i tako, u tom paklu, naiđe još gori. bombardovanje. tresli su ovu frušku moru bez prestanka, svaki dan. zvečali smo i pušili se. koliko god da mi je bilo teško, javila mi se neka nada da će doći do promena, da će svanuti taj dan o kome je mela pričala, da ću moći slobodno da kažem i saznam šta mi je sa sinom bilo. ali vreme je sporo prolazilo. završi se bombardovanje i ništa. niko od ljudi da se pobuni, niko ništa ne sme da kaže, a mene još češće počeše da posećuju.

i tako u nekoj kiši, nevremenu i nekom čudnom komešanju, prođe godina dana, i tek na jesen, diže se narod. u početku mi ne bi jasno što sve to potraja, što ranije ne smenismo tog killoševića, ali vreme obelodani sve.

posle njegovog pada, počeše seljani da me poštuju, opet posećuju i sve se nekako smiri. prestali da me sprovode u miliciju, i osetim ja da mi se situacija popravila. tako sam jedno veče poručila vesni, preko komšinice, da joj je bolje da pošalje tog svog sina novinara kod mene na razgovor, nego da sada njega sprovode, kao mene nekoć. odjednom sam se osetila kuražnom i spremnom na osvetu.

ne prođe ni nedelja dana, eto njega. lupa na vrata, mrtav pijan. kaže, došao da se izvini. pitam zašto tek sada, a on ćuti, i samo se progura kroz kapiju, kao da sam ga pozvala, a nisam. ušao, seo, zapalio, kao da je u svojoj kući. vidim da je pijan i ćutim. sela i ja i čekam. poče on da se izvinjava, kaže namerno mi smestio ono za bombe, da odvrati pažnju od neke mnogo važnije priče, da majku spase komšijskog prezira, da se dodvori vlastima. malo se smeška, malo grize usnu, kao da hoće da me ubedi da mu je krivo.

a u stvari, vidim, plaši se. gleda me nekako čudno, kao da bi da me pita za pomoć, a ne zna kako. a ne znam ni ja kako bi mogla da mu budem od ikakve pomoći. odjednom me sva osvetoljubivost prošla, gledajući ga onakog sićušnog i uplašenog. velim mu, iskreno, da je sve to za nama, da mu opraštam, i da sve stvari dođu na svoje mesto, dal' za života ili posle. on se trže, zatrepta, kao da sam mu zapretila te nastavi opet da se izvinjava. sve mi to neprirodno i čudno beše, pa sam ga jednog trenutka prekinula i rekla da kaže sve što ima na srcu, jer je meni već svega dosta. on ugasi onu cigaretu, koja je već bila pri kraju, namesti dugu kosu, i opet zapali drugu, a sve gleda u pod.

jednog momenta me pogleda i priupita za rakiju. ustanem ja, odem do kredenca, izvadim neku staru lozu, sipam, on popi. sipam opet, on malo pričeka, pa opet popi. i kao da se od te poslednje izleči i poče da priča. valjda da mi uzvrati ono što sam se ja njegovoj majci pre neku godinu ispovedila, a posle zbog toga nagraisala. međutim, njegove priče nisu bile o njegovim mukama i mislima, o njegovim stradanjima u ovom ludom svetu, nego sve o drugima, i to potanko, kao da sa nekog lista čita:

