Ozzieboj luta Srbijom
fruškoMorski koMo 15
1.4.2008



i tako, u tom paklu, naiđe još gori. bombardovanje. tresli su ovu frušku moru bez prestanka, svaki dan. zvečali smo i pušili se. koliko god da mi je bilo teško, javila mi se neka nada da će doći do promena, da će svanuti taj dan o kome je mela pričala, da ću moći slobodno da kažem i saznam šta mi je sa sinom bilo. ali vreme je sporo prolazilo. završi se bombardovanje i ništa. niko od ljudi da se pobuni, niko ništa ne sme da kaže, a mene još češće počeše da posećuju.

i tako u nekoj kiši, nevremenu i nekom čudnom komešanju, prođe godina dana, i tek na jesen, diže se narod. u početku mi ne bi jasno što sve to potraja, što ranije ne smenismo tog killoševića, ali vreme obelodani sve.

posle njegovog pada, počeše seljani da me poštuju, opet posećuju i sve se nekako smiri. prestali da me sprovode u miliciju, i osetim ja da mi se situacija popravila. tako sam jedno veče poručila vesni, preko komšinice, da joj je bolje da pošalje tog svog sina novinara kod mene na razgovor, nego da sada njega sprovode, kao mene nekoć. odjednom sam se osetila kuražnom i spremnom na osvetu.

ne prođe ni nedelja dana, eto njega. lupa na vrata, mrtav pijan. kaže, došao da se izvini. pitam zašto tek sada, a on ćuti, i samo se progura kroz kapiju, kao da sam ga pozvala, a nisam. ušao, seo, zapalio, kao da je u svojoj kući. vidim da je pijan i ćutim. sela i ja i čekam. poče on da se izvinjava, kaže namerno mi smestio ono za bombe, da odvrati pažnju od neke mnogo važnije priče, da majku spase komšijskog prezira, da se dodvori vlastima. malo se smeška, malo grize usnu, kao da hoće da me ubedi da mu je krivo.

a u stvari, vidim, plaši se. gleda me nekako čudno, kao da bi da me pita za pomoć, a ne zna kako. a ne znam ni ja kako bi mogla da mu budem od ikakve pomoći. odjednom me sva osvetoljubivost prošla, gledajući ga onakog sićušnog i uplašenog. velim mu, iskreno, da je sve to za nama, da mu opraštam, i da sve stvari dođu na svoje mesto, dal' za života ili posle. on se trže, zatrepta, kao da sam mu zapretila te nastavi opet da se izvinjava. sve mi to neprirodno i čudno beše, pa sam ga jednog trenutka prekinula i rekla da kaže sve što ima na srcu, jer je meni već svega dosta. on ugasi onu cigaretu, koja je već bila pri kraju, namesti dugu kosu, i opet zapali drugu, a sve gleda u pod.

jednog momenta me pogleda i priupita za rakiju. ustanem ja, odem do kredenca, izvadim neku staru lozu, sipam, on popi. sipam opet, on malo pričeka, pa opet popi. i kao da se od te poslednje izleči i poče da priča. valjda da mi uzvrati ono što sam se ja njegovoj majci pre neku godinu ispovedila, a posle zbog toga nagraisala. međutim, njegove priče nisu bile o njegovim mukama i mislima, o njegovim stradanjima u ovom ludom svetu, nego sve o drugima, i to potanko, kao da sa nekog lista čita:

pričao mi je šta se sve dešavalo iza tog rata, u kojem su slali našu decu da ginu. sve poimence mi spomenuo te funkcionere, one niske i visoke. šta je koji radio i koliko se nakrao na ratištu, a koliko ovde u državi. kako su čitav sistem ustanovili, ma mnogo pre i onog zajma za srbiju. objašnjavao mi potanko kako su krali, počev od penzionih i zdravstvenih fondova, carine, pa banaka i ušteđevine, do sopstvenih preduzeća. kaže znali su već davno da će se mnogi dugovi otpisati. i tako zaređao, sve poimence. i kaže mi da se ne brinem, da niko od njih neće u zatvoru završiti. većina ih je i pažljivo sklonila svoju lovinu, a ovi drugi će se tim zakonom o ekstraprofitu već ozakoniti. vremenom će svi postati privatnici, ulagači u privredu države koju su opljačkali. ćutim ja i ne znam šta da kažem. neprijatno mi što mi sve to priča. ni slutila nisam da je baš tako. sve ne bih da verujem, ali ćutim, zbunjena. a on melje, pa sve stane kad neko ime pomene, pa onda ponovi dva, tri puta i važno me pogleda. kao da treba da zapamtim, ili uzmem olovku i zapišem. a ja ćutim i klimam, pa onda on nastavi šta je taj i taj radio. neke sam od pomenutih ljudi znala, za neke sam čula, ali većina mi je bila nepoznata.

ponudim ga ja rakijom, opet. on klimne i čeka. i kad sam mu nasula čašicu, on se uhvati za flašu, pogleda me, a ja samo sedoh. sasu on sve u grlo i nastavi sa pričom, sve ne puštajući onu flašu iz ruke. žao mu je, veli, moga sina. nije ga poznavao, ali kaže silni su momci žrtvovani, samo da bi oni džepove napunili. i on je neku sramotu osećao zbog svega toga, govorio mi, pa mi zato priča.

kaže da je u redovima tih njegovih nastala prava pometnja kada je onaj ante počeo da uklapa yugoslaviju u evropu, još krajem osamdesetih. sposobni ljudi se bacili na poslove i počeli da stvaraju sopstveno bogatstvo, nezavisno od države, na sve strane. i gde bi tu bilo prosperiteta za njih, izveštene jedino u poslušnosti i malverzaciji? priznao mi koliko su samo para zgrnuli na početku inflacije, koju su sami kreirali. kaže da posle, nisu ni brojali – padalo im ko sneba. naravno, samo u određenim krugovima. klimnem glavom, s razumevanjem, kažem 'u komunističkim krugovima', a on razrogači oči, pa skoči kao oparen. uze novine sa frižidera i olovku što se našla i poče da škraba kao da mu život od toga zavisi. vidim ja naškraba nešto pa mi gurnu pod nos. HOHŠTAPLERI, velikim slovima. digla ja obrve, a on nastavi, sav u vatri. 'davno mi je još moj otac, goran, objasnio – nisu to komunisti, ženo božja, uništili ovu zemlju i gurnuli je u rat, nego hohštapleri. to su ti otpadnici, najobičniji.' vidim da je đavo odneo šalu i složim se.'dobro de,' kažem, ' hoštapleri' i dodam tiše ' komunističkog porekla,' a on nastavi smirenije. biće da me nije čuo.' da, baš ti krugovi su i gurnuli zemlju u rat, a sebe u neviđno bogatstvo. i u kombijima su iznosili novac iz zemlje devedesetih, a sve vodeći unapred izgubljene ratove. dosetili su se da ožive duh četništva i pod tim imenom oplevili džepove dijaspore.' sve mi velja rekao, koliko je koja mudra glava dovukla kesa s novcima, sve pričajući o srpskom pitanju po francuskoj, švajcarskoj, nemačkoj, kanadi, australiji, i šta ti ja znam gde sve. a narodu ne možeš tek tako izmaknuti jednu ideologiju, i ostaviti ga na suvom. ne. tačno se sećam kako se nasmejao ' a šta bi bolje leglo posle gotovo pola veka bratstva i jedinstva i čvrste ruke, nego srbovanje, pravoslavlje i jednopartijski pluralizam, ne?' i kao da se ja ne sećam, nastavi da mi priča kako se stotine dobrovoljaca javljalo da položi svoj život za izvitoperenu prošlost. i tu se počeo velja smejati, do suza. mislila sam da je poludeo, ali nije. kaže, jednim udarcem sto muva. em se obogatili na tuđoj krvi, em se rešili potencijalnog klasnog neprijatelja, neke zakopali u zemlju, neke isterali iz zemlje, pa time izbegli sopstveno poniženje zbog svog neznanja i prostote. inače bi sada preturali po kontejnerima, ili vozili tramvaje... svojim očima su pratili kako su im kolege iz inostranstva prošle u takvoj raspodeli karata. tu je stao, jer sam se nesvesno trgla, a on kao da se opsetio da je i moj sin u tim njegovim muvama, tako nebitna žrtva, obična lešina na hrpi preko koje su se ti njegovi drugovi penjali do vrha. prestao je da se smeje i nategnuo iz flaše. oči su mu bile već krvave i sav je bio podbuo. ukrstili su nam se pogledi i taman sam pošla da ustanem i oteram ga sa praga, kad on spusti pogled i nastavi.

'e, da ste vi, tako slabašni, ubili tog killoševića,' nastavi, 'mnoge bi nam patnje prekratili. već je počeo i nas, svoje sopstvene ljude, da proređuje', i onda, opet poče da ređa imena. i tek onda podiže pogled. primače mi se kao neku veliku tajnu da govori, poče da šapuće kako su morali da ga prodaju, sve kao da se pravda, i da će biti mirni tek kad ga pošalju za holandiju. kaže, preigro se, a našao se bolji, bez alave žene i dece. pogled mu je izgubio i poslednji tračak samoprekora i tuge. opet se spusti na stolicu i trže iz flaše. postao je veseo i kao da je objašnjavao neku grandioznu ideju, pun divljenja. rekao je da sad na scenu stupa ostvarivanje najgenijalnijeg plana – gde će se svaka usta koja zagovaraju napredne ideje i tu prevaziđenu evropu javno izvrgnuti ruglu, gde će svaki preduzimljivi duh biti sprečen nekim suludim zakonima, koji će samo njima ići na ruku. na velika vrata će se vratiti svi ti pljačkaši i ozakoniti sebe i svoje krvave novce. svako će dobiti svoju prćiju, kako on reče ' monopol' i sve će biti kao i pre devedesetih, a za uzvrat, reket će se plaćati samo državi. redovno će formirati nove partije, da se narod smiri – ne samo neuki, već i ovi drugi. moraju u nešto ulupati vreme. a opet, iza svega će stojati samo država, i ponovo će biti svemoćna, kao nekada.

sav pun sebe, kao da je time zaključio jednu veliku misao, sedeo je sa čudnim osmehom na licu, a ja sam osetila kako crvenim i kako mi tutnji u ušima. 'sine moj,' rekla sam mu, a glas mi je drhtao 'najlakše je latiti se tuđeg. ali bog to vidi od gore, pa kazni. poroda svi ti tvoji neće imati. a i ako ga budu imali, izvrgnuće se, od tereta očinjih. mlad si još, i vatren, ne razumeš. ali vreme će pokazati. sami ćete sebe istrebiti, a i ovaj narod što ste ga uvaljali u nečast i nepoštenje.' gledao me je kao da ne čuje, a onda prosiktao 'vidim ja da ti, kujo matora, sina više nemaš, niti ćeš ga ikad više imati. niti ćeš unučiće ljuljati. tvoj se porod zatro i neka je. jel' i tebe bog kažnjava?' naglo je ustao, i sve sa flašom u rukama, oteturao se iz kuće.

