Proleće bubri, hormoni bubre, energija se budi, i strasti se bude, pa tako i moje gaćice bubre, nadimaju se, hoće da se r a ss p u k n u !! da p r s n u !!
Pa da ne bi došlo do katastrofe u mom kosmičkom sistemu, svečano obelodanjujem svima:
JA SAM LEZBEJKA!
Jedan mali COMING OUT, spontano izliven na blogu, molim vas da ne protumačite pogrešno, da su to samo skandalozni i neumesni trikovi, da su to očajnički potezi, da je nekakva politička konotacija ili marketinška promocija, da mi to dozvoljava neka od mojih funkcija i statusnih pozicija.
Ne, ne i ne! Ne budite na pogrešnom tragu!
JA SAM LEZBEJKA, bila, ostala i biću, u celom svom biću!
TAKO JE DIVNO BITI LEZBEJKA!
Znam da to nikog živog ne interesuje, ali JA SAM LEZBEJKA iz ličnog predubeđenja, iz sopstvenog uverenja i svojih ličnih htenja. Niko me tome nije naučio, niko me na to nije nagovorio, niko me o tome nije savetovao, niti se tome protivio, nemam traume seksualnog zlostavljanja iz detinjstva, nemam slične pojave u nasleđu. JA SAM LEZBEJKA prirodna, nepatvorena, najnormalnija, lično inicirana i subjektivizirana, osvešćena, aktivizirana i praktizirana.
JA SAM LEZBEJKA od kako sam se rodila i mleko divlje ždrebice sisala, od kako sam se s drugaricama iz vrtića valjala po travi, od kako sam njihove suknjice oblačila, od kako sam sa njima gaćice razmenjivala, od kako sam se pred njima gola skidala, od kako smo se ljubile i štipkale, od kako sam njihove ribice dirkala i u njihovom društvu uživala. JA SAM LEZBEJKA po svim kriterijumima i kategorijama. Precizno definisana LEZBEJKA JA SAM, po svim društvenim normama i standardima, socijalnim i psihološkim aspektima, rodnim i polnim diskursima i tumačenjima, po svim aršinima i merilima - JA SAM LEZBEJKA.
Kad mi je bilo 4ipo godine zaljubila sam se u Nenu, devojčicu iz komšiluka dve godine stariju od mene. Nena je imala najlepše plave oči na svetu i dugačku tamnu kosu, bila je mršava i štrkljasta za razliku od mene dundaste, i mnogo pametnija od mene - kao starija. Gledala sam u nju ko u Boga, a ona je predložila da se poljubimo filmski, «Sa jezikom!», napomenula je, i ja sam je poslušala. Od tada smo stalno imitirale filmske parove sa malog ekrana i bilo je fantastično. Kad je Nena predložila da uz to dodirujemo jedna drugoj ribice, još više sam uživala, i moje prve prave orgazme vezujem za taj period odrastanja uz nju. Ja nisam tada znala da sam lezbejka, nego mi je sve to bilo normalno, niko me o tome nije informisao i ja sam Nenu prihvatala kao nešto najdivnije što mi se dešava, mada sam takođe imala jaku svest o tome da ne treba time da se hvalimo i pokazujemo javno, nego smo se skrivale u šupi za ugalj u mom dvorištu pravdajući se zauzetošću oko pravljenja kolača od blata i kuvanjem ručka od trave, lišća i cveća iz bašte, što smo sve i uspevale da postignemo, jer je naše druženje bilo kreativno, kompletno i krajnje nadahnjujuće ispunjeno.
Ali Nena je odjednom počela da me izbegava i teško me izneverila jednog dana saopštivši mi da je zaljubljena u svog starijeg brata od ujaka i da ju je on već uveliko zbario. Stavila mi je do znanja da je između nas sve gotovo, i to s mržnjom i s nekim za mene poražavajućim besom, i ja sam ostala zatečena, utučena mala devojčica kojoj ništa nije bilo jasno osim da je barenje nešto najgore i najcrnje na svetu. Tako razočarana i slomljena, na moju sreću, odselila sam se ubrzo, a Nena je postala prošlost.
