♫ Joseph-Maurice Ravel

   Kuperinov grob
   Igra vode
  Bolero
  Pavana za umrlu devojčicu



Od majke Ravel je nasledio ljubav za Baskiju i špansku muziku, a verovatno i naviku nepokazivanja osećaja, što je bila njegova osobina kao odraslog čoveka. Uočivši rano Moriseovu muzičku nadarenost, otac ga je sa sedam godina dao na časove klavira, a posle četiri i na časove harmonije.
Živeo je kod roditelja u Parizu, ne zarađujući mnogo od komponovanja.
Kad mu je 1908. godine umro otac, iako ga očeva smrt nije pogodila koliko i majčina 1917., sve se promenilo. Gubitak je proživeo snažno, ali svoju bol nije pokazivao, samo su njegova dela, iz tog razdoblja, bila osećajnija od prethodnih.
Prvi svetski rat je za Ravela, kao i za mnoge druge umjtnike, bio strašno iskustvo.

Ravel, kao čovek obuzet pitanjima etike, koji je težio za "skladom i jasnoćom u svemu" u početku se nije hteo svrstati na bilo koju stranu. Otišao je na front s bratom, teška srca ostavljajući majku. Mada ga prvo zbog male težine (imao je četrdeset pet kilograma) nisu primili u vojsku, ustrajao je i 1915. godine je regrutovan kao vozač teretnog vozila, i poslat na verdunski front.
Iz rata su se vratili i brat Eduard i Moris, već 1916. godine zbog povreda, no majčina smrt početkom 1917. godine, rezultirala je dubokim očajem, zbog čega je Moris oslobođen vojne službe.
Počeo je patiti od nesanice, koje se nije oslobodio do kraja života.Duboku bol iz tog vremena izražava Kuperinov grob (Le tombeau de Couperin) čiji su pojedini delovi posvećeni prijateljima palim u ratu, dok je "La valse" njegov oproštaj sa svetom koji je nepovratno izgubljen. Od 1921. godine Ravel je živeo ili kod brata i njegove rodbine u Parizu, ili u kućici kupljenoj u selu blizu Pariza koju je nazvao " La Belvedere", koju je pomno uređivao lečeći se od dugotrajne potištenosti. Kako su mnogi njegovi savremenici bili mrtvi, među njima i Debisi, ostao je bez društva kojemu je pripadao. Ljubavnih veza nije imao, ili barem niko o njima nije mogao svedočiti, dok za mesto u visokom društvu nije mario.
Godine 1920. odbio je da primi Legiju časti, tvrdnjom da "njega niko ništa nije pitao".

Kasnih dvadesetih godina Ravelova je muzika snimljena na gramofonske ploče. Godine 1928. otišao je na koncertnu turneju po SAD-u, i doživeo neverovatan uspeh. Kao veliki sladokusac, naviknut na najbolju francusku kuhinju, često se mrštio na američku hranu, a mučila ga je i nesanica, i posle petomesečne turneje, uprkos velikom novčanom i umetničkom uspehu, bio je srećan kada se vratio u Francusku. Iste je godine, svojom novom orkestralnom kompozicijom "Bolero", koja je postala omiljena i ušla u gotovo svaku kuću, a za koju je sam rekao "Napisao sam samo jedno remek delo, i to je Bolero. I žalosno je da je to delo bez ikakve muzike", doživeo potpun finansijski uspeh. Dodeljen mu je počasni naslov doktora muzike Oksfordskog Univerziteta za umetnička dostignuća, postao je slavan i materijalno osiguran, i dalje ostajući jednako veran svojem poimanju čovečnosti.

Kad mu se pijanist Paul Wittgestain , koji je u ratu izgubio desnu ruku, požalio da nema posla, Ravel je za njega 1931. godine napisao zanosan i dirljiv Koncert za levu ruku (Concerto pour la main gauche en ré majeur).
U oktobru 1932. godine vozeći se taksijem koji se sudario s drugim automobilom, povredio je glavu. Činilo se da je reč samo o lakšem potresu mozga, no nije bilo tako. Prvo se nije mogao koncentrisati, a onda ni upravljati vlastitim pokretima, nije više napisao ni jedno delo, a na kraju nije mogao ni govoriti, dok je njegov mozak normalno funkcionisao. Uhvaćen u zamku bolesnog tela, nekada je besnio, a nekada se predavao očaju.
Poslednje je godine proveo u svojoj kući ili kod najodanijih prijatelja, koji su činili sve da mu ublaže patnju. 1937. godine ipak se odlučio na operaciju, otvorili su mu lobanju i pogledali mozak, ništa ne otkrivši. Čovek koji je za sebe rekao "u životu sam imao samo jednu ljubavnu vezu - s muzikom", poslednjih pet godina svog života nije mogao nikome da prenese svoju muziku.

<- Prethodna strana :: Sledeća strana ->