sela sam na prag. oštar bol mi je probadao grudi, a reči koje nisu nalazile glasa su me gušile. zagnjurila sam glavu u šake i po prvi put prestala da žalim za svojim mićom i darkom. osetila sam na mah, da zemljom kojom hodam samo mrtvi imaju dostojanstva. osetila sam se tako jadno i jeftino. poželela sam opet da umrem.

i sad se radujem, da znaš, ako nas vode u smrt. žao mi je tebe, jer nisi odavde, a i mlad si. nije valjda da spavaš? probudi se, probudi se, stali smo. čuješ li korake?

kraj 1. dela

Objavio/la aniram u 11:11 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 1 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 14
30.3.2008


i opet dođe mela. ispričam joj kako već dve godine, od našeg viđenja, nemam mira i šta sam namerila da uradim. uhvati se žena za glavu. ne može da veruje. ne seća se, veli, da je tako šta i pomenula, a kamoli da su mi se od njenih reči takve misli mogle da izrode. onda se nagnula prema meni, uhvatila za ruku i kaže 'ako hoćeš da im dođeš glave, ne vrede ti bombe, ženo božja. nego, ako možeš, sve zapiši šta ti je sa sinom bilo. stavi na hartiju šta ti je koji od tih u kasarni rekao. ako imaš kakva dokumenta, o mićinoj prekomandi, ma sve što možeš. nađi njegove drugare iz jedinice. pričaj s ljudima, i sve beleži. svanuće jutro kad će sve to moći da se obelodani, pa da se tuđoj deci tako šta ne desi. razumeš? mani se igranja rata – pre ćeš sama sebe u vazduh dići, nego što ćeš ikome od njih tako nauditi'.

kako su me njene reči zabolele. kao da me je u srce ujela. ćutala sam, iako mi je bilo krivo. godinama sam zamišljala kako se žrtvujem za svog sina, kako ginem ubijajući glavnog vinovnika naših jada, kako se o tome širi vest, kako me proglašavaju u heroja. čak sam zamišljala i koja bi se ulica po meni zvala. to mi je sve nekako lakše bilo nego da se bacim na pisanje muke koja me zadesila. bilo mi je mrsko i da pomislim na to. znala sam da je mela u pravu, ali bilo mi je teško. prošli su meseci, pa i godine, a da ništa nisam uradila. plašila sam se da je sad kasno. a u stvarnosti, plašila sam se da se suočim sa svojim jalovim životom. toliko sam duboko glavu zakopala.

dani su prolazili, a meni je sve teže bilo. pokušala sam da zabeležim svega čega se sećam, ali slabo. u toj muci saam mi đavo pošalje komšinicu vesnu. retko je ikad svraćala, a još bi se ređe zadržavala. imala je sina, dosta uticajnog u gradu, ali se po selu pričalo da je malo nastran, peder, štali? ali, ipak joj je bilo lakše nego meni. živ je i redovno je posećuje. a ona, kao da je zbog toga retko iz kuće i izlazila. nekoliko puta sam videla tog mladića. sitan, ali lep k'o slika. baš greota. tada je tek počinjao kao novinar.

i tako, sedimo nas dve i ćutimo. ja je gotovo naterala na kaficu. ona jedva pristala, ali pristala. ćutim i ne znam gde da počnem. znam da mi ona nekako može pomoći. kršim ruke, baš kršim. srećom dobra struja bila, pa brzo voda proključa. zakuvam i poslužim je, kao što je red. sednem opet i gledam je, a ona mene ne. samo u onu kafu, pa sve srkne, onako vruću, i ćuti. gledam je tako i odjednom mi se jezik razveže. počnem o tome kako moj mića nikad kafu nije podnosio. počnem tako, a više ni sama ne znam kako me je sve ponelo, kao reka, ne znam ni kako sam i kad stala i šta sam joj sve napričala. bila je već noć kad sam je ispratila. mahnem joj, ko u transu, dok je pošla šorom, a ona se okrene, otpozdravi rukom i vikne 'ništa ne brini, pitaću sina!'.

te njene reči kao da su me povratile u stvarnost. pitaće sina. šta će ga pitati? sela sam u kuhinju i gledala okolo, ne bi li se povratila, ne bi li me ta četiri zida podsetila o čemu sam pričala, kakve sam joj tajne odala, šta li sam je molila da pita njenog velju. da sam bila u gradu, sama bih otišla na psihijatriju, da se sa stručnjacima posavetujem. ovako, samo sam legla i čekala da mi san dođe na oči, nadajući se da će mi jutro doneti odgovor. ali nije. i onda mi nije ostalo ništa drugo, nego da čekam.

i ne prođe ni nedelja dana, kad eto ti neka milicijska kola pred mojom kapijom. pitaju za mene, ja priznam da sam ja ja, i pustim ih u kuću. pitam hoće li da popiju šta, a oni, onako mrki ćute, neće ni da sednu. kažu, moraju da me sprovedu u miliciju, na razgovor. odmah mi je bilo jasno da sam vesni ono veče sve rekla, i da mi se dobro ne piše.

tog dana je počeo moj život u paklu. svako malo, eto njih, vode me na ispitivanje. šta znam, šta ne znam, šta neću da kažem, šta kažem, a ne mislim, šta mislim, a ćutim, šta sam rekla i šta sam čula - priča bez kraja. pretraživali su kuću redovno, tražeći oružje, kojim sam navodno htela da izvršim atentat na killoševića, dokumenta, ni ja ne znam više šta. ne znam šta je ona njima napričala. sve to nije imalo smisla, posebno što sam upravo ja bila ta koja je trebalo da postavlja pitanja. međutim, meni je život krenuo naopako.

komšije su prestale da dolaze, i svu muku zatvorenog, seoskog života, vesna je prebacila na mene. o njenom sinu se više nije pričalo, već samo o meni, kao da sam ubica. čak su u lokalnim novinama napisali da su mi nađene dve bombe u podrumu. čitala sam i nisam mogla da verujem. ako bi i počela nekom da se pravdam, gledali bi me sa podsmehom. od mene tužne, napravili ludu, i tako su počeli i da me zovu. svaki korak su mi pratili, i nisam više ni snage imala da se mrdam od kuće, niti da zovem ikog. ako me je nešto gore zadesilo od mićine smrti, to je bilo baš to, taj život bez razloga i smisla.

Objavio/la aniram u 21:55 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 13
29.3.2008


kola su se polako vukla po kamenom putu. osetio sam da me neko miluje po glavi i pevuši. pokušao sam da otvorim oči, ali teško. možda sam ih otvorio, ali mrak je bio podjednako isti. šššššššš zašištao je ženski glas i osetio sam mekane dlanove preko svog obraza. samo na trenutak mi se javila nada da je to marija, ali suviše brzo sam shvatio da su to staračke ruke i starački glas. zadrhtao sam. setio sam se babe i njenih udaraca. osetio sam mučninu i pokušao da se pravim da spavam, a starica kao da je znala da sam došao sebi, počela je sa pričom.

gotovi smo nas dvoje. vode nas u priKinu glavu, u manastir. tamo će da nam presude. tebi što si došao da ovde po ovoj fruškoj mori tražiš mladića, a meni što znam sve njihove tajne. samo oni ne znaju moje. opet je počela da pevuši i da me miluje po kosi. po glasu sam razaznao da je to neka druga žena, ne ona baba koja me je ošamutila i šutirala. ponovo sam se pokrenuo, pokušao da otvorim oči, usta, ali nije išlo. nemoj trošiti snagu. miruj i moli se. nećemo nas dvoje još dugo. ja ću tebi ispričati moju priču, a ti je odnesi u grob. ako preživiš, zapiši sve. mlad si, izdržaćeš ti.

kola su izašla na ravan put. truckanje je prestalo. osetio sam brzinu i slušao u mraku jednoličan glas. njen život me nije interesovao. ali nije me ništa pitala, već samo nizala događaje. u onom mraku, počeo sam da ih zamišljam i proveo tu noć kao da gledam horor film:

otvaram vrata. dva mladića u civilnim odelima. iza njih limeni sanduk. ne mogu da verujem svojim očima. juče sam dobila pismo od mog miće, još je u nišu. pisao mi je da redovnu vojsku ne šalju na ratišta po bivšim republikama, jer naša jna s tim nema, ne sme da ima ništa. možda je greška. ko je još nosio limeni sanduk po zgradi? kako bi vojnika nosili civili? odjednom sam se smirila, znala sam da su pogrešili, možda sprat, možda zgradu. onda je onaj što je stajao do sanduka iskoračio.

'vi ste majka milovana holika?' pita me. ja potvrdim i malo glasnije dodam 'majka redovnog vojnika jna', kao da ću ga time oterati. a on se ne miče. tačno se sećam njegovih reči, kao da je danas: 'drugarice, gospođo, vaš sin je poginuo i mi vam uručujemo njegove posmrtne ostatke. primite naše sučešće.'

'čekajte,' pokušavam da ga zaustavim, ' da li ste sigurni. on je na redovnom odsluženju, u nišu je – juče sam dobila pismo.' pokušavam da se odbranim od tog sanduka, i rukom pretražujem džepove. 'nije išao ni u kakav rat, šta vam je! to je greška.' međutim, njega baš briga i nastavlja:'gospođo, pošto je glava dobro očuvana izvršena je identifikacija na licu mesta, izvolite njegovu ličnu kartu, u odličnom je stanju.'

moj darko mi je kasnije ispričao da sam se onesvestila, tu na pragu. momci su me uneli u dnevnu sobu, a potom i limeni sanduk. on se taman vraćao iz prodavnice, ulazi u kuću ima šta da vidi. mene pored sanduka i ovu dvojicu kako sede i puše. sve mu je bilo jasno. prvo je mislio da će moći da ga vidi, da otvori sanduk, ali ništa. bio je zaliven sa svih strana. kada sam došla sebi, bili smo sami u sobi. samo je ponavljao da moram verovati da je to naš mića. vratili su nam dete, i to je nešto. mnogi roditelji ni kesu sa kostima nisu dobili. i dan danas ne znam da li smo baš njega sahranili. nikakav dokument, pored te, tek izvađene lične karte. samo što je napunio osamnaest godina, jedva da je i tri meseca obuke bio završio.

pokušali smo da kontaktiramo kasarnu, starešine, vojni odsek. samo su potvrdili njegovu pogibiju, i ništa više. ni gde, ni kako. vojna tajna. na početku su pominjali bosnu, ali posle su se ogradili. tvrdili su da to niko nije ni rekao. na kraju su nam zapretli. počeli su da vade neke papire o evidenciji dezertera. dezerter u bosni? moje dete iz novog sada na odsluženju redovnog vojnog roka u nišu? odmah smo pisali pisma novinarima, urgirali preko prijatelja, ali ništa. darko se nervirao, pušio kao lud, sve jednu na drugu palio i psovao, kao da će nam to dete vratiti. znao je da kaže kako i stoka ima bolji tretman. svašta mu je padalo na pamet. ja sam bežala, samo da ga ne slušam. u prodavnicu, po nekoliko puta, na pijacu, svuda. samo da ne budem tu i da ga ne gledam i ne slušam.