Kada sam se ne dugo zatim zaljubila u moju tetku koja je od mene starija 7 godina, sa predivnom crnom grivom do dupeta, onako jebežljiva i rasna, bilo mi je još divnije i neuporedivo više sam uživala u zajedničkim petinzima i svršavala ko luda. Ali to se desilo samo desetak puta, pošto je tetka ubrzo našla momka, preselila se kod njega, a posle izvesnog vremena ostala i trudna, a ja sam bila ljubomorna ko pseto i sve vreme sam želela da je to dete moje. Neminovno, u to vreme sam negde i pročitala i uvidela DA SAM LEZBEJKA pošto su mi se dopadale i fascinirale me samo devojčice, a od dečaka sam zazirala. Pored par neutralnih drugara iz odelenja, bili su mi svi nekako dosadni, jadni i gadni. Baš to!
Ali ja više nisam mala devojčica.
SAD SAM LEZBEJKA.
Svesna svojih draži, svog magnetizma i inteligencije, JA SAM LEZBEJKA i to ne krijem. Ja sam jedna od 13 javno deklarisanih lezbejki u našoj zemlji, člankinja sam i pripadnica svih LGBTIQ organizacija, priređujem seminare i predavanja, vodim edukaciju dece i socijalnu pomoć, stratedžik podršku i zaposlenje. Ja sam vlasnica dva lezbokafića i jednog noćnog kluba, organizujem lezbokoncerte i dešavanja - žurke, kulturne manifestacije i kongrese. Ja nisam obična lezbejka, JA SAM OPASNA LEZBEJKA! Zalažem se za legalizaciju homoseksualnih brakova i zajednica, za gay pride i parade, borim se da Vagina uđe u parlament, da Vagina osvoji planetu i preuzme apsolutnu vlast na svim poljima, u svim društvima, na svim nivoima. Ja sam radikalna totalitaristička ekstremistička LEZBEJKA, što ipak ne znači da su moj aktivizam i totalitarizam napadni i opresivni.
JA NISAM AGRESIVNA LEZBEJKA! ali
JA SAM DYKE!
JA SAM BUCH!
JA SAM BITCH BOŽIJA!
Lezbejka nad lezbejkama! Kučka nad kučkama!
Pitajte druge lezbejke.
Ako nekome smeta što sam lezbejka, neka mi to odmah kaže, nek mi izađe na crtu, nek mi pljune pod prozor.
Lezba se ne postaje, lezba se rađa. Lezbejke su divne žene, i ja nisam najdivnija žena, ali sam najponosnija i najradosnija lezbejka.
I ne znam zašto sam sve ovo ispričala, ali sam morala, verovatno u duhu svojih nacionalnih, etičkih i tradicionalnih vrednosti, u duhu čvrstog kodeksa ponašanja i izražavanja, i nesumnjivog demokratskog liberalnog shvatanja. Istina je divna kad se kaže naglas.
JA SAM LEZBEJKA, i niko mi ništa ne može, nikog ne ugrožavam, nikom ne želim ništa loše, volim žene i sve ljude, i decu, i životinje, i biljke, i seks. JA SAM LEZBEJKA, ponovila sam već 22 puta, pa da nisam nijednom to izrekla, ne bih bila manje lezbejka, kao što ni od sada nisam više lezbejka.
Moja devojka
@ snoshka
da, sve zene su lezbejke, ali ne moze nista da nas zadovolji kao dobar kurac!
:)
U vezi sam ostao samo zato sto me je, na kraju, nekako "uvjerila" da se salila.
P.S. Ne vidim koga to moze da pali vise od intimnog vodjenja ljubavi muskarca i zene sasvim posvecenih jedno drugome, kada upravo spoj te dvije suprotnosti u jedno tijelo i jednu dusu, i ponajbolje svjedoci o savrsenstvu jedne ljubavi i osjecanja?
