probudilo me je gurkanje. digao sam pogled i video staricu u crnini. bockala me je onim štapom kao neku životinju. isto tako me je i gledala. radoznalo. ajdeee rooojo, diži se. kakav si? šta ti je? i dalje sam osećao štap na slabinama, ali od sunca koje je peklo iza njenih leđa nisam mogao da otvorim oči. okrenuo sam se na drugu stranu i polako pridigao. seo sam na klupu i pogledom tražio mariju. otišla je da traži pomoć! je li znaš da ležiš ovde već pola dana. onesvestio si se? marija je došla po mene da te čuvam. ko kakvu stoku, božemeprosti. prekrstila se istog trena. kaže da si se uneredio od markove priče. onda je sela pored mene i slabašno potapšala po leđima. nisi ni prvi ni poslednji. jašta. ko kobac vata svakog novog da mu ispriča. hteo i na televiziju, ali mu nisu dali. budala. opet me je lupnula po ramenu i nastavila. hajde, ja lagano idem pa će nam trebati vremena do kuće. de, de, ustani, moramo da krenemo. ko zna gde je marija. ustao sam i pošao za njom. toliko je kukala o svojim starim kostima, a hitala je da sam morao da pružim korak da je stignem. povremeno bi se okrenula i prostrelila svojim zmijskim očima, duboko usađenim i sitnim. baš sitnim. nije mi verovala. možda nije nikom verovala. ne znam. uskoro je zaćutala i čulo se samo krckanje suve trave i grančica. ravno, pa nizbrdo i opet uzbrdo, do usamljene kućice. otvorila je kapiju štapom. zavezani ker je lajao do iznemoglosti. nisam ga ni gledao, samo onaj lanac kako se cima i ogrlicu kako struže goluždravi vrat. šta juriš, neće ti švrća ništa. taj samo laje! retko ljude i viđa. opet švrća! naježio sam se. starica je otvorila vrata i ušli smo u mrak. zaplahnuo me je neki čudan miris. smrad. metalan i čudan. baš čudan. užurbano je otvarala prozore i šalukatre. vazduh i sunce su pojurili u skučenu sobu. već mi je bilo lakše. nagnula je veliku plavu kantu za zalivanje cveća i napunila čašu vodom. na, pij ! ta je zdrava, bunarska! iskapio sam čašu žućkaste vode. prijala mi je, iako je zaudarala. ajde pričaj, čiji si i odakle si? ko zna, možda se i orodimo. retko se danas za poreklo pita, a valja se! jesu li ti živi majka i otac? spustila se na jednostavnu stolicu i upiljila se u mene. po prvi put od kako sam ovde, osetio sam mržnju. imala je taj odvratni izraz u kombinaciji sa lukavim pogledom. malo mutnim. usta su joj bila tanka, a iz njih je virila neverovatno bela proteza. šljaštila je u toj oronuloj sobi i odudarala od svega što nas je okruživalo. srećom, slabo se smejala. ja sam siroče. počeo sam, sve gledajući u sto. ostavili su me na crkvenom imanju oca vićentija u australiji. kaže da su mi roditelji bili dobri i pošteni ljudi. neko ih je proganjao i ubio, samo dva dana nakon što su me doveli. ništa više o tome ne znam. otac vićentije isto. zna samo da su srbi. i ja sam srbin. ponovio sam za svaki slučaj, sećajući se aždaje. e, to je dobro da si srbin. kako se prezivaš i zoveš? bio sam u pravu, značilo joj je. pomislio sam da će omekšati, nasmešiti se, ali ona je samo još više stisnula te oči i ponovo sam osetio sumnju. svi me zovu ozzie. ozzie, pošto sam iz australije, ali kršteno mi je Mateja, a prezime sam dobio po ocu vićentiju, smijanić – bez 'l'. baba je okrenula dobro uvo prema meni. smiljanić? mateja smiljanić? nasmejao sam se posle dužeg vremena 's-m-i-j-a-n-i-ć', mislio sam nije 'lj', to sam mislio. približila je stolicu i nakašljala se. mateja smiljanić. razumem. a kako te ono zovu? ozi. ozi. o-z-i. ponavljao sam glasno. klimnula je razložno, kao da joj je sve jasno. 'oćeš kafu, ozi-ozi? nije mi padalo na pamet da je ispravljam. niti da je odbijem. hvala. baš bi mi prijala. kao da je jedva dočekala, ustala je i otišla do prastarog šporeta. ubacila je poveći komad drveta i nekoliko okomaka, cepnula staru novinu, zapalila je i spretno gurnula u šporet. često nemam s kime da popijem kaficu. ispravila se. sipaću i za mariju, sad će valjda i ona. samo da pronađem šećer, piješ sa šećerom? počela je da ronja po kredencu iza mojih leđa. da, ako nije problem. trudio sam se da budem ljubazan. nisam ni primetio kako mi se približila. onda me je iznenada mlatnula nečim užasno teškim po glavi. poslednje čega se sećam je njen urlik izdajniče, da bog da ti se seme ...te poslednje reči se ne sećam. ili je jednostavno nisam ni razumeo.