ni pola godine nije prošlo, otišao je za njim. kopnio je na moje oči. taj dan kad je umro, držao me je za ruku i samo ponavljao 'to nam se vratilo, shvataš, vratilo. moralo je tako biti, kako god okreneš.' jedva je disao, ali je samo ponavljao iste te reči. gledala sam ga belo i ništa nisam shvatala, ni ko sam više, ni gde sam. samo tri godine ranije proveli smo divno zimovanje u bosni, svi troje.

prošli su meseci pre nego što sam počela da pričam sa ljudima, i da se polako vraćam u svet. stalno su mi u glavi bile darkove reči. zvala sam i njegovu sestru, koja je bila tu kad je umirao. komšije su mi rekle da se zamonašila, ali nisu znali gde.

mislim da su bile dve godine dana kada je došla mela, sestra od strine, i posejala mi tu ideju u glavi. radila je nekad u sip-u, poznalavala sve te visoke i niske funkcionere, kako ih je zvala. kaže, tačno se sećam tih njenih reči, 'jebeš im majku pokvarenu, nijedan svoga sina nije poslao na front, nego baš u tu evropu i ameriku, na koju pljuju i huškaju narod. majku im kukavičku da im jebem. e, kad bi samo jednog ubili, svi bi se ti strašljivci usrali i pobegli svojim sinovima, i ostavili nas na miru. do juče su prijavljivali svakog ko se u muci prekrsti, a danas ih od krsta ne vidiš. a samo pujdaju narod. e, moja sejo, da su meni sina ubili, ma izabrala bih prvog političara koga vidim na toj televiziji i zubima mu grkljan iščupala, prstima bi mu usta lažljiva oko glave obmotala. da ti ga tako u kovčegu vrate, bez umrlice, bez ičega. 18 godina. ja stvarno ne znam kako ti nosiš taj bol u sebi?'

ne znam ni ja sama, rekla sam. prvo sam mislila da ću svisnuti od tuge kao moj darko. ali nisam. sve sam dane provodila čekajući i meni smrt da zakuca, a nikako. počela sam se veseliti opet proleću, a uveče sam se zbog toga grizla. i tako, posle melinog odlaska, te njene reči mi nisu izbijale iz glave. malo po malo, sve dok se nisu formirale u pravu, i jasnu ideju. počela sam da smeram, razmišljam, biram. ko je od njih najviše zaslužio da umre? ne može se čovek, prosto, odlučiti. da li ovaj što je izdavao naredbe? da li ovaj što je prenosio ili ovaj što je izvršavao? da li ovi što su nas preko medija huškali, ljutim glasovima i raskolačenim očima, ili ovi što su im pisali tekstove? da li ovi što su klimali glavama, ili ovi što su ćutali? moje misli su se pretvarale u nerazmrsivo klupko.

dani su mi odjednom postali kraći, i moje planiranje je postalo ozbiljno. na kraju sam počela da sve sprovodim u delo. život je opet dobio smisao. prodala sam stan u novom sadu, kupila kućerak ovde u šatrincima, a ostatak sačuvala. tu sam nekako i presekla svoje nedoumice – najkrivlji mi došao killošević, taj na vrhu svega. e, kako bih njega slatko ubila – baš što sam u njega tolko i verovala, i slike mu po kući držala. imala sam i jednu u novčaniku. sama pomisao kako ga baš ja šaljem u smrt mi je grejala srce. neprestano sam preturala po glavi gde bombu da metnem, i kako da odem na razgovor s njim, pa baš kad mu svi budu u toj vili na deblinju, ja povučem, i svi u vazduh odu, odletimo. zatekla bih sebe kako se smešim, sama sedim i smešim se, kao da sam to zaista i uradila.

Objavio/la aniram u 14:00 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 12
23.3.2008


truckanje, truckanje, truckanje. kad god sam došao sebi, otvorio bih oči i osluškivao. osećao sam gadan bol u potiljku. bio sam vezan i usta su mi bila zapušena. verovatno sam padao u nesvest i budio se, ali oko mene samo mrak, a podamnom neravan put. ne znam koliko je sve to trajalo. svako buđenje mi je bilo sve bolnije i teže. osećao sam nezamislivu glad i žeđ. jednog trenutka, kada sam otvorio oči video sam da sviće i da nas krivudavim seoskim putem vuče stara zaprega. baba je dremala pored mene, otvorenih usta. slinavila je sa strane, ali nije hrkala. kao da je osetila da je gledam, prenula se i naglo zatvorila oklembešenu vilicu. obrisala je pljuvačku rukavom i pogledala me. nadala se, možda, da spavam. možda nije dobro videla. savila se i čkiljavo pogledala. i ti si se probudio. vidiš da si živ i zdrav. šta si mislio, da ću te ostaviti da vileniš po planini i skupljaš informacije? nećeš ti ništa saznati. ti si za mene okupator. iako sam čitao knjige na srpskom, dok sam čuvao ovce, ovu reč do sada nisam zapazio. okupator? nisam ni mogao ništa da je pitam sa ovim mokrim zavežljajem u ustima. možda je mislila da sam neokupan. to sam svakako bio, posle jučerašnjeg dana i plašio sam se da ću uskoro biti i uneređen, ako negde ne stanemo. a kako to da joj saopštim? počeo sam da drmam uvezanim nogama, i da mučem, pogled naginjao na dole, a ona je nastavila, kao da joj je sve jasno. okupator bi da bega, a? neću te pustiti, samo da znaš. nizakakve pare! nema tih novaca koji bi mene slomili! da ti samo znaš šta sam ja sve izdržala u drugom sveckom ratu! e, rooojo, samo da ti znaš, noge bi ti klecale, kao što ti sad klecaju. bolje i da ti ne pričam. ne znaš s kim si se ti u koštac uvatio. vala baš. gledala je u daljinu, kako sviće i odlutala mislima, verovatno u taj njen svetski rat. a ja sam mučio svoju muku. opet sam počeo da mumlam i cimam se. okrenula se prema meni i opet nastavila. možeš ti mukati koliko hoćeš. spasa ti nema. završićeš u bajmoku, ko svi koji su krenuli tvojim putem. krijemo mi njih ko zmija noge, ni sateliti ih nisu prokljuvili – pa tebe šalju, a? budale! nego, čekaj ti da te smlate u priKinoj glavi, boga ćeš ti tvog australijskog prizivati! nije još ni završila šta je htela, kad se kola naglo zaustaviše! povukla je neko ćebe preko mene i iskočila dole. čuo sam muške glasove kako se približavaju. pokušavao sam da olabavim kanap kojim sam bio vezan, ali nisam uspevao. nisam više mogao da izdržim. osetio sam vrelinu kako mi natapa nogavice i olakšanje. pravo olakšanje.

ajde ljubiša, požuri malo. leži ovde sav krvav i upišan. ja ne mogu da ga vučem, neću ni da ga pipnem, a mrzelo bi me da ga koljem ako dođe sebi... dobro, dobro, samo ti požuri! povedi i kuma radmila sa sobom. ti vidi šta ćeš šnjim... he, he. o tome ćemo posle... nego, ajdhe, ajde, mnogo pričaš, a slabo radiš.

otvorio sam jedno oko i pokušavao da vidim odakle dopiru glasovi i gde sam. naježio sam se slušajući starački glas. iako nisam znao šta se tačno dešava, osetio sam da se radi o meni. bol je bio stravičan, ali sada nisam smeo ni da mrdnem. čuo sam korake kako se približavaju, i brzo sam zatvorio oko. međutim, nije joj ništa promaklo. šutnula me je u rebra, što je jače mogla i prosiktala neke nerazumljive psovke. tek tad sam shvatio da su mi ruke i noge vezane lisicama. pravio sam se da ne znam za sebe i u glavi mi je odzvanjalo da ga koljem... mrzelo bi me da ga koljem. polako sam počeo da se prisećam kako sam dospeo ovde. nadao sam se da će svakog sekunda stići marija i izbaviti me iz ove more.

međutim, ono što sam uskoro čuo, bili su muški glasovi i teški koraci. otvorili su vrata, u trenu su me zgrabili ispod miške, odvukli u veliku štalu i bacili na slamu. tamo me je jedan polio vodom i počeo da ispituje. bez prestanka je pominjao nekog mladića. ko zna odakle je bio, svaku reč je čudno akcentovao. svaki put bi me pljunuo i ošamario, a meni ništa nije bilo jasno. znao sam da u srbiji ne vole homoseksualce i samo sam ponavljao da nisam peder. što sam više pokušavao da se izvučem, to me je on više mlatio. mislio sam već da mi je lice samleveno kada se baba pojavila. više nisam mogao jasno ni da vidim ni da čujem. osetio sam da me je samo pljusnula vodom i rekla da je stiglo naređenje. odjednom su izašli i ostavili me. nadao sam se da ću pasti u nesvest, zaspati, umreti, samo da ne trpim užasne bolove, ali ništa od toga. u blizini su se čuli koraci, razgovori, svađa, ali kod mene više niko nije ulazio.

strah kao da me je razbudio, i počeo sam već da gledam ima li načina onako zavezan i krvav da se izmigoljim na koju stranu, kada je grmalj opet došao. seo je pored mene, uneo mi se u lice i opet pitao za mladića. kao da je osetio da neću više imati snage da poričem, strpljivo je slušao kako mumlam. priznao sam mu sve, ali nisam imao snage za detalje. objasnio sam mu kako je otac vićentije svake godine birao svog ljubimca među desetogodišnjacima, i da sam već od ranije, po njegovim pogledima, osećao da će doći red baš na mene. ali to je samo bila godina dana analnog iskušavanja. otac nam je svima objasnio da smo mi božiji izabranici i da ćemo tako očvrsnuti više od drugih, neizabranih. govorio je da je to u našim crkvenim krugovima opšte prihvaćeno i normalno. međutim, meni nije bilo. priznao sam da mi je bilo mrsko i pokušao, sve pljujući krv, da ga uverim da nisam homoseksualac i da je to jedino takvo iskustvo. bilo me je sramota jer nisam plakao dok me je tukao, a sad su mi se suze slivale u potocima. plašio sam se da mi neće verovati, a bilo mi je muka jer sve ono što je godinama bilo utamničeno u meni, bacam pred noge ovoj životinji. osećao sam da mi sve manje veruje, po pogledu i izrazu, i sve u želji da ga ubedim i ubijem tu ljubomoru iz njegovog pogleda, rekao sam da mrzim tog mladića o kome on priča – verovatno je mislio na bokija, onog novinarčića. hteo sam da objasnim i da imam devojku, ali nisam stigao. njegov udarac mi je konačno doneo mir. mir i mrak.