Tako - svako treba glasno i jasno da kaze ko je:)
Eto, ja glasno i jasno kazem
da sam seksualno nepredeljena,
tj. aseksualna
tj. seks me uopshte ne interesuje
ni sa mushkim ni sa zenskim...
Ne osudjujem one koji vole seks,
ni heteroseksualne, ni homoseksualne,
ali ima i nas koji upshte ne volimo seks...
ona je jednini pravi majstor tog zanata ovde..
Asistente kasnite, ja sam Snoshku vec zamolila za rekreativne casove teorije i prakse, nas dve imamo dogovor i nista ne brinite. Ona je ovde retka zverka, pardon zvezda vodilja kojoj se klanjam, ljubim je u koleno, lizem joj stopalo i privijam se uz skute. Ona nema bas nikakve komplekse, te se tu, a mozda i jedino tu podudaramo.
VIVA LA DIVA SNOSHKA!
ja vam zahvaljujem i čestitam još jednom :)
Бити жена никада није био лак задатак, још од времена када је Бог рекао Еви с мукама ћеш децу рађати (Пост.3,16). Све до овог века тај задатак је, у најмању руку, био прилично јасан. Свака девојчица одрастала је знајући тачно шта се од ње захтева у животу и научила је да то ако јој се и не допада прихвати.
У XX веку све се изменило. Бити жена није постало нимало лакше, упркос мноштву савремених (кућних) апарата и прилично сумњивог престижа који се назива „поседовати све то". (Оно што нико није рекао мојој генерацији, резултату „борбе за равноправност полова" у време када смо започињали своје каријере и стварање породица, било је да „поседовати све то" заправо значи једино имати дупло више посла!). И док се ми још увек бавимо напорним радом, модерне жене изгубиле су своје јасно усмерење у животу. Суочене смо са какофонијом гласова и могућности и свака од њих позива нас на другачији пут који обећава „испуњење".
Свет нам даје много могућности које се крећу од крајње конзервативне слике преплашене жене, налик на миша, која живи у покорности свом надмоћном мужу, до жене која тежи успону у области бизниса или своје професије, и не може бити узнемиравана тако досадним ометањем пажње као што су деца. У крајњем случају, слушамо радикалне феминистичке позиве свакој жени да постане (најбоље лезбијска) манифестација богиње на земљи.
Без обзира на то што свет нуди такве и безбројне друге могућности избора, он пропушта да обезбеди било какво задовољавајуће одређење о томе који је од тих путева (ако је то уопште иједан од њих) заиста онај прави. Чак ни разне конфесије нису у стању да по том питању заузму јединствен став или да женама дају било какво јасно, поуздано усмерење о томе како би требало да уредимо наше животе или који би модел требало да пратимо.
И заиста, чини се да је већина конфесија исто толико збуњена као што су и поједине жене у тражењу одговора на социјалне услове који се брзо мењају и на захтеве феминизма.
Куда ће нас све то одвести? Морамо ли изабрати између подједнако неприхватљивих крајности или постоји и неки други пут? Постоји ли пут који нуди мир усред хаоса; који говори о равнотежи и правој размери и нуди вечно уместо привремених награда; који обећава истинско испуњење, не кроз пролазне овоземаљске жеље и частољубље, већ кроз најдубље жудње наше душе?
Постоји уистину такав пут и он се може наћи унутар Православне Цркве. Православни модел женствености утемељен је на вековној мудрости уместо на непостојаним поставкама философских хирова. Православље посматра жену на исти начин како је посматра и Бог - као часно и достојанствено створење са даровима и одговорностима које су искључиво њене и са њеном сопственом, суштинском улогом коју треба да одигра у спасењу људског рода.
Да би се расветлила та визија и да би се јасније сагледала, најпре се морамо осврнути на историјски развој жениног места у верској заједници.
