Уместо увода - Ево, овако! Читајући Анагамине текстове о његовом деди, сетих да сам и ја, некада, писао о свом оцу. Скицирао сам неколико кратких прича које је, касније, требало довршити, обликовати у коначну форму, али... Као да ми се није дало. Било је то, ипак, сувише лично. Only for me.
Ипак... Ипак ево једног (лаког) комада. Бацам га пред Вас. Ако нешто крене лоше, увек могу да обришем пост.
Да напоменем - причу сматрам недовршеном. Једино што сада знам да је никада нећу ни завршити.
А сада креће недовршена прича...

Последњи дани

         На столу је почивао зидни сат управо донет са поправке. После дуго времена поново је откуцавао време.

         Дуго је био покварен. Годину, две, можда и три. Отац није хтео да га поправља. Узалуд сам га наговарао.

         - Шта се теби тиче мој сат?! – био је његов одговор.

         Лежао је болестан. Већи део дана би спавао, и ја сам могао да радим шта хоћу у стану: мењам распоред ствари… Чак сам имао овлашћење да подижем његову пензију.

         Сат је био мој поклон. Жена и ја смо га донели са свадбеног путовања и био је источнонемачке производње. Тада смо нас троје живели заједно, у истом стану, тако да сат и није био прави поклон већ је био намењен за наше заједничко домаћинство. Међутим, живот је кренуо другим током. Свађе, пресељење код таште и, на крају, замена ранијег за два мања стана.

         Годину су прохујале... Ни сат више није био нов. Једног преподнева однео сам га у Инсин сервис у Земуну, сачекао десетак дана да га мајстор поправи, сео у градски аутобус, узео га… Сат је лежао на трпезаријском столу и требало га је окачити о зид, вратити тамо где је некада стајао. На зиду је био укуцан ексер о који је висио календар. Скинуо сам календар и покушао да окачим сат. Међутим, није ишло: ексер је био прекратак.

         Потражио сам други ексер, из оставе узео чекић и почео да га закуцавам.

         - И мој син је левак – огласио се отац из кревета.

         Знао сам да се не шали, већ да ме гледа као неког ко можда јесте али, вероватније, није његов син. Један комад времена је био неповратно изгубљен. Бар у очевом мозгу.

         Шта му то није дозвољавало да у мени препозна сина? Где се његов ум зауставио? Када сам имао петнаест, деветнаест или двадесет и пет година? Његов син је знатно млађи од четрдесетогодишњака који укуцава ексер у зид. Тај средовечни мушкарац није његов син. Његов син је још увек дечак, тинејџер. Само што су обојица, и син и четрдесетогодишњак, леворуки.

         Прошли су ме жмарци и ја сам одговорио:

         - Оче, ја сам твој син!

         Он је незаинтересовано, безвољно, потврдио:

         - Знам.

         Његов син је изгубљен у ходницима времена, тамо је негде остао, безбедан, нерањив (управо га је он тамо и склонио), и отац не жели, одбија, да размишља о том средовечном мушкарцу који троши време на свакодневне глупости (поправљање сатова, укуцавање ексера…) као о свом сину.

         Злокобна игра која ме је, са једне стране, ужасавала, а са друге увлачила у своје поноре чије сам дно хтео да испитам.

         У сваком случају, сувише се то брзо догађало: очева болест је пребрзо напредовала да бих био спреман на изненађења та врста, да мирно гледам како болест разара његов мозак.