pričao mi je šta se sve dešavalo iza tog rata, u kojem su slali našu decu da ginu. sve poimence mi spomenuo te funkcionere, one niske i visoke. šta je koji radio i koliko se nakrao na ratištu, a koliko ovde u državi. kako su čitav sistem ustanovili, ma mnogo pre i onog zajma za srbiju. objašnjavao mi potanko kako su krali, počev od penzionih i zdravstvenih fondova, carine, pa banaka i ušteđevine, do sopstvenih preduzeća. kaže znali su već davno da će se mnogi dugovi otpisati. i tako zaređao, sve poimence. i kaže mi da se ne brinem, da niko od njih neće u zatvoru završiti. većina ih je i pažljivo sklonila svoju lovinu, a ovi drugi će se tim zakonom o ekstraprofitu već ozakoniti. vremenom će svi postati privatnici, ulagači u privredu države koju su opljačkali. ćutim ja i ne znam šta da kažem. neprijatno mi što mi sve to priča. ni slutila nisam da je baš tako. sve ne bih da verujem, ali ćutim, zbunjena. a on melje, pa sve stane kad neko ime pomene, pa onda ponovi dva, tri puta i važno me pogleda. kao da treba da zapamtim, ili uzmem olovku i zapišem. a ja ćutim i klimam, pa onda on nastavi šta je taj i taj radio. neke sam od pomenutih ljudi znala, za neke sam čula, ali većina mi je bila nepoznata.

ponudim ga ja rakijom, opet. on klimne i čeka. i kad sam mu nasula čašicu, on se uhvati za flašu, pogleda me, a ja samo sedoh. sasu on sve u grlo i nastavi sa pričom, sve ne puštajući onu flašu iz ruke. žao mu je, veli, moga sina. nije ga poznavao, ali kaže silni su momci žrtvovani, samo da bi oni džepove napunili. i on je neku sramotu osećao zbog svega toga, govorio mi, pa mi zato priča.

kaže da je u redovima tih njegovih nastala prava pometnja kada je onaj ante počeo da uklapa yugoslaviju u evropu, još krajem osamdesetih. sposobni ljudi se bacili na poslove i počeli da stvaraju sopstveno bogatstvo, nezavisno od države, na sve strane. i gde bi tu bilo prosperiteta za njih, izveštene jedino u poslušnosti i malverzaciji? priznao mi koliko su samo para zgrnuli na početku inflacije, koju su sami kreirali. kaže da posle, nisu ni brojali – padalo im ko sneba. naravno, samo u određenim krugovima. klimnem glavom, s razumevanjem, kažem 'u komunističkim krugovima', a on razrogači oči, pa skoči kao oparen. uze novine sa frižidera i olovku što se našla i poče da škraba kao da mu život od toga zavisi. vidim ja naškraba nešto pa mi gurnu pod nos. HOHŠTAPLERI, velikim slovima. digla ja obrve, a on nastavi, sav u vatri. 'davno mi je još moj otac, goran, objasnio – nisu to komunisti, ženo božja, uništili ovu zemlju i gurnuli je u rat, nego hohštapleri. to su ti otpadnici, najobičniji.' vidim da je đavo odneo šalu i složim se.'dobro de,' kažem, ' hoštapleri' i dodam tiše ' komunističkog porekla,' a on nastavi smirenije. biće da me nije čuo.' da, baš ti krugovi su i gurnuli zemlju u rat, a sebe u neviđno bogatstvo. i u kombijima su iznosili novac iz zemlje devedesetih, a sve vodeći unapred izgubljene ratove. dosetili su se da ožive duh četništva i pod tim imenom oplevili džepove dijaspore.' sve mi velja rekao, koliko je koja mudra glava dovukla kesa s novcima, sve pričajući o srpskom pitanju po francuskoj, švajcarskoj, nemačkoj, kanadi, australiji, i šta ti ja znam gde sve. a narodu ne možeš tek tako izmaknuti jednu ideologiju, i ostaviti ga na suvom. ne. tačno se sećam kako se nasmejao ' a šta bi bolje leglo posle gotovo pola veka bratstva i jedinstva i čvrste ruke, nego srbovanje, pravoslavlje i jednopartijski pluralizam, ne?' i kao da se ja ne sećam, nastavi da mi priča kako se stotine dobrovoljaca javljalo da položi svoj život za izvitoperenu prošlost. i tu se počeo velja smejati, do suza. mislila sam da je poludeo, ali nije. kaže, jednim udarcem sto muva. em se obogatili na tuđoj krvi, em se rešili potencijalnog klasnog neprijatelja, neke zakopali u zemlju, neke isterali iz zemlje, pa time izbegli sopstveno poniženje zbog svog neznanja i prostote. inače bi sada preturali po kontejnerima, ili vozili tramvaje... svojim očima su pratili kako su im kolege iz inostranstva prošle u takvoj raspodeli karata. tu je stao, jer sam se nesvesno trgla, a on kao da se opsetio da je i moj sin u tim njegovim muvama, tako nebitna žrtva, obična lešina na hrpi preko koje su se ti njegovi drugovi penjali do vrha. prestao je da se smeje i nategnuo iz flaše. oči su mu bile već krvave i sav je bio podbuo. ukrstili su nam se pogledi i taman sam pošla da ustanem i oteram ga sa praga, kad on spusti pogled i nastavi.

