Kada je Senka upoznala Ganeta oboje su bili u kasnim dvadesetim. Ona nije posedovala ništa osim maštanja o konačnom begu iz rodnog Apatina u veliki grad i udaji za princa iz bajke u drugačijem, bogatom svetu, daleko od otužne malograđanske sredine gde je ponikla i kojoj je pripadala. Za razliku od nje, on je imao sve: razrađen voskarski zanat, razgranatu prodaju sveća po manastirima širom Srbije, Bugarske i Crne Gore, raskošnu kuću na sprat, još raskošnije dvorište, fontanu od pravog studeničkog kamena nasred dvorišta, masivne antikvarne lustere, brdo vezenih goblena i vrednih ikona čak i u kupatilu, drugim rečima domaćinstvo na kome bi mu svaka prvoklasna srpska domaćica pozavidela. Predstavio joj se kao marljiv, bogat, čestit i pobožan, i odmah se primio na Senku koja osim svoje lepote, dobrote, mladosti i maštanja nije imala ništa. Potpuno sam i slobodan, bez ijedne žene u vidokrugu Gane je bio prilika za udaju koja se ne propušta. Nije bilo ni jednog vidljivog traga ženskog prisustva ni u kući, niti u uspomenama. Majka mu je odavno umrla, sa ocem nije govorio 15 godina, žalio se da ga pritiska samoća i da mu treba ozbiljna i časna žena sa kojom će podeliti sve radosti i nedaće ovog sveta.

Gane je imao nesvakidašnji imidž jer je godinama preko pantalona nosio crnu monašku mantiju do zemlje, ali njoj je bio prosto neodoljiv onako visok, utegnutog struka, talasaste bujne kose do ramena i očiju sjajnih kao užareno ugljevlje. Senku je podsećao na Arhangela Gavrila. Nije je skidao sa sebe, a tako mu je seksi stajala, besprekorno čista i ispeglana, da se Senka naprečac zaljubila i odmah tu zabacila sidro, preselila svoj kofer i bila u transu zbog idilične bajke u kojoj se nenadano obrela. Poverovala je da je njen vitez u crnoj mantiji dugoočekivani anđeo, njen spas, ostvarenje, otkrovenje... u Boga su zajedno verovali, u krevetu su se lepo milovali, a i zimnicu je valjalo spremati, i ogrev za zimu nabaviti.  

S druge strane, kako su do Senke brzo stizale glasine, a kako se malo i raspitala okolo, o Ganetu se pričalo da je peder, a povremeno i biseksualac. U srednjoj je imao par javnih ekscesa, startovao je dečake, nikad devojčice, ali je zato bio omiljen u ženskom društvu, dok su se ispijale tinejdžerske kafice i okretale šoljice, zajedno su uzdisale i heklale čipkane miljee za naslone i rukohvate fotelja i kauča...  Gane se oduvek među njima osećao kao glavna tetka medju sestričinama. U školi je velike odmore provodio sa pletivom, vunicom i štrikaćim iglama u rukama, neumorno štrikajući predivne šalove i kape veselih boja koje je poklanjao najlepšim dečacima za rođendane i Božiće. Svi su to znali, i svi su to odveć prevazišli, pa i zaboravilo se, a i naviklo se na tu neobičnu pojavu, sklonost, za neke nastranost, za neke bezazlenost.

Gane nije bio preterano muževan, ali osim markantne pojave imao je i novac. Pokazao se superpotentnim i zainteresovanim za seks, posebno analni. Senki je na brzaka obećao kule i gradove, udoban i bogougodan život, zajednički biznis, miris tople pogače iz pećnice, miris pucketave borovine iz kamina dnevne sobe, cvetanje ruža preko cele godine... zagrizla je i prepustila mu se bezuslovno. Skromna ceremonija venčanja je bila u malom manastiru na istoku Srbije, samo pred Bogom ali ne i pred matičarem,  te je tako Senka u Ganetovoj tvrđavi ostala narednih 17 godina.

Gane je vrlo brzo pokazao sva lica svoje rascepkane ličnosti agresivnog psihotičara, bespoštednog tiranina, patološkog lažova, sadiste i grubog jebača bez imalo stila, nasuprot hrišćanske fanatičnosti i stalnih veza sa crkvom i sveštenstvom. Sklon depresiji i eksplozijama besa neizmenično, sve češće ju je obasipao mržnjom, ali i otkrivao svoje dečačke sklonosti, čemu je ona i sama bila svedok nekoliko puta. Ali kuća je bila isuviše velika i kola su bila suviše luksuzna da bi Senka mogla tek tako da ih se odrekne. Žmurila je na njegove homoseksualne flertove, počela je da pije sedative, uspavljivače i razbuđivače, ravnodušno mu je u krevetu okretala leđa i isturivala dupe svako jutro i veče poluomamljena, ali joj više nije bilo važno ni da li joj on ulazi spreda ili straga, kad od nežnosti nije ostalo ni traga, već samo nametnute obaveze. Preko dana je kuvala, čistuckala i brisuckala po kući, tražila da uništi i najmanju trunku prašine iza kreveta, na kolenima je svakodnevno češljala rese persijskih tepiha, punila tegle ajvarom i pindžurom, starala se o tovu i tranžiranju svinja, o krsnoj slavi i postu, a u međuvremenu je razvila i strasnu ljubav prema gajenju baštenskog cveća, presađivanju pelcera i kalemljenju retkih kaktusa. Ustajali su pre zore, raznosili sveće po crkvama i manastirima, išli na liturgije nedeljom... dok je ona ćutala i molila se, on je pevušio psalme.

Posle 5 godina prividne sreće, rodila mu je sina Gavrila. Senka ga je privila na sisu sa koje ga nije skinula naredne 4 godine, a mesto u bračnom krevetu između njih dvoje je napokon bilo popunjeno, pa je počela da izbegava bračne dužnosti zbog novih majčinskih, što je bila prećutna osveta ali i izlaz iz potlačenog, obezvređujućeg položaja seksualne bračne robinje. Nije morala više da gleda samo u Ganeta, sada je imala nekog mnogo važnijeg na koga se potpuno usredsredila, što bi bilo sasvim prirodno,da nije bilo tako preterano. Obaveze su se udvostručile, kuća je rasla, imetak je rastao, a mržnja između supružnika je nadmašivala sve zajedno, mada je Ganetova bila duplo veća, jer je on uz Senku sada mrzeo i Gavru koji se isprečio između njih, a ona je mrzela samo njega.

Gavra je stasavao u neobičnim uslovima, kao živa barikada između njih, patološki vezan za majku i patološki mrzeći oca, kako je već zadojen ljutim mlekom i još ljućim jadikovkama njene napaćene duše. Napokon je imala s kim da popriča i da se isplače. Gavra joj je bio jedino sunce i uteha, spas od Ganeta narednih 7 godina, a onda je krenuo u školu i čuo priče iza svojih leđa kako mu je otac peder, majka kurva, a on tuđe kopile. Po dolasku iz škole pitao je Senku šta to znači i da li je to istina, pošto učiteljica nije htela ništa od toga da mu objasni dok je on plakao, a sva deca u razredu se smejala. Kada se Gane sutradan pojavio u školi u dugoj crnoj monaškoj haljini, kose upletene u kiku, i na sav glas vređao učiteljicu vrišteći kao pomahnitala žena, Gavra je hteo da propadne u zemlju i tad im je prvi put zapretio samoubistvom. Kućnu ikonu Svetog Nikole je bacio u kamin i gledao kako gori, počeo je da beži iz škole, ređa kečeve i tuče se sa svima, ali je i dalje ostao da spava u krevetu između roditelja.

