite ove trenutke ludila..

 Ako se jednoga dana zasitim lutanjima

i pozelim jedno cutanje,budi mi uteha.

Ako u sred noci izgubim glas

a pozelim da viknem tvoje ime,

budi blizu da sapat mozesh cuti...

Ako me jednom budu zabolele kise

i sum lisca u tuznoj jesenjoj noci

dodji i donesi bar lazni osmeh

da znam...da postojis..

da nisam sama...u ovom svetu

tuzne bezlicnosti i

prkosnog prezira boljih i srecnijih....

Spokojno sam prolazila tragovima prošlosti, u nadi da ću uhvatiti poslednju nit. Uzaludno sam sa prozora tramvaja koji je lutao okretala glavu unazad,uzalud sam trošila poglede na nebitne,hladne tvrdjave Beograda..

Kada bi me neko,meni nepoznat, upitao zbog čega se moje bore mršte,ćutala bih...Ja nemam ništa sa tim.

I hodala sam tako,tim poznatim mokrim ulicama,saginjala glavu kada bih srela poznato lice,sakrivala se iza drvoreda topola i smejala se svojoj nestašnosti....

...kako je bilo divno ljubiti se pod svetlostima  Pariza.....

Kako je bilo omamljujuce hodati po tankoj zici Jelisejskih polja....

Tamo gde ljubav pocinje...tamo gde stvarnost prestaje...tamo gde smo ostali..zauvek...

..samo ja i ti....i ljubav..medju nama....

Eto,danas sam srecna,iz potpuno nepoznatih razloga. Probudilo me sunce jutros,odmornu i spremnu za novi dan.Nisam se kao po obicaju teglila pola sata, vec sam odmah iz kreveta otisla na jutarnje trcanje pa pod tus.I bila sam prezadovoljna sobom. Nije mi nedostajala ona jutarnja soljica crne,turske, i umesto toga, iscedila sam pomorandzu. I tako sam ceo dan bez problema zavrsavala svoje obaveze,sa osmehom na licu...bez ikakvih poteskoca. Predvece sam ishla sa drugaricom na neko tako smoreno predavanje o nekim hemijskim analizama,ali iako se u amfiteatru osecala pospanost,sa interesovanjem sam slusala dekana Hemijskog fakulteta,i belezila interesantne termine koje je govorio.. Gledali su me sa cudjenjem...nikad nisam puno marila za hemiju..:)

I tako...ovaj cetvrtak mi je bio potpuno ispunjen pozitivnim vibracijama koje cu,nadam se, vuci bar jos neko vreme....

Ovu sliku,gore, nasla sam pre par nedelja, i mnogo mi se svidja..Jes' da je mracna i tako to..ali ostavlja bez texta....tako da je evo ovde....

Uzivajte...:D

Imala sam gadan utisak da gledas kroz mene. Da tvoje ruke ne doticu moje,vec da prolaze kroz njih. Tako uzasan osecaj nevidljivosti prelazio je preko mog tela...skamenio me.

"Ostao je ugriz moj na tvome ramenu kao znak"....

Ne mogu podneti jacinu tvog osmeha,jer pocinje da pece. I ne mogu ti dopustiti da pricas o nama, o sebi, jer ne mogu slusati. Ogluveo si me svojim upornim pokusajima da obratim paznju. A zaboravio si da sam lomljiva...i slomio me. Nesvesno,razumem ja to,ali kako da ti oprostim?

"Ostao je odraz moj u tvojim ocima kao mrak "...

Secas se,jednom si me pitao zasto se uvek smeskam kada te vidim..i nisam znala da ti odgovorim tada,u toj svojoj nezrelosti,ludackoj zaljubljenosti u samu viziju tebe. Ali eto,proslo je vreme, i sa zahvalnoscu mogu reci da sam te ..pa ne prebolela,ne jos...ali eto,zatvorila u neko secanje..daleko. Tako da sad imam odgovor na to pitanje....zasto sam se smeskala pri samoj pomisli na tebe....Pa bio si mi komedija,smesan u svoj toj larmi,izmisljenom glamuru,izigravanju vazne osobe a bio si tako nevazan. Tako prosecan.I takvog sam te,volela.Nenormalno.

"Kao vetar praticu te ja,jer nosis me na dusi,

i sve sto imam ja bih da ti dam,ali ti sve rusis..."

Pa da ! Srusio si sve ideale koje sam sa radoscu plela svih ovih godina,i ostavio samog sebe ogoljenog.Losijeg nego sto si bio. A ja sam otisla i stavila tacku.

" U niskom  letu,ptico moja dodirni me

i sve na svetu nek te podseca na mene..

visoko gore na nebu,gledacu te ja,

jednom kad shvatis da,u dusi moj je znak..pasces tad.."

