Koliko se Setwah razume i prati fudbal?! Znam da mu je rokenrol fah, ali...
Setwah: Trenirao sam fudbal, igrao desnog beka...
Ja: I ja ga trenirao. Igrao levog beka, onako bez elana... Ko još želi da bude bek?!
Setwah: Ja sa elanom. Rasturao sam desnog beka! A počeo sam kao desno krilo (FK Sloven) jer sam prethodno trenirao atletiku i bio sprinter. I kao atletičar sam bio poznat u gradu pošto sam uvek na tim uličnim, i opštinskim i školskim, krosevima bio prvi. Negde kod kuće imam te medalje. To je bio "AK Ruma".
Ali bio sam smešan na desnom krilu. Sve super: ubacim se, trčeći centriram, i gotovo! Međutim kada se nađem u šesnaestercu, tamo gde treba da se dribla i svašta radi, izgubim se kao pile u magli: nemam pojma! Glup sam za napad, ali zato, brate, čistim napadače i lopte kao hemikalija. I dobro šutiram....
Onda sam u osmom razredu počeo da slušam bend SEPULTURA, i ode mast u propast. Jebo sport...
Ja: Trenirao sam u "FK Radničkom". Nisam voleo da igram u odbrani, a trener me tamo gurao... Želeo sam ja da budem taj koji će da kreira igru, bude trenerova produžena ruka na terenu.
Setwah: Čoveče, i Piksi je odande! Iz "Radničkog"! Inače, bekovi kreiraju igru, koliko se meni čini, i sredina terena, a ti si hteo da budeš finale. Žene to vole: centarfore!
Ja: Piksi je iz Niša, a ja iz jednog drugog grada u kom postoji istoimeni klub. Za centarfore i žene: moja više voli Riberija u Bajernu, nego Luku Tonija. Kaže, da je svetska lenčuga.
Setwah: Tvoja žena zna o fudbalu bar trista puta više nego ja! Sramota! Kako sam glup! Pa, da: Piksi je iz Niša. Eto osnovne stvari, a zasrao sam!
Ja: U redu je! I ja sam digao ruke od fudbala...
Setwah: Za Luku Tonija znam, ali za Riberija ne. Jebi ga, čoveče, sramota!
Glupo je kada kao ja zakržljaš. Tvoja žena ima čak komentar za fudbalere, a ja ne znam ni ko su...
Ja: Riberi je Zidanov naslednik. Blistao je na Evropskom prvenstvu na kom se Zi-Zi oprostio od fudbala. Tad sam ga prvi put i zapazio. Zanimljiv je što ima brazgotine po licu. Želeo je da igra u Španiji, ali Real Madrid i ostali klubovi iz Primere nisu za njega bili zainteresovani, tako da je morao da ode u Nemačku.
Čudno je da igrač koji izgleda onako neugledno (još i te brazgotine na licu. Imao je saobraćajku kada je bio klinja), deluje tako superiorno na terenu! Sve vreme trči napred-nazad, izvodi kornere, slobodne udarce... uklizava... Luka Toni samo podmetne glavu, i sve je OK.
Setwah: Sada sam se setio kada sam video fotografije na Google: stvarno je zver sa onom facom!