Objavio/la aniram u 22:23 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 11
18.3.2008


probudilo me je gurkanje. digao sam pogled i video staricu u crnini. bockala me je onim štapom kao neku životinju. isto tako me je i gledala. radoznalo. ajdeee rooojo, diži se. kakav si? šta ti je? i dalje sam osećao štap na slabinama, ali od sunca koje je peklo iza njenih leđa nisam mogao da otvorim oči. okrenuo sam se na drugu stranu i polako pridigao. seo sam na klupu i pogledom tražio mariju. otišla je da traži pomoć! je li znaš da ležiš ovde već pola dana. onesvestio si se? marija je došla po mene da te čuvam. ko kakvu stoku, božemeprosti. prekrstila se istog trena. kaže da si se uneredio od markove priče. onda je sela pored mene i slabašno potapšala po leđima. nisi ni prvi ni poslednji. jašta. ko kobac vata svakog novog da mu ispriča. hteo i na televiziju, ali mu nisu dali. budala. opet me je lupnula po ramenu i nastavila. hajde, ja lagano idem pa će nam trebati vremena do kuće. de, de, ustani, moramo da krenemo. ko zna gde je marija. ustao sam i pošao za njom. toliko je kukala o svojim starim kostima, a hitala je da sam morao da pružim korak da je stignem. povremeno bi se okrenula i prostrelila svojim zmijskim očima, duboko usađenim i sitnim. baš sitnim. nije mi verovala. možda nije nikom verovala. ne znam. uskoro je zaćutala i čulo se samo krckanje suve trave i grančica. ravno, pa nizbrdo i opet uzbrdo, do usamljene kućice. otvorila je kapiju štapom. zavezani ker je lajao do iznemoglosti. nisam ga ni gledao, samo onaj lanac kako se cima i ogrlicu kako struže goluždravi vrat. šta juriš, neće ti švrća ništa. taj samo laje! retko ljude i viđa. opet švrća! naježio sam se. starica je otvorila vrata i ušli smo u mrak. zaplahnuo me je neki čudan miris. smrad. metalan i čudan. baš čudan. užurbano je otvarala prozore i šalukatre. vazduh i sunce su pojurili u skučenu sobu. već mi je bilo lakše. nagnula je veliku plavu kantu za zalivanje cveća i napunila čašu vodom. na, pij ! ta je zdrava, bunarska! iskapio sam čašu žućkaste vode. prijala mi je, iako je zaudarala. ajde pričaj, čiji si i odakle si? ko zna, možda se i orodimo. retko se danas za poreklo pita, a valja se! jesu li ti živi majka i otac? spustila se na jednostavnu stolicu i upiljila se u mene. po prvi put od kako sam ovde, osetio sam mržnju. imala je taj odvratni izraz u kombinaciji sa lukavim pogledom. malo mutnim. usta su joj bila tanka, a iz njih je virila neverovatno bela proteza. šljaštila je u toj oronuloj sobi i odudarala od svega što nas je okruživalo. srećom, slabo se smejala. ja sam siroče. počeo sam, sve gledajući u sto. ostavili su me na crkvenom imanju oca vićentija u australiji. kaže da su mi roditelji bili dobri i pošteni ljudi. neko ih je proganjao i ubio, samo dva dana nakon što su me doveli. ništa više o tome ne znam. otac vićentije isto. zna samo da su srbi. i ja sam srbin. ponovio sam za svaki slučaj, sećajući se aždaje. e, to je dobro da si srbin. kako se prezivaš i zoveš? bio sam u pravu, značilo joj je. pomislio sam da će omekšati, nasmešiti se, ali ona je samo još više stisnula te oči i ponovo sam osetio sumnju. svi me zovu ozzie. ozzie, pošto sam iz australije, ali kršteno mi je Mateja, a prezime sam dobio po ocu vićentiju, smijanić – bez 'l'. baba je okrenula dobro uvo prema meni. smiljanić? mateja smiljanić? nasmejao sam se posle dužeg vremena 's-m-i-j-a-n-i-ć', mislio sam nije 'lj', to sam mislio. približila je stolicu i nakašljala se. mateja smiljanić. razumem. a kako te ono zovu? ozi. ozi. o-z-i. ponavljao sam glasno. klimnula je razložno, kao da joj je sve jasno. 'oćeš kafu, ozi-ozi? nije mi padalo na pamet da je ispravljam. niti da je odbijem. hvala. baš bi mi prijala. kao da je jedva dočekala, ustala je i otišla do prastarog šporeta. ubacila je poveći komad drveta i nekoliko okomaka, cepnula staru novinu, zapalila je i spretno gurnula u šporet. često nemam s kime da popijem kaficu. ispravila se. sipaću i za mariju, sad će valjda i ona. samo da pronađem šećer, piješ sa šećerom? počela je da ronja po kredencu iza mojih leđa. da, ako nije problem. trudio sam se da budem ljubazan. nisam ni primetio kako mi se približila. onda me je iznenada mlatnula nečim užasno teškim po glavi. poslednje čega se sećam je njen urlik izdajniče, da bog da ti se seme ...te poslednje reči se ne sećam. ili je jednostavno nisam ni razumeo.
Objavio/la aniram u 23:14 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 10
16.3.2008


za pola sata smo bili tu. odmah do puta, iznad padine koja je vodila na jezero, nakrivila se napuštena kuća. kad sam bolje pogledao, video sam da je to kafana. ispred je bilo nekoliko starih hrastova i pod njima stolovi i klupe. pedesetak metara ispod blistalo je jezerce.

hoćeš sa nama da plivaš? marija se obratila marku. lagano je silazio sa traktora. kao da je razmišljao. ne bih. samo malo da posedimo, da zapalim koju. izvadio je duvan iz džepa i ponudio me. pušiš? odmahnuo sam rukom i pokušavao da zadržim pogled na kutiji. marko se okrenuo i polako smo se za njim spustili do prvog stola na kome je još stajala prašnjava flaša piva. marija je hitro skinula lišće i flašu sa stola, rukom prebrisala klupe. seli smo. zubima je izvadio cigaretu. još spretnije kresnuo upaljač i zapalio. povukao je dim. duboko. obrazi su mu se uvukli, a onda izduvao kroz nos. dok je otvarao usta ostaci dima su bežali između zuba. žutih i proređenih. bio je čudna pojava. visok, crn, izdužene glave i krupnih očiju. gledao me je i onda je nakrivio usta. znaš kako deluješ? kao dete koje se usralo! jebeš mi sve. vidi ga marija...taj pogled. odakle si? mala me je zagrlila. ma on ti je iz australije. stvarno je ko dete. živeo je na nekom zatvorenom crkvenom imanju a njegov duhovni otac vićentije ga je izgleda plašio samo komunističkom partijom. malo je opsednut time. nego, ispričaj ti njemu o svojoj ruci. nisam ni sigurna da je čuo za naše slavne pobede po ratištima bratskih republika. kiselo se dodao. bivših, misliš? opet je povukao dim i pogledao u jezero. ma ne brini ozi, jel tako,' ozi', kažeš? kao onaj čarobnjak iz oza? opet je dim pokuljao iz nozdrva. jeste. baš tako. odgovorio sam. usta su mi bila suva i mljacnuo sam tako bezveze. mislim da nikad nisam bio tako žedan u životu. marija je ustala. marko, aj mi daj ključ od traktora, idem u šatrince po pivce. evo me za čas. može? klimnuo je zadovoljno glavom. odlična ideja. samo pazi da bude o'lađeno. reci onom đorđu da ću mu jebati sve po spisku ako mi opet uvali mlako pivo. imaš para? mala je klimnula glavom i pogledala me. može pivo? može, bilo šta. odgovorio sam suvo. marko joj je dao ključeve i već za nekoliko sekundi smo čuli brundanje traktora. ostavila me samog sa njim. nakašljao sam se.o kakvim ratištima marija priča? od ovog čoveka sam se stideo. možda i plašio, a da ne znam zašto. morao sam nešto da ga pitam i onda da se smirim u udobnosti slušaoca. jebi ga. zvučiš mi ko pola usrane srbije. svi su zaboravili kako su dovlačili nas mladiće od osamnaest i naviše tokom devetesetih da se ginemo. ko psi, i za šta? nizašta, u pičku materinu. opet je uvukao dim. gledao me je kao da procenjuje ono što vidi pred sobom. ajde, ako ti u toj australiji nisi imao pojma, ja ti praštam. ali, je li znaš na šta ljudi ovde misle kad im kažem da sam izgubio ruku u ratu? pička im materina? misle na nato bombardovanje, jebo ih milosrdni u dupe. misle da mi je bomba otkačila ruku. to mi je još gore. kao da mi meću so na ranu. ugasio je cigaretu i zubima izvadio novu. progutao sam knedlu i čekao. e, da si ti pravi čarobnjak iz oza, pa da me vratiš nazad u 91., i da mi zvone oni iz vojne službe i da pobegnem kroz prozor, i da nikad više ne vidim srbiju. opet je zaćutao kao da se seća. nego, ja magarac, sav ponosan. prihvatio poziv u rezervu. sećam se u kafani, pre nego što sam krenuo, jebo sam mater svim dezerterima. a sad im kapu skidam. evo, svi se vraćaju, ovi što su pobegli kojekuda, živi i zdravi i bogatiji. sve sa ženama i decom. a ja? ma šta ja? znaš koliko je mojih drugara ostalo da im se ni grob ne zna? koliko ih se propisno ubogaljilo? e, a znaš kome je najgore? opet je uvukao dim i gotovo se namrštio. ovima što imaju sve na broju – samo im je mozak sjeban. u pičku materinu. mnogo gadno. ja ovako, sa ovim patrljkom, sve se vidi. ljudi bulje, ja im pričam. možda sam tako dušu sačuvao. pričao sam svima. ko god je hteo da sluša. ma, i ko nije, jebem im ja mater u dupe. ma svima sam pričao, ko i tebi sada. i gde i kako sam je izgubio. i sve šta sam tamo u slavoniji preživeo. ma to je već stara priča. znaš kako su nas naši zajebavali? čitav rat naređivali idi napred, kad odemo i sve opkolimo, naređuju vraćaj se nazad. ma to je svuda bilo. naređuju. ko? odakle? gde je slavonija? možda je mislio slovenija. nisam se ni usuđivao da pitam, da ga prekidam. marija će mi objasniti. a on je pričao, kao zahuktali voz. kad mi je ruka otišla, tu noć smo se krili u nekom jarku. svi naši su se povukli. i onda smo mi poslednji stradavali. jebo im pas mater. da smo svi nazad zapucali za beograd da im nanu naninu u usta. nego mladi, ludi. za srbiju... to veče, u tom jarku smo samo slušali kako idu, oko nas, sa svih strana, i prošli su nas. kada je svanulo, a mi u stvari u nekoj rupi punoj leševa. mrtvi svuda oko nas, onako izvrnuti, iskasapljeni, u tom šumarku. neko kopao na brzinu, neko klao na brzinu. i ne znaš jesu li naši ili njihovi. tad sam tek shvatio kolike smo budale. nikad neću to jutro zaboraviti. do mene je virila jedna ženska noga sa crvenim lakom na noktima. bez ogrebotine. ko da ih je to jutro namazala. od tad se stresem, kad god vidim crveni lak na ženskim noktima. ponovo je uvukao dim i gledao u prazno. ko da se priseća tog laka i tih nogu. u daljini čujemo vojsku. ne znamo ni sami koju. opet su dolazili. sa svih strana. onda smo opet čekali da padne noć. neću ni da ti pričam odakle sam lizao rosu i pokušavao da ostanem priseban. podelili smo se u tri grupe.drugari su me noću odvukli i sam bog nas je odveo do naših. za ove druge ništa ne znam. u pičku materinu. ukočeno je gledao u jednu tačku i ćutao. osećao sam čudnu muku. nisam hteo više da ga slušam, ali on je nastavljao. neumoljivo. pričao je dalje. kao da je hteo da me muči, makar pričom, kad već nisam bio tu da sve vidim svojim očima. pričao je u detalje o izginulim i ubogaljenim prijateljima, jednom po jednom. o silovanjima, jednom po jednom. o tome kako su ubijali svu stoku kad nije bilo ljudi. onda ptice, kad nije bilo stoke. uđe nešto u tebe, neki đavo. prvo misliš ubijaš da bi preživeo, a posle jednostavno moraš. okrvi se čovek, začas.