Почеци
Да би се разумела историја (положаја) жене у Цркви, морамо се вратити на сам почетак, на Еву. Оци и учитељи Цркве изнели су различита мишљења о Еви, о природи њеног односа са Адамом пре пада и о истинском значењу „проклетства" које је након пада бачено на њу. И поред свих противуречности, неке чињенице су јасне:
1) Ева је, као и Адам, створена по лику и обличју Божијем. И створи Бог човека по обличју својему; по обличју Божијем створи га; мушко и женско створи их (Пост.1,27). У својој суштини, као створена бића, мушкарци и жене су по вредности и части једнаки пред Богом.
2) Ева је створена да би била Адамов „помоћник" (Пост.2,18). То не значи да је требало да буде његова слушкиња, а још мање његов роб. Јеврејска реч која је употребљена на овоме месту („езер") често се користи и за самог Бога као Помоћника Његовог народа. Јасно да је веза која је за њих планирана била веза узајамне сарадње а не надмоћи. Адам је, са друге стране, добио задатак да да имена животињама и пре него што је Ева створена од његовог ребра; чиме је „владавина земљом" била поверена првенствено њему.
3) Ева је, као што сви знамо, начинила страшну грешку. Послушала је заводљиве речи змије и, не посаветовавши се са својим мужем, појела забрањено воће, осудивши тако и себе и своје потомство на живот изван Раја. Неки су сматрали да је Сатана радије изабрао да искуша њу него Адама не зато што је она била слабија, већ зато што је знао да ће Адам следити њен грех (и што ће га учинити подједнако кривим). Праведност света поверена је Еви, али она није оправдала то поверење.
4) Због свог греха, Ева би осуђена да у болу и патњама рађа децу и да живи у покорности мужу (Пост.3,16). Изговарање проклетства („у мукама ћеш децу рађати и воља твоја биће под влашћу мужа твојега и он ће ти бити господар") указује пре на то да је Бог једноставно предсказао шта ће се догодити женама које живе у палом свету него да их је смишљено казнио. Сигурно да је „осуда" тачан опис онога што се догодило женама након пада, када су препуштене на милост палим мушкарцима.
Пред собом имамо слику Божије намере за мушкарце и жене - заједништва љубави и сарадње између два бића једнака по својој вредности и части, али различита по својим улогама. Имамо и слику те заједнице изобличене грехом: жена које су својом сопственом чежњом и потребом за децом привезане за мушкарце који им неправично господаре и омаловажавају их. Међутим, истог тренутка када је Бог изговорио речи о судбини пале жене, изговорио им је и речи наде: о (њеном) Семену које ће сатрти главу сатанину.
Друга мајка
Следећа велика епоха у историји жена оличена је у оној која је била названа другом Евом, као што је и Христос био назван другим Адамом - у Марији, Мајци Божијој. Као што је једној жени допуштено да испољи слободну вољу и читаво човечанство изгна из Раја, исто тако је једној жени дато да својом сопственом вољом обезбеди средства за човеков повратак у то блажено стање. Без Маријине спремности и потпуног предавања вољи Божијој не би било Оваплоћења, па самим тим ни Распећа и Васкрсења - другим речима, не би било ни Спаситеља ни спасења човечанства.
И као што је Ева била мајка читавог човечанства, тако је и Марија кроз своје материнство подарила тај најскупоценији дар читавом човечанству. Тако је Марија постала Мајка свима онима који би да постану деца Божија. У Богородици Марији видимо суму свега онога што искупљена жена може да постане - а то је положај који је узвишенији чак и од онога који је Ева имала пре пада. Размотримо неке од особина које су Марију Мајку Божију учиниле најузвишенијим узором по коме би требало да се уобличавају наши животи, чак и у ове, модерне, махните дане и времена.
1) Марија се својевољно покорила вољи Божијој и, мада је била изабрана, она на то није била присиљена; њена послушност је била добровољна и искрена. Касније, као Јосифова супруга, она се такође добровољно покорила свом мужу - она, која је Бога познавала на приснији начин него било које друго људско биће, будући да Га је носила у својој утроби.