"Subota, 13. decembar: derbi Barselona-Real Madrid. Rezultat: 2-0. Strelci: Eto i Mesi.
Katalonija je za dva gola bliža nezavisnosti od Španije! Katalonija-Španski kralj dva prema nula..."
Eh, kada bi se nezavisnost sticala davanjem golova?! Pa, još Argentinac da obavi taj posao za Katalonce...
"Na ulicama Barselone dvostruki, šizofreni haos. Na jednoj strani katalonski separatisti, na drugoj katalonski anarhisti. I jedni i drugi urlaju približno istom količinom decibela, ali "ono što je pesnik želeo da kaže između dranja" jeste bitno različito: jedni su ZA, drugi PROTIV...
Igor i ja nailazimo na kordon murije. Iz susedne ulice se čuju anarhisti, skandiranje i lomljenje nečega... Ulazimo u najbliži lokal. Ja naručujem crno vino, a Igor čaj. Konobar je doneo čaše, zapalio sam cigaretu..."
A reci mi: Igor te ne nervira što pije čaj? Ni konobar koji ga donosi? Nedoslednost, Setwah!
I, tako, dok bezbrižno pijete čaj i crno vino šta se dešava na ulicama Barselone? Jer, španski kralj je ubedljivo poražen...
"Lomljava i skandiranje su sve bliže i bliže, i u jednom trenutku se sve pretvara u ciku i vrisku, i ljudski stampedo protrčava sa druge strane stakla...
Ispijamo po gutljaj pića gledajući ljude na ulici. Igor kaže:
- Jebote, sećaš se one večeri na demonstracijama kada smo se sakrili kod Georgija na Skadarliji?
Odgovaram:
- Znam! NOĆ DUGIH PENDREKA...
Prisećamo se kako je te noći sve počelo tamo, na početku Brankovog mosta. Zapaljene gume koje se kotrljaju, suzavac i vodeni topovi na Trgu Republike, i sav taj ADRENALIN...
Pola sata kasnije smo izašli iz kafea, i vazduh je bio čist kao posle kiše.
Krenuli smo kući..."
Hm, kući?! Daleko su vaše kuće, Setwah, i mnogo bliže meni nego vama...
Uzgred, da li Georgije još stanuje u Skadarliji? Priznajem, bezvezno pitanje. Suvišno. U svemu ovome Georgije je najmanje važan... Mada sam siguran da i on luta Evropom, i da je daleko od svog doma.

Nije Setwah prvi put u egzistencijalno-novčanim problemima. Sličnu situaciju je iskusio jedne zime u Beogradu.
"Jednom mi se dogodilo, dok sam živeo u Beogradu, da sam postao beskućnik. Zašto je i kako do toga došlo, nije važno. Dovoljno je da kažem da se beskućnik krije u svakom od nas, i čeka svoju šansu.
Ja to ovako tumačim: postao sam isuviše težak za bilo koji socijalni sloj, i propao sve do dole, do samog dna! Među teškaše, u super-tešku kategoriju društva.
Sudbina je htela da se to dogodi u najgorem mesecu u godini za borbu u super-teškoj kategoriji: u januaru.
Zima u januaru jeste veoma neudobno godišnje doba, i veoma dekintirano. Verovali ili ne, preko noći je u Beogradu sve što valja zaključano! A i sve olupine ispod Brankovog mosta koje nečemu vrede su prebukirane...
Dno je čudna životinja, čudna stvar ili je to situacija: ne znam?! U svakom slučaju, dno jeste mesto sa koga se najlepše vidi život u celoj svojoj dužini i obliku. U celom svom PAKOVANJU!
U njemu je sve zapakovano: roditelji, prijatelji, ljubavi... Prošlost, sećanja, predmeti koji su možda još uvek negde tvoja svojina... Sve je tamo, osim budućnosti koja te pita: "Biraj da li hoćeš ovo spakovano ili sve ostalo raspakovano?"
Još uvek ne znam šta jeste bolje? I šta ako mi budućnost ponovo postavi isto pitanje?"
Ovaj zapis nosi određenu metafizičnost. Moje uši su veoma osteljive na reč: budućnost! Ona je nešto što mrzim, a ne od čega se plašim.

Ponosan sam što sam od Setwaha načinio konzistentan književni lik. Odavno nisam kreirao tako uspešnog papirnog junaka. Tako delatnog! Ostali su manje uspeli: Dečko, Gost, Rošalde. Neazaokruženi, fragmentarni. One koji su preuzeti iz "Reprize" ne računam: njih je Rob-Grije kreirao, a ne ja.
Neko može da tvrdi: Setwah je preuzet sa Interneta, nisi ga ti stvorio! Možda nisam, ali, u svakom slučaju, ponosan sam na Setwaha! Тrebalo ga je pronaći u tom, virtuelnoм prostoru i čvrsto zgrabiti. Ne dozvoliti mu da nestane, i postane junak nekog drugog književnog dela.

