Moj Luka je čudo.

Ne znam na kog se izmetnuo. Na onu moju kilavu i njenu glupu familiju sigurno nije. Al’ kad se setim sebe u njegovim godinama... pljunuti ja . Života mi... k’o preslikan.

Nego, voli da krade. To me brine. Drpa gde stigne. Brinem brate, otac sam mu. Ajd’ što dekra, nego ga i vataju. Ko guska u maglu. Kako da ne poludim brate? Takav je od malih nogu. U početku je izgledalo bezazleno, naivno, čak i simpatično, ali to je bio vrtić - igračke, čokoladice, žvakice...

Kad je krenuo u školu, nastavilo se. Počeo da dolazi u novim duksevima, patikama, jaknama, sve žako, firme ovoono...  Kao džorao se s ovim, džorao s onim. Kakvo džoranje brate... nisam ja pao s Marsa. Ruku na srce, donosio je i korisne stvari. S nekog gradilišta maznuo bušilicu, s drugog brusilicu... Kaže da dobija kintu na klađenju, a i sam zna da izgaram po kladionicama. Zona, Meridijan... Krv nije voda. Ceni me, oće da pomogne. Jedva natežemo kraj s krajem s njenom bednom platom.

Zvali me u školu, ja odem, a tamo gomila kečeva i neopravdanih... Ima neku beštiju nastavnicu. Priča o disciplinskim merama, isključenju, nastavničkim većima. Razvalio malom Djilasu labrnju jer ga je provociro, a u stvari ovaj mu prethodno maznuo mobilni. Dečja posla... samo neki esemesovi, ememesovi, blututovi, infraredovi... domunđavanje... to u moje vreme nije bilo... a sad? Čak mi poklonio jedan. To me častio srce tatino, još pre dve godine, za rođendan. Ljubi ga taja. Ima stila. Do jaja je brate. Imam i kameru, al ne koristim. Nisam ti ja za te tehnologike.

A onda su mi moroni zazvonili na vrata. Bila frka u školi, a ništa mi nije prijavio. Zakačio se sa sinom savetnika ministra privrede. Politikantska govna. Upali mi na vrata ko mafija. Nisu se ni najavili prethodno. Uvatili nas na legalu usred subote u 10 sati ujutru. Ona moja kilava bila na pijaci. Morao sam da otvorim. Skočio ko oparen. Prvo sam mislio da je murka. Znaš, čovek instiktivno reaguje - ko životinja brate. A ono,  ulickani Simić došo s malim Simićem u pratnji gorile. Da ne poveruješ. Uteruju pravdu. Samo što ne izvade utoku. Moj Luka izašo iz sobe, drkće od straha dete, ne zna gde je. Donese neku podebelu kartije-kajlu, osamnaest karata od 3,5 soma, prvi put sam to video, života mi. Kaže da ga je dobio na opkladi. Pitao sam ga da objasni. Opklada je opklada, volim i ja da se kladim. Luka se kladio da će da izvuče nastavnici cigarete iz džepa a da ova ne primeti. Izvuko je i dobio. Kaže “onda Simke nije hteo da skine lanac, pa sam ga sačeko posle škole, tresnuo ga i uzo mu. Koj se kurac kurči kad je pička.” Došlo mi da ga izljubim tu pred svima, ali sam mu naredio da vrati lanac. Mafija je to brate. Neću se kačim s budalama. Neću frku u rođenoj kući. Dobro što ga nije odma utopio. Počelo dete da mi plače, baš mi ga bilo žao. Da nisam bio onako mamuran od prethodne noći, pokazao bi im ja, svoj trojici. 

Da stvar bude najgora, u taj čas upada u kuću odjednom onaj moj izrod Pera. Otključava vrata i pravo na nas - na mene, malog Simića, velikog Simića i njihovog gorilu. Prolazi pored nas u stilu “dobro jutro... i laku noć” , onako vrckav, mirišljav i našminkan ko neka frajlica. Ne znaš dal je žensko dal muško. Ko zna odakle je stigo. Ja u zemlju da propadnem. Našo kad da dođe kući. Nikad lošiji momenat.   

