"Tamo gde se nalazila publika, bio je mrak. Video sam samo grube obrise mase koja se za sve vreme trajanja koncerta nije nijednom oglasila. Potpuna tišina! Jedino što je bilo pokretno u tami bili su vrhovi zapaljenih cigareta. To se dešavalo u nekom "slepom tunelu". Prisutnioh je bilo oko dvesta.
Bile su dve lampe: jedna usmerena ka nama, bendu, i druga na šanku. U tom svetlosnom sendviču publika je bila potpuno nevidljiva, mada udaljena tek dva-tri metra od nas.
Bine nije bilo. Pola metra iza mene je bio bubanj, a bas levo na dva-tri metra. Završili smo prvu pesmu, a ono potpuna tišina! Svi ćute, cigarete blinkaju u mraku... I mi isto ćutimo jer je reakcija publike neobično! Neočekivana.
Odsviramo i drugu pesmu, opet isto: potpuna tišina. I vrhovi upaljenih cigareta... Posle treće kompozicije - isto! Bubnjar se iznervira, i poluglasno mi se obrati, a to se čulo po celom "slepom tunelu":
- Pitaj ih da li hoće još da sviramo?!
Nisam ih pitao. Kabl mikrofona sam razvukao do kraja, legao iza bubnjeva, i tamo ležeći otpevao koncert do kraja. Bubnjar je svirao i, s vremena na vreme, govorio mi:
- Ustani... ustani..."
I ovo je bio Setwah. Ko bi drugi bio?! Jedini je on roker među nama!