Pored Setwahovog, i Rošaldin komentar je upotrebljiv. Ne bi bilo dobro da ga ignorišem, ne uvrstim u Romančić. Slično Setwahu, i ona ima muzičkih iskustava. Samo, za razliku od njega, Rošalde svira ozbiljnu muziku. U komentaru, opisuje prijemni ispit na Muzičkoj akademiji...
"Prijemni ispit na Akademiji umetnosti, pre tri godine. Usviravam se u sobi broj sedamnaest na klaviru koji je skroz raštimovan. Melodije se samo naziru... Ali, važno je zagrejati prste. Fancy asistent koji je u onim poznatim akademskim klanovima, dolazi po mene sa veštačkim osmehom na licu, i kaže da moram da uđem ranije. Sat vremena ranije, psihički nepripremljena...
Počinje frka! Ceo svet je ogroman vakuum. Sedam za klavir. Čuje se šaputanje, zloslutno. Osećam ih, sve: veštac, ruska veštica, vilenjak, vila, neznalica... Pričaju, puše, jedu... Sve do dvadesepetog takta Bahove "Fuge u gis molu". Tada su umukli, slušaju. Vidim Petrovaradinsku tvrđavu i ostvarenu želju. Prvi put u životu znam kako treba da zvuči svaki ton, svaka alikvota, svaki šum..."

Kako se stiže do Loznice?! Šinobusom. Krene se iz Rume u kasnopopodnevnim satima. U kupeu, društvo ti prave brkata baba sa unukom i cigarom koju sve vreme ne vadi iz usta, i sredovečni muškarac koji tegli neke kokoške ko zna gde i zašto?! Ko zna gde zato što on ne ide do Loznice već silazi na jednoj od usputnih stanica.
Povratak je isto šinobusom u pet ujutru, samo je društvo drugačije: neispavani radnici.
Šta ću ja u Rumi?! Moj dolazak u taj sremski grad nije povratak nikome i ničemu! Nikakva posla tamo nemam! Za razliku od Setwaha koga čega topli roditeljski dom. Jedino o čemu razmišljam jeste: kako što pre da napustim Rumu?! I zato ostajem na železničkoj stanici dok Setwah i njegovi momci nestaju u pravcu grada...

"Tamo gde se nalazila publika, bio je mrak. Video sam samo grube obrise mase koja se za sve vreme trajanja koncerta nije nijednom oglasila. Potpuna tišina! Jedino što je bilo pokretno u tami bili su vrhovi zapaljenih cigareta. To se dešavalo u nekom "slepom tunelu". Prisutnioh je bilo oko dvesta.
Bile su dve lampe: jedna usmerena ka nama, bendu, i druga na šanku. U tom svetlosnom sendviču publika je bila potpuno nevidljiva, mada udaljena tek dva-tri metra od nas.
Bine nije bilo. Pola metra iza mene je bio bubanj, a bas levo na dva-tri metra. Završili smo prvu pesmu, a ono potpuna tišina! Svi ćute, cigarete blinkaju u mraku... I mi isto ćutimo jer je reakcija publike neobično! Neočekivana.
Odsviramo i drugu pesmu, opet isto: potpuna tišina. I vrhovi upaljenih cigareta... Posle treće kompozicije - isto! Bubnjar se iznervira, i poluglasno mi se obrati, a to se čulo po celom "slepom tunelu":
- Pitaj ih da li hoće još da sviramo?!
Nisam ih pitao. Kabl mikrofona sam razvukao do kraja, legao iza bubnjeva, i tamo ležeći otpevao koncert do kraja. Bubnjar je svirao i, s vremena na vreme, govorio mi:
- Ustani... ustani..."
I ovo je bio Setwah. Ko bi drugi bio?! Jedini je on roker među nama!