zvuk traktora je bio sve jači. marija je stigla. pogledali smo nagore. marko se okrenuo i mahnuo preostalom rukom. ostavi meni jedno pivo, piću kad stignem u njivu. ne mogu više ovde da se zadržavam. marija se već spustila do nas i pružila mu flašu. jel' dovoljno hladno? đorđe se ubio da ti nađe najledeniju. marko se nasmejao. lupio je po dupetu. e, hvala ti za ovu čašicu razgovora. ne znam da li je pametno da daješ pivo ovom tvom čarobnjaku. mislim da je ubledeo. ili će da se skomolja ili da povrati. ajd u zdravlje. imam dosta posla danas. popeo se do traktora sve gledajući u flašu i ubrzo upalio traktor i krenuo. bio je zadovoljan. kao da je izvršio nekakvu misiju. nisam mogao da odvojim pogled od njega, sve dok nije zamakao. on i brundavi traktor. pogledao sam u mariju. trudio sam se da izgledam normalno. pokušavao sam da zaboravim ono što sam čuo. trebalo mi je svežeg vazduha. kako ubacuje menjač u brzinu? hteo sam da čujem svoj glas. da čujem sebe.koliko sam još tu. koliko sam smiren. a nisam ništa čuo. marija izgleda jeste. pa levom rukom, svašta. jesi li dobro? prešla mi je rukom preko čela. ajde lezi. odmah ovde, pored klupe. sagnula se po nešto i otrčala prema jezeru. gledao sam u nebo. u iste one paperjaste oblake od jutros. sve je bilo isto. sem mene. mučnina u stomaku je bila sve jača.
Objavio/la aniram u 10:26 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 9
11.3.2008


ovo je bilo prvo jutro koje je donelo svežinu. prirodnu svežinu. isključio sam klimu i otvorio prozore. oblaci su bili kao paperje. sasvim drugačiji od onih u australiji. pogledao sam u mariju i zamislio je kao deo oblaka. već dugo nismo bili van ovog bogatog zatvora od vile.

kao da mi je čitala misli. otvorila je oči i jednostavno rekla hajmo na jezero. na licu mi se odmah videlo oduševljenje. zar ovde postoji jezero? mala je ustala. onako gola protegla se. protrljala oči i krenula prema meni. rukom sam joj pokazao vrata. nećeš od mene ovde ništa dobiti. bežimo u prirodu. voleo sam njenu poslušnost. dok je nestajala u hodnicima čuo sam kako pevuši. osetio sam čudan talas u sebi kao vetar i šuštanje lišća koji su me pozivali iz daljine. moja sreća je tog trenutka bila opipljiva.

jurili smo kroz šumu i smejali se. ovaj put nismo išli ka našoj gluvoj dolini, već ravno, ravno, prema sve jačem suncu. prema sve ređim stablima. izašli smo na otvoreno. a onda je pukao vidik. blesav i lep. baš lep. očekivao sam neki okean ili bar more. a ono samo štrafte kukuruza, i nekog sitnog rastinja. preko puta, u daljini, samo voćnjaci. ono tamo su ti kruške. a odmah pored, vidiš, to su ti kajsije. pogledao sam je. gde je jezero? priljubila se uz mene. ako budemo pratili tu liniju između krušaka i kajsija doćićemo do jezera, za jedno dva sata.

da li je prošao sat ili dva, nisam znao. ležali smo i dalje tu, na proplanku, polugoli. njene zelene oči su odjednom postale oprezne. čuješ li ? hitro je ustala i počela da se oblači. pratio sam je, a da ništa opasno nisam video. potmuli zvuk iz daljine je postajao sve jači. uhvatila me je za ruku i vukla me je prema njemu. ubrzo smo izbili na put ka dolini kojim je prošao staromodni traktor. nisam mogao da verujem koliko je bio bučan. hajde požuri, to je marko. odvešće nas do jezera. povukla me je ponovo i već sam osećao kako kao dete jurcam po prašnjavom putu dok se noge same od sebe odmotavaju i jedna drugu sustižu. da li je to bio trenutak slobode. gotovo lebdenja u užasnoj mešavini izduvnih gasova prašine i bezbrižnosti? polako smo ga stizali, a i on je nas primetio te je malo usporio. marija je ubrzala i trčeći paralelno sa njim nešto dovikivala. onda ja màšina stala. jedva sam se zaustavio i prišao mariji i njemu. pružao sam ruku da se upoznam sa simpatičnim mladićem za volanom. međutim, pružio mi je levu ruku. marko. marko iz šatrinaca. uzvratio sam čvrst stisak. ozzie. ja sam marijin drug. a pogled mi je još bio prikovan za beživotni kratki rukav koji je visio preko desnog ramena. patrljak ruke se nazirao, ali ruke nije bilo. koliko god da sam se trudio, pogled mi je i dalje bio prikovan za ono što ne postoji. možda su to bile samo sekunde. video sam da je primetio i svađalački pogledao. šta si se ukočio, imaš neki tik? a onda odjednom razvukao usta u osmeh i mahnuo glavom prema prikolici. ajde uskačite. kad dođemo do jezera prčaću ti o ruci. super ja vozim i levom, videćeš. ajd' penjite se! kao po naredbi smo uskočili u prikolicu. osetio sam da gorim od sramote. mala me je zagrlila. šta si se utunjavio. ma svi tako reaguju kad ga vide. mi smo se već naučili, a posebno on. izgubio je u slavoniji, na ratištu kad je imao 20 godina. ma nije ništa strašno! ajde, biće nam lepo na jezeru, ali da znaš da je veštačko, i može da se pliva. možda će i marko sa nama. super pliva samo sa levom rukom. aaaajde, kao da nikad nisi video invalida. pa toliki momci su izginuli na ratištu, a ovi što su se vratili kao bogalji već su se pomirili s tim. šta se ti, molim te, ubacuješ u bedak? nastavila je da priča, a ja sam prestao da je slušam. u glavi mi je bio samo onaj patrljak ruke i veselo gorštačko lice. kako je to bilo različito. tako u suprotnosti jedno drugom. da li je moguće da me je to pogodilo. ili sam se jednostavno uplašio. čega ? uplašio čega?

Objavio/la aniram u 23:35 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 8
4.3.2008


aaaa. ti bi htela da mu ja otkrijem tajne svoga bratstva?

 

moraćeš duplo više da me napiješ, ne? marija se nasmejala, zagrlila ga i nešto mu šapnula. dobro de, pričaću mu samo o strejt facama, a ti donesi nešto da prezalogajimo. okrenuo se prema meni. opet je bio onaj stari. slatka moja, ovo ti moram ispričati. uhvatio me za koleno i opasno se približio. to zna samo marija, a sad i ti. rekla mi je da ćeš te stvarčice o kojima ti pričamo štampati tamo dole, ne? klimnuo sam glavom i trudio se da delujem ozbiljno. i pouzdano. doduše, nisam bio siguran da li mi je pošlo za rukom. flaša je već bila prazna. bilo mi je jasno da on ni ne razmišlja o tome. sklonio je ruku i udobno se zavalio. videlo se da već unapred uživa u svojoj priči.

ovo ti je najsvežiji primer. jedna bolnica u blizini. u stvari, nije bolnica, već ono za kerove i mačke, znaš? malo, malo pa nešto nabavljaju, neke aparate. to ti sve ide iz budžeta, ili da ti prevedem, novca poreskih obveznika, tih tvojih običnih ljudi, o kojima pišeš. sad zimus su nabavili neki aparat, zvani pet – verovatno se tako zove pošto se radi o ljubimcima. i naravno, našao se jedan junoša, zelembać novinarčić, a uz to i sin lokalnog glavonje. ne znam kako, nabavio dokumenta, doneo mi čovek originale, ma sve po redu, ne? ovi u bolnici potraživali pola miliončeta od države, na račun nabavke, a u stvari platili pola toga. ostatak podelili međusobno. kupili auta, stanove u okruženju. možeš misliti? i naravno da sam popizdeo! meni ni pinčike. srećom, zelembać ih uhvatio i to sa svim paprima, dokumentovano. moram da ti priznam da nisam navikao da ti mladi deluju tako brzo i efikasno. što je najbolje, iza njega tatica, glavonja. i to prilično veliki. hihihi. odjednom je počeo da se smeje i rukama pokazivao veličinu. verovatno glave. nisam ni uspevao da ga pratim u ovoj priči o kućnim ljubimcima, a kamoli da shvatim zašto se smeje. čekaj, presekao sam ga, sad mi ništa nije jasno. zar mi nisi ispričao da ti je zadatak da takve stvari ne objavljuješ? cerekao se još malo pa nastavio. ma naravno, naravno! ali zar ne shvataš? čitava ta situacija, brzina, dokumenti, tatica!!! sve je to diglo cenu, ne? cimnuo sam Đilkosa, i čovek zavrnuo tatici jaja, tatica zelenku, a ja dobio letovanje u Dubaiju (ono za Maldive je druga priča, to zaboravi). znači letovanje za prvi maj! i sad se smejem. kako je to izgovorio, tako se i uozbiljio. stvarno. ovo je bio jedan od slađih poslova, ne? sad sam već i ja shvatio o čemu se radi. bilo mu je drago kada je video razumevanje na mom licu. a šta je bilo sa ambicioznim novinarem? novinarom? junošom? uspeo sam konačno da sastavim rečenicu. dobio i on neko putovanje, usavršavanje, šta ti ja znam. ma, svi smo nagrađeni. besplatno – pomislio sam. pa zar je moguće da nema mogućnosti da se takve stvari objave? bio sam iznenađen, isto koliko i pijan. uvek ima šanse, moj ozzie, samo je takvih novinara i časopisa sve manje. mislim da ih više ne možeš nabrojati ni na prste dve ruke, samo jedne. pogled mu je već bio leden. gledali smo se u muku. nisam se usuđivao da pitam. nije se usuđivao da kaže. čuli smo da se marija približava iz kuhinje. spustio je ruku na moje koleno i uneo mi se u lice. da, i ubijali su. nećemo više o tome. samo sam klimnuo, i slučajno, sasvim slučajno, u strahu, namignuo. otelo mi se.

