14/5/2008
"Na krovu"
|
На крову
На врху зграде изнад станова је тераса. Станарима је служила за сушење рубља. У ствари, само онима који су становали у поткровљу и нису имали сопствене терасе. Другу половину зграде прекрива раван кров посут шљунком. На кров се са терасе мора пењати металним мердевинама причвршћеним за зид. У летњим месецима на њему би се сунчали неки од станара зграде. Најчешће, студент са другог спрата и девојка из приземља. Били би осамљени, нико им не би сметао. Вероватно је између њих двоје било извесних симпатија. Да ли су њихова интимна дружења пролазила у безазленом ћаскању или би одлазили и корак даље, и препуштали се нежним додирима и пољупцима? Смештени изнад свих нас они би сатима своја тела излагали сунцу. Како су, тако обнажени, једно другом морали деловати пожељно?! Та савршеност, складност њихових младих тела. Тела у пуном животном напону, потпуно спремна да се употребе, ставе у функцију.Становали смо на последњем спрату, и ја бих понекад изашао на нашу терасу и посматрао шта се дешава испред зграде или посматрао обрисе града. У таквим тренуцима дешавало би се да са крова долети каменчић и падне поред мене. Радознало бих погледао горе, међутим њих двоје би се повукли иза ивице. Играли су се са мном. Остајао бих на тераси и стрпљиво чекао да се коначно покажу. Понекад би каменчић поново долетео док бих ја гледао у другом правцу. Понекад бих их окрзнуо крајичком ока, и тада би са крова допро смех.Њихова тајна веза је касније престала. Те или следеће јесени. Младић се вратио на студије у Београд док је девојка убрзо и тихо напустила родитељски дом. Удала се. Можда је мислила да му на тај начин пркоси, ставља до знања шта је заувек изгубио? Свакога лета у медијима причају о озонској рупи и штетности прекомереног излагања сунцу. У граду је изграђено неколико базена, вештачко језеро на крају града је добило уређену плажу. Ко је жељан сунчања, купања и дружења тамо одлази. Раван кров на мојој згради је изгубио сваки смисао. Нико више и не покушава да га осмисли. Каменчића је и даље сасвим довољно. Зими су прекривени снегом, ушушкани испод белог, нежног покривача. У пролеће и јесен су натопљени водом... Влажни су и хладни. Међутим, нико их не узима у руке, не милује, не додирује, приноси уснама или образима као неке реликвије.Реликвије на којима су лежала млада, складно обликована тела и исписивала најромантичнији, најсуштинскији део својих животних прича. |
Komentari
14/5/2008 - 21:25
|
|
|
|
|
Poslao