(prevela sa srpskog na poljski: Olga Lalić-Krowicka)

Setwah odlazi korak dalje, poredeći čitaoce sa ovcama. Jeste da su ovce bezazlena stvorenja, ali se čovek ne oseća prijatno kada ga upoređuju sa ovcom. Naravno da se za nijansu osećaš neprijatnije kada te nazovu - ovnom! Možda zato što ovnovi imaju rogove?
Setwah tvrdi da je u reči "čitalac" prenaglašeno ono receptivno. Pred knjigom čitalac pada na kolena, tako da čitanje poprima ritualni karakter. Međutim to nije prava istina! Prava istina jeste da su knjige te koje nas napadaju! Mi smo od rođenja već u oboru, i knjige pružaju svoje džinovske papirnate ruke, i odvode nas na šišanje. Poenta Setwahovog poređenje čitaoca sa ovcama jeste u šišanju.
I ovce, kaže dalje Setwah, odlaze na sajmove knjiga, hvataju se za novčanike, i kupuju knjige... Čitave naramke!

U toku je sajam knjiga. Onaj isti koji je Rob-Grije pre četiri godine otvorio. Ali sada neki drugi pisci hodaju, šepure se, štandovima. Potpisuju svoje knjige, daju intervjue za medije...
Možda se još uvek na nekoj zabačenoj polici nalazi Grijeova «Repriza», ali ona više nije hit! Niko je ne pominje, niko ne kupuje... Nedostaje joj medijska podrška. Čitaoci su suviše glupi da sami otkriju vrednu knjigu. Treba neko neprestano da im sugeriše šta je dobro, šta vredi pročitati...
I kako, onda, da veruješ takvim čitaocima?!

Pored Setwaha i Dečka, delove Romančića na Netu komentariše i izvesna osoba koja se potpisuje sa: Gost. On često zna da bude zao i zlonameran.
Osećam mržnju te osobe kako prema sebi, tako i onome što pišem. Čovek bi rekao da smo se nekada i negde upoznali, možda i posvađali, i otud njegova mržnja prema meni. Ili je neki paraonik, bolesnik, zatvoren u ustanovi za umobolne (pretpostavljam da u ova, moderna vremena i takva mesta imaju Internet) koji mrzi ceo svet, a ne samo mene!

Mogu tako reći, napisati, suočiti se sa tim: mozak mi je stao, na trenutak zastao, i on je sada u nekom svom svetu potpuno odvojenom od mene. Tako je to sa mojim mozgom. bar ovih dana. Neko će reći: to je u redu. Ili: i to se dešava. Treba biti spreman i za takve životne trenutke.

Ponekad imam utisak da se na globalnoj mreži ništa ne dešava. Suočim se sa statičnošću Interneta.
Otvaram nove stranice, ukucavam reči za pretraživanje, međutim sadržaj prosto sklizne pored mene. Ne vidim, ne konstatujem, ništa osim ravne površine monitora. Tekst na ekranu ne poseduje nikakvu dubinu, trodimenzionalnost.
Kao da sam otkrio Ahilovu petu Interneta.

Sa malim zakašnjenjem stigao je Setwahov odgovor u vezi zajedničkih promocija. Ključna reč u njegovom komentaru jeste - mašta. Očigledno da mu se ne dopada moje olako odbacivanje njegovog predloga, i prebacivanje u sferu mašte, nemogućeg događaja.
On tvrdi da u svakodnevnom životu ima više mašte nego u našim snovima, i da "ljudi odavno koriste razne stvari kako bi dosegli ono što im nije nadohvat ruke: kuke, štapove, motke, druge ljude, telefone, računare, viljuške, zvuk, pismo, jezik, noge..."
Po njemu, prvo pravilo magije jeste da je iskrenost istina (ISKRENOST JE ISTINA, napisao je Setwah koristeći velika slova), drugo da u "u životu ima više mašte nego u snu", a treće i poslednje da je "samoća tajna otkrića..."
U odgovoru otkriva i svoju trenutnu lokaciju: Prag u Češkoj. Kafkin grad. Čak i pominje Franca Kafku: kako je na ulici video plakat ne kom se Kafka smeši. I pita se: otkud osmeh na Kafkinom izmučenom licu?! Odmah daje i odgovor: za to je zaslužna svemoguća softverska alatka - Photoshop. Osmeh je lažan.