Tvoj pogled me mami,i osmeh u tami

kad budemo sami,ljubicu te dok ne svane..

Ima nesto u tvojim ocima,sto mi ne da mira nocima

kad gitara na rivi zasvira

to te moja pesma doziva

otvori prozore..

nocas je najteze biti bez tebe...

Ruz

Dugo nisam cula ovu pesmu...ali eto sinoc se desilo da su je pustili na radiju... bas vraca uspomene..

:)

Juche sam ugledala jednog pegaza kako je lutao shumom.Htedoh da ga dozovem,ali sam cutala. Obuzelo me divljenje. A on je ishao ponosno podizuci svoj rog. Ishla sam za njim...lutala i ja...htela sam da vidim kuda se zaputio..koji mu je cilj?

Ali nestao je..zaslepilo me sunce,i izgubih ga iz vida....Pa nishta..sledeci put....ne odustajem lako....

Da li je moguce da se osecanja promene u trenu? Od jednog prolecnog pogleda, i uzavrelog osmeha? Dok hodash ulicom i vidish nekog ....nekog koga bi zelela upoznati,sa kim bi zelela prichati...koga bi znala slushati.I taj neko prodje pored tebe,tako blizu..najezhizh se...osetish samo oblak snaznog parfema koji caruje u tvom chulu njuha narednih 100 godina. A vizija prodje,okrene ledja i nestane..Ko zna..zauvek? Mali je ovo svet za zauvek...malo je ovo vremena za zauvek. Ne verujem u zauvek...

I tako milion iskrica proleti ochima,a srce preskache otkucaje.Dlanovi postanu neopisivo vlazni..I okrenesh se (nek' ide zivot)...i jedino shto vidish je magla nestajanja..vizije. I nastavish dalje.Tamo gde si se isprva uputio.Ka uobichajenosti..ka svom ustaljenom zivotu...

U ishchekivanju susreta..ponovnog...sudbinskog.....

Ljubav nije tu da bi nas usrecila,vec da bi nam pokazala koliko mozemo biti jaki u patnji i podnoshenju..

(Herman Hese)

Uspavajte se gde ste zatecheni

po svetu dobri,gorki,zaneseni

Vi ruke po travi,vi usta po seni

vi zakrvavljeni i vi zaljubljeni

Zarastite u plav san kameni

vi zivi,vi sutra ubijeni

vi crne vode u belichastoj peni

i mostovi nad prazno izvijeni

Zaustavi se biljko i ne veni

uspavajte se,k'o kamen,neveni

uspavajte se tuzni,umoreni...

Poslednja ptico,mom liku se okreni

izgovori tiho ovo ime,

i onda se u vazduhu skameni...

( S. Raichkovic)

Hodala sam,laganim koracima po tragu mesechine. Uzimala najvishe shto mi noc moze pruziti. Grabljivo sam udisala ogromne kolichine vazduha,kako bih osetila svoja pluca.I kao u nekom crno-belom filmu,pratile su me mirne melodije.Oko mene,pshenica je igrala pod naletima vetra,voda iz obliznje rechice zuborila je i odnosila nemire. U mojoj glavi,sijaset uspomena koje udaraju. Bam! Bam!....vracaju osmeh i senu tuge...

Da,bio je tu...i hodao je laganim koracima po mesechini. Da,znao je i on grabiti se za vazduh, i osecati pshenicu pod svojim nogama.Ma,znao je on i za rechicu koja zubori u blizini i odnosi nemire...Za sve je on znao,i za moje poglede,i za svoje uzdahe. I za daljinu,neminovnu...

A sad ga nema...Otishao je bez pozdrava,bez poslednjeg osmeha i stiska ruke.Bez pogleda...

I ja ostadoh sama...da idem nashim tragovima mesechine....

"Vjetar te nosi,ja zaustavljam

koliko moj si,da ti ne pricham..."

Volela bih da mogu napisati najlepshe stihove,posle kojih ce mi se moral podici na vishi nivo,ali ja nisam pesnik....

Volela bih da mogu izmisliti najlepshu bajku i prodati je deci za shaku bonbona..ali sam bajke prerasla...

Oh kako bih volela da mogu uroniti noge u topli,zlatni pesak...

Da dohvatim mesec,ugasim sunce...upoznam nove galaksije...

Volela bih da uhvatim osmeh,jedan,onako chist,prozaichan...nesvakidashnji...

Kada bih mogla zatvoriti secanja u prazninu iz koje nema povratka...

Kada bih mogla videti bar delic buducnosti i sachuvati ga....

Uh...kada bih.....