2) Марија је својом вером угодила Богу: оно што се од ње захтевало морало је бити застрашујуће и, на неки начин, опасно; Марија је, међутим, веровала да је штити љубав Божија.
3) Марија је ризиковала све због материнства. У друштву у коме је она живела, за младу жену је представљало крајње понижење да затрудни уколико није у браку. Да је Јосиф био човек тврдог срца, Марија је могла бити потпуно одбачена, прогнана од својих ближњих, онемогућена да се уда, без икаквих средстава да прехрани своје дете и себе. Колико је жена у нашем друштву изабрало абортус радије него да се суочи са много лакшим околностима него што су ове? Марија је, међутим, радије изабрала да ризикује свој сопствени живот да би га подарила другом.
4) Марија је преузела на себе улогу посредника који ће људе одвести Богу. На свадби у Кани, она је прва указала свом Сину на потребе људи, знајући да ће Он, упркос тренутном негодовању, удовољити тим потребама, а онда је рекла људима: Што год вам рече, учините (Јн.2,5). Она је на тај начин наговорила све нас, њену духовну децу, да удовољимо Христу истом љубављу и покорном послушношћу коју је показала и она сама.
Павле Евдокимов, у својој књизи „Жена и спасење света" („Woman and the salvation of the world, St. Vladimir’s Seminary press, 1994) укратко излаже духовну улогу - (или „харизму") жена, за коју је Марија дала пример. Ми можемо бити призване на телесно материнство и да на тај начин пренесемо своју веру на нашу децу или, пак, можемо бити призване на материнство духовно, тј. да свим људима укажемо на лик Христов и да их призовемо к Њему.
Жена у Цркви
Христос је показао, Својим сопственим понашањем према женама, као и кроз поуке које је давао Својим ученицима, да су положај одговарајућег старешинства и Божански установљене власти остали непромењено како у дому, тако и у Цркви, али да је дошло до значајне промене у старом поретку мушко - женских односа онаквих какви су били уобичајени после пада. Христос се према женама односио достојанствено, са поштовањем и самилошћу. У Његовом учењу о браку (Мт.19,3-9), Он поново успоставља њихова брачна права, онаква каква су била и „у почетку", пре него што су нађена оправдања за окамењеност људских срца. Кроз искупљење извршено Његовом смрћу и Васкрсењем, Христос је мушкарцу и жени поново омогућио да се боре за идеал установљен у Рају: заједништво у љубави међу једнакима, али са различитим, комплементарним улогама.
Тај идеал био је широко подржаван у неколико првих веко-ва Цркве. Жене су задобијале чинове светитељки и мученица, дајући свој живот за Бога кроз мноштво улога, укључујући улоге духовних матера, равноапостолних проповедница (света Нина Грузијска, на пример) и ђакониса, као и оне традиционалније улоге жене, мајке и учеснице у милосрдним делима. Када су мушкарци почели трагати за пустињом као местом де ће се подвизавати у већој преданости Богу, жене - почев од свете Марије Египћанке, чију је светост поштовао и свети Антоније Велики - нису далеко заостајале за њима.
Унутар породице, положај жене био је бољи међу Хришћанима него што је био икада раније. Док је свети Павле саветовао женама да буду покорне својим мужевима - што није било ништа ново - он је исто тако, и још наглашеније, саветовао мужевима да воле своје жене онако како је Христос волео Цркву (Еф.5,25) - другим речима, у тој мери да буду спремни да за њих положе и своје животе. То је заиста било нешто ново. Древно проклетство почело је да се распада. Било је, међутим, у исто време и неких мушкараца који су се у погледу жена придржавали ставова какве су имали и њихови јеврејски претходници (сажето изражених у традиционалној мушкој молитви „Хвала Ти, Боже, што нисам створен као жена"). Неки међу њима су у потпуности кривили жене за пад, изјављујући да су оне саме по себи зле и да треба да их избегава сваки мушкарац који би хтео да буде праведник.. Неки су чак настојали на томе да су брак и полни односи само нужно зло за продужавање врсте. Човек не може а да не посумња да су ти мушкарци погрешно пребацивали кривицу за своје телесне страсти - не приписујући је сопственој палој природи и ђаволским искушењима - на несрећни и нехотични објекат тих страсти, на жену.