Objavio/la aniram u 23:11 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 1 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 7
3.3.2008


 

sedeo je prekrštenih nogu u kičavom salonu. baš kao neka frajla. lagano je povukao dim. sedi ozzie, tu pored mene, dok marija ne skuva kafu. sipao sam ti i domaće vino. hihihi. ovo će ti zavrteti glavu, i tako to. namignuo mi je. već sam osetio da ćemo postati drugari. bio je bistar. i neobično lep. sklonio je pramen sa lica i prostrelio pogledom. teget plavim. odjednom se uozbiljio. čujem pišeš knjigu. o čemu se radi?

 

spustio sam pogled. ne znam ni sam. o srbiji, o običnim ljudima. promuljao sam vino. znalački. i čekao šta će dalje da me pita. međutim, pitanja više nije bilo. iskapio je čašu. okrenuo se meni i počeo. i ja sam nekad mislio da postoje obični ljudi. mislio sam da je moj otac jedan od njih. uh, svašta sam mislio, ne?

ali ovde je sve obrnuto od onoga što deca mogu da zamisle kao ispravno. i tako, namestio mi je posao glavnog urednika, a da nisam ni znao. bio sam ponosan jer sam bio ubeđen da su to moje novinarske sposobnosti u pitanju. ništa veliko, znaš. pisao sam o sportu. to sam uvek voleo. fakultet, naravno, nikad nisam završio. potapšao me je po ramenu. taj fakultet ti ovde može biti samo prepreka, ne? uglavnom, bio sam totalno umišljen. sve dok nisam sreo svoju prvu ljubav, marka. mala je nečujno ušla i spustila se pored mene.

nećeš valjda opet o marku? to njega ne interesuje. pričaj mu o poslu, o novinarima, o tvojim letovanjima, o tome kako živiš. kao da ga je trgla iz sna. baš dubokog. dobro. ali marko me je u stvari uveo u pravi posao. on mi je objasnio kako sve funkcioniše. iskapio je čašu i nastavio. u cugu. vidiš, ne mogu svi novinarski tekstovi da se publikuju onako kako ih dobijem. posebno od ovih zelenih novinarčića, željnih slave. završe fakultet, otkriju neku aferu i misle da će da osvoje pulicera, ne? ma, ne ide to tako. ja im odbijam priču, tražim dokumente, dokaze. kad nabave, tražim izvor. i tako, malo ih vozam. ako su baš uporni, i nađu sve to, ja ti obavestim nekog od glavonja. mislim, onog što stoji iza tog muljatora iz afere. onda mi oni plate, zavisno od 'težine' priče. onda opet razvlačim zelenka koji je umislio da je novinar. čekiram živce, ne? posle, u zavisnosti od karaktera, ili nateramo izvor da prizna da je navlaka, ili organizujemo par anonimnih poziva. obično se useru. i tu je kraj.
s druge strane, ono što me ubija to je rad sa poslušnim novinarima. roditelji ili partija ih obuči kako se piše poželjan tekst. dobiju natuknice i pišu. to mora da se objavi, i od takvih ni bele pare ne vidim. čak sam pomalo i ugrožen, ne? međutim, već znam dovoljno tajni da mi je ovo mesto zagarantovano. a i vide ljudi da dobro radim posao.
 gledao sam ga širom raširenih očiju. još nikom nisam pričao da je moj život do sada bio ispunjen čuvanjem ovaca. bio sam izolovan od svakodnevnice tolike godine. a sad prvo exit, pa srbija. u talasima. opet mi se javila stara nedoumica. ta čudna partija o kojoj je otac vićentije sa takvim ogorčenjem pričao. i niko ovde da mi objasni. boki, da li iza svega stoji ta komunistička partija, kapeju? razvukao je usta u široki osmeh i pogledao mariju. pa ti si mudriji od svih nas zajedno, ne?

oči su mu svetlucale. postale su nekako mrko teget. da, oni su iza svega, samo što se prostom deobom dele ko mutavi, pa su svakom svom klonu nadenuli i fensi imena. sve je isto, moj ozzie, sve. ako ne radiš za njih ne možeš ni apoteku da otvoriš, a kamoli partiju, u stvari filijalu, nešto kao podpartiju, ne? smešio se, ali je delovao umorno. čitava ova priča mi nije ličila na njega, kako sam ga prvi put video. možda je taj marko progovarao iz njega. osećao sam da je tužan, a opet, i da se oseća bolje što mi sve to priča. želeo sam da nastavi. otvarao sam usta, misleći da ću nešto da kažem, ali jezik mi je bio težak. mala se bolje snašla. Maldivi. pričaj mu o Maldivima.

Objavio/la aniram u 22:57 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 6 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 6
1.3.2008


 mislim da je već prošlo podne kada sam ponovo ustao. na stolu je bilo hrane. ali pića ne. samo voda. otišao sam u kupatilo i gledao svoju bradu. nisam ličio ninašta. šta bi otac vićentije pomislio. posebno da zna kako pijem kao smuk. umio sam se hladnom vodom i rešio da zaboravim na njega. mala to nije imala u planu. tek kada sam seo za sto da jedem video sam tabak papira i olovku. ovi u srbiji nisu normalni. da pišem olovkom po papiru. bez kapi vina? kada se vrati tražiću da me odvede u obližnju pećinu. onda ću je mlatnuti risom papira po glavi, silovati i onda sve to zapisati. gde sam ja to došao? u svemirski brod pun praljudi? dobro je kad imaju i papir. istog momenta sam shvatio da to mora da je uzela iz nekog šteka za printer, pa sam pojurio po sobama. nigde ništa od kompjutera i štampača. možda se to ovde tretira kao dragocenost. krenuo sam ponovo od sobe do sobe. preturao i gde treba i gde ne treba. po fiokama, ormanima, pregradama. samo neki papiri o mazutu, mazutu. šta li je to – mazut? nije me interesovalo. čak sam malo lupkao i o zidove. ništa. naišao sam na dva sefa. ali ne printer. usput sam pokupio neko palićko vino. jedva progurao sa tim onu hranu i krenuo na našu terasu.

 

vila je bila pusta. kao i ovo bedno vino. mora da je vikend i da radnici iz raznih javno komunalnih preduzeća, kako ih je marija zvala, ne moraju da dolaze na održavanje. bio sam smiren. stajao sam i gledao. i pio. i pratio orla kako kruži. nedaleko. tako slobodan. u stvari, to smo samo mi, sitni ljudi, umislili. to, da je slobodan. lovi čovek. ne znam koliko dugo sam spavao kada sam čuo zvuk motora u daljini. neko se približavao vili. nagnuo sam se preko terase i gledao. iz šume je izronio veliki beli džip. baš beli. baš čudno. mala je izašla i mahnula mi, a mašina je produžila u garažu. opet mi je bilo krivo. ona stvarno ne zna da uživa u samoći. gledao sam je onako sa visine. voleo sam što sam ovde sa njom. voleo sam svaki dan proveden ovde. poslala mi je poljubac i mahnula pre nego što je nestala pod tremom.

 

bio sam zamišljen kada su se vrata lifta zalupila uz tresak. a onda nepoznati glas. vrelo, vrelo, vrelo. ćao dušo, ja sam velja. okrenuo sam se i uplašio. ono što sam mislio da je njena drugarica, bio je njen drug. jako lep, duge kose i tankog glasa. sve mi je bilo jasno. stvarno nije morao da crta, ali nosio je majicu na kojoj je pisalo 'ja sam peder'. udahnuo sam vazduh da se predstavim, ali nije vredelo. nemoj da se štrecaš. do you speak serbian? i mean, you look pretty confused, no? i thought you didn't understand what i was saying. my name is velja, but everybody calls me boki. pružio sam ruku. a mene ozzie. i možemo pričati na srpskom. ja sam srbin iz australije. mislim čist srbin. naglasio sam za svaki slučaj. pu, pu, pu. da li je to tako bitno da se naglašava? ja sam boki, četvrt mađar, četvrt nemac, trećinu srbin i ostatak peder, ne? hihihihi. onda me je privukao i zalepio svoje sitno telo uz moje. ma dođi, hani, da te triput ljubim, sve mi je marija ispričala o tebi, i kako si sladak i dobar jebač i sve naj naj. poljubio me je tri puta. nemoj da brineš, kad se ja ne brinem. marija i ja smo najbolje drugarice. a onda sam čuo malu kako mi dolazi u spas. je li tako slatka? odlepio se od mene ali me je uhvatio za dupe i okrenuo se mariji koja se sa smeškom približavala. overavam ti parče. mnogo je kjut, ne? ajde, dobro ne sevaj tim mačijim očima, neću ga više pipkati. marija mi je prišla i stegla oko struka. sikter sremice! obratila mu se. onda se okrenuna ka meni i mazno pitala. jesi li ručao? hoćeš kafu? opet kafa. tako su često pili taj gusti napitak. odmah sam joj odgovorio. znaš ti šta ja volim da pijem? pogledala me znalački i klimnula glavom. boki je već izašao sa terase i čuli smo ga kako dovikuje čujem da samo ljuštiš čaj, ne?