Kada je Senkina baba umrla u Beogradu, u svojoj 92. godini, ostavila joj je svoju garsonjeru i Senka se tad osetila mnogo, mnogo bolje i snažnije. Vratila se svom prvobitnom snu o životu u velikom gradu, kao probuđena iz hibernacije. Posle par pokušaja lečenja zavisnosti od tableta, odvažila se, skupila poslednje atome snage, spakovala par sitnica u svoj kofer i pobegla sa detetom u veliki grad da bi tu započela život ispočetka. Gane je došao, pretukao je, oteo joj Gavru i vratio ga za Apatin, a na sudu je kad su se borili za starateljstvo nad detetom, dobio proces pošto ona nije radila i nije imala nikakvih prihoda, a on je imao sve. Pričao je svima kako se ona u Beogradu kurva za male pare i jedva sastavlja kraj s krajem, jer isluženu ragu ni pijani seljaci neće da jebu a još manje da plaćaju. U tajnim telefonskim ragovorima plakali su oboje, i Gavra i Senka, a Gavra joj je prenosio nove prljave priče o njenom prostituisanju u Beogradu, koje je izmišljao i svima plasirao Gane.

U svom malenom domu u velikom gradu, usamljena Senka se sastavljala mesecima kao razbijena krhotina, očajna zbog odvojenosti sa detetom i totalne uskraćenosti svojih majčinskih prava, borila se sa emocijama, sa advokatima, socijalnim radnicima, sa tabletama, anksioznošću i totalnom nemaštinom. Prodavala je zlatni nakit svoje babe da bi imala za hleb i struju, okrenula se preostalim ispitima na fakultetu, dala svih 7 zajedno sa diplomskim u roku od godinu dana, i time bar nešto krupno okončala zahvaljujući vlastitoj volji i nadčovečanskom trudu, prevalivši uveliko četrdesetu.

Gavra je u Apatinu ostao sam sa ocem u mantiji. Postao je najgori đak u školi, ponavljao je razred, bežao je od kuće i stalno ratovao sa Ganetom od koga je dobijao samo uvrede, batine i odvratne priče o svojoj majci koje su mu najteže padale. Primoravao ga je na post, primoravao ga na pričest, vodio po manastirima da ga izleči od đavola i ljubavi prema majci kučki, a u međuvremenu mu je posao propao, radionica izgorela u požaru, zarada stala, auto uništen u saobraćajki, svo cveće u dvorištu i kući uvenulo, engleska trava oko kuće usahla, a fontana od studeničkog kamena sasvim presušila. Od nekadašnjeg moćnog gazdinstva ostala je samo uspomena.

Posle nekog vremena, Gavra je javio Senki da se u njihovoj kući pojavio uljez, nepoznati dečak od 15 godina, svega godinu dana stariji od njega. Zvučao je uznemireno. Rekao je da ga Gane pazi i brine o njemu više nego da mu je sin, da se sav prepodobio, da se trudi da mu ugodi, da ga hrani i oblači, da ga je zaposlio u kući kao ispomoć, te da ih je video kako se krišom grle i ljube i zajedno odlaze u kupatilo. Slavko je jedno od četvoro dece uboge izbeglice, samohrane nadničarke koja je pravila decu sa svakim ko je hteo da je povali, podizala ih sama kako je znala i umela, a živeli su u hladnoj straćari u susednom selu, sklepanoj od tuđe milosti, tuđeg otpada i nešto malo socijalne pomoći. Uz blagoslov i zahvalnost svoje majke, Slavko se preselio kod Ganeta, jer nije imao nikakvu drugu perspektivu, čak ni upisanu srednju školu po završetku odnovne. Gavru su proterali u gostinjsku sobu, a njih dvojica su počeli da spavaju zajedno u bračnom krevetu. Gane je sina pokušao da potkupi, pa mu je kupio nov kompjuter i TV, ali je Gavri od toga postalo još gore i obojicu je mrzeo iz dna duše. Gane se pravdao da Slavka voli kao sina, da želi da mu pomogne i spase tako dobro dete, pun hrišćanske milosti. Gavrin život se rušio sve više, on i Slavko se nisu podnosili, stalno su smišljali jedan drugom pakosti, kao da su se borili za Ganetovu naklonost, a Gane je napokon delovao srećno, ispunjeno i zadovoljno, kakav nikad nije bio dok je živeo sa Senkom. Napokon je našao idealnog partnera, podmladio se, oraspoložio se, a sina je zanemario do krajnjih granica. Nije mu poklanjao ni vreme, ni pažnju, ni novac. Gavru više nije primoravao na nedeljne liturgije, jer je imao bolje društvo, svog novog posinka, svoj novi centar sveta i napokon, taj divni osećaj ljubavi i uzvraćenih emocija.

Slavko je u svađi sa Gavrom u par navrata osiono urlao da je to njegova kuća, da će Gane Gavru razbaštiniti i poslati kod majke u Beograd, a celu kuću ostaviti njemu, Slavku. Gavra je natapao svoj jastuk suzama, sanjao svoju dobru milu majčicu, maštao o njihovom zajedničkom životu u Beogradu i kovao planove kako da eliminiše Slavka. Posle godinu dana, Gane je tretirao Slavka kao ravnopravnog partnera i člana porodice, ali i isticao kako je mnogo bolji, pametniji, poslušniji i lepši od Gavre. Kada je Gavra prilikom jedne žučne večernje svađe na Slavka potegao nož, a Gane naišao na vrata, poludeo je, nalupao Gavri šamare i izbacio ga  na ulicu bosogog, u pidžami. Gavra je u tom stanju otišao u komšiluk, pa je zvao policiju i iste one socijalne radnike koji su ga od majke odvojili, zvao je Senku, sve joj ispričao, a ona je odmah ujutru sela na autobus, došla po njega u pratnji policije i odvela ga za Beograd. Ganetu su organi reda napisali prijavu zbog nasilja u porodici, ali nisu poverovali ni Gavri, ni Senki, ni komšiluku, da tu ima i pedofilije, jer se na Ganeta nisu žalili ni Slavko ni njegova majka, već su ga uzeli u zaštitu kao velikog dobrotvora, srećni što je napokon ostao sam i samo njihov, u velikoj kući gde još uvek ima dovoljno hrane za sva gladna usta.

Gane i Slavko su i dalje tamo, a Gavrilo je kod svoje majke Senke u Beogradu i biće joj u novom postupku zakonski dodeljen na staranje pošto ga se otac odriče i nije više za njega zainteresovan, a i ostao je bez prihoda. Njih dvojica su presrećni zbog takvog ishoda. Gane uči Slavka da štrika vunene džempere uz kuvano slatko vino i pucketanje borovine u kaminu. Njih dvojica i dalje veruju u Boga, poste, mole se i idu na bogosluženja redovno.