'e, da ste vi, tako slabašni, ubili tog killoševića,' nastavi, 'mnoge bi nam patnje prekratili. već je počeo i nas, svoje sopstvene ljude, da proređuje', i onda, opet poče da ređa imena. i tek onda podiže pogled. primače mi se kao neku veliku tajnu da govori, poče da šapuće kako su morali da ga prodaju, sve kao da se pravda, i da će biti mirni tek kad ga pošalju za holandiju. kaže, preigro se, a našao se bolji, bez alave žene i dece. pogled mu je izgubio i poslednji tračak samoprekora i tuge. opet se spusti na stolicu i trže iz flaše. postao je veseo i kao da je objašnjavao neku grandioznu ideju, pun divljenja. rekao je da sad na scenu stupa ostvarivanje najgenijalnijeg plana – gde će se svaka usta koja zagovaraju napredne ideje i tu prevaziđenu evropu javno izvrgnuti ruglu, gde će svaki preduzimljivi duh biti sprečen nekim suludim zakonima, koji će samo njima ići na ruku. na velika vrata će se vratiti svi ti pljačkaši i ozakoniti sebe i svoje krvave novce. svako će dobiti svoju prćiju, kako on reče ' monopol' i sve će biti kao i pre devedesetih, a za uzvrat, reket će se plaćati samo državi. redovno će formirati nove partije, da se narod smiri – ne samo neuki, već i ovi drugi. moraju u nešto ulupati vreme. a opet, iza svega će stojati samo država, i ponovo će biti svemoćna, kao nekada.

sav pun sebe, kao da je time zaključio jednu veliku misao, sedeo je sa čudnim osmehom na licu, a ja sam osetila kako crvenim i kako mi tutnji u ušima. 'sine moj,' rekla sam mu, a glas mi je drhtao 'najlakše je latiti se tuđeg. ali bog to vidi od gore, pa kazni. poroda svi ti tvoji neće imati. a i ako ga budu imali, izvrgnuće se, od tereta očinjih. mlad si još, i vatren, ne razumeš. ali vreme će pokazati. sami ćete sebe istrebiti, a i ovaj narod što ste ga uvaljali u nečast i nepoštenje.' gledao me je kao da ne čuje, a onda prosiktao 'vidim ja da ti, kujo matora, sina više nemaš, niti ćeš ga ikad više imati. niti ćeš unučiće ljuljati. tvoj se porod zatro i neka je. jel' i tebe bog kažnjava?' naglo je ustao, i sve sa flašom u rukama, oteturao se iz kuće.

sela sam na prag. oštar bol mi je probadao grudi, a reči koje nisu nalazile glasa su me gušile. zagnjurila sam glavu u šake i po prvi put prestala da žalim za svojim mićom i darkom. osetila sam na mah, da zemljom kojom hodam samo mrtvi imaju dostojanstva. osetila sam se tako jadno i jeftino. poželela sam opet da umrem.

i sad se radujem, da znaš, ako nas vode u smrt. žao mi je tebe, jer nisi odavde, a i mlad si. nije valjda da spavaš? probudi se, probudi se, stali smo. čuješ li korake?

kraj 1. dela