Objavio/la aniram u 22:09 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 5
28.2.2008


posle je sve bilo lakše. to kiselo vino me je ohrabrilo. vidno sam postao sigurniji. osokolio sam se. a vi? kako vi živite od toga?

matora se trgla. valjda nije očekivala ovakvo pitanje od mene. mislim da od mene stvarno nije ništa očekivala. a najmanje da mi čuje glas. opet se nasmejala. sad sam tek video da će gornja dva zuba uskoro da odpadnu. muž ju je baš propisno mlatnuo. mada na licu nije imala modrice.

e, moj sine, pa moja partija živi od toga. a ja živim od partije. jel ti je sad jasnije?

smejala se sama sebi. svojoj mudrosti. opet sam nategao. sad se nisam stresao. ali sam bio za gutljaj hrabriji. ništa mi nije jasno. nategla je i ona. iz čašice, doduše.
vidi, ja radim prljav posao. izdvajam iz đubreta sve što se može recilirati. mislila je reciklirati. čitav dan to radim i nije mi teško. dobila sam ga tek kad sam dobre dve godine odradila posao za partiju, skupila sigurnih glasova po okolini, obradila ljude, te manjince i tako. neću ti ja sad pričati moje obaveze u detalje. jal razumeš? sad je već počela da zapliće jezikom i da se duri. bila je smešna. nastavila je polako. Pre nego što su me ubacili u gradsku čistoću radila sam u prodavnici. od jutra do mraka, subotom i nedeljom za 150 evra mesečno. el znaš da je to ništa? ona moja pijandura pola toga popije. gladovali smo. tukli se svaki dan. nisam imala ovu sigurnu kuću. e, al kad sam se zaposlila, ma makar 5 puta više. pa ti vidi. ako treba, ma sve ću da radim za te pare. baš me briga. zaključila je. 
sipao sam joj još rakije. linuo sam taj Bermet u sebe do kraja. marija je negde nestala i osećao sam se bespomoćno. pogledao sam aždaju. ispila je čašicu do kraja i nastavila.
idem tako okolo po kućama i pričam priče vikendom. šta mi natuknu u partiji. oni tačno i znaju ko se od političara drogira, ko koga jebe. ove seljanke okolo najviše vole kad im zakucam sa Kurčirom pod miškom i kad razvezem o tome, pa još potkrepim slikom. eto sad je i čanak počeo. već nisam mogao da je pratim. to o drogi, jebanju, koječemu i činiji. o njenim pričama.
da li je tačno to što vi pričate ili baš pričate zato što nije tačno? bio sam svestan da frfljam. izbuljila se u mene i ćutala. možda me nije razumela. odkud ja znam. rekla je. onda je ustala i izašla iz sobe. mala se odmah našla tu, kao da nas je slušala. nije me gledala. samo raspremila sto, uzela me za ruku i povela u sobu. nisam nešto smeo je da pitam. iako sam pijan. nasmejala se.

ajde, slobodno pitaj. mene možeš sve da pitaš. sad sam se i ja nasmejao. nije ni ovo vino tako loše. nisam smeo da je pitam o toj partiji koju pominje. otac vićentije mi je pričao da je mnogo opasna. ta partija. je li to ta komunistička? mala je prsnula u smeh i odvukla me u sobu. pali smo na krevet i smejali se. mora da mi se od toga još više zavrtelo u glavi.

jel se ti drogiraš? pitala me je odjednom.
samo vinom i seksom. odgovorio sam. to je poslednje čega se sećam te noći.

jutro sam dočekao u bunilu, u polusnu. gledao sam sebe kako bežim kroz šumu dok me Švrća juri sa crvenom testerom i krezavo se smeje dovikujući '
tomislave, tomislave, pretesteriću te na pola, kakav si ti to srbin, tomislave, sa takvim imenom?' dok mu je glas postajao sve bliži, tražio sam pogledom stazu.
odjednom je promakla žena u crnini, a za njom postariji čovek u vojničkom odelu. otvorio sam usta, ali glasa nije bilo. onda sam osetio Švrćinu šapu na svom ramenu. probudio sam se u goloj vodi. tek je svitalo. u glavi sam slagao ostatke sna. pokušavao sam da ga rešim. odjednom mi je puklo pred očima. crvena testera. komunistička je. sad sam bio siguran.

 

Objavio/la aniram u 23:00 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 4
27.2.2008


ajde kukavice, ustaj. al se ovaj tvoj exitaš ukenjao. gde ih nalaziš, majkeliti? uplašio se švrće? pljusnula me vodom još jednom. to me je totalno razbudilo. i treba da ga se plašiš. tresnula me je po obrazu dva puta i unela mi se u lice. mnogo si bre lep da bi bio hrvat.  jesi mešanac, a? više mi je dosadila sa tim hrvatima. znao sam da postoje ali ne i da su toliko omraženi na funkcionerskim posedima. šta me šamarate? viknuo sam. ja sam čist srbin. iz australije. pogled joj je postao blag i ljubopitljiv. odrastao sam na parohijskom imanju oca vićentija. uz njegov blagoslov i podšku sam i došao u srbiju. on želi da mu pišem kako ljudi ovde žive. obični ljudi. sve ostalo može da prati i iz australije. izgleda da sam ostavio utisak. po prvi put sam video aždaju kako se smeje. razvukla je usta i zasijao je porcelan u onom polumraku, mada je jedan prednji bio čudno iskrivljen. prislonila je upljuvana usta na moje čelo. dobrodošao sine. ajde, deco, neću vam više smetati. naglo je ustala i dok sam pogledom tražio malu, već je nije bilo. marija je ušla sa krpama i počela da briše. znači srbin? sad mi je lakše. brisala je i cedila i osmeh joj je bio sve veći. nisam mogao da verujem koliko je dobro što sam srbin. baš ovde. baš sad. bila je tako seksi sa tim krpama, na kolenima i tom kantom. videla je moju želju u očima i rešio sam da joj dokažem svoje srpstvo.sad i tu.na prečac.

večerali smo i pričali do kasno. majka joj je bila priprosta žena, i upravo mi je to trebalo. priče običnih ljudi. mada. ovde mi se sve činilo neobično. a posebno ta matora aždaja. priznala mi je da je porculanere tek nedavno ugradila. zbog partije. he, sinko moj. lako je vama tamo u belom svetu. imate zakone. imate sud koji to poštuje. vidiš, ovde cvikaju samo od tog suda u zazburu. nasmejao sam se, a ona je nastavila. ovde ti je drugi aršin, i svi moramo tako. mljackala je i punila usta. nije ti to moja pamet. ja samo slušam o čemu se u partiji priča. i tako radim. a pre pet godina marija i ja smo gladovale. jel znaš? neočekivano je uhvatila malu za ruku i učinilo mi se da su obe spremne da zaplaču. da bi ih presekao ponudio sam ih sa patê de foie gras. ovde se valjda kaže pašteta od patke. matora je namazala debeli sloj, zagrizla i pljunula. jebote, od čega je ovo, od kafe? mala i ja smo se smejali dok je ona već sve izbacila u kantu. želeo sam da je pitam o toj partiji, ali kao i uvek, neka kost mi je stajala u grlu. samo sam ćutao i gledao. trebalo mi je vino. očajnički. pogledao sam malu, pa prema salonu i namignuo. razumela je.

mama, pričaj mu o švrći, možda će da svrati, pa da zna kako da se ponaša, a ja idem do bifea. šta ćeš ti? matora je živnula. donesi mi šljivku, onu domaću, da properem ovu kafenu kremu. a onda se okrenula meni. vidi sinko, nemoj ništa da se bojiš. ako si srbin. nemamo ni švrća ni ja ništa protiv hrvata, samo ih mrzimo...a i živimo od toga, razumeš? zubima je otkinula parče kobasice i nastavila da mumlja. evo sad ću da ti objasnim baš na njegovom primeru. čovek iz siromašne porodice, s nekih brda došli. ma sećam ih se još dok su se naselili, nisam mogla ni da izbrojim koliko ih se rodilo. ko prasići. sve sestre, malo braće. nikakve škole nisu ni mogli da završe. a i da jesu bili bi sad još bedniji. opet je mljacnula pa obrisala krpom oko usta. nego ti taj švrća (a inače mu u krštenici piše tomislav, ali to ne sme niko ni da pomene). nego, on ti ne bude glup, pa već iz srednje škole počne da pravi sranja. to je bio jedini sigurni put za službu, u njegovom slučaju. naputovao se taj. i obogatio. i ko zna šta radio. možda i ubijao. ja ne znam. a, i da znam, ne bi ti rekla. eto, čovek živi od toga. jel razumeš? baš ga briga. mož svako da mu prdne pod prozor. i prdež će zadaviti golim rukama. srećom, moja flaša je stigla. neki lokalni bermet. stresao sam se. da li od prvog gutlja. ili od priče. ne znam.

Objavio/la aniram u 12:05 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 10 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 3
26.2.2008


trčao sam trim stazom kroz stoletnu šumu. video sam samo stabla i grane. odjednom sam stao i slušao. samo slušao. divljinu. osetio sam da ne treba da idem dalje. ali sam krenuo. posle tri koraka osetio sam beton. pred očima mi je pukao beton. teniski teren, skwoš teren, košarkaški teren. usred nacionalnog parka. nisam mogao da verujem. svuda okolo šuma, a ovde – prostranstvo, i to besprekorno. neko je očigledno pokupio svaki list koji je pao tokom dana. betonska dolina. legao sam i gledao ptice i pio Porto. gledao, pio, slušao i upijao zrake nestajućeg sunca. a onda je došla ona. jesi li poneo hranu? pokazao sam joj bačenu kesu. sela je pored mene i prstima odvajala losos od lososa, sir od sira. sve tanko. hranila sebe i mene. pojio sam nju i sebe. bili smo kao ptice. bili smo srećni, i već pomalo pijani. ona malo više. jesam li ti rekla da kad vrištiš na ovim terenima, gore se ništa ne čuje? a ovde odzvanja. sklonio sam joj lokne s očiju. misliš čuje se eho? mislim čuje se eho. odgovorila je i nežno spustila usne na moje kapke. najnežnije do sada. nažalost, seks na betonu je bio nespretan i grub. odlučili smo da nam ni ne treba. legla je pored mene i počela da vrišti, onako bezveze, a ja za njom. sve je odjekivalo. ptice su nam se pridružile, a onda smo se smejali i smejali. ne znam koliko je to potrajalo, ali mrak je već bio nad nama.

hajde, idemo. rekla je. pričaću ti usput, valjda ćeš nešto zapamtiti. nisam bio siguran, ali sam je poslušao. kao i uvek. odjednom, niotkuda puče glas. grub, muški. seko, kad se pomazdiški vraća? jedna ljudina od čoveka je stajala u daljini. za tri nedelje, javiće ti se, ne brini! otpozdravila je marija. znali su se očigledno. veliki je nastavio šta je, novi macan? jel naš? jeste. pokupila sam ga na exitu. ogromni čovek je već otišao. i mi smo krenuli nazad. ko je ovaj? pitao sam, iako me nije ni interesovalo. osetio sam malo da mi je krivo što sam samo jedan od mnogih. izgleda da je to univerzalno muško osećanje. u ovakvim trenucima. iako je nisam ozbiljno shvatao. ipak, lepota i seks su činili svoje. misliš Švrća? e, pa mi ti ga zovemo drvoseča. ima tu fabriku drveta ili kako se već zove i to pili li pili. po ceo dan. posle dolaze kamioni i nose sve u rusiju ili belorusiju. jao, ne znam više. uglavnom u tom pravcu. pogledao sam je u neverici. u mraku su joj se samo sijale oči. ne pričaš puno. što? koračala je polako i glas joj je bio sve tiši. rekla sam ti da ću ti sve reći, šta god te interesuje, a ti piši. objavi u australiji. nemoj ovde. opasno je. za sve, za tebe, mene. odjednom je stala. vidiš koliko te volim. pričam ti o svemu. a ti samo ćutiš. i dalje sam ćutao. nisam voleo ženske razgovore, a bio sam slab da prekinem ovu njenu ljubopitljivost onako kako sam jedino umeo. pričaću ti drugi put. može? uhvatila me je za ruku i nastavili smo do gore peške. na našem, trećem spratu, bilo je upaljeno svetlo. uplašio sam se i odmah se okrenuo ka njoj. ne brini. to je majka. večeras će spavati ovde. tata je ponekad istuče, pa se pokupi. dođe kod mene i liže rane. to ti je u srbiji isto normalno, to znaš? pogledala me je sa osmehom i tupavo sam klimnuo glavom. iako sam odavde, samo sam slušao o balkanu i balkancima. često sam se čudio što ni trunku te grubosti nisam osećao u sebi. čak i kad se napijem. onda sam bivao samo tužan i izgubljen. baš izgubljen.