Majka i sin, emotivno rastureni i osakaćeni, gledaju kako da prežive u Beogradu, kako da Senka nađe pristojan posao, da Gavrilo završi školu i oboje zauvek zaborave Apatin i sve ljude u njemu. Senkini snovi su ostvareni, ali sad je na novom početku, u novoj borbi. Njih dvoje se često svađaju jer ih premali prostor guši, nedostatak novca i elementarnih stvari, ali bar nema Ganeta, nema Slavka i nema manastirskih liturgija i psalmi. Oni ni u koga više ne veruju, pa čak ni u sebe same. Napaćene, izranavljene duše, zagledane jedna u drugu, grizu dan za danom i nadaju se boljim vremenima. I dalje spavaju u istom krevetu, jer samo jedan imaju. Senka ima fakultetsku diplomu i zvanje, ali ne zna kako da ih unovči, no pilule više ne koristi jer mora stalno da bude budna, da što bolje oseća stvarnost oko sebe, bez njih.

Ikona arhangela Gavrila iz 12. veka, Novgorod

IZLOŽBA PONUĐENIH REŠENJA ZA NASLOVNICU

F BOOK-a

S neskrivenim ponosom najavljujem moju prvu samostalnu zbirku priča F BOOK, koja uskoro izlazi u zajedničkoj realizaciji dve renomirane nezavisne izdavačke kuće KARPOS i KORNET.

http://www.karposbooks.com/

http://www.kornet.co.yu/illegalAbout.php

Kada neko ima prijatelje umetnike, kao što je to moja sreća, onda dobije briljantna rešenja za naslovnu stranicu knjige, te ovu F cover izložbu domaćih umetnika-dizajnera predstavljam počastvovana njihovim nesebičnim trudom i neiscrpnom maštom. Ova izložba će propratno ulepšati i promociju knjige, s tim što od poštovanih čitalaca, uz kritičke komentare očekujem i glasanje za izbor najboljeg rešenja koje će krasiti knjigu, o čemu se ovih dana konačno odlučuje.

Pozivam zainteresovane umetnike da učestvuju na ovom neformalnom konkursu i ponude svoja rešenja za naslovnicu, uz garanciju da svakog učesnika očekuje pristojna novčana naknada, izvesna umetnička afirmacija, kao i moja velika blagonaklonost.

Pre svega zahvaljujem Sani Garić, multimedijalnoj umetnici i dizajnerki čije je idejno rešenje stilizovanih stidnih dlačica na venerinom bregu u obliku slova F, odmah usvojeno kao «right to the point».

Zahvaljujem Boži Miloviću, BozzArt Studio, autoru fotografije ženskog torzoa - pošto mi je prijateljski ustupio i dao na dalju obradu - eksploataciju:

Biliana Rakočević, art fotografkinja:

http://photo.net/photos/Biliana

Ivan Stanić, multimedijalni umetnik, web dizajner:

Vladimir Opsenica, web dizajner, multimedia art:

Nikola Ojdanić, primenjeni umetnik, slikar, stripocrtač, karikaturista

Marko Matić, grafički dizajner, stilista, multimedia art:

Kosmogina, photo pokušaj

uživaćete u mojim pričama

kao što i ja uživam u vašim komentarima.

Ako nemate strpljenja, pišite mojim izdavačima, naručite F book u pretplati uz popust, i recite im da požure...

Najvernijim čitaocima blogerima poklanjam po primerak sa posvetom, što se odnosi kako na simpatizere, tako i na sve oštre kritičare koji ne skrivaju svoj identitet.

Thnx & Cheers!

- Ma ne znam šta da radim, ovaj moj je nadrkan ceo dan! Jebe me u mozak, dupe mi pomera! Ako misliš da možeš nešto da učiniš, dođi po mene oko 8. Sjebana sam!

Tiho je govorila telefonom moja prijateljica Tamara, što me je baš pogodilo, jer su mi upravo javili da sam na spisku gostiju + 1, za džez svirku u Bitef art kafeu to veče, a znam da se na to ložila još od prošle nedelje.

- Odobrovoljićemo ga mila, ne brini, dolazim! - rekla sam.

Namontirala sam se najbolje što mogu i stavila najbolji parfem, koji na sve mužjake deluje podjednako razoružavajuće i pogubno.  

Kada sam se u njihovom domu obrela nešto iza 8 h, zatekla sam ih u standardnom hejtovanju. Tamarin muž Dario je bio u dnevnoj sobi ispred TVa, dok se ona u kuhinji bezvoljno hrvala sa gomilom neopranog suđa, trpajući ga u mašinu na pranje.

Najnormalnije sam zasela kod njega u sobu, a ne u kuhinju, i odmah započela neusiljenu konverzaciju.

- Gde si frajeru, nisam te odavno videla? Nešto si zamišljen? Ne potresaju te valjda krah svetske berze i bankarska dubioza? Kako kod tebe u banci? Frčno, a?

Pokrenut na razgovor, Dario je spontano razvezao viziju globalne finansijske krize, odbranu pozicije banke u kojoj je zaposlen, kolebanje valute... a pošto je naš razgovor dobijao na dinamičnosti, dok je Tamara i dalje čangrljala sudovima u kuhinji, ponudio me je pićem i ustao da nam natoči po viski. Nije doneo tri nego dve čaše, a ja sam na to lepršavo odskakutala do nje u kuhinju, uzela led i još jednu čašu, i rekla joj što glasnije – «čeka te viski u sobi, 'ajde zajebi više te sudove i počni da se spremaš!» i dotrčkala nazad, da bih se što pre posvetila našem mrzovoljnom bankaru.

Pili smo već drugo piće kad se Tamara pojavila na vratima sobe i sa osmehom na usnama, glumeći prekor rekla: «Hoću i ja svoje piće bezdušnici?», i pridružila nam se na par minuta, uz par gutljajčića, a onda poletno odjurila u kupatilo pod tuš.

Ubeđena da Dario nije imun na moju koketeriju, slušala sam ga s punom pažnjom, netremice, trepćući trepavicama premazanim teškim slojem maskare, dok smo uz vesti na B92 rezimirali bankarski kolaps Islanda, veliku potražnju i rekordnu čitanost Marksovog Kapitala, izlaz iz državnih dugova i kredita, kamatne stope, štednju i osiguranje...

Kad sam kod trećeg viskija naivno izjavila da sam presrećna što nemam nikakav bankovni račun, niti kartice, niti akcije, niti bilo kakve investicije, zadivljeno me je pogledao i rekao:

- Bravo! Baš si srećnica! I moja žena je isto tako bezbrižna, ali zato mi konji, vaši muževi, imamo glavobolje duplo i za vas koje ih nemate. Vi znate samo da troškarite i šetkate se po kulturnim događajima, a mi crnčimo po ceo dan, plaćamo račune, otplaćujemo kredite, uveče smo isceđeni ko krpe, ni za krivi kurac nismo, ko što i sama možeš da zaključiš iz priloženog... Za razliku od vas, poletnih kulturološkinja i feminističkih aktivistkinja....da se ne bih izrazio grublje...»

Pala sam sa stolice od smeha. Tim pre što je za sve rečeno bio u pravu, no dala sam sebi malo fore da osmislim povratnu.