Obično spavam kad se vrati, pa ga ni ne vidim. A sad... puna kuća, a on ko s Marsa.... Popizdeo sam. Reko sam Simićima “izvinite, neće se ponoviti”, eeej tim budalčinama... Kad su otišli, odvalio sam Luki par šamara reda radi. Roditelj sam bre. Nisam od kamena. Što da se na njega svi stalno žale? A kod Pere sam uleteo u sobu i umlatio ga na mrtvo ime. Možda sam trebao obojicu. Al kako? Nije tehnički izvodljivo. Ona moja se vratila sa pijace i počela da kuka. Ja se vratio u krevet sa najgorom glavoboljom u životu i isčašenim ramenom. Ruke mi sve bile krvave. Valjda je zapamtio kako da se ponaša dok je u mojoj kući. Kod mene nema trtemrte. Dok si moj sin, nećeš da budeš peder! Zajebi!.

Luku smo premestili u drugu školu da se više ne zlopati sa idiotima, da ga spasem loše okoline. On je vrlo samostalan još od malih nogu. Kad ga nema do kasno, majka ga traži po Tašu, Pionircu, na fliperima, poker automatima ili u igraonici. Zaigra se dete i izgubi pojam o vremenu. Ponekad ode na Kališ, ali se uglavnom vrati do ponoći. Ne uzbuđujemo se previše kad ga uveče nema. Te večeri sam već bio u krevetu, kad je zazvonio telefon. Inspektori MUPa: “Vaš mali je kod nas u stanici!” Znaš šta brate, sve mogu da oprostim, ali padanje i privođenje... poziv iz stanice. To me dotuklo. Užas.
“Mamicu mu jebem, zadržite ga slobodno. Nek prespava kod vas da se malo opameti, pa ga sutra dovedite. Ne pada mi na pamet sad da dolazim”, rekao sam im.

Dovedoše ga sutradan dvojica murkana u uniformama. Sve komšije su ih videle. Otvorili mu dosije, proveravaju podatke. Zakazali razgovor u socijalnoj službi. Maloletnička delikvencija. Ma pusti bre... komplikacija za komplikacijom. Zgazio bi ga tu pred njima, al’ kad sam čuo da je sam samcat obio golfa, da je isključio alarm, odvezo ga na drugi kraj grada i izvadio muziku, zadivio sam se. Nisam ni znao da zna da vozi auto. Eeeej bre, pa ja sam se u njegovim godinama igrao klikerima, a on deaktivirao alarm i vozio bez ključa. Stvarno je zmaj. Ko ga tome nauči i gde? Kaže da su ga nagovorili stariji mangupi, a nije hteo nikog da druka. Iz stanice ga doveli izubijanog s podlivom ispod oka. Umlatili ga. Mamicu im pandursku! Otimao se dok su ga privodili, šutirao ih u cevanice, jedva su ga svladali, bacili ga u lisice. Borio se ko lav. A oni s detetom ko s najgorim kriminalcem. Životinje pandurske! Kakvo je to postupanje po službenoj dužnosti? Malo je falilo da ih obojicu nokautiram.  Ajde da sam ga ja svojom rukom, ali oni? Ko im daje za pravo da biju tuđe dete? Otac sam mu, boli me nepravda.

Kad su otišli, dodatno sam ga lešio, za svaki slučaj, da zapamti. Da ne ponovi grešku.

Ovaj moj stariji ima 18 godina, a nikad nije imao problema u školi, a kamoli s murijom. Među najboljima je u gimnaziji. Jedino što je ženskast, pa me zato i nervira. Kaže za sebe da je umetnik. Uh, zgromio bi’ ga! A u mlađeg – Luku, uzdam se da je pravi muškarac. Da se bar jednim sinom dičim kad ne mogu obojicom. Ne sme bre da dozvoli da pada na delu tako mali. Šta će da radi kad poraste? Mora da razmišlja o budućnosti i ugledu. Pa njemu je tek 12 godina. Ajde što puši, što krade, što ne uči... jebeš Đilase i Simiće... Ali ovo s milicijom? Neoprostivo. Zato i mora da bude vaspitan čvrstom rukom. Da bar od njega ispadne  čovek, a ne da se izopači ko ovaj stariji.

Da nisam ležao tol’ko dugo na robiji, sve bi bilo drugačije. Ne bi se oni meni otrgli... a ovako, nema me tri godine, i odma’ – vidi u šta su se pretvorili, mamicu im! Ma za sve je to ONA kriva! Samo rinta po tuđim kućama, a u svojoj ni ne zna šta se događa. Glupača jedna kilava!