gde ste golupčići? jel' bre, jel ti pričaš srpski? izronila je aždaja iz mraka i turila mi prst na prsa. ma pusti ga mama, priča, samo nije od pričljivih. ajde, ostavi nas. mala me je branila. e, pitao švrća za pomazdiškog. aždaja se ukočila i bacila vatru. nije valjda video ovog tvog hrvata? budalo jedna. znaš li ti da je on klao po ratištima njih kao piliće? on ti je bre bio u nekim crvenim krletkama šta ti ja znam. pogledala me je izbuljeno. jel ti mene išta razumeš, jebote bog? mora da sam se sručio na pod i lupio glavom o nešto tvrdo jer se više ničeg ne sećam. blokaut.

Objavio/la aniram u 17:20 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 0 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 2
25.2.2008


kako se zove ovo mesto? gde smo sada? gledao sam je kako halapljivo jede i čekao odgovor. fruška mora. nisi znao? vidiš, da bi se izgradila ova vila, posečeno je dosta šume. ne znam tačno. a ova planina je nešto kao nacionalni park, pa ima dovoljno. ne brini.

nasmejala se, kao da je to tako normalno i nastavila. svako jutro dolaze radnici gradske čistoće, gde radi moja mama, i sređuju imanje. šišaju travu, održavaju vrt. ona mi je i namestila da radim u ovoj vili, dok nisu tu. to mi je letovanje. prošle godine sam koristila bazen, ali sam zeznula nešto oko pumpe, pa mi je ove godine zabranila. ali, nemoj da brineš, možemo provoditi vreme u dolini, igrati tenis, košarku, svašta. nagnula se i usnama prešla ovlaš po uvetu. svašta, bukvalno. toliko je daleko da se ovde ništa ne čuje. ležao sam na jednoj od terasa i gledao prostrano nebo dok sam se desnom mašio za prelepi beli Krstač. otkrovenje na ovim prostorima. osetio sam kako klizi. vino i ona. zatvorio sam oči.

hajde, ustani. probudio me je njen glas. mala je stajala obučena iznad mene i delovala je nervozno. sad su mi javili. dolaze iz kanalizacije. skočio sam i brzo se obukao. dan je bio topao i dugo je trajao. vino mi je već iščililo iz glave, i to nije bilo dobro. nikako nije bilo dobro. Marija, jel slobodan put do kuhinje na drugom spratu? nestrpljivo me je pogledala. dobro, ali požuri, kreni ovim stepenicama što vode u suteren pa izađi na odmorištu. drži se samo leve strane, pošto radnici dolaze sa desne i proćiće kroz svih sedam kupatila. ajde brzo, ponesi i meni nešto da pojedem, znaš onaj smrdljivi sir i lotos. znao sam da misli na dimljeni losos. i onda idi pravo dole kroz garažu, pa izađi kroz izlaz gde piše 'tereni'. u redu. poslušao sam je. uglavnom sam se i time bavio od kako sam u ovom raju na zemlji. odlučio sam da iskoristim svaki dan. a posle ću pisati. šta me ionako čeka u australiji? rad na crkvenom imanju. o tome joj nisam ni pričao. bolje da ne zna. svako od nas nosi svoj krst. ovo će biti moj mesec odmora od svega. moj mesec zaborava. promicao sam pored raznih soba i nisam se usuđivao da otvaram vrata. žurio sam i srce mi je kucalo, ne znam ni sam zašto. pre nego što sam ušao u kuhinju provirio sam u salon. toliki kič u životu nisam video. skupa imitacija. teške zavese. ulja na zidu. suviše masno za moj stomak naučen na jednostavnost i alkohol. međutim, baš taj alkohol, kao da me je navodio i privukao sebi, ruka mi je sama prišla ormariću i okrenula ključ. bože, ovo nisam video ni kod našeg popa u podrumu. mozak mi je radio brzinom svetlosti i nepogrešivo odabrao matori Porto. prvo belo. sad crno. aaaa, ti si novo meso, a? a? marijin ili matorin? rhrhrh. zaorktao je radnik o uniformi i otperjao. nisam ni stigao da se uplašim. samo su mi noge ostale ukočene. stezao sam flašu. bila je još cela. i puna. to je najbitnije. uleteo sam u kuhinju i pokupio marijinu omiljenu hranu. jedva sam našao put do garaže, a još teže izlaz prema terenima. imao sam utisak da se vrtim po betonskom lavirintu. usred nacionalnog parka. blesavo. ovi ljudi su blesavi. kako je mala samo pričala o sečenju šume, kao da je to normalna stvar, ima je dovoljno. ovoliki bunker od kuće ne bih očekivao ni u prostranstvima sibira, a kamoli u svojoj maloj otadžbini. i ovi radnici. dolaze i rade i nikom ne pričaju, verovatno. možda bi onda izgubili posao. možda. kako je čovek imao obraza da sve saseče i izgradi vilu? kako se nije plašio novinara. pa nije ovo igla u plastu sena. jedna je fruška mora. a možda srbija i nije herojska prapostojbina. možda je sve to bila laž. i zašto me je otac vićentije poslao da pišem o malim ljudima? moje lutanje je trajalo taman koliko i sumanuto razmišljanje. da li mi to bubnja u glavi od seksa, vina i čudnih ljudi, zgrada i priča. exit. izašao sam.

 

Objavio/la aniram u 09:50 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 2 ) | Pošalji komentar
fruškoMorski koMo 1
25.2.2008


otvorio sam oči i ugledao šumu. debelu. baš šumu. još mi je beat bubnjao u glavi i brlja u stomaku. pojurio sam ka prvim vratima koje sam video i ispovraćao se. tek sam onda shvatio da je to u stvari neka vrsta američkog plakara. kao u filmovima. srećom dovoljno velik da ništa nisam uništio. okrenuo sam se ka krevetu, kad tamo crvene lokne. bože, gde sam sad zaglavio? poslednje čega se sećam je tvrđava i lokalno događanje exit. a šta je sad ovo? zaorbljen sa crvenokosom. provirio sam kroz ogroman prozor i osim šume video da sam u nekoj vili, po ugledu na dvorac. baš zarobljen. sa crvenokosom u dvorcu. sad je još trebala da naiđe aždaja.

i naišla je. u nekoj maslinasto-zeleno-narandžastoj uniformi, sa ispranom farbom i starom trajnom. proderala se. marija ustani. opet dovlačiš strance sa tog Exita. jesi li koristila one gumice što sam ti onomad ušila u haljinu? crvenokosa iz kreveta se mazno nasmejala. ne brini mama. sve je u redu. i nije stranac. hrvat je, to jest srbin iz hrvatske, ili hrvat iz srbije. ne sećam se više. šta si ti maco? gledao sam ih ne mogavši da se setim ni kako se zovem i opet se okrenuo ka onim vratima i tu dokrajčio posao. jebemte glupu, glupačo, šta dovlačiš landrokaše. treba da izgubim posao zbog tebe. jel treba letovanje da mi upropaštavaš, paorko. idem na posao, a kad se vratim da se sve blista. mala je sad ustala onako gola, prišla matoroj aždaji i poljubila je u obraz. mamice. pomazdiški se neće vratiti još tri nedelje. pusti me da uživam. sve će biti sređeno. okrenula se meni i prstom pokazala na ženu koja se okrenula leđima da izađe. jkp čistoća. ćutao sam. bilo mi je drago što matora odlazi. štštšt, šta si rekla? to su izgleda bile moje prve reči. matora radi u gradskoj čistoći. održavamo vilu bogatog funkcionera. jesi li čuo za pomazdiškog? mala je bila lepotica i poželeo sam da se totalno uključim u razgovor. da ne delujem više kao kreten koji se usrao. nisam čuo, ali sigurno mu je i deda bio bogat. ovakav dvorac usred šume? to i kod nas u australiji retko ko ima. šuma je bogatstvo. mislim da je moja rečenica ostavila utisak. mala je širom otvorila oči i nasmejala se. pa ti ništa ne znaš o srbiji. očigledno. što su ti dede bile siromašnije, to si ti bogatiji. ovde. i obrnuto. vidiš, ja se sad bojim za svoje potomstvo. mama se u poslednje četiri godine od kad radi u čistoći baš obogatila. ali to nije bitno. sad mi se unela u lice i već me je uhvatio strah da imam užasan zadah. baš užasan. zato sam naglo ustao, prišao prozoru. nemoj kroz prozor! povikala je i odvukla me je u kupatilo. nisam mogao da verujem šta vidim. đakuzi kada, najlepša keramika i uopšte, čitava prostorija je bila opremljena vrlo eksluzivno. taman sam skinuo one čudne gaće koje sam imao na sebi kada se mala vratila. nasmejala se i prišla mi. hajde da napunimo đakuzi i da se brčkamo. jesi li čuo, imamo još tri nedelje ovde. juče si mi rekao da možeš da se vratiš kući kad god hoćeš. budi ovde sa mnom. biće nam lepo. uvek sam imao problema sa svakodnevnicom kada piće ispari iz glave. malo sam je odgurnuo i bilo mi je krivo kad je spustila pogled. čekaj da ti objasnim. rekao sam. ja sam pisac i došao sam u srbiju da vidim kako obični ljudi žive. teško mi je što sam se uopšte našao ovde. danas je trebalo da bude moj prvi radni dan. danas je trebalo da budem u grgetku i pišem prvu stranicu svoje nove knjige. mala je opet podigla glavu i svojim zelenim očima počela da me zavodi. ajde ovako. ja ću ti pričati kako žive ljudi u srbiji, a ti ostani sa mnom i piši. važi? onda je povukla ruku sa mojih grudi naniže i osetila pozitivan odgovor. nisam imao kuda.

Objavio/la aniram u 01:58 | kategorija:
Permalink | Komentara ( 10 ) | Pošalji komentar