Klekla sam na kolena:

- O ti presvetli mučeniče u kandžama svoje beskrupulozne supruge, tužna žrtvo ekonomske nepravde i loše politike, kako ne dati potvrdu rečima tvojim! Kao da ta bolna istina nije sasvim vidljiva i opipljiva. Nego hajde budi frajer do kraja, ubaci se u prnje i kreni s nama na džez, da vidiš kako je uz minimalan trud kulturno bogaćenje u skladu sa duhovnim rastom i napretkom, što je naš prioritet. Živni malo, otkravi se, razmrdaj išijalgikus, da te pritisnemo u gužvi između naših oblih guzova... preznojićemo te i rastrešćemo te... dok nam Bred Mejson zvucima svoje trube struji kroz kičmenu moždinu, golica nam čula i gmiže ispod kože...

Na šta se sad i on prosuo od smeha i nekoliko puta ponovio «šta? ko? Bred the Who? Mejson?»

Tamara se pojavila iz kupatila doterana, kao preporođena. Odmah se latila svoje čaše viskija, i znatiželjno pitala čemu se tako slatko smejemo.

- Ogovaramo tebe, ništa specijalno! – rekoh - baš sam se sa ovim divnim čovekom - tvojim mužem, pitala kako bi ti sad reagovala da si izašla iz kupatila i zatekla nas na gomili, kako se krešemo ovde na kauču u dnevnoj sobi? Kakav bi ti bio izraz lica i koja rekacija nad tom nesvakidašnjom scenom?

- Samo vi izvolite dečico, - rekla je Tamara nehajno, – imate vremena dok se ne našminkam i završim spremanje. Ako bi to njega učinilo srećnim, slažem se. Ja volim da moj muž bude srećan i da jebe šta god poželi. Pa i tebe, ako treba. Nemam ništa protiv! Meni je tolerancija jača strana, za razliku od njega...

Dariove oči su već bile zamagljene, osmeh na licu vragolast, a obrazi i uši neprirodno ljubičasti. Bio je već polupečen.

Napalio se i na samu pomisao, ideju.

Odmah se izjasnio da možemo da mu radimo šta god želimo, da se neće protiviti ničemu, i da  otpočnemo sa skidanjem, jedna pa druga, ili obe zajedno, da mu je svejedno i da je spreman na sve.

- Aaa nećemo tako mico maco!  - rekla je odlučno Tamara. – Nećeš ti nama da propisuješ šta Mi treba da radimo, nego ćemo da radimo ono što Mi želimo, a ne što Ti želiš. Jedino tako. Naša je igra, naša su i pravila, jer smo nas dve ovde glavne, a ne ti. Ti si u našem programu, a ne mi u tvom.

Što sam zdušno podržala s odobravanjem, pošto je naprečac postalo vrlo zanimljivo.

- Važi, važi, pristajem na sve... – poslušno je zacvileo Dario.

Bio je zavaljen na kauču, relaksiran i u punoj erekciji, dok mu je Tamara polako otkopčavala šlic pantalona. Sedela sam na stolici napeto nakostrešena, pušila cigaretu i pitala se kakav mu je i koliki. Wow! Znam ga tolike godine, ali sad mu prvi put vidim đoku, pa još pri tom nabreklog do prsnuća.

Tamara mu je drkala pitona pažljivo i sporo, a onda je teatralno počela da mi ga predstavlja kao retku nezasitu zver, uvek spremnu na seks i trpanje bez predumišljanja, sa jednim fenomenalnim, tajnim kvalitetom, koji je vrlo uočljiv - na šta sam se ja zainteresovano upiljila u njegov kurac kao da je neko novo svetsko čudo.

- Zar ne vidiš  da je Dariov kurac obrezan? – rekla je značajno.

- Wha-wh-wh-whattt?! For Gods Sake? Skočila sam na noge i smesta mu se približila sasvim blizu, da bih ga što bolje osmotrila. Tamara je za kratko prekinula drkanje radi prezentacije. Bila sam zatečena.

Stvarno izuzetan primerak! Blistav, snažan, veličanstven. Bez ikakvih suvišnih detalja. Ogoljen. Gladak. Crvena, tvrda žila sa usijanom pečurkom na vrhu. Na šta sam morala da reagujem:

- Neverovatno! Pa ja tek sad shvatam tu blagodat i tu sreću. Ne samo što mu je kurac obrezan i veličanstven, nego su mu i jaja moćna. Ček malo da opipam, da zagrejem ruke.

Maznula sam ga za jaja nestašnim prstima, sa obe šake, dok mu je ona i dalje drkala.

- Očarana sam. Kakav superiorni đoka, i ta predivna bizonska muda... a kladim se i da lepo miriše... što mogu odmah proverim.

Prinela sam lice i njuškala mu kurac nozdrvama i usnama, ispitivački, bez žurbe, a ona mu je i dalje drkala.

Uzdisale smo u glas i dahtale snažno, kao u najluđoj porno parodiji, a on je oči držao zatvorenim, i disao teško, nemoćan da se odupre, kao paralisan.

- Ne samo da ovaj predivni obrezani kurac moćno izgleda i miriše, nego sam ubeđena kako je vrlo ukusan, pa ću malo i da ga probam... mmm...

Obujmila sam ga čvrsto usnama, i saterala mu glavić par puta, duboko u svoje grlo, do grkljana... i dalje mu masirajući jaja. Kad je potom ubrzala pokret ruke, stisnula sam mu iritirani rub glavića između jezika i nepca vrlo proračunato... da bi on već u sledećem trenutku pustio hroptavi krik, kao najavu svršavanja, a ja brzo trgla glavu unazad. Sperma je nekontrolisano štrcnula u tri jaka mlaza, koje je Tamara mahinalno usmerila iznad njegove glave, tako da se stvorila sluzava slivajuća beličasta fleka na zidu iznad kauča, kao posledica praska...  

Blenula sam kao hipnotisana u nju, sa bezazlenim, neinteligentnim osmehom, presrećna što ni jedna jedina čestica nije otišla u mom pravcu.

Dario je ležao i dalje, otkopčanog šlica, smiren, kao bubica.

Vratila sam se svojoj stolici i svojoj čašici viskija, kao da se baš ništa nije desilo – i odmah saprala grlo.

Tamara je ustala i ostavila Daria onako raspojasanog, obeućenog, ali egzaltiranog. Uzela je svoj mantil sa čiviluka, a ja sam ustala i uzela svoju jaknu.

- Kasnimo na svirku. Budi nam spokojan, pa sledeći put... možda proširimo repertoar!  – dobacila sam u njegovom pravcu ležerno.

A Tamara, nikad lepša i nikad samouverenija,  pre nego što je izašla kroz vrata, dobacila je onako, više prijateljski nego strogo:

- Zašto si se ukočio, da li ti je dobro? Hajde ljubavi, ćaos, i nemoj da me ta ljiga dočeka na zidu kad se vratim. Krpu u ruke odmah! To je tvoje maslo.

Izletele smo napolje kao furije.

Dok smo hodale ulicom, smejale smo se kao lude.

Kad mi je pokazala par fotki koje je napravila mobilnim telefonom, što ni u snu ne bih predpostavila, odlepila sam.

Nadrkani kralj ne može da ima baš ni najmanje šanse protiv dve ujedinjene dame...pa da mu je još toliki.

Nenadjebive smo.