Како су пролазили векови, тај извитоперени став почео је да врши утицај на став и понашање Цркве према жени. Жена је постепено дошла до тога да буде искључена из службе ђаконисе као и других облика у којима је некада имала истог удела као и мушкарац.
Жене, мk
Православна жена данас
Не изненађује што данашњи положај жене у Православној Цркви одражава обе стране ове историје - ону која ће их понизити, упоредо са оном која потврђује њихово достојанство.
С једне стране, не може се порећи да постоје парохије у ко јима се женама допушта да обављају искључиво оне задатке које мушкарци сматрају за „женска посла", односно за послове који су „недостојни" њих, као што је чишћење цркве, старање о деци или мешење просфоре. Чињеница је, наравно, да су ти традиционално женски послови исто тако часни и од суштинског значаја за живот Цркве као многи приметнији и привлачнији послови које су ти мушкарци резервисали за себе, без обзира на то, они не исцрпљују спектар женских дарова, па према томе не треба ни да ограниче њихов допринос.
Са друге стране, постоји много парохија у којима жене служе на сваки начин, осим оних који су одређени за свештенство - као појци, чтеци, хорски диригенти; као вероучитељи, администратори, чланови парохијски савета, као помоћници свештенства у свим видовима милосрдних дела.
Док Православље на неким местима одржава доминацију мушкараца у целокупној нашој култури, разрешење тог проблема не може се тражити у феминизму, чак ни у његовој такозваној „хришћанској" подврсти. Основна грешка феминизма иста је као и она која се појављује у култури којом доминирају мушкарци, а против које се буни феминизам: то је погрешно уверење да су мушки квалитети - правичност, активизам, воља - неоспорно супериорнији у односу на женске квалитете, као што је одгајање деце, благост, интуиција и милосрђе. Уместо да се боре да задобију поштовање мушкараца према женским квалитетима, феминистикиње се труде да оснаже жене претварајући их у имитацију мушкараца.
„Хришћански" феминизам, који је у извесном погледу блажи од његове световне варијанте, покушава на неки начин да уздигне положај жене у Цркви додељујући им улоге које су традиционално резервисане за мушкарце, као што је свештенство, уместо да позову Цркву да прихвати и почаствује жене службама за које су природно и/или духовно обдарене. Маскулинизација жена, које неминовно происходи из тог погрешног става, један је од многих разлога због којих се Православна Црква тако тврдокорно придржавала (и придржава) свог традиционалног става против женског „свештенства" и „феминизације" Бога.
Упркос оним слабостима које су одлика сваке људске институције, Православна Црква у свом Предању, а врло често и у пракси, још увек представља најснажнијег сведока побожног обрасца женског рода који се може пронаћи у модерном свету и који смо покушали да одредимо. Ми, као православне жене, одговорне смо за то да потпомогнемо да се наше друштво врати у равнотежу очувањем оних побожних женских квалитета који су тако често били омаловажавани и у свету и у Цркви.
Очување нашег призива
Који су, дакле, неки од тих женских квалитета које треба да негујемо? Ако је већ немогуће дати једну исцрпну листу, ево неколицине оних који се чине посебно важним.
1) Највећи међу њима је љубав. Сви Хришћани су, наравно, призвани на љубав, жене, међутим, имају нарочитог дара за љубав. Требало би да, пре свега, волимо оне који су нам блиски - наше породице или оне који су нам као породица. Ми се, међутим, не смемо овде зауставити: наша љубав мора обухватити и наше ближње, нашу парохију, нашу заједницу, наш свет. Љубав која се од нас захтева није само сентиментална наклоност према други&#