Fotografija preuzeta iz filma WR: Misterije organizma (1971.) Dusana Makavejeva, na linku

http://www.blogoye.org/a620/42203/Dusan+Makavejev-WR%3AMisterije+Organizma(1971)%5BDVD-rip%5D.html

Na prostoru ex-Yu regije, Queer i sve vezano za taj pojam, još uvek uznemirava zle duhove, diže oblak prašine u javnosti i provocira govor mržnje, fašizam, diskriminaciju, homofobiju,  nasilje i teror. Posle incidenata koji su se u dve nedelje septembra 2008. dešavali na Queer festivalima u Beogradu i Sarajevu, shvatamo da Srbija i Bosna beznadežno klecaju za Evropom i da će možda jednog dana, u dalekoj budućnosti, postati demokratske zajednice kakvima se danas predstavljaju.

Peti po redu Queer Beograd festival je trajao od 18. - 21.09. Učestvovala sam na otvaranju i učinilo mi se da organizatori preteruju s tajnovitošću održavanja programa i strahom za bezbednost učesnika i posetilaca. Drugog dana festivala, stigla je vest o nasilju ispred kulturnog centra Rex. Desetak maskiranih nacista je fizički napalo manju grupu učesnika/ca iz inostranstva, od kojih je jedan završio sa polomljenom šakom, a ostali ugruvani, u modricama. Jedan od napadača je uhapšen. Atmosfera festivala je bila narušena, ali je on uspešno okončan i pored toga.

Obeshrabruje činjenica kad u sopstvenom gradu strepiš za ličnu bezbednost i igraš se skrivalica zbog grupe ostrašćenih nasilnika. Još više uznemirava to da se u Beogradu često dešavaju fizički napadi na osobe LGBTIQ populacije, da nasilnici najčešće ostaju nekažnjeni i da su problemi lične slobode manjinskih grupa nerešeni. Da li je moguće da je u velegradskoj srpskoj prestonici neko danas ugrožen samo zato što drugačije misli, izgleda ili priča drugim jezikom?

Queer festivali širom planete postoje radi razmene kulture i umetnosti, promocije ljudskih, ženskih i manjinskih prava, kao i prava na različitost. Oni donose bogat pozorišni, filmski, muzički, umetnički i edukativni sadržaj.

Queer Zagreb festival ima najdužu tradiciju i šest godina unazad odvija se uz podršku establišmenta. Prošle, 2007. godine, najveći napad (eksces) je bio vezan za promotivni plakat festivala na kojem Ivo Dimčev (Ivo Dimchev), internacionalna zvezda, genijalni performer, umetnik i koreograf, sedi u fotelji, obnaženog tela, prekrštenih nogu, u visokim potpeticama.

Dežurni moralisti su protestvovali iritirani «nagim muškim telom», cepajući festivalske plakate po centru Zagreba, ali su izgubili argumentaciju kada su organizatori uzvratili izjavom da ne shvataju zašto u poplavi reklama i bilborda gde su ženska tela izvulgarizovana do krajnosti, jedno maskirano/androgino/neprepoznatljivo muško telo izaziva toliku pozornost. Nije bilo nekih većih neprijatnosti osim ove, dok kvalitet programa festivala, koji je bio vrlo posećen i hvaljen, niko nije mogao osporiti.

http://teatar.hr/95/lili-handel/

Queer Sarajevo festival (24. – 28.09.) je u programu najavio Dimčeva s predstavom Lili Handel, a ja sam bila vrlo ponosna na tu, meni dramatično važnu činjenicu, da nastupam s vlastitim performansom dan pre njega. Ali, u Sarajevu su organizatori doživeli pravi progon i pogrom, što su takođe i svi učesnici, gosti, prijatelji i simpatizeri festivala osetili na svojoj koži. U Sarajevu mi se čak i beogradski incident učinio bezazlenim, naspram strahote koja se desila. Pretnje  islamskih ekstremista «pravdane» su nepoštovanjem muslimanskog praznika Bajrama i održavanjem festivala u vreme posta - meseca Ramazana. U štampi i na web portalima su prenošeni i objavljivani tekstovi neprijateljskog, pretećeg sadržaja, uz more dezinformacija, kao što je ta da će u Sarajevu biti održana Gay parada, što nema nikakve veze sa queer festivalom, ali su sa svih strana, isto tako, stizali afirmativni tekstovi i pisma podrške.

http://www.mtsmondo.com/news/vesti/text.php?vest=108511

http://teatar.hr/5188/frka-oko-queer-sarajevo-festivala/

Otvaranje festivala je upriličeno grupnom internacionalnom izložbom fotografija, skulptura i instalacija u Akademiji Likovnih Umetnosti. U toku izložbe, stotine razularenih vehabija okupilo se ispred Akademije skandirajući fašističke parole «Ubi' ubi' ubi' pedera!»  pokušavajući da provale vrata i upadnu na Akademiju, uprkos pojačanom obezbeđenju. Velika staklena ulazna vrata su pukla pod udarcima kamenja. Dobili smo uputstvo da ne napuštamo zgradu dok nam se ne obezbedi sigurna pratnja kroz sporedne hodnike i zadnji izlaz, do taksija koji će nas čekati, i savet da odemo direktno do hotela gde smo smešteni i ne napuštamo ga do daljnjeg. Skandiranje i protesti ispred zgrade nisu prestajali.  

Vehabije su imali ljude ubačene među posetioce izložbe, koji su mobilnim telefonima fotografisali pojedine aktiviste, učesnike i volontere, i odmah slali te fotografije vandalima napolju, radi lakšeg prepoznavanja. Pratili su automobilima taksije kojima su učesnici prevoženi. Posle okončane izložbe i razilaska zvanica, napadali su taksi vozila kojima su se učesnici prevozili. Jedno taksi vozilo je oštećeno od udaraca bokserima po staklu i šoferšajbni, i tu su se otvorivši vrata dočepali jednog mladića i polomili mu nos kundakom pištolja. Bilo je pregršt zlostavljanja i pretnji, kako organizatorkama, tako i pojedinim novinarima, o čemu je sutradan u udarnom dnevniku FTV govorio novinar i pisac Emir Imamović, svedok zbivanja.

http://tinypic.com/player.php?v=30s8x2f&s=4

Slika bezočnog nasilja je putem medija otišla u svet tog dana. Nastupilo je kolebanje da li da se festival prekine ili nastavi. Sutradan se još ništa nije znalo o tome, promenjeno je vreme održavanja programa, održana je konferencija za štampu, i popodne u Medija-centru gde smo se svi okupili, rečeno je da nam niko ne može garantovati bezbednost i da se zato performansi otkazuju, a ostali program pomera i sužava. Tada smo videli i mladića s polomljenim nosem koji je proveo noć u bolnici. Nimalo prijatno. Instruirani smo da se kroz grad ne krećemo u grupama, da ne budemo upadljivi, da ne koristimo taksi vozila po pozivu, jer se ispostavilo da su i neki taksisti dojavljivali gde se queer skup održava. Organizatorke su bile očajne zbog razvoja situacije i vrlo zabrinute za nas, našu bezbednost, kao i svoje lične živote. Pretnje su eskalirale kada su ekstremisti na Youtoube-u postavili plakat queer festivala, gde je ubačeno lice jedne od organizatorki s nožem preko grla. Bizarno!

Taj pritisak više niko nije mogao da podnese. Otkazano je sve. Srušilo se sve.

Prvi Queer festival u Sarajevu, uz toliko straha i žrtava, nosi pečat nasilja i bezumlja. Zašto je tako moralo biti?

Poslednji rat koji je najviše besneo na ovim prostorima, vidljivo je razorio i unazadio Bosnu. Ljudi su tu preživeli najveći pakao i to je očigledno ostavilo traga. Zle strasti još uvek tinjaju. Sva sreća, ne bukte, ali se učestalo rasplamsavaju.

S druge strane, Queer je naviknut da bude stigmatizovan, etiketiran i marginalizovan. Queer ne poznaje i ne priznaje razlike ni u jednom segmentu društva, izdiže se iznad građanskog i provincijalnog uma i nametnutih konstruktivizama, objedinjuje verske, nacionalne, etničke, kulturne i socijalne razlike, i afirmiše ravnopravnost nezavisno od boje kože, jezika, pola i seksualne orijentacije. Queer podržava svaku različitost, ali je istovremeno i negira, što je subverzivna filozofija, ali ona kao takva nije ni militantna, ni ksenofobična. Queer se rukovodi miroljubivom politikom povezanosti i kreativizma, i istina je da tu nenasilnu, ali odlučnu borbu predvode aktivisti, pripadnici LGBTIQ zajednica, što inkorporira fokusiranu mržnju usled homofofobije.

Za vehabije sam čula prvi put pred dolazak u Sarajevo, a tamo sam boravila mnogo puta osamdesetih godina prošlog veka. Tada je postojala samo raja, a vehabije niko nije spominjao. U Wiki-ju piše da je “Vehabizam konzervativni pokret u Islamu koji se utemeljio koncem 17. i početkom 18. vijeka”, a homoseksualnost postoji od kako je sveta i vijeka, od Antičke Grčke i Starog Rimskog carstva, drevnog Orijenta... hiljadama godina unazad, od postanka ljudske vrste.

Kako je moguće da mladi ljudi koji su duboko religiozni, danju poste i mole se po džamijama, u slobodno vreme jure pedere da ih biju? I ne samo da jure pedere, nego rasteruju i zaljubljene heteroseksualne parove koji se ljube po parkovima, jer je po islamskom zakonu razmena nežnosti na javnom mestu nedopustiva, pod pretnjom smrću!!!??? Zaista sumnjiva životna filozofija.

http://p100.ezboard.com/fbalkansfrm166.showMessageRange?topicID=471.topic&start=21&stop=37

Tamo vehabije, ovde obrazovci, onde nacisti, ovde i svuda huligani, navijači...

Mehanizam nasilja je svuda isti ili sličan, i podrazumeva «hejtizam»: vandalizam, fašizam, nacizam, nacionalizam, konzervatizam... Ni po tome nismo izuzetno posebni.

Osim ako nismo Queer.

Queer Zagreb festival je u toku (01. - 09.10.), i nepobitno je da on najuspešnije opstaje i održava aktivizam u kontinumu tokom cele godine, mimo samog festivala, kroz filmske projekcije, štampana izdanja i izložbe, kao što je nedavno održana izložba "Nacistički teror nad homoseksualcima od 1933. - 1945.", praćena promocijom potresno dokumentovane knjige „Muškarci s ružičastim trokutima“ Heinza Hegera. To je mnogo delotvornija borba potiv diskriminacije i fašizma. Stalna prisutnost, vidljivost i aktuelnost.

http://www.queerzagreb.org/nazi.html

http://www.jutarnji.hr/kultura/fotografija/clanak/art-2008,9,16,,133515.jl

http://www.hdlu.hr/2008/09/nacisticki-teror-nad-homoseksualcima-1933-1945/

http://www.kulturpunkt.hr/i/najave/2201/?year=2008&month=8

Queer je prirodno stanje duha i svesti, a moje učešće u njemu je lični izbor i slobodna volja. Takvo stanje svesti diktira normalno ponašanje u nenormalnim uvjetima i vanrednim okolnostima.

Grupa učesnika festivala iz Hrvatske i Srbije, koja je bila smeštena u istom hotelu na Baš Čaršiji, jednoglasno se oglušila o upozorenja organizatorki o merama bezbednosti. Prekršivši data obećanja, nas desetak se slobodno otisnulo u Sarajevo by Night, Sarajevo puno finih kafea, sjajnih bircuza, ašdžinica, ćevapdžinica, noćnih klubova, dobre zabave, predivnih ljudi i pozitivne energije. Alah je bio milosrdan i naš «queer ogranak» je posle vehabijske golgote nagrađen super provodom i nezaboravnim utiscima iz srca grada.

U budućnost treba uvek gledati «kroz ružičaste naočare».

Preko puta mog ulaza su tri kontejnera za smeće, što nije neki lep prizor, ali navikla sam. Svakodnevno viđam razne likove do pola zagnjurene unutra, što vazda odatle iščeprkavaju sekundarne i tercijalne sirovine koje bi mogle da im život učine boljim. Tuđi otpaci će uvek nekoga obradovati, osim ako nisu ljuske od krompira i korišćeni ženski ulošci.

Pored kontejnera su ostavljena kolica. Gledam i ne verujem. Prava pravcata invalidska kolica. Svašta sam zaticala pored kontejnera, ali ovo nikad. Zastajem ispred svog ulaza i buljim u njih od preko puta ulice. Lepo sklopljena, umotana u najlon kesu, ko nova, blistaju srebrnim sjajem, neoštećena, dva velika točka, dva mala, platno za naslon i sedalo između njih. Deluju ispravno. Ne smem da im priđem u strahu da bi me neko od poznatih mogao videti i zagledam ih sa distance. Stojim ukopano, a onda se okrećem i ulazim u zgradu, dok mi glavom nekontrolisano prolazi mnoštvo nebuloznih pitanja i odgovora.

Kome bi mogla poslužiti? Ne znam nijednog invalida. Zašto ne znam nijednog invalida? Pa i da ih znam, svako već ima svoja vlastita kolica. Koliko koštaju invalidska kolica? Zašto ih je neko bacio? Zato jer je onaj koji ih je koristio umro? Ma možda nije umro nego ih je samo privremeno koristio jer je polomio nogu. Ne, ne kupuju se kolica zbog slomljene noge. Otpada. Zašto se ne usuđujem da ih uzmem, spustim ih do podruma i onda razmotrim šta bih sa njima mogla uraditi? Ma nee, nosim kese sa hranom, ne bih mogla sve odjedanput da ponesem. Da, ali kese sa hranom mogu da ostavim u dvorištu i odmah potom da se vratim po kolica. Zašto da se vratim po invalidska kolica? Ja nisam normalna. Zašto o tome razmišljam? Zašto o tome razmišljam sa tolikom nelagodom? Koj mi je? Kolica pa kolica... šta me se tiče...

Ali moj deda ima 89 godina i vrlo je onemoćao, jedva mrda od starosti i bolesti. Zašto njemu ne bih dala ova invalidska kolica i vodila ga u duge šetnje Kalemegdanom? Dok šacujemo mlade trebe golih stomaka i ližemo sladoled, vozim ga u slalomima po asfaltnim stazama kao u Indianapolisu i oboje uživamo, a on naročito. On to sada ne bi sebi mogao priuštiti sopstvenim nogama, bez kolica. Da mu učinim poslednje godine uzbudljivijim i lepšim? Ali ako mu odnesem kolica, deda isto tako može da se naljuti na mene, da me otera u pm i da me ubeđuje kako on još uvek može da trči štafetu s preponama, kada bi hteo, ali neće... a ako se pak ne naljuti, nego se obraduje, posle jedne naše šetnje misliće da treba svaki dan tako da šetamo, gnjaviće me iznova i iznova da ga vozam po Kališu, da gleda mladost i udiše život... a ja za to nemam vremena. Ma niko za to više nema vremena. Izvini deda, pomislim.

A šta ako se deda šlogira i zatrebaju mu kolica? Mama će morati da mu kupi nova. A zašto bi mu kupovala nova, ako mu ja odnesem ova? Ali zašto ih onda ne uzmem i stavim u podrum? Ali deda se nije šlogirao, a možda ni neće. A šta ako se ja šlogiram i ostanem nepokretna i budem morala da se krećem kolicima? Jezik pregrizla. Stvarno sam daleko otišla.

A šta ako se šlogira neko iz familije? Keva? Jao neee, opet. A ćale? Pre će on, ima hipertenziju, odavno je na pilulama. Jao jadan ćale, nisam normalna.

Ko se vozio ovim kolicima? Žena? Muškarac? Dete? Trajni ili privremeni invalid? Kakav mu je bio život? Loš? Turoban? Usran? A možda i nije. Možda je bio lepši od mog, bogatiji i interesantniji od života svih ljudi koje poznajem. Da li je pišao u gaće i da li su kolica natopljena njegovom mokraćom? Jes' pa onda sad ja da vozim dedu okolo u njima... Ali koja su to razmišljanja primitivnog mozga? Kolica se uvek mogu oprati, dezinfikovati ili popraviti... ma vidi mene, kakva bre dezinfekcija? Zamišljam kako ih cimam tri sprata do stana u strahu da ne naletim na nekog, a onda zaprepašćenoj deci objašnjavam kako nikad nije na odmet imati invalidska kolica u kući. Da se nađu, zlu ne trebalo... i već zamišljam kako me deca gledaju kao da sam flipnula, jer u našem malom stanu nema mesta ni za dovoljan broj stolica, a kamoli za kolica. Zašto pogled na invalidska kolica izaziva nelagodu? Zato što nas podsećaju na nesreću, bolest, patnju. Čak i kad su sama, bez bolesnika, odbačeni predmet pored kontejnera za smeće. Kao da bi na njima moglo pisati – ko me uzme, usrećiće se.

A da ih utopim negde? Kome? Preko oglasa? Cena – sitnica. Mogu li dobiti bar tridesetak vrića za polovna kolica i onda odmah te pare potrošiti na frizera? Ali ja imam lovu za frizera, pa zašto da se bakćem? Možda na kozmetičara? Solarijum? Fuck! Nisam normalna!

A da pozovem prijatelje i poklonim im kolica? Nego, kome bi zatrebala? Kao, ej Dućo šta radiš srce, je l' ti trebaju invalidska kolica? Glancerica! Ili, ej Dućo, kako je tvoj tata? Šta, imao je infarkt? E jebi ga, šteta što nije imao moždani udar! Da je nepokretan ili polupokretan, mogla bih da vas častim jednim divnim invalidskim kolicima. Otkud mi? Ma ne pitaj, dobila sam na nagradnoj igri... ili, ma umrla bakica od preko puta, pa ko velim, da se ne baci.. pozdravi ćaleta! Ne ide.

A da ih sakrijem u podrum i nikom ne pričam, dok ne iskrsne povoljna prilika? Koja povoljna prilika? Moj budući moždani udar od preteranog besmislenog stresiranja? Vidim sebe kako ležim oduzeta u «Svetom Savi» i doktori mi saopštavaju kako su oštećenja na mozgu prevelika i da nikad više neću moći da hodam. Ali onda odvažno izvlačim keca iz rukava i drhtavim mumlajućim vokalom neartikulisano krkljam radosno «Bingo! Ja već imam kolica!» Baš sam ih zajebala! Uštedela sam stotinak evra dodatnog troška. Lucky me!  

Ulazim u kuću i ostavljam kese iz prodavnice. Sad su mi slobodne ruke. Sad mogu da se vratim po kolica. Zašto da se vratim? Ne želim ta kolica! Ali ta kolica, glavni su junak moje dnevne drame i zaslužuju da budu ovekovečena, makar samo jednom fotkom mog digitalnog, zastarelog ixus-a. Moram bar to da uradim. Zbog sebe. Zbog njih. Ne viđa se često taj prizor na ulici. Uredno sklopljena invalidska kolica u najlon kesi, pored kontejnera. Moram da imam tu sliku! To je ono što niko nikada nije uslikao u mojoj ulici, a verovatno ni u celom gradu. Uzimam fotoaparat i trčim ko luda niz stepenice, pa kroz dvorište, do ulice.

Nema više kolica!! Neko ih je već odneo! Stojim s fotoaparatom u ruci, na ulici, pored kontejnera, ko popišana. Nema mojih kolica!! Kad pre? Gledam niz ulicu. Nigde nikog. Samo su parkirani automobili tu, ali oni nisu ništa videli. Ko li se to usrećio s mojim kolicima? Ostadoh bez fotke. Šteta. Ali iznenada me preplavljuje neobjašnjiva radost. Nemam više problem, niti bilo kakvu nedoumicu, samo veeeliko olakšanje i radost što je problem bio tako ogroman... a odjednom ga već nema.
Rešen sam od sebe.

Ko rukom odnet.

Vraćam se kući, spremam se poletno i odlazim kod keve na Medak. Obećala joj, pa ajde. Ima super frizerku u komšiluku. Izlazim iz 29-ke na pretposlednjoj stanici, još uvek pod utiskom kolica. Kad tamooo.....

Ljudi stvarno nisu normalni šta sve ne ostavljaju po kontejnerima i oko njih. Ubeđena sam da to možeš da vidiš samo u našem gradu. Vadim ixusa i.....

U poslednjem trenutku trke za ulazak u parlament uključena je još jedna partija, potvrđeno je u Republičkoj izbornoj komisiji. Izazvavši potpunu pometnju u protivkandidatskim izbornim štabovima, do sada široj javnosti nepoznata partija prednjači u trci za poslanička mesta, pokazuju najnovije analize agencija za ispitivanje javnog mnjenja. Ambiciozna partija i njena liderka Kosmogina nametnule su se biračima jakim programom, originalnim rešenjima i naprednim idejama. Jasan koncept zaštite i odbrane prava naroda, etničkih manjina i manjinskih zajednica, hrabrost i inovativnost, precizno definisani programski ciljevi, strategija razvoja, okrenutost i ekspanzija ka svetu, osnovni su parametri ove nove avangardno-liberalne reformističke struje.

PARTIJA NARODNIH PIČAKA
(u daljem tekstu PNP)

Slogani i parole od kojih su se orili ceo Topčider i Košutnjak, bili su:

PIČKA JE SVET!

PIČKOM U EVROPU!

PODRŽI PIČKU!

PIČKA BEZ GRANICA
– ŠILJI DALJE!

NA TVOJOJ STRANI - PIČKA!

Manifest PNP-a je knjiga «Gotovo je sa stidom – jedna politička životna priča» Anje Mulenbelt (The Shame Is Over, A Political Life Story by Anja Meulenbelt) izdanje Feministička 94, Beograd 2000. god.

Narodna Pička u parlamentu je jedini spas ovog naroda. To je politika nenasilja, bliskosti, truda, maksimalnog radnog učinka i zadovoljstva u privatnom, porodičnom, društvenom i državnom sektoru. PNP u parlamentu garantuje blagostanje i preporod na ekonomskom, socijalnom, kulturnom i duhovnom planu. Ne zaboravimo istorijske tekovine naroda, setimo se odakle smo potekli i gde su nam koreni. Ne zaboravimo istorijske greške i krenimo putem svetlosti i ljubavi, putem kojim se ređe ide, a kojim nikada nismo ni pokušali. PNP garantuje svom biračkom i boračkom telu doživotne beneficije, kao što su pravo na slobodu, pravo na rad, na izbor, na različitost, na versku i rasnu pripadnost, na multietničku, multikulturalnu i multiseksualnu zajednicu. Statutom programa su ukinuti pravo na mržnju, vređanje, primenu sile, lažne optužbe i zabranjena je praksa ružnih reči i vulgarizama, kao i bahato ponašanje. To je politika trajne miroljubive koegzistencije, rezistencije i sve bolje egzistencije na globalnom planu. PNP insistira na humanosti i zaštiti životne sredine, a vera u ljubav, seks i obrazovanje, kao osnovne životne vrednosti i potrebe, su u prvom planu. Kultura, umetnost i nove tehnologije, takođe.
Biračko telo PNPa su svi ljudi dobre volje bez obzira na pol, uzrast, obrazovanje, versku i nacionalnu pripadnost, kojima je stalo do bolje budućnosti kroz promene i reforme. Prepustimo Pičkama u parlamentu da kažu šta misle, da iznesu svoj program, uđu u skupštinu i skupštinke odbore. Smisao života je sadržajniji uz Pičku. Pička govori univerzalnim jezikom i ceo svet je razume.

http://images.artnet.com/artwork_images_140199_189366_marina-abramovic.jpg

PIČKOM U BOLJU BUDUĆNOST!

ŠILJI DALJE!

Zahvaljujem  Rass-u za fotografije s PNP mitinga i izvinjavam se što mu se nisam odmah zahvalila.

Izronila je odnekud polako se probijajući kroz gužvu na dens podijumu, fiksirala me užagrelim pogledom na ivici ludila, a onda mi je jednostavno prišla onako znojava i pijana, s praznom pivskom flašom u ruci, osmehujući mi se zavodnički, uhvatila me oko struka i krljnula mi jezičinu sve do krajnika.

Bilo je tri ujutru i taman sam mislila da krenem kući s te sjajne pederske žurke gde sam bar 3000 kalorija otopila uz divlje disko remikse, gde su momci skockani ko kolači u vitrini, mirišljavi, mišićavi, iščupanih obrva, kvalitetnih makeupova, a lezbe sve neprivlačne, zdepaste bučice u farmerkama, polućelave, tetovirane, s maljama pod pazuhom, smrde na pivčugu, a pirsingovane ko bodljikava žica. Žasu!

Mala nije za bacanje, pomislim, pa joj to i kažem, a ona opet Krk! Jezik! Zavrtelo mi se od trenja njenih besramnih sisurina po mojim rebrima, pokretne burgijave jezičine u ždrelu, njenog svežeg orbit daha i krofnastih oblina. Oniža jeste al jaka, čvrsta i glatka, a i drska, ko poručena, a ruku na srce ni ja nisam bila baš trezna.

Možda je sve ipak bila samo opsena. Kad sam se iskobeljala iz njenog stiska da bih došla do daha, rekla je «Ja sam Liza!», a ja ću na to: «Vidim, al nemoj da me smaraš ako ništa ne nameravaš, ide mi se odavde, pa makar i s tobom. Ako ispunjavaš dva uslova, no sumnjam...» dodadoh cinično, mrtva ozbiljna i stroga.

Prenu se ona, pa upita Koja? a ja ko iz topa: «prazna gajba i kola, pod jedan i pod dva da budeš gola, ništa više!» Vidim ona zatečena, malo raskrečena i podbočena, gleda me, merka i odmahuje glavom u neverici. Ona zacokta c.c.c. pa tutnu ruku u prednji džep farmerica, izvadi svežanj ključeva, zazvecka mi ispred nosa njima kao lancima i reče: «Krenimo onda!»  

Jedva je ubola ključ u bravu, još teže rikverc, okrznusmo betonsku žardinjeru, ja se već pokajala, vidim, pijano čeljade, da vrag ne nadvlada, ali kud sad da vrdam iz auta, a i usput mi. Nekako se isparkirasmo, nema nigde pubova, nigde žive duše, vozi ko luda, vadi malu flašicu iz džepa, stavlja pod nozdrvu i pita «Oćeš malo?», ja omirišem i zgrozim se, kao da ne znam kako popers zaudara i udara, vratim joj s gađenjem na licu, prekorivši je konačno, samo sa jednom mišlju «koj kurac mi je ovo trebalo? bolje da begam na vreme, sutra se ionako ničeg neće sećati, a možda baš i zato...» Uzbrdo je krenula pod ručnom dva puta, jednom se nabila na ivičnjak, spržila klapne, al dođosmo nekako do Neimara očas posla, taman kad sam džoint bacila kroz prozor koji mi je dodala, ta glupa mala drogirana krava. I još me sve vreme putem ubeđivala kako je prošle nedelje položila vozački, a ja nisam htela da verujem u to. Onda mi je rekla da se taj značajan događaj desio baš na njen osamnaesti rođendan, a ja sam izašla iz auta  i pomislila da zapalim, ali ipak to nisam učinila. Delovala je starije.

«Izvini, ali ja moram prvo nešto da obavim!» reče mi otključavajući vrata stana, kad zalaja ogromna crna džukela i baci se na nas u predsoblju, nju liže, mene bije repom, frka me spopala, al nemam kud, pitam «Šta?»

- Da izvedem Paka, da se ne popiški na tepih, nisam od juče dolazila, moram... jadničak! Hoćeš sa mnom? – pita.

I šetale smo njenog kera Neimarom, ko dve gluve kučke, Liza i ja u osvitu dana.

Ponovila je da nije lezbejka jedno dvesta puta, a ja je tešila «ok, ni ja isto! keve mi!» al nije vredelo. Nismo se uopšte dodirivale, malo je posrtala jer je bila pijana, a Pako je veselo trčkao između nas, ali je samo mene gazio po lakovanim baletankama i mlatarao repinom po mojim kolenima, ko namerno. Ne znam zašto bar tada nisam zamakla iza ugla? A mogla sam.

Kad se vratismo u gajbu posle pola sata, imala sam puno naručje belih jorgovana iskidanih u obližnjem dvorištu, cela kuća je zamirisala, a ona reče «ja ću da se tušnem, hoćeš sa mnom, ili me sačekaj desetak minuta?»

U njenoj sobi je vladao haos. Bacala je prnje sa sebe u jedan ćošak na gomilu, skidala se bez ustručavanja, a ja sam stavljala jorgovan u teglu i piljila u nju, dok je ona pričala o Paku i njegovim probavnim problemima, napolju je svitalo, u sobi je mirisalo. Telo joj se belasalo, siske su joj poskakivale kao baloni i bile su toplije od šolje nesskafe koju mi je pružila. Njenim ogromnim bradavicama sam masirala svoja nepca, pa sam